Понедељак, Април 01, 2013
Верни муж
Рећи ћу вам о још једној особини правог брачног друга, што је изузетно тешко наћи у данашње време. Али сусрео сам једну такву особу.
Он је у сваком погледу савршеног карактера, хришћанин и потпуно социјалан. Он се касно оженио, око тридесет година, не зато што је имао аверзију према браку, већ зато што је мислио да је тако требало да буде. Дакле, он је изговарао своје молитве са вером, и нашао је младу девојку и оженио се. Девојка је била десет година млађа од њега. Убрзо након женидбе, она је почела да прави несташлуке. Правио се да не примећује, он ју је сматрао својом ћерком и себе као њеног оца. Међутим, они су имали значајне пословне интересе у иностранству и морали су да отпутују тамо, чак иако је било само привремено. Дакле, отишли су у иностранство. Када су стигли, она је постала веома тврдоглава, мислила је у себи: „Он је то све намерно учинио, само да ме удаљи од мог окружења, напустићу га.“ Тако га је она напустила и оставила. Она се вратила у Грчку, и где мислиш да је отишла? У једно од оних „казино“ места, и почела да живи живот слободне жене - онај који се плаћа.
Муж, међутим, од дана када га је оставила, никада није престао да се моли са сузама и упорношћу, у ствари, говорећи Богу: „Сведобри, нећу се повући, нећу Ти дати мира, Ти си тај који ми је дао моју супругу. 'У Господу мушкарац и жена су усаглашени' (према Библији). Желим своју жену назад. Ако је млада девојка обманута, зар она мора бити изгубљена? Зашто си Ти дошао на земљу? Зар ниси дошао да пронађеш изгубљене, да оздравиш болесне, да васкрснеш мртве? Нећу се повући и нећу те пустити на миру. Желим своју жену назад... Доведи ми је.“ Он је плакао две целе године.
Његове молитве су на крају услишене и млада жена се уразумила. „О Боже!“, признала је, „Бог ће морати да створи још један пакао, јер овај је сувише мали за мене!“ Дакле, она је села и написала му писмо, говорећи: „Не усуђујем се написати своје име, ја немам такво право. Ако се вратим, да ли ћеш ме прихватити као свога слугу?“ Он је одговорио: „Моја љубави, зашто си написала те речи и повредила моја осећања? Зар нисам ја тај који те је послао на одмор и чезнуо за мојом љубави, да се врати у раширене руке?“
Дакле, он је отишао и чекао је на аеродрому, као што је договорено. Када је стигла, пала је пред њега и почела да себе туче и плаче. Он је узео у наручје. „Моја љубави, зашто то чиниш повређујући моја осећања, чезнуо сам да те видим опет. Идемо кући, никада се нисмо растали, увек сам био са тобом.“ Ова млада девојка се од тада показала верном женом. И то је став који треба да човек-муж заузме.
Ја сам жена, али сматрам да исто то треба и ми да чинимо. Питање опроста је питање човекове величине.
После читања овог текста на памет ми падају многобројне садашње, комичне, верзије сличне ситуације. А кад боље размислим те верзије нису комичне већ трагичне.
*Цветић
Да. У Христу Господу нема мушког и женског.
Прича неки дан један владика, како је нека жена постила цео пост, али кад је дошла на исповест рече: Не могу опростити никако! Лкаше је некима постити, него опростити. Размишљам и о још нечему, лицемерју нашем: ми смо спремни доктору, који је убио на хиљаде нерођене деце, да укажемо све почасти, а оног ко је један грех убиства учинио да га каменујемо. Јадан би био свет да нема Бога и могућности опроста и покајања.
*Јанакис
Чињеница је да немамо познање Љубави. У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци. И шта знаш жено већ како мужа да спасеш, и ти, мужу, жену своју. Али, нажалост, многима је Света Тајна Брака непозната.
Pomozi mi kad placem,da pevam mogu i sama....
Kazu dajecovek veliki onoliko koliko moze da prasta.
Samo je pitanje da li smo i koliko smo u stanju da zaista oprostimo.
"Ne treba da opraštamo samo rečima, to je samo spoljašnji izraz. Gospod traži da mi svakoj duši opraštamo od srca, i onda ta duša to oseća, ne treba ni da kažemo reč, ona oseća da smo joj zaista oprostili." Otac Tadej
*иванаирисљ
Јутро ми поче са Старцем, а ево, и вече с њим ми завршава. Хвала, Ивана, на речима које савршено пристају уз пост. А волети неког значи - разумети га. Чак, односно, нарочито кад греши.
ivanairislj je dala odlican komentar, nemam sta da dodam.
Malo je ljudi danas koji su dovoljno veliki da oproste, dovoljno jaki da cekaju i dovoljno razumni da shvate tudju nesrecu. Ali takvi ljudi vrede. I po ovom pitanju cu uvek biti optimisticna, i reci cu da sam ubedjena da ovakvih ljudi ima, i iako nisam neko ko voli da hvali sebe, ovaj put cu se pohvaliti time da sam mnogo puta oprostila, mnogo puta pruzila razumevanje onima koje drugi osudjuju i blate i da se zbog toga ponosim sobom. Za uzvrat sam dobila unutrasnji mir, spokoj i srecu, i u tome je sva snaga oprosta.
*мссамс
Наравно да има, придружујем се твоме веровању и поздрављам твој избор да му следиш. Вечерас сам слушала дивно предавање, где се осврнуло на чувено философирање како је човек мера ствари. У том контексту, трагању и идеји долази се и до питања: који човек ће нам послужити за пример из наше историје? Хитлер, Наполеон... ко? Није свако достојан назвати се Човеком.
Поздрав ти! :)
Јадни су људи који немају снаге да опросте и да се покају. При том не схватајући да патња већином произилази из њих самих. Само су велики људи спремни за велика дела, споља најчешће невидљива. Највећа и најтежа победа је победити себе!
Није случајно што је старац Јосиф завршио причање речима да је то став који човек-МУЖ треба да заузме. Духовници су имали скоро непогрешив осећај шта је то што треба саветовати мужу а шта жени. О овоме треба добро размислити. Опраштање јесте општељудска вредност али брига за жену, чак и овакву, јесте задатак мушкарца који хоће да се спаси заједно са својом породицом. Колико таквих познајемо?
*Цветић
Не знамо ми да неопрост највише повређује нас саме. Јер, присетити се треба како нашој души лакне након исповести. И радују се и Небеса и земља, једнако.
*Дубравка
Хвала на овој дивној примедби, Дубравка. У тој једној реченици, ето, налазимо потврду јеванђелске мисли да човек иде испред сваког звања: царског, мирског, а видимо и супружањског. Благодарим од срца!