Све у причама бива

Не мало новопаганских секти данас проповеда сеобу душа. При том они ову идеју проповедају не у своје, него у име хришћанства. По њиховом мишљењу, идеја реинкарнације је била "тајна доктрина древног хришћанства", коју су "људи Цркве" после заборавили.
Пре свега, овде није јасно зашто би идеја реинкарнација морала бити скривена. Ту су идеју сви Европљани вековима примали са ентузијазмом - за разлику од индијских религија које стењу од мрака бесконачних преваплоћења и траже начина да се ослободе точка самсаре.
Окултизам је увек био врло тражена роба на тржишту. Апостоли би били осуђени на успех, ако би сачинили било какву "тајну доктрину" с кармом, астралом и вашарским обиљем "еона".
Не, није "корист" и настојање да се то учење "заштити од гомиле" наводило хришћане-мученичког века да се клоне опште раширеног окултизма позне Римске империје. Њихова вера је стварно била "друга", "ново учење" (по признању како пагана - Д. Ап. 17, 19, тако и Јудеја, - Мк. 1, 27).
Сва савремена "езотеријска" пропаганда гради се на уверености у невероватну глупост својих "катихумена" (оних којима се проповеда, нап. прев.). Али, у самој ствари, - како је, с једне стране, могуће уверавати да је то "тајна доктрина" зато што ју је било опасно дати у руке религиозно незналачке руље (и притом је реч о "руљама" које су живеле у епохама чија је религиозност сасвим неупоредива по квалитету са нашим материјалистичким веком), и при том издавати уџбенике "Езотерија за почетнике"? Шта се то десило са људима па су после седамдесетогодишњег атеистичког деградирања одједном постали способни за примање "највиших тајни" религиознога живота?
Треба бити идиот па да се не схвати да "Тајна доктрина" која се штампа у милионском тиражу заиста не може бити тајна, него је реч о пукој пропаганди.
Начин на који теозофи тумаче Свето Писмо да би у њему нашли доктрине сеобе душа и карме сасвим је далек од научнога. Прво, они не примећују најочитија супротна сведочанства Писма, на пример: "Људима предстоји једном умрети, а потом суд (Божји)" (Јев. 9, 27).
Друго, они не обраћају пажњу на то да је старозаветно учење о смрти било толико неразвијено да није омогућавало врло сложено кармичко учење. Стари Завет не наглашава чак ни идеју о посмртној награди праведницима и казни за грешнике.
Стање у коме су обитавале душе умрлих у старојеврејском језику је означавано речју "шеол" - непрозирно, сумрачно и безоблично место, у коме се ништа не види (Јов 14,12) него место неких конкретних мука. То је "царство сенки". Тај привид својом фатаморганичношћу скривао је људе од Бога. Најстарије старозаветне књиге не говоре о идеји посмртне награде и очекивању раја.
Пошто до Искупитељеве Жртве нико није могао да раскине окове духовне смрти, Промисао је спустио покров ћутања на тајну живота после живота. Говорити људима Старога Завета истину о мраку шеола значило би изазивати код истих наступе безизлазнога очајања или силовитог епикурејства: "Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети!" Како о томе вели Свети Теофан Затворник: "Без Еванђеља би буђење нашега духа било погубно, јер би нас неизбежно бацало у очајање".
Кад би у библијској религији постојала идеја сеобе душа, онда у оквирима званичне јудејске религије не би могла да постоји садукејска секта, која је радикално порицала бесмртност душе. Ако би у јудаизму постојала идеја реинкарнације, онда је постојање "садукејске јереси" у свештеничкој средини, у синедриону, сасвим неразумљиво.
Било како било, Јудеји се нису надали у посмртно лутање душе, него на васкрсење у свом сопственом телу. Управо то - телесно васкрсење пророка - су и очекивали становници Палестине, настојећи да сазнају да ли им је поново дошао Илија. Та вера израиљскога народа може да изгледа као варварство тананим хималајским спиритуалистима, али се историјске реалије не могу уклањати по свом нахођењу. Јевреји и хришћани су чували древну веру у телесно васкрсење и одбијали помодну метемпсихозу - и на то су имали пуно право. На крају крајева, у самој Индији вера у реинкарнацију била је непозната у најстаријој епохи састављања "Ргведа". Не називају Упанишаде случајно учење о преваплотењу "знањем које није пребивало ни са једним брахманом" (Бр. Уп. VI, 2, 8).
