Петак, Септембар 18, 2015
Спасење родитеља зависи од деце
(слика са нета)
Св. Антоније Велики је говорио: „Од ближњег зависи живот и смрт“ (наше душе). Али у степену служења ближњима постоји одређени редослед. За родитеље су, очигледно, на првом месту деца и брига за њихово васпитање. Другим речима, нема већег задатка за родитеље од васпитавања своје деце са циљем да она постану прави Хришћани и да сав свој живот посвете Господу и ревносно Му служе на оним путевима којима их Он буде водио. Господ тражи на земљи душе људске које су Му до краја предане и верне, и велика ће се благодат излити на оне родитеље који успеју да тако васпитају своје дете. Св. Јован Златоуст каже: „Ко је немаран према својој деци, ако је у другим погледима и сасвим на месту, заслужиће крајњу казну за тај грех. Све треба да вам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4).
Свето Писмо на многим местима сведочи о одговорности родитеља за децу. Још у Старом Завету постоје примери кажњавања родитеља за бешчашће деце.
За то је био кажњен свештеник Илије о коме је Бог овако говорио пророку Самуилу: „Јер сам му јавио да ћу судити дому његову довека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио“ (1. Сам. 3,13).
Притом треба рећи да Илије уопште није занемаривао васпитавање синова. Не, Илије их је разобличавао говорећи: „Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи“ (1. Сам. 2, 24).
Али, очигледно, од Илија се тражило много више од самих прекорних речи. И то - старање, кажњавање и обуздавање синова. Свети Јован Златоуст каже: „Пошто Илије није учинио све што је било потребно, изазвао је Бога против себе и против синова и, не чувајући благовремено себе и децу, изгубио заједно с децом и сопствено спасење. Осим за немарност према деци, Бог није имао за шта друго да окриви старца...
И то што је био свештеник, и што је старац, и што је чувен, и што је дванаест година непорочно управљао јеврејским народом, ако све ово није могло да га оправда, већ је крајње јадно пропао због тога што се није више бринуо за децу, и грех његовог немара је као тешки, огромни талас све прекрио и све његове подвиге сакрио, каква тек казна чека нас који смо и далеко иза њега у врлини, а и децу не само да не поучавамо, већ поступамо са њима суровије од каквог варвара...“
Овај немар према деци који ми ни не примећујемо Златоуст објашњава следећим речима: „Кад видиш да неки скитница повуче за уво твоје дете, ти негодујеш, љутиш се, злобиш се и, бешњи од звери, притрчаваш овоме; а кад видиш како га (дете) ђаво свакодневно вуче за уво, како га демони терају на порок, ти спаваш, не негодујеш, не љутиш се, не отимаш сина од најужасније звери.“ У Новом Завету апостол Павле оштро осуђује немар према ближњем: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5, 8).
Расуђујући о дужности епископа апостол Павле на прво место ставља његов однос према члановима породице: епископ треба да „својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу“ (1. Тим. 3, 4). По заповестима апостола Павла на родитељима је и материјална и духовна брига за децу (2. Кор. 12,14).
Услов за рукоположење за свештеника је: „Ако ко... има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Прве заповести за младе жене: „да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45). Удату жену апостол Павле учи: „Али ће се спасти рађањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Удовицама које имају децу или унучад апостол Павле, такође, налаже да се пре свега баве њиховим васпитањем (1. Тим. 5, 4).
Тако да је очигледно да се под заповешћу „рађања“ подразумева и обавеза удате жене да сав свој живот посвети васпитању детета. Децу Господ шаље не као бреме или казну, већ као благословени пут удате жене - као награду и утеху живота. „Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од њега“, каже у псалмима пророк Давид (Пс. 127, 3). Родитељи којима су деца бреме или који се жале на децу - тешко греше пред Господом.
Нека удовица је долазила код преподобног Серафима и жалила се на своју судбину - на то како јој је тешко да васпита троје мале деце. Недељу дана после тога двоје њене деце је умрло. Скрхана болом она одлази код Преподобног и, на свој ужас, чује да је сама крива за смрт своје деце. „Клетвом својом си много увредила своју децу“, каже јој Преподобни и налаже јој да се помири с њима у души и да се каје за свој велики грех пред Богом. И ако смрт узме дете од родитеља, нека родитељи упитају своју савест - да нису чиме увредили дете или разгневили Бога тиме што су своју децу осећали као муку или се жалили на њу јавно или тајно, или нису хтели да им посвете свој живот и своје снаге, или им нису давали све своје срце.
Да оправдају немар према деци не могу друга богоугодна дела, чак ни такво као што је одлазак у иноке.
Николај Е. Пестов
др Јована Стојковић о „паради“, ЛГБТ феномену
Родитељство је један од најтежих животних задатака савременог човека. Сви се ми радујемо потомству, сви желимо својој деци најбоље, а на жалост не погоди се увек тај циљ.
