ТУЦИНДАН

 

Други дан пред Божић, у нашем народу се коље (туца) „Божићњар", „Печеница", којом ће се сва чељад на Божић омрсити, после дугог шестонедељног поста. И овај народни обичај везан је за „Божићњар" или „Печеницу", иако то у ствари прасе а не јагње, води порекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини у којој су пастири затварали своје стадо. Свети апостол и еванђелист Лука сведочи да су витлејемски пастири, кад им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли „Марију и Јосифа и дијете где лежи у јаслама" (Лк 2. гл.) и поклонили му се. А Свето предање, које се чува у Светој Цркви, сведочи да су тада пастири на дар Богомладенцу однели јагње. То је наш „Божићњар", који се припрема на Туциндан, врти на ражњу (пече) на Бадњи дан а једе на Божић као прва мрсна храна.

Због тога што се „Божићњар" у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушима секире, тај се дан и данас зове Туциндан. „Божићњар" је код нас прасе а не јагње просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца.

 

 


БАДЊИ ДАН

 

Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише — не спава, но са нестрпљењем очекује најсвечанији моменат у историји рода људског — Рођење Богодетета Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим обредом уносимо у домове своје, зове Бадњак. Бадњак (млад церић или храстић, или, пак, церова или храстова гранчица) симболички представља Спаситеља нашег — Господа Исуса Христа, који је, у напону своје снаге, силом свога Божанства, раскинуо ланце ропства греху, препородио човека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини — према Богу, највећем добру, омогућивши му спасење од греха, зла и вечне смрти — смрти духовне, као што и млад церић, односно храстић, силином својом, разбуктава ватру на огњишту а јарким пламеном својим осветљава све кутове домова наших.

И хришћански Бадњак као и Божићњар води порекло од оне чудесне божанствене витлејемске ноћи када се у пастирској пећини родио Спаситељ човечанства, а пастири, који „чуваху ноћу стражу код стада својега“ (Лк 2,8), пожили ватру и грејали се. На глас анђела Господњег, који им се јави и рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост... данас вам се родио Спас, који је Христос Господ... Наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама". — Када су, по договору, пошли до Витлејема да виде шта се тамо догодило што им каза Господ (Лк.2,10-12), насекли су и понели доста грана да наложе ватру и поред Новорођенчета и поред Мајке Његове, јер ноћ она беше врло хладна.

Временом у нашем народу развио се читав култ везан, како за Бадњак тако и за Бадње вече. Данас на селу, па и у граду где је то изводљиво, на Бадњи дан, изјутра рано, домаћин куће или неко од мушке чељади одлази у шуму, у гај, у забран, са секиром у руци за Бадњак. Када нађе церић или храстић погодан за Бадњак (прав и гранат а толико велики да га може на рамену донети до куће), обред сечења Бадњака почиње крсним знаком. Бадњачар се, наиме, прекрсти у име Оца и Сина и Светога Духа и изговори кратку молитву: „Помози Боже и Бадњаче свети!" Затим секиром у три маха, у име Свете Тројице, пресече церић, храстић тако да падне на источну страну одакле Господ долази. Онда пронађе дрен, одсече грану и каже: „На здравље нам било!" После тога Бадњак стави себи на десно раме и однесе кући певајући: „Рождество Твоје Христе Боже наш..."

До ноћи Бадњак стоји пред кућом, у дворишту, а у вишеспратницама у граду, где је Бадњак церова или храстова гранчица са прутићем дрена и шачицом сламе, што се купује на пијаци, Бадњак стоји у предсобљу стана. А када падне Бадње вече, бадњачар поново узима Бадњак и дренову грану, ставља га себи на десно раме и уноси у кућу. Тада он свечаним гласом поздравља домаћицу и сву чељад: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!" Домаћица и сва чељад, у празничном руху, исто тако раздрагано и свечано одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао!" И из сита посипа Бадњак житом, премазује га медом и прелива вином. Затим се прекрсти, целива Бадњак тамо где је премазан медом и преливен вином и Бадњачара у образ уз познато мирбожење у коме Бадњачар каже:

„Мир Божји — Христос се роди!", а домаћица одговара: „Ваистину се Христос роди!" Ово љубљење Бадњака и мирбожење између Бадњачара и домаћице се понавља са свима укућанима.

