Недеља, Новембар 23, 2008
Дечак и виолина
(бајка Јелене Потехине)
Живео једном један дечак. Обичан дечак. Весео и живахан. Много је волео да се игра с друговима, волео је да трчи по трави. Али највише на свету је волео слободу. Да, не чудите се. Не сладолед, не чоколаду, не цртане филмове, већ слободу. Ствар је у томе што је дечак имао врло строгу маму. Увече је терала дечака да свира виолину коју он није могао да смисли. Дечак је вредно свирао скале, али од тога му се одвратно ледило у стомаку и вртело му се у глави. Дечак је био послушан и много је волео своју маму. Али је био спреман да разбије ту одвратну виолину због које је морао да седи код куће. Његови другови су трчали на реку, а он је свирао виолину, они су у дворишту правили снежну тврђаву, а он је свирао виолину. Падале су кише, падао је снег, певале су птице, а он је свирао виолину. Једном је дечак скупио храброст и рекао својој мами да не воли да свира виолину и да никада неће постати музичар. Да хоће да учи децу сликању. Али мама није хтела ни да чује за то. Јер она је толико година маштала да ће њен син постати виолиниста.
И тада се дечак разболео. Била је то чудна болест. Сваки пут када би узимао у руке виолину, њему је почињало да отиче грло и он се гушио. Неколико пута је мама позивала хитну помоћ. Након што је лекар забранио дечаку да свира виолину, чудни напади су престали. Али мама није хтела тек тако да се преда. Накуповала је брдо дискова са снимцима виолинских концерта и приморавала сина да сатима слуша музику. Сматрала је да ће то допринети његовом духовном развоју. Али код дечака су поново почели чудни напади. Мама је морала да склони све снимке. А затим, дечак је одрастао и отишао у други град.
Тај град се налазио на обали мора. Ту је било врло топло и лепо. Цветали су кестени, руже су као грмље обавијале куће саграђене од белог камена.
Једном је крај мора срео девојку. Тај сусрет је променио цео његов живот. Сада би често себе ухватио како мисли на њу. Чека тренутак када ће је видети. Она није била лепа оном упадљивом лепотом која је прихваћена у друштву. Али њен искрен поглед, благ глас, нежан осмех изазивали су у његовом срцу талас милине.
Једном су седели крај мора. Било им је лепо заједно, ћутали су, гледали море и ћутали. А затим је она рекла:
- Донела сам ти поклон.
- Велики?
- Велики.
- Дај га онда овамо.
Устала је, отворила спортску торбу и из ње извукла... виолину.
Он се скаменио.
Ево она узима виолину, ставља је на раме, притиска брадом. Сада управо приноси гудало жицама. Ево... Али он то више није могао да поднесе. Страшни грч је притиснуо његово грло. Ухватио је грло рукама, беспомоћно гутајући устима ваздух, и појурио трком.
- Даље одавде, што је могуће пре и што даље, од те виолине, од те жене. Како је могла с њим тако да поступи? Како је смела!
А девојка је остала да стоји на обали мора, сама и с виолином у рукама. Губила се у нагађањима.
Три године девојка је долазила до мора и дуго посматрала обалу, гледајући у даљину. А затим се удала.
(Из књиге «Аномалије родитељске љубави», Игуман Евменије)
Izvini,ali moracu da se nasmejem na ovo.Idem u srednju muzicku skolu i zivot ne mogu da zamislim bez muzike :),pa mi je zato valjda i cudno.
Moja mama za to ume da kaze "Roditelji uvek misle najbolje svojoj deci,ma kakvi bili.Lose je samo kad pocnu da im ne daju izbora-hoce li da im bude najbolje"(nadam se da si razumela,omeo me sneg,sva sam zbunjena)
Обрт
Волим код твојих прича то што се увек деси неки обрт који ја не очекујем.
Штета што овај дечкић није успео да заволи виолину и што се разболео због тог непријатељства...А могла му је толико тога пружити.
Наравно, не држим страну оваквим родитељима, али у датом случају виолина је била пут ка срећи.
Слобода избора је некад казна.
Roditelji ne misle uvek najbolje svojoj deci.
Ortodoksna laz,nazalost....Toliko je zlica od ljudi na ovom svetu, pa tako i nemarnih, bezosecajnih i egocentricnih roditelja. Imam neke poznanike kojima su takvi roditelji urnisali zivot i koji su ispali glupi sto su im to dozvolili.
Ja imam tu srecu da imam i izbor i podrsku, do skora je tu bio i moj tata, ali mislima je uvek uz mene!
Nikad me nisu sputavali,a cuvali su me mozda cak i previse mazili....
... zato sam im zahvalna do neba ...
