Један војник Александра Великог, који се и сам звао Александар, подлегао је слабости и у битци се уплашио. Александар Велики га позове и рече му: «Драги мој, на теби је да изабереш: или да промениш понашање или име.»


Да ли сви млади достојно носе име хришћанско? На жалост, многима би погодовале речи Александра Великог.
Да би вера имала вредност, она мора да утиче на живот. Међутим, уколико су наша дела, наше мисли, наша очекивања, цео наш живот ометани везаношћу за материјално, како је у том случају могуће рећи да верујемо у Христа?
И толико се та супротност проширила, да смо стигли до места где нас, Европљане, описује индијански писац Тагра, као мање моралне од индијанаца, који су још идолопоклоници.
Али Христос, дете моје, није дошао на земљу тек да нам каже неке истине, већ да нас учини бољима. Твоје првостечене тренутке у вери не треба да изучаваш попут других предмета, већ да их проживљаваш. То доноси вредност.
Али мало је оних који то испуњавају! Зато и видимо око нас несавршене и осиромашене «хришћане», где
, изузев њиховог звучног назива, не постоји ништа.
Нек поручује Господ: «... будите свети јер сам Ја свет.» (1. Петру 1;16)
, «Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.» ( Мт. 5;48 ). Нека виче апостол Павле: «Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.» (Гал. 3;27) Сав наш труд је да наведено прекријемо прашином. Да не чујемо. Ко би све то испунио!?
Али ако то чине други, ти, дете моје, нећеш то учинити никад
, зар не?
Никад ти нећеш осрамотити Христа, Спаситеља и Избавитеља твога. Никад нећеш осудити на увенуће твоју бесмртну душу. Никад нећеш одсећи себи крила, да не можеш удисати чисти ветар с врха.
Ако други желе да круже као муве изнад цркотина, ти ћеш бити орао који ће летети високо, тамо где се налази радост и где ти се осмехује слава.