Симболика овога сусрета је јасна. Господ Исус Христос — новорођени Спаситељ човечанства, у виду Бадњака, улази у дом наш и свима члановима домаћинства доноси здравље (дренов прутић), изобиље плодова земаљских (жито) и духовну радост (мед), која је слатка као мед или чак слађа и од меда, јер је осигурана невином крвљу (вино) Његовом, која ће се у своје време пролити на Голготи. Бадњачар онда узме кадионицу, оде пред икону домаће славе, пред којом је упаљено кандило, окади је, обиђе сва одељења у дому, да све замирише на тамјан и смирну, у све одаје поспе сламу и звечећи (сребрни) новац, а у гостинској соби, где је икона још и по три ораха у сва четири угла. У граду се завежљајчић сламе са дреновим прутићем обично стави испод стола на коме је припремљена бадњачка вечера. Док ово чини Бадњачар, односно домаћин куће, обично се поје Божићни тропар: „Рождество твоје Христе Боже наш..." „квоче" и „пијуче". Тамо где Божићни тропар не знају само се „квоче" и „пијуче". Квоче Бадњачар: „кво", „кво", „кво", а пијучу деца: „пију", „пију", „пију" и тако из одељења у одељење.

И овај део обичаја на Бадње вече је пун смишљене хришћанске симболике. Када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској, мајка га је повила у пелене и положила у јасле на сламу. Отуда и слама у свим одељењима нашега дома на Бадње вече када се Господ рађа. А када су мудраци источни, вођени звездом, дошли и поклонили Му се, даривали су Га златом, смирном и тамјаном. Отуда и у нашим домовима по свим одељењима окађеним смирном и тамјаном просут новац сребрни (звечећи) и златни. Ораси пак у сва четири угла гостинске собе симболички представљају Свету Тројицу, која влада васионом светом од Истока до Запада и од Севера до Југа. Она се човечанству јавила потпуно, очигледно и јасно Рођењем Господа Исуса Христа. Његовим крштењем на реци Јордану, када ми празнујемо Богојављење — потпуно јављање Бога људима, као Света Тројица, а нарочито Христовом науком у којој апостолима, пред само своје славно вазнесење на небо, оставља аманет: „Идите, дакле, и научите их да држе све што сам вам заповедио" (Мт 28,19—20). Дакле, не у име моје, у име Оца или у име Духа него у име Свете Тројице. Света Тројица влада васионим светом и све што год бива у њему од Оца кроз Сина у Духу Светом, бива Светом Тројицом, која је по суштини једини Бог, али Три различите Личности нераздељиве. Када се по свим одајама (одељењима) поспе слама, бадњачар ставља Бадњак на ватру да прегори. Тамо где је обичај да се уносе два Бадњака, која симболишу божанску и човечанску природу у Господу Исусу Христу, они се укрштају на ватри.

 

 


БАДЊАЧКА ВЕЧЕРА

 

Бадњачка вечера је многоврсна и обилна али строго посна. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама. Бадњачки колач се не сече ножем, но се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преконоћ, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљај сламе са дреновом гранчицом.

За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду за Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи а не сече. Од јела, на софри, или пак, на самом поду, поврх сламе, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац" или „мељанац"). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева: „Рождество твоје...", прочита молитву Господњу („Оче наш“) разломи Бадњачки колач — погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за:

„Помози Боже и у добри час...", „У славу закона и у бољи час...",
„За Свету Тројицу и у славу Божју...", „За четири ступа јеванђелиста...",
„За петозарне мученике...", „За честитост збора и сабора..."
„За седмочислинке..." (За домаћина, домаћицу; за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину..) (Види о томе: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, М. Шуковић, стр.127, Београд 1972. г.).

И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.

Погача Бадњачка (хлеб) симболише самог Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета" (Јн 6,51).

Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, преко кога су и наши преци примили хришћанство, риба је ИХТИС (IХОУС) а то је скуп иницијала Исуса Христа Божјег Сина: I = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС = РИБА значи: Исус Христос Божји Син. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, у страху од многобожаца, вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба" и „вечерама љубави". То симболише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.

Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске; човека помирио са Богом и спасао га вечне осуде и смрти духовне.

Мед - производ најчистијег створења под небом - пчеле, најслађа материја замаљска, симболише сладост вечнога живота под окриљем Тросунчаног Бога, који нам је осигурао Спаситељ наш Господ Исус Христос најпре својим рођењем, у пећини витлејемској.

Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. То је, у ствари, дебела провлака и обично је намотана у клупче те има облик лопте, круга са кога се развија онолико колико је потребно док сагорева за време Бадњачке вечере и Божићњег ручка. Свећа својом светлошћу симболички представља Божанство, које је без почетка и краја (круг, лопта, клупче). Сам Господ Исус Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету..." (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости" (Јн 12, 36).

После вечере спава се на слами а изјутра рано, по распореду, једни у цркви (у храму) у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка — водоноша), трећи у штали код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полажајника".

