Понедељак, Новембар 30, 2009
Време прошло
Imaš veliku grešku. Naslov treba da glasi:MOJE VREME TEK DOLAZI!
Ljubim i pesnika ovog divnog bloga.
*Даца
Аааа... па о томе ће бити у неком будућем, можда, наставку, хе, хе... Љубим те!***
Ко ли ће пронаћи изгубљено време?
Неко ће исписати нове странице, да би старе постале неважне??
Или неко ко ће прошлост оживети у новом сјају???
*АнаМ
Три упитника, хм, и сва три за мене, је ли? А песма је одговор на њих. Поздравче за Анамче.***
Izvini ako grešim, pomislila sam da si ovo napisala zbog Pavićeve smrti danas...
Ја радо читам ту књигу, увек.:-)
А ништа што је записано (у времену или у срцу) не нестаје.
Страствени читаоци знају како се која књига отвара, листа и чита. Остали читају новине.;-)
Лепа песма. Одише тајанством...
*полууспаванка
Не, нисам, ово је настало пре неколиког времена, заправо... Поздрав!***
*Ви
Деца расту, године се смењују. А кад се смењују године, смењују се и наше мисли, наше црте лица, које, као лишће с јесени, падају, да би с пролећа процветали нови изданци. Тако нас нема више тамо, јер смо пренесени у данашње ново сутра, али се књиге исписане увек носе са собом, јер смо их животом писали; и настављамо - дописујући...***
Pričalice,dok sam čitala tvoj odgovor Vi, pomislila sam da je
to njen komentar.Mislim da moj zbog toga nije potreban.Svaka čast, više u tvom pisanju nema iznenađenja, to je stvarnost.
još puno stranica ispisanih tvojom mudrošću čeka "neke nove klince". da ih poduči, osmehne...
Prijatno!
P.S. jako mi se dopao način na koji si iskazala jednu od životnih mudrosti - idi napred ali ne zaboravljaj odakle si pošao*
*Даца
Кад се има од кога учити, а при том ниси лењ, (бар за тренутак, хе, хе), онда се и ученик осмели у изразу.
Грлим те!***
*домаћица
Ако буде тако и Господ дозволи, онда ће ту, превасходно, највећу улогу да играју ваши коментари.
п.с.: Зато јер је то истина. Ништа неће бити заборављено и прећутано, али све док се исписује, на основу старог, може да се исписује ново, све док се човек не уобличи.
Поздрав, мила.***
Ех...то ВРЕМЕ...постојало или не, оно боли. Прошло јер се више неће вратити, садашње јер није баш онкво какво бисмо ми желели, будуће јер се плашимо непознатог. Понекад пожелимо да време стане. Сва срећа па је то немогуће. Без времена не би било ни нас.
Љубим драга причалице :***
S vremenom ili bez njega nama je korakom ići. Najbolje s knjigom punom utisaka.
pozdrav
*месечина
Прво да те љубнем, мило моје.***
Бол је мисао у времену над којом ми имамо власт. Ако је наша воља јача, то је бол слабија, но ако је наша воља слабија, то је бол јача. А по томе се познају времена, јер њега, време, творе људи, а не време људе. Јесам ли довољно закомпликовала ово, хе, хе?***
*мандрак
Ипак, вредно је спомена, кад већ помињемо неке изгубљене странице, да има и оних које се бришу, и не памте, и које, уколико их убелимо на земљи, неће доћи на суд. Стога је важно и какве утиске носи књига коју исписујемо.
Поздрав, приповедачу!***
Причалице,
прво да ти кажем да сам ја мало(???) чудна. Оно најкомпликованије схватим без проблема, а нешто најједноставније неће да ми уђе у главу...ма ни случајно...
Знам да је воља јача од боли. Физичке сигурно. За оно друго не знам. Мислим да воља губи своју улогу кад се сусретнемо с љубављу. Тада треба пустити срце да одлучи.
Драга, не замери ако сам и ово погрешно схватила.
Љубим те :****
*месечина
Ја ту не видим ништа чудно, већ чудо и посебност која краси свако људско биће. Е сад треба само разликовати вољу од самовоље. Ту је сав смисао и полазна је тачка на путу љубавне спознаје. У теорији изгледа просто, али је у пракси јако тешко, јер воља и самовоља воде рат жесток.
И не брини, мило моје, сви смо ми незналице, у суштини, али је живот факултет са мноштвом лекција и испита, да се нађе за сваког понешто, али не и за једног све. А и то је мудрост, да се од превише знања не би понели, а при том да не можемо да се бранимо тиме да нисмо могли баш ни мрвицу знања дотаћи.
Љуби те причалица!*****
Secam se i kad je ovo napisano... :)
Сетих се ја, једног трена своје слабости, када ми је читав свет личио на растанак, а ја себи на охолу кукавицу:
https://pletenijesloves.wordpress.com/2013/11/16/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B3%D0%B0-3/
Поздрав срдачан, Јелена!
Значи, где си мислио да је тачка, испао је зарез? Срећом.
Моје горње писаније кренуло је као игра. Мада сам ја са поезијом и даље на Ви.
Радосно отпоздрављам, Станимире!