Ћеле-кула

 

 

 

СА ФРУЛОМ У ХАЈД-ПАРКУ

 

КАДА је као члан српске Мисије за придобијање савезника у Европи, јеромонах Николај стигао у Лондон, био је непознат у народу и у енглеским утицајним круговима. Додуше, добро је говорио енглески, и имао познаника и пријатеља у Оксфорду и Кембриџу, где је студирао философију.

- Размишљао сам данима - причао је касније - како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једанпут поред чувеног Хајд-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконих људи у парку. Узмем сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајд-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем гледа и поче да прилази.

Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да им говорим. По мојој одећи и црној мантији, мислили су да долазим из Азије или Африке. Ја објасних где је Србија и испричах кратку историју Срба. Онда сам говорио о давнашњим страдањима нашег народа. Сви су са пажњом слушали. Приђе ми на крају један свештеник англиканске цркве и упита да ли у мом календару могу наћи један слободан дан да говорим у његовој цркви. Ја нисам имао никакав календар и сви су ми дани били слободни.

Од тада, кренуо сам да проповедам по многобројним црквама Енглеске. Било је дана када сам говорио у неколико цркава. Мало помало, стигнем тако захваљујући архиепископу кентерберијском и у чувену катедралу светог Павла, у Лондону.

 

БЕСЕДА У КАТЕДРАЛИ

 

ЈЕДАН од најзначајнијих догађаја у раду наше мисије и др Николаја у Енглеској, био је прослава Видовдана 1916. године. Душа ове прославе био је Николај. То је био преломни тренутак када је цело енглеско јавно мњење стало на страну Србије. „Дан Косова“, како су га Енглези називали, имао је за циљ да име Србије разнесе по целој Енглеској и да покрене народ на дарежљивост у корист напаћених и измучених наших војника и народа.

Председник Одбора за прославу био је лорд архиепископ кентерберијски Рандал, лични пријатељ Николајев. По свим већим градовима продаван је „Видовдански цветак“, а у свим енглеским црквама прикупљан је прилог за Србију. Прикупљена је огромна сума новца.

У Лондону прослава је била најсвечанија. У највећој лондонској цркви, знаменитој катедрали Светог Павла, одржана је свечана литургија. Николај је одржао беседу на тему „Душа Србије“. Било је то први пут да један странац друге конфесије говори у овом храму. Беседа је импресионирала све присутне. Прилоге су давали и богати и сиромашни. Месецима после видовданске прославе стизали су обилати прилози, а целом акцијом руководила је племенита грофица Карингтон Вајлд.

Када је поглавар Англиканске цркве лорд Рандал, архиепископ кентерберијски, позвао Николаја да, на Видовдан, говори у катедрали светог Павла, пружена му је прилика да цео дан уочи Видовдана разгледа катедралу и да се упозна са њеном историјом и знаменитостима. Овај храм спада у ред светских архитектонских чуда. Цео дан, захваљујући љубазним домаћинима, Николај је разгледао раскошну цркву и дивио се њеној лепоти.

Сутрадан, на Видовдан, огромна црква била је пуна до последњег места. Био је присутан краљевски дом са краљем Ђорђем Петим, на челу, и сва угледна енглеска аристократија. У храм се могло ући само са специјалним позивницама и пропусницама. Са нестрпљењем се чекао Николајев говор.

Николај је изашао на предикаоницу (место за проповед) у најпростијој монашкој ризи. Цео један минут фиксирао је својим црним очима окупљени народ у храму. Када су се све очи, срца и мисли слиле у једно, почео је своју знамениту беседу „Душа Србије“.

„Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, понос Енглеске и хришћанства. Грађен је од најскупоценијих материјала доношених из разних крајева империје у којој сунце не залази. Гранит и мермер од кога је грађена испирали су таласи стотине мора и океана. Злато и драго камење којим је украшена донети су из најскупоценијих рудника Европе и древне Азије. Са правом се овај храм убраја у архитектонска чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога!“

Настао је тајац. Горди Енглези, гледали су збуњено у њега. Настао је жамор у виду подсмеха. Шта има лепше од овог храма? Шта овај човек прича? Која је то земља? - лебдела су питања у ваздуху.

Пауза је трајала неколико минута. Николај је широко махнуо руком. Настао је поново тајац. Онда је из џепа своје монашке мантије извадио фотографију и окренуо је народу. То је била фотографија Ћеле-куле на Чегру.

„Европо!“, наставио је гласом страшнијим од грмљавине, „ово је храм сазидан од лобања и костију мога народа, који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе. Када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак. И сваки Србин данас могао би дићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно.

Ми смо тупили нашим костима турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа, када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело корегирање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми, стрпљиви робови, клали смо се са непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена, дивље трње око питоме руже.

На данашњи дан српски кнез Лазар је 1389. године, са својом храбром војском стао на Косову пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану европске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Данас Србија од Европе очекује да јој помогне!“

 

Владика Николај Велимировић - духовник, мученик, мислилац и светац