Понедељак, Септембар 07, 2009
Поверење
Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.
Схрван тугом, отац се прилично тешко носио са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.
Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.
Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.
Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.
Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима. И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.
Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.
- Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.
Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.
Очи дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.
- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.
- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.
Можда би и било тако да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.
аутор: причалица
Uh, kakva priča. Bratska ljubav je nešto najsvetije Pričalice. Pozdrav!
*полууспаванка
Несумњиво. Али сам овде хтела да ставим акценат и на погрешно родитељство које је и само требало пример да би се пробудило и исправило. Понекад и деца могу да помогну родитељима, али је потребно обострано поверење. Поздрав!**
Vrata poverenja se teško otvaraju,dugo su poluotvorena.
..pričalici,komentar za sliku i reč...poz..
*Јован с.с.
Хвала ти што си обратио пажњу и на слику/е. Може и тако да се каже, Јово. Поздрав и теби.**
Lepa prica.
Poucna.
Pa svi griješimo. Samo treba to priznati, ali eto nekad treba nešto da se desi da nas probudi iz lažnog sna. Lijepa priča.
pozdrav
*мандрак
Тачно. Због тога и ставих на почетку реченицу којој би сврха да укаже на то. Поздрав!**
*инана
Чудан, али веома занимљив и мени драг коментар, хе, хе. Поздрав!***
*сањарење
Скупљам каменчиће и градим и поглед везујем за примере. Грлим!**
Pričalice, a meni se najviše dopalo što braća nisu bila jedan na drugog ljubomorni :)
*полууспаванка
Зато ја волим сва ваша мишљења! А браћа нису могла да буду љубоморна, јер су они били ти који су помогли оцу да их разуме боље. Што ће рећи да је и очева наука примљена, ипак, али и да су нека крилца хтела да се размахну ка својој зраци сунца. ****
Samo da te pozdravim draga Pričalice, da kažem da kad god imam vremena navratim da pročitam nešto ovdje kod tebe... Kao i uvijek, samo riječi pohvale :)))
Свиђа ми се прича. Права...
Велики поздрав***
П.С. А и слика је чаробна... видим вечност ...
*луна
Као и увек, драга и многопожељена Луна, увек си добродошла кад год нам дошла, било коментаром, било читањем. Поздрављам тебе и твоје пуууунооооо!**********
*behappy
Хвала, девојчице, Велики поздрав и теби.******
п.с.: И Јован ју је коментарисао, сад и ти, а ја уживам читајући.**
Neko davno reče: otac, kolac.
Majka nikad ne bi pravila razliku medju decom...
Bratska ljubav.... srećni su oni koju su je upoznali...
*АнаМ
АнаМице, мила, баш те се пожелех! Једно време сам била у цајтноту, па се мимоилазисмо, а како ми нови цајтнот предстоји, ево прилике да те топло поздравим. Машем!***
Док ми је, на крају ове приче, суза сузу стизала, помислих: Причалица као да је превазишла себе у обој причи...или је мене дотакла још више него што то редовно чини...
А о конкретној ситуацији и односима могу да додам да, ето, често чекамо да се догоди нешто што ће нам зауставити дах или запретити срчком, пре него што учинимо нешто што је давно требало учинити.
*Ви
Мораћу уз приче да послужујем и марамице, нема ми друге, хе, хе. Хвала, Ви, јер ти знаш да, без суза, приче из овог мог дарованог ми пера другачије не желе да изађу, дао Бог. А свака прича је попут слагалице: тражи и захтева да се све коцкице сложе у слику. Грлим!**