Заступници реинкарнације се позивају на избрање Јакова уместо Исава - тобож, за заслуге из претходног живота. Ипак, о том догађају Апостол Павле пише другачије: "Јер док још дјеца не бијаху рођена, ни учинила добра ни зла, да остане онако како је Бог по избору одредио, не због дјела, него због Онога Који призива, рече јој се: Већи ће служити мањему. Као што је написано: Јакова завољех, А Исава омрзох. Шта ћемо, дакле, рећи? Зар има неправде код Бога? Никако! Јер Мојсеју рече: Помиловаћу кога помилујем, и сажалићу се на кога се сажалим. Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога Који милује" (Рм. 9, 11-16). Тако, дакле, "не због дјела", то јест није од "кармичких заслуга" претходнога живота зависило избрање, него од Божјег предзнања будућих судбина тих близанаца и њиховога потомства.
Тако је епизода са Исавом и Јаковом појмљива без "кармичке мудрости" - и појмљива је управо из сопственог и целовитог контекста Библије.
У резерви теозофа стоји још и питање о Јовану Претечи. Ако га је неко сматрао Илијом, значи, веле они, Јевреји су претпостављали могућност реинкарнације Илијине душе у Јованово тело.
Али, као прво, ако неко из масе пита о нечему Јована или Христа - то не значи да се упитани слаже са теоријом на којој се питање заснива. Мене на предавањима често питају о НЛО-има, али то не значи да ја заступам уфологију или да је уфологија - традиционална и народна религија Русије.
Међутим, ни из чега се не може видети да су и сами питаоци полазили од теорије реинкарнације (Јог Рамачарака "Живот Исуса Христа у окултном обасјању").
Друго, господа теозофи би требало да чују одговор самога Јована на постављено питање. На директно питање да није он Илија, Јован одговара да није (Јн. 1, 21).
Сведочанства Писма по том питању толико су јасна да чак ни Ориген, склон идеји преваплотења, одлучно одбацује идеју о могућности да се Јован Крститељ сматра за инкарнацију Илије.
Да би потврдили своју идеју о томе како је библија упозната са идејом сеобе душа, теозофи воле да се позивају на речи Христове о Јовану: "Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га" (Мт. 17, 12). Друга сведочанства Еванђеља о Илији и Јовану, са овим повезана, наравно, теозофи прикривају. Не говоре о томе да је Претеча дошао у "духу и сили Илијиној“ (Лк. 1, 17). Зато што Јудеји нису могли да приме Месију пре кога није проповедао Илија, Исус је требало да укаже на онога који је испунио службу Илијину. Јован Претеча и Илија имали су једну службу, једну функцију - да људима укажу на истинитога Месију. Зато их Христос и поистовећује - не као личности, него њихову службу - "у духу и сили Илијиној".
Поново подсећам: Илија није умро. Где је, онда, тело Илијино пребивало ако се његов дух ваплотио у Јована Крститеља? И зашто се у време Преображења Господњега (Мт. 17) Илија није јавио у свом последњем ваплоћењу, него у свом "старом" телу?
Уопште, гора Преображења представља озбиљну препреку теозофима. Ствар је у томе што је, осим Илије, тамо био још и Мојсеј. Он се, очито, тим поводом није саветовао са духом Јелене Рерих, руске окултисткиње и теозофкиње, зато што је последња, слабо се сећајући Еванђеља, после двадесет столећа забележила: "По најстаријим јеврејским списима, Месија у књизи својих јеврејских живота мора имати такве инкарнације какве су Мојсеј и Соломон". Није јасно какве списе има у виду Јелена Рерих, али испада да се Мојсеј на гори Тавору срео сам са собом - у два тела истовремено...
Али Јелена Рерих, која Христа схвата боље од хришћана, Буду боље од будиста, "Веде" боље од брамана, сасвим тачно зна да у Еванђељу има онога чега нема. И зато она заповеда еванђељској причи о слепорођеноме да буде потпора реинкарнационистичкога мита.
У њој ученици питају Христа: "Ко сагреши: он или родитељи његови?" (Јн. 9,2). Коментар теозофа је јасан: ако је човек био слеп од рођења, како је он сам могао да сагреши? - Никако другачије него у прошлом животу.
Али какав је био Христов одговор? - Исус је рекао: "Не сагреши ни он, ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему". И излечио је слепога. Тако Христос пориче грехе слепорођенога пре рођења. И "кармичка мудрост" опет не стаје у Еванђеље. Али на исти начин на који теозофи не слушају Јованов одговор, не слушају ни Христов.
Тада се Јелена Рерих хвата за последњу сламчицу. "У речима "опет у мукама рађам" (Гал. 4, 19) потврђује се закон реинкарнације". Ево целог текста обраћања Апостола Павла ученицима: "Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама! Хтио бих пак да сам сада код вас". Зар је брига учитељева - реинкарнација? И то ли је "истински научно истраживање Еванђеља"?
Јог Рамачарака, наводећи два новозаветна текста из којих окултисти настоје да сваре "езотеричко хришћанство" (питање о Јовану Претечи и случај слепорођенога), сасвим разумно сматра да брзо треба напустити поље библијских истраживања...