Roditelji svoje neispunjene ambicije, neki put pokušavaju da ispune kroz svoju decu.
Nisu srećni ni jedni ni drugi
Sad su deca pametnija, tresnula bi violinu, i rekla: Ne pada mi napamet sa time da se davim... ...
:):)
*тужна
Не брини, разумела сам. А овде се управо и ради о томе да је детету ускраћен избор; да свира виолину била је жеља његове мајке не и његова.
*Ви
Свако дете је личност за себе а на родитељима је да препознају његов карактер, његове таленте и да се према томе управљају, како би га извели на прави пут. Овај дечак је хтео да буде учитељ цртања, а не музичар. Бунт је био његова дечија одбрана од, која је довела до стресова од којих се и разболео. Да није било мајчиног инсистирања, можда би и заволео девојку. Овако је у њој видео нову претњу.
*тијанас
Има нас свакаквих, али без обзира на све, увек, чак и кад одрастемо, имамо могућност да бирамо, исправљамо, будемо слободни.
Али је лепо бити дете родитеља који разумеју своје дете и његове потребе.
Драго ми је због тебе.
*анам
Прво да ти се захвалим што си својим коментаром, не знам како, одглавила мој блог: имала сам неку спам заштиту немам појмета од чега и кога.
Овде се, најпре, размишљам о дечаковом импулсивном карактеру. То није лош карактер, напротив, ако се правилно усмери и искористи. Овакви карактери не ретко одражавају особе са истанчаном потребом за правду. Ако се огрешимо и не одгојимо једно овакво дете како треба, оно постаје бунтовник без разлога. Мада је у почетку, сасвим извесно, имао разлога за бунт...
Pokrenute su dobra tema za diskusiiju, a Tijana je dala dobar komentar:
"Imam neke poznanike kojima su takvi roditelji urnisali zivot i koji su ISPALI GLUPI ZATO ŠTO SU IM TO DOZVOLILI."
Smatram da je najvažnije u odnosu roditelja i dece iskrenost i angažovanje.
I takođe tvrdim da ima mnogo dece, kasnije ljudi, koji su postali glupi zato što im je to dozvoljeno!
Pozdrav
Uraaaaa...sad će svi da te komentarišu:):)
Obožavam decu i možda me ona zato vole što ih ne gledam kao decu,
nego kao sebi ravnopravne "ljudiće"...
a ni ja ne volim da me na bilo šta primoravaju:):)
*mamica
Као деца мало можемо да учинимо, али као одрасли смо већ одговорни за своје поступке. Зато су уметност разговарања и још више слушања од пресудне важности када је реч о формирању будућег човека.
Поздрав, Мамице.
*анам
Валда тебе, што мене, ха, ха... Ти си отчепила блог. А да си мајстор, већ си нам се представила.
Елем, драго ми је што имамо ту сличност када су `људићи` у питању. кад се станем са њима разговарати на равноправном нивоу и сасвим озбиљно, богамо се наслушам, али и много тога корисног научим. С том разликом, што тако исто радим и кад су одрасла деца у питању. Шта да радим, кад у свима видим децу... Ево нас и овде, другујемо са причама.
Koliko nas se u životu bave stvarima koje ne vole. Nekad smo sami krivi, nekad sticaj nekih okolnosti. Nažalost mnogi od nas život svoj prožive a da nikad ne saznaju šta vole, ili šta su željeli. I ja volim muziku , ali je ne umijem.pozdrav
*мандрак72
Лепо је радити оно што волиш, али и волети оно што радиш. Ја то нисам знала пре, али сада још како.
Поздрав и теби, велики.
Dete mooras da posmatras,
Al mu ne smes na put stati.
Sto ga pre covekom smatras,
Pre ce covek i postati!
*Каспер
Браво, драга! Предивно.
Оставили сте ми доста материјала за размишљање и зато вам свима од срца хвала.
Сећам се када је моја ћерка Јелена била веома мала, још није знала да прича, и једном приликом је почела да узима моју руку и ставља на њено уво, и да хвата моје уво. И тако дан -два. Схватио сам да хоће нешто да ми каже. Одвео сам је код лекара и нашли смо да има упалу унутрашњег ува-управо тог. Неколико сетова антибиотика, месец дана, јој није помогло, све до једног веома маторог ушног лекара (којег смо једва нашли)који нам је дао рецепт за раствор соли. Од тога јој је прошло после дан два. Од тада јој је остало да када се успављује мора да јој се примакне уво да само придржава. Мој сада покојни отац када је био у посети код нас је пар месеци имао своје уво за њу, сво време, од тада се прилично одвикла.
*Зоран
Љубим јој име, злато мало. Паметна ћера тајина. Баш си ме разгалио...