Субота, Децембар 27, 2008
Столица
(слика са нет-а)
Била тако два пријатеља. Свако вече седели би крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но, догоди се да један од њих добије за шеика. Пресели се, дакле, у камену палату и седне у високу столицу од седефа. Многи му је народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хтеде одмах пустити к себи, него га остави да чека неколико дана. Најзад, нареди да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумеде све, па се почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима.
- Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ.
(слика са нет-а)
Затим тужно додаде:
- Док си седео на малој столици није се видела столица од човека, а сад, ето, не види се човек од столице!
Што већа столица то мањи човек.
Covek ne mora biti seik da bi postao nevidljiv. Dovoljno je da zaboravi gde je i skim, i u kakvom dobru i zlu sedeo sa nekim.
A mnogo je takvih nazalost.
*Каспер
Шеик је само поређења ради. Вероватно је и прича преведена, али је зато једнако применљива на сваку столицу или фотељу.
*тужна
Заправо је ово наравоученије прави наслов, онај под којим сам ја наишла на њу, али ми би лепше да то ставим на крају, као поуку.
*сањарења56
Видећу са Шехерезадом, шта ће она да каже на све то, хе, хе...
Pricalice upravo tako. Mnogo je ljudi, obicnih ljudi koji se tako ponasaju. Jako pobesnim kad sretnem neke nazovi prijatelje, sa kojima sam se nekad druzila, cak i stolicu delila, koji nisu ni sada nista vise od mene, a cak ni zdravo ne kazu. Nikad ne patim za takvima, postanu mi vrlo lako nevidljivi, ali me razbesni ta umisljena velicina sasvim malih i bezvrednih ljudi.
nazelost u zivotu sam se srela sa dosta ljudi slicnih tom seiku...
*Kasper
Само се ни због чега не треба узбуђавати, што би рекао Шоић. Стрпљење и смирење је мајка мара, како каже изрека, јер из искуства знам да ако се не вежемо за туђе понашање, и не замерамо никоме ништа, касније се све лепо поправи. Јер мали је овај свет да се не би сретали, а никад се не зна зашто и због чега. Увек је до мене, не до другога. од себе дајмо најбоље, или бар покушајмо.
*грлица
Ја сам била од таквих људи а сада само мислим како да се ем из ње извучем ем да јој не подлегнем. Велика је то борба и није ми тешко разумети ни једног ни другог.
*сањарења56
Ако ти кажеш, мила, мада не знам за оног њеног чоека: оће ли потрпети исту причу дватриколико пута? Јел ти то познато?
*sanjarenja56
И то што кажеш! Сад још само да ја не заборавим, хи, хи... Мораћеш да ме подсетиш кад да улетим...
Teško čovjeku koji misli da raste istovremeno sa fukcijom. pozdrav
nikada nemoj da prestanes da pises...
svaka tvoja prica,mali je biser.
Dešava se da tako srastu ljudi sa stolicama, foteljama, funkcijama.
I onda ne vole ni sebe, samo tu stolicu, fotelju, funkciju. Nije im lako prazan život voditi.
*мандрак72
Са функцијом расту само уши, чини ми се, али од завртања, не од слушања. Поздрав и теби, приповедачу!
*степскивук
Велико ми бреме товариш, Степски. Ем предугачко ем повелико! Ће видимо.
*донна
Ма није проблем: мој брат је тапетар и лако може сваку такву жељу да задовољи, чак се и понудио, али се бојим да ипак није то у питању, већ нешто споредно, што вуче у крајности, бона. Можда је до мустре, ко би их знао!?
Niko te ne tera da objavljujes...samo zapisi.
Nesto ce,valjda,i ostati ;-)
*donna
Биће да је тако, бона!
*степскивук
А кад ће пемзија? Ви би само да буба лења нешто ради! Морам под `итно да направим неки `лад и да се завучем. Ух, само да не улетим у какав игло...
Поздрав, Степски!