Четвртак, Јул 23, 2015
Поменик
Седам светих краљева, Немањића, испред Седмоврате Жиче
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Грло моје, загрцни се, реци:
зар су ништа били наши преци?
Слутњо моја, шта ли нам се спрема,
има ли нас кад Немање нема?
Коби вечна, где је српско лице,
ако није олтар Студенице?
Зебњо тајна, постала си страва,
шта је свето ако није Сава?
Историјо и ближа и даља,
зар за ништа дајеш Светог Краља?
Свете лозе зар су ладолежи,
што Милутин у Софији лежи?
Нису л' доказ да ми нисмо лањски
ни Дечани ни Стефан Дечански?
Задња надо, шта се иза крије,
шта је силно ако Душан није?
Коме ли нас доказујеш, фреско,
пут Лазара кроз царство небеско?
Манасијо, сведочи лепотом,
зар смо мали Високим Деспотом?
Грудво земље, у шаци се здроби,
ко расути Срби у Сеоби!
Проспи, душо, макар задњим дахом,
куд одосмо сви за Патријархом!
Давна рано, повређеност боли,
кога диже Ђорђе у Тополи?
Рано јутро, после започети,
са ким Милош устаде на Цвети?
Зар не беху царства за промене
кад стадоше Срби под Једрене?
Веро наша, памет нам дозови,
куд одоше хици Принципови?
Не поне ли река Колубара
обе круне два немачка цара?
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Милован Витезовић
Из збирке „Певање српско“
од духа се свога, одвојисмо драга
нестадоше из сећања свеци
оде вера преко кућног прага
тешко нама, тешко нашој деци!
Сад све страно нама боље бива
попримисмо вере стране, многе
оде из нас наша вера жива
нема поштења, милости ни слоге!
Чудимо се што се лоше збива
што све лоше на нашем је друму
увек друга особа нам крива,
од балвана не видимо шуму!
А погледај Србе у целини
свађају се, убијају, гложе
`место да се одупиру тмини
да се воле, обоже и множе...
мила браћо, сестре моје миле,
чујте како биће све до краја
чујте звуке Васељенске силе
Литугије свете, светог Николаја!
Лала Салашар
Из збирке песама у глави блесавка
И линк: https://www.youtube.com/watch?v=apF7cMLOO58
Тако је, јер служисмо другом духу. Међутим, нове генерације долазе у којима неће бити тај дух препознат. Док се ми, још увек опити тим духом, коцкамо са својим животима, они ће морати да му стану ногом за врат. Иде Господ по Србији и бира своју децу. Тако је говорио Старац Порфирије. Јер, без обзира што се времена смењују, идеологије мењају, само Христос остаје увек исти, јер Истина се не мења. Све је пропало, само је Црква и даље остала. Зато не треба стрепити, јер се с Христом увек побеђује. Ево једног доброг чланка на ту тему, који се одлично слаже са твојом песмом, и пророштвом Светитеља Николаја и прија уз ово кишно освежење:
http://snaganaroda.rs/put/