Понедељак, Март 25, 2013
Срби, нисте сами!
Пјер Анри Бинел: Писмо од великог француског пријатеља
Срби, нисте сами!
Пре
четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског
народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових
сателита, злоупотребљеног дела јавног мњења! Управо зато што сам се одлучио да
осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза
решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце
задуго историјски обележити.
Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.
Бомбардујући Београд, као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност. Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су, у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.
Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршке од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога: Хвала, команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис :проф. Бранко Васиљевић.
Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске, близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.
Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли. Данас је Француска, опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.
Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.
Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.
Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.
Нека је слава и дуговечност српском народу!
Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ
ПАР РЕЧИ О БИНЕЛУ
Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998. померено за март следеће године. Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада.
Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.
Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.
Свако време и свака невоља изнедри велике појединце, људе који у тренутку буду свесни са које стране зло долази.
Тако има, хвала Богу, и оних који су свесни да Србија није ратовала како се представља против целог света, већ је страдала ЗА цели свет.
Ovakvih ljudi je jako, jako malo i to je strašno. Ovaj svetli primer je, na žalost, usamljen.
Znaci zato je odlozeno?!
Secam se tog uzasnog oktobra i tenzije i priprema atomskih sklonista po gradu...i...nazalost samo je odlozeno.
Jedan od retkih sto se mogu Ljudima zvati.
Pozdrav.
Бог нека је с тобом и свим правдољубивим људима!
*Јанакис
Југославија је била експеримент за разбијање Србије, заправо Православља. За уређење Новог светксог поретка једина сметња јесте Православље. Али Православље није ограничено државним границама. Исто као ни Истина и Правда. На лажима се човек умара, док на истини одмара чак и кад је у затвору. А некад је довољан само један то да препозна и лавина ће кренути...
*роксана
У време напада НАТО-а на Србију у Хрватској је одржан округли сто, где се расправљало, чини ми се, о томе да ли је Косово мит. Међутим, главна тема је било то да Србе треба бомбардовати за сву неправду коју смо ми њима учинили. Ту, међу учесницима округлог стола био је и Игор Мандић - сам против свих. На питање зашто брани Србе, он је рекао, отприлике: Ја не браним Србе! Ја само питам чиме смо се ми продали за овај несвакидашњи преседан у историји човечанства? Нема шта да волим или мрзим Србе, једноставно није нормално да толико земаља бомбардује једну земљу и народ!
Хоћу рећи да горе наведени случај није био усамљен, већ да је било и других, али су појединачни. Но, за време које долази може-бити и довољни.
*меркур
Сада има оних који су дошли на Космет да бране Албанце од Срба, али се покајаше, видећи на терену стварно стање, и праве прегруписавање. Честитих људи има и међу непријатељима, који то можда нису хтели да буду.
Ово је један од оних људи и текстова чије постојање ми нагони сузе радоснице на очи. Светли пример који потврђује да увек има витезова којима су истинољубивост и правдољубивост смисао живота.
Допада ми се Јанакисов коментар, као и твој одговор на њега, али и на остале дивне коментаре људи који су се овде потписали.
Ја ипак данас објавих Оскаров чланак, а не овај, али обојицаи се безмерно дивим и поштујем их.
П. С. Нисам знала ово о Игору Мандићу. Невероватна изјава...и став!
*трунсмоитрен
У праву си, Ви. Баш се тако човек осећа, док чита ово писмо.
Емисију у којој је гостовао Игор Мандић сам гледала. У то време изјавити овако нешто па још на ТВ било је равно чуду! Међутим, са хрватске стране је дошао још један невероватан човек, са још смелијим иступом. Он је повратник из Аргентине, његови су родитељи били усташе, али је он у свом животу срео неког ко је његов поглед на свет изменио (мислим да је био нобеловац, писац чак). Био је гост на ТВ Бијељина, у једној емисији где су, поред њега, гостовали муслиман и Србин. Човек је изазвао потрес, у правом смислу те речи. Он је завршио теологију и новинарство. Његово име је Драго Пилсел. Друга двојица се нису ни примећивала од њега. Наиме, он је у студио донео слике страдалих Срба, јавно говорио да је Америка помагала Хрватској и муслиманима против Срба, изнео и голе чињенице о неким хрватским политичарима који су стајали над српским јамама, а који су ушли у владу. Сем тога успео је да одмах по "Олуји" уђе са страним (пољским или чешким) новинарима у Книн и да на лицу места види (не)дело хрватске војске, које је касније у Ватиканском концилу оцењено као "Невиђена хуманост ратовања", због чега је он оштро критиковао и уреднике листа и католичку цркву.
"'Neviđena humanost ratovanja'
'Ne smije se zaboraviti glasoviti komentar don Živka Kustića u Glasu Koncila od kraja kolovoza 1995. u kojemu je, iako je bio upozoren na teške zločine nakon Oluje, svejedno pisao o 'neviđenoj humanosti ratovanja', što je i presedan u kršćanskoj postkoncilskoj teologiji, s obzirom na to da nikakav rat ne može biti tretiran kao čin humanosti', podsjetio je Pilsel."
Ово је само део тога, онда замисли каква је била емисија. Знам да је мој покојни прота, који је прошао хрватски логор и оболео у њему, био одушевљен човеком.
Ево нађох и интервју са овим теологом и новинаром:
http://www.pobjeda.me/2013/03/30/intervju-drago-pilsel-jesam-izdajnik-sam-izdao-sam-ustastvo/