Понедељак, Јануар 11, 2010
Пријатељ народа
Једном давно у неком краљевству владаше много суров краљ, кога, због његове суровости, нико у народу није волео, нити је у било коме пријатеља имао. Стога, да би се одржао на власти, он је израбљени народни новац трошио на страну војску, која је била у обавези да га чува.
А од свега је, овај краљ, највише волео да иде у лов, и у време кад није било неких већих послова у краљевству, он би се са неколицином својих војника, јашући, упутио у шуму.
Но догоди се једном приликом, док су били у лову, да се краљ мало више удаљи од личног обезбеђења, те залута. И у том лутању наиђе он, грдне ли муке, на неке људе из свога краљевства, који и сами беху ловци. Како га угледаше самог и препознаше, то они, онако испуњени гневом, појурише на њега. И довољно је рећи како би га несумњиво претукли да изненада између њих не искочи неки старац дуге беле браде у црној изношеној одежди, узвикујући:
- Не, децо, ако Бога знате! Немојте се срамотити, ударајући на слабијег од вас!
- Старче, није он тако слаб, ако и јесте на земљи...
На то Старац одговори:
- Па ја и нисам мислио на њега, већ на мене.
Ово измами осмех на до тада смркнута лица и ловци, заблагодаривши Старцу што их је насмејао и од зла избавио, окренуше се и отидоше свак` својим путем.
Кад ова двојица остадоше сами, краљ се полако подиже и, мало постојавши, стаде се колебљиво обраћати Старцу:
- Оче, ти си мене овим силно задужио и ја желим да ти се одужим. Реци, колико новца тражиш?
- Новца за шта...?! – упита Старац.
- Па, за то што си ми спасао живот, како за шта...? – помало грубо објасни краљ, ненавикнут и на разговоре, али и на доброчинства других.
- Ваше величанство, идите у миру Божијем, нисте ви мени ништа дужни, већ је то била моја света обавеза – да штитим свога краља.
Краљ напросто занеми. Оваквим речима се није надао. Осетивши како га оне у срце коснуше, он паде пред ноге Старца и заплака дечијим сузама.
- Пријатељу, оче, молим те да пођеш са мном на двор, како бих имао са ким терет да делим.
Старац прихвати, а овај, подигавши се, пољуби његову руку. У том и војници који га тражише пристигоше и, поседавши на коње, вратише се у дворац.
Још се нису били честито ни одморили од пута и догађања, кад краљ позва Старца да му се придружи у обиласку палате. И показавши му сву раскош доведе га најзад до просторије пред којом рече:
- Старче, овде је сав новац и благо којима плаћам војску да ме чува. Као осведоченом пријатељу и ономе који је данас избавио моју главу из канџи смрти, ја ти, уз кључеве, предајем све то на управу.
Старац послушно прихвати своје задужење, али затражи од краља да му недеље буду нерадне. Овај пристаде, а затим се придружише слављу које је краљ због њега, свог првонашавшег пријатеља, дао да се организује.
У једном тренутку, кад је славље већ било на врхунцу, владар нареди да се огласи труба. То је значило само једно: да се народ имао окупити испред дворца, ради каквог обавештења. Сироти људи, већ одавно трубом научени лаком сну, брзо поискакаше из кревета и огрнувши се одовуд-одонуд кренуше пред двор. А тамо, на балкону, стајаше краљ у друштву свог пријатеља.
- Овај човек – говораше он, показујући на Старца – спасао је живот вашег краља. Стога је од данас он други човек у краљевству, човек изнад кога сам само ја! И његова је дужност да мој живот још боље осигура.
Од краљевих речи народ окупљен под балконом подиђе језа, док им се са уста откину тихи уздах протеста. Но зато са друге стране војници весело зажагорише, трљајући руке. Једино Старац мудро ћуташе, ничим не показујући своје мисли.
Кад краљ отпусти народ, он позва Старца да се врате слављу, али овај замоли да му буде допуштено да се повуче, како би сутра могао одморан прионути на посао. Удивљујући се све више својим пријатељем, краљ му допусти.
Славље потраја до зоре, а кад се друштво, заједно са краљем, повуче у своје одаје, Старац, сунчевом зраком нежно помилован, устаде и, спремивши се, пође на посао.
Радио је месец дана и саветима је у толикој мери одушевљавао краља да овај није могао да се одвоји од њега. Стога му је свака недеља без Старчевог друштва тешко падала, да је скоро почињао бивати љут на њу. Али оно што му је највише сметало у тим његовим недељним изласцима била је чињеница да нико, ни он нити његови војници, нису знали где овај одлази и проводи слободно време. Но тајновитост не потраја дуго. Већ наредног понедељка, краљ, поранивши, оде до ризнице како би дочекао Старца кога се пожелео. Но кад уђе примети да се гомила злата на средини одаје знатно смањила. Како је плата тек требало да буде исплаћена, то се краљ нађе у чуду и, посумњавши да га Старац поткрада, он повиче колико код му грло допусти те нареди стражарима да сместа доведу Старца; макар га вукли из кревета. На срећу, Старац већ увелико беше на ногама, но ипак мораше да отрпи силну наредбодавну руку којом га стражари спроведоше до краља.