 

 


ПОЛАЖАЈНИК

 

То је прва особа која тога Божићњег јутра уђе у наш дом. Полажајник полази у наш дом. Зато се зове „Полажајник". Он, по општем веровању, доноси срећу у наше домове. Зато се пази да „Полажајник" буде дете, које има чисто, безазлено срце испуњено љубављу. Но, разуме се, „Полажајник" бива и одрастао човек, комшија, рођак, намерник. Да „Полажајник" буде дете нарочито су утицале речи Спаситељеве: „Заиста, заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дете, нећете ући у царство небеско. Који се, дакле понизи као дете онај је највећи у царству небеском. Ко прими дете у име моје, мене прима" (Мт 18, 3—5). Ми „Полажајника" на Божић примамо као самог Господа, који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу. Наш „Полажајник" пази да десном ногом прекорачи преко прага у наш дом и да поздрави домаће са: „Христос се роди!" и „Срећан вам Божић!", на шта му, обично домаћица, одговара: „Ваистину се роди", „И теби срећан да Бог да!". Онда га поспе житом из сита и приведе ватри у коју он убацује новчић и Бадњаком (гранчицом од Бадњака) почиње да џара по ватри, али тако да из ватре и Бадњака прште варнице на све стране док он благосиља:

„Колико варница, толико среће у дому!", „Колико варница, толико парица!", „Колико варница, толико јагањаца у тору", „Колико варница, толико напретка у добру", „Највише здравља и весеља, дај Боже!" итд. У народу има много обичаја у вези са „Полажајником" и Бадњаком, но ово је битно, заједничко, најважније и присутно у целом нашем народу (види: „Народни обичаји... код Срба" ) Милана Т. Вуковића, стр. 88—89, Београд, 1972).

 

 

 

ЧЕСНИЦА

 

То је колач умешен на Божић изјутра рано са неначетом водом, у који је стављен сребрни или златни новчић. Воду је донела тога јутра водоноша са извора, чесме, бунара, кладенца или (у граду) наточила у кухињи. Да би домаћица умесила чесницу за домаћинство које не броји више од пет чланова потребно је 1/2 кг брашна, пола паклице квасца растопљеног у млакој води, кашика уља, мало соли и мало Богојављенске — свете воде, која се унакрст сипа у тесто. Ово се све добро смеси млаком водом као и сваки славски колач. Затим се сребрни или златни новчић (негде га домаћица увије у чисту, белу хартију) утисне у средину теста, па још мало смеси и тесто остави да нарасте. Када тесто добро нарасте одозго, по средини теста, притисне се слово, печат, поскурник и стави у врућу пећ да се испече. На исти начин меси се и Божићни колач, само, разуме се, без чеснице—без сребрног или златног новчића. Чесница се ломи за време Божићњег ручка одмах после Божићњег колача, који се, опет, ломи као и сваки славски колач у дому са домаћинима, у чему учествује сва чељад.

Када се, дакле, домаћин врати из цркве, на Божић, честита свима празник са: „Христос се роди!" на шта му сви одговарају „Ваистину се Христос роди!" — У дому настаје опште мирбожење које изазива велику радост. У тој Божићној радости нико се ни на кога не сме наљутити. Општа љубав влада у целом дому. Онда домаћин свима подели нафору и настаје Божићни ручак, који треба да буде најбогатије и најбрижљивије припремљен. Као и на Бадње вече домаћин се прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита „Оче наш", или, ако зна, отпоје: „Рождество твоје Христе Боже наш..." пререже Божићни колач а онда узме „чесницу" подигне је увис, у славу новорођенога Богомладенца, а за живот и за здравље свих укућана, полажајника и намерника, окрене је као славски колач са свима укућанима три пута, преломи преко средине и свима члановима домаћинства (присутнима) одломи и да по једно парче. Једно одвоји за полажајника, друго за путника намерника (за члана домаћинства који није присутан — за војника, на пример). Тиме је Божићни ручак почео. Чељаде у чијем се делу чеснице нађе новчић, сматра се срећним под благословом Божјим, те се њему поверава почетак важних послова у току целе године.

На Божићној трпези налази се сито са воћем као и на Бадњачкој вечери; Божићна свећа; Божићни колач; Чесница, Печеница, кобасица. Тако су у песми: „Божић, Божић, бата..." и пева „У Божића три ножића: Један сече чесницу, Други сече печеницу, Трећи сече кобасицу."

То су, разуме се, још сваковрсне ђаконије, које домаћице најбрижљивије припремају за овај најрадоснији дан, у који нам се Божић родио, који треба и најодабранијим јелом и пићем и да се прослави.

Глава и плећка Божићњара не једу се на Божић, већ се чувају за Нову годину, која се у народу зове, Мали Божић или Василица.