Деца ће свакако одрасти, то није спорно, али од њих треба направити људе (по формату наших схватања вредности), да живе тако како би могли прво сами себе, а потом и све остале поштовати.
Тема ти је одлична и о њој би требало стално и опширније говорити.
Видим да наглашаваш то "удата жена" да брине о деци. :)
Морална димензија друштва је друго везано питање. Она се кроз историју провлачила на разне начине..
Кад би друштво имало изграђен систем правих вредности све ово друго се не би наметало као проблем (није то производ ни изум нашег доба), а и дало би одговор на питање шта је највиша вредност, друштво, институција, држава територија или људски живот ...(?)итд.
Даље то да "удата жена брине о деци" поздрављам, као и то да томе буде у потпуности посвећена ... али ... то имплицира да мајка постане изузетно поштована, уважена, да доминира, да буде глава породице, јер вршити ту велику улогу не би било могуће из запећка - маргина друштвених схватања, што, претпостављам, заговорницима овог концепта не би одговарало ...
Питање родитељства је стратешки важна тема свакога друштва и није нешто што би се уопште смело свести на ниво обичне дневно - политичке употребе ... :)
...Умео је Народ поједностављено, али резонантно да констатује: Једном се подижу деца.
Поздрав Јелена!
Кроз текстове и коментаре се на овом блогу увек отвори нека тема за размишљање.
Божанствена тако отвори питање друштва; значаја и утицаја друштва на породицу, односе у браку, васпитање деце.
Некако не верујем у то друштво, у његову кривицу. А добар је кривац, не буни и не брани се, то друштво смо сви и нико. Нисам још никога чуо да заслугу(е) за успешан брак, складне односе, срећу, или успешно васпитање приписује друштву, а кривица је увек његова.
Тако да нешто думам, ако мама и тата не нинају, ако жена и муж не дефинишу ко је глава, а ко реп, и ако они не установе поштовање као темељ заједнице тешко да ће то друштво нинати и средити.
Uticaj društva na porodicu je ogroman @Janakis, a nekada se može iskazati i kao pritisak, kao što je to danas. Ako su lični nazori i porodični stavovi o vrednostima drugačiji od društvenih (trendova) onda je društvo praktično ometač ... ono kvari i negativno utiče na porodične odnose i na decu jer oni naročito dok su mlađi mogu biti izopšteni iz društva ako imaju drugačiji stav bez obzira na ispravnost toga stava (sa ili bez navodnika).Deca su tada rastrzana između porodice i društva i to nije dobro jer
se ne može se živeti u svom izdvojenom svetu ...
Najbolje je kada se porodični stavovi podudaraju sa društvenim i kada oba roditelja imaju isti stav ... a najčešće ne bude tako ...
Divina Commedia
Од свих тема данас је то у сваком смислу најважнија тема. Имамо сад и следећи податак: Хрватска има далеко мање абортуса него Србија, на пример. Међутим, то јесте зло велико, али на то иде још један податак који додатно Србију понижава и још теже јој окове ставља. Српски лекари примају жене из Хрватске и врше овде у Србији абортусе. Посебни таксисти их овде довозе код посебних лекара окренутих искључиво профиту и стављању тиме Србији чвршће омче око врата. А, опет, највећи наталитет је при томе на Космету! Мислим да то казује много.
За родитељство треба храброст, пожртвовање. Друштво, чија је норма "ја сам", мора пропасти. Друштво уређено тако да му је породица основа, и само постаје породицом. Када се штити свој дом, штити се и држава. Ту је муж глава, а жена стуб. А по деци се познају родитељи, заиста. Наши стари су то одлично разумели.
Ко има баку и деду увериће се колико смо ми далеко одмакли од појма морала, части, патриотизма спрам њиховог доба.
Станимир Трифуновић
Једном и за вавек.
Каква би девиза била данашњег потрошача, питам се? "Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа..."?
Поздрав, Станимире.
Јанакис
Све је добро што подстиче на размишљање, сматрам. Некад су то текстови, некад и одлични коментари.
Мишљења сам да појединца нема без друштва ни друштва без појединца. Ту узимам за пример оних појединаца који су, добивши у животу неке награде, признања, све то завештавали свом народу. Мени је то сасвим на месту, јер од народа је и награђени и награда.
Не треба само од другог очекивати, већ увек и једино давати пример.
А све почиње од уређења породице. Родитељи који допуштају деци да се играју брака, праве од рођене деце браколомнике. Јер у небраку се то највећма учи, будући да је и улаза и излаза превише, а војске премало.
Исто као што је случај са данашњом Србијом, која и није држава већ - станиште, територија за освајање, а Срби на њој Индијанци.
Заиста је тема од огромног значаја, а дискусија поучна и интересантна.
Наравно, дивим се величини таквих стваралаца, то је врхунац племенитости и самосвести.
Божанствена, то је без сумње најбоље, само да ли бива?! Превасходни значај бих ту дао породици, родитељима. Бојим се да је друштво пречесто изговор, а не спорим утицај.