- Старче, где је моје благо? Говори! – урлао је краљ кад овај пристиже.
- Како где је, краљу мој? Па јесте ли ми рекли да њиме исплаћујете војску? – мирно одговараше Старац.
- Старче, не будали, јер добро знаш да војска тек треба да добије плату... Чију си ти то војску мојим новцем плаћао? Казуј!
- Вашу, височанство, вашу...
- Море, ти си нека лукава змија која ми се умиљаваше само да би ме ујела јаче од оних од којих ме је, тобож, избавила. Пријатељ, пууу! На балкон с њим!
Војници који се и сами расрдише сазнавши за краљев бес више него вољно поведоше Старца до места где га је чекала пресуда. Но само што га они подигоше, како би га одвукли донде, кад се одједном зачу неко тутњање, које се полако поче претварати у веселе повике. И не само то, већ се ти исти повици све више приближаваху дворцу.
- Шта је то? – упита краљ разрогачивши очи од страха и збуњености. – Није ваљда војска, јао...!
Затим се јасно зачуше повици споља:
- Живео краљ! Живео!
- Ко то кличе? Коме кличу? – устрашено се осврташе краљ, тражећи од присутних одговор.
Али нико није умео да му одговори. Најзад, смогавши снаге тек да извири, он виде свој народ где стоји окупљен испод балкона. У том се масом проломи узвик:
- Живео краљ! Живео!
- Ко је краљ коме кличу? – упита тихо, дрхтећи иза завесе.
- Како ко? – одговараше Старац из руку војника. Па ви, ваша висости!
- Јаа-ааа...?!? – муцаше краљ у неверици. Не разумем...
И једним молећивим погледом пуним дечије радозналости, он приђе Старцу, наређујући војницима да га пусте.
- Ја сам само радио оно што сте ми сами заповедили. Нашао сам војску која је не само већа, већ и не потребује да јој се толико плаћа у новцу, колико у љубави, услед чега јој се и сила умножава.
Краљу наједном постаде јасно где је и како Старац проводио недеље и сузних очију паде пред њим, још једном му обгрливши ноге. А када га Старац нежно подиже за руку, он истог трена изјури на балкон. И ставши пред непрегледни народ свој, он, по савету Старца, позва најугледније мужеве да разоружају плаћеничку војску и да заузму њихова места. Ово још више увесели народ, док се са друге стране плаћеници у страху сами разоружаше и разбежаше.
Од тог доба краљ нигде више није ишао без Старца; чак су и недеље проводили заједно. Тог би дана одлазили у народ, где им је Старац држао проповеди, након које би окупљени свет прилазио да се рукује са својим краљем.
аутор: причалица
Zivela pricalica!!!!
:))))))))
Živjela. Živjela.
Pričalice dobro si to rekla. Sigurnost se ne postiže plaćenicima već dobrim djelima koje činimo ljudima oko sebe.
pozdrav
*мандрак
Живели мили причољупци! Тако је, приповедачу. Да се више пази на свој народ, не би се њега ниједна власт ни плашила нити стидела. А ко од другог отима, тај љубав у себи убија. Поздрав!***
Nemoj te me platiti al ni mlatiti..pozdrav..
Неки лјуди мисле да све могу купити новцем... најважније ствари у животу се добију на сасвим други начин...
Твоје, а - народно!
Да нам је више овако разумних краљева (ипак се дозвао памети) и овако мудрих стараца, где би нам био крај!
Као и обично, предивна прича-бисер!
Uvek treba razmisliti šta kaže starac, godine nose neko iskustvo, a starci su uvek mudraci
divno, kao i uvek draga Pricalice ;***
svaka me tvoja priča vrati u detinjstvo kad su mnoge životne mudrosti kroz ovako bajkovite priče bile sastavni deo druženja sa bakama, dekama, tetkama...
Prijatno!
*АнаМ
Неко је тако навикао и не зна другачије. До тренутка кад се с другачијим не сретне и не увиди да је оно можда боље.***
*Ви
Има тога, иначе сунце не би сијало да нема, кажу Свети и богомудри Оци. Проблем је што већина света жмури, тако да није крива свећа што неко волије мрак. А теби хвала, радости, на помоћи. Грлим!***
*полууспаванка
Паметна девојчица мудро збори! И кад видим неког са седом косом како се блесави буде ми жао човека.
*домаћица
То онда значи да све оно време које је моја бака утрошила на причање прича мени и брату није било узалуд, дао Бог. Поздрав, мила.***
*малаино
Па то и нису приче везане за тек један живот, већ да се за сваког понешто нађе. Поздравче!***