Уторак, Март 20, 2012
Прича из дневника
Истинита прича пронађена у дневнику Аустроугарског официра.
Укотвила се у Црну Гору Аустроугарска флота. Увече су приредили вечеру на броду за племенске старешине. Скупили су све виђеније људе. Кад је почела вечера један млади официр упита Црногорце:
- Зашто се ви борите са Турцима? То је огромно царство, тешко да ће да га победи тако мала земља?
Један од старешина племена одговори:
- Морамо због хране, отимају нам храну и наметнули су порезе.
Кад капетан то чу, поче се смејати гласно и рече:
- То није разлог да се губи глава. Ми се боримо због угледа, части, поштења! То је разлог за губитак главе, а не храна!
Остали официри су са поносом одобравали тај одговор младог капетана. Онда се са доњег краја стола зачу глас једног старог Црногорца:
- Е, децо моја, свако се бори за оно што нема!
E vala im je i rekao. Neka i treba reći agresorima i carevinama gdje im je mjesto.
pozdrav
*мандрак
А ко други, него мудра седа глава! Кад она проговори, сви "јунаци" памећу занеме. Поздрав, приповедачу! :)
Nema nadmetanja u recima sa starinom! Ako nije vise u snazi,u pamet i iskustvo se uzda
Lepa prica pricalice!
Pozdrav
*лора1
Наравно. Зато је туга видети старину који је умом излапео (не мислим на болест, већ на "лудости" недостојне старог човека), јер се од старине очекује да младима, који имају потребну снагу, пренесе искуство. Јер није напредовање технике оно што нас чини паметним и мудрим, већ то како ћемо се према животу понети и од њега живот приличан човеку створити.
А како у обичном животу, тако и у несвакидашњем, нарочито кад је рат и ратно стање. Увек се тражи - ЧОВЕК!
Поздрав! :)))