Субота, Април 28, 2012
Две анегдоте
Прича иде овако:
- Клањам се, Екселенцијо!
- Моја је титула виша – упозори га Тесла.
- Височанство? – промуца портир.
- Још виша – каже Тесла.
- Величанство? – једва изговори портир.
- Још виша – каже хладнокрвно Тесла.
Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао.
- Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.
Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пред собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор .
- Јеси ли ти калуђер? - упита официр упирући прстом у Аву.
- Калуђер! - потврди Ава.
- А јеси ли Србин? - пита даље официр.
- Србин по свим обележјима! - одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.
- Па… и ја сам Србин - шапатом рече официр.
- Ма немојте, молим вас - као изненади се ава. - А по чему сте Србин?
- Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.
Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:
- Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!
Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.
АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ
Gordost je veliko neznanje.A,mnogi su odrastali u tom duhu!Nazalost,i dan danas se svugde oseca i vidi!
*лора1
Да, гордост води у незнање. И сама сам одрастала у томе, и још се увек борим против тога. Али, увек се може почети изнова и набоље. Поздрав! :)
I ja se uporno borim,sa njom,No,nadam se,da cu jednom ipak uspeti da je skroz potisnem?
Pozdrav!
Draga pricalice, kod tebe uvek zanimljivih i poučnih pričica...pozdravqam te
*луна71
Кад смо већ код причица, а на овој теми, ево једне коју управо чух, а тиче се ових избора. Ево како су некад бирали људе за изборе, по речима старијих: није било као сад, да идеш и сам се хвалиш и обмањујеш људе да гласају за тебе, који ћеш то још више чинити кад се дочепаш власти, већ се чекало да се састане одбор у селу или месту, јелте, и да дођу по најугледнијег човека и да њега поставе за свог представника, јер је својим примером и карактером и поштеним образом то место заслужио. Дај Боже та времена да се врате и - буду! Поздрав, драга Луна! :)
Daj Bože pričalice, ali ta vremena teško da će ikada da se vrate...mnogo smo posrnuli...sada važe druga pravila...sada su primeri oni najgori, a ne najbolji...na moju veliku žalost, ali baš je tako...važno je samo imati puno novca, nije važno kako se do njega dolazi...od morala, poštenja iygleda ostalo samo m i p...sve je naglavačke okrenuto...uhhh, bolje da ovde stanem, jer ako nastavim, otići ću mnogo daleko...još jednom hvala na divnim pricama...uvek te rado čitam, ne komentarišem uvek, jer sam trenutno okupirana nekim problemima sa zdravljem u porodici...ali, nadam se da će uskoro biti bolje, pa ću češće biti ovde...pozdrav
*луна71
Разлог због којег поставих ове две анегдоте није да би се Српство уздизало, јер штогод се уздиже - понижује се. Напротив, за мене бити Србин значи служити Богу, роду и свим људима ма које вере и нације били. То је чојство и јунаштво и образ и карактер. Ко тако не чини, он се Србином не може звати. Истина је, видимо данас више него икад, како се неки Србима називају, а раде не само против свог народа, већ и других људи, а, што је најгоре, и против себе и своје деце. А онај који није добар своме, како ће ваљати другоме - туђем?! Ето, то је била намера овог поста, да укаже на оно нездраво, што треба да се одсече, како би здраво пролистало. Не знам да ли је могуће, али се, као и ти, Луна, надам. Али оно што знам јесте да ми добро чинити никад не досади, ма колико зло устало против мене.
Поздрављам те пуно са жељом да се болесни што скорије исцеле и мир да се усели у ваше душе и дом, да да Господ. Свако добро, драга! :)
Mnogo se puta uvjerih u sve što sad pročitah. Takvih "oficira" na sve strane. Uvijek su u prvim redovima osim kad treba srpstvo, srpska nejač i srpske zemlje da se brane.
pozdravče
*мандрак
У челу за вечером, а у боју ветар им у петама. Заиста, на муци се познају јунаци! Поздрав!