Све у причама бива

Свети цар Константин и Јелена

21. мај/ 3. јун

Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.

Тропар (глас 8)

Крајем трећег и почетком четвртог века, када се незнабожачки свет одлучно спремао да огњем и мачем збрише са земље хришћанство, [1] Промисао Божји припремао је међу самим царевима - гонитељима хришћанства покровитеља Цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби назив: Равноапостолни. Рођен 274. године, од родитеља, иако не хришћана, али упознатих са хришћанством и благонаклоњених хришћанству. Константин се измлада туђио незнабожачких сујеверица и приближавао ка Христу, истинитом Богу. Десница Господња га је постепено на разне начине припремала за изабрани сасуд славе Божје.

Константинов отац, Констанције Хлор, цар у западној половини Римске царевине [2] иако по спољашњости и званичној дужности идолопоклоник, у души је био далеко од незнабожачког сујеверја: срцем се одрекао служења лажним боговима и признавао једног истинитог Бога, Њему се јединоме клањао он и сав дом његов. Колико је Констанције био далеко од служења идолима, показује овај случај из његовог живота. Одрекавши се служења идолима, Констанције једном намисли да дозна стварно расположење у том погледу својих дворјана. Он их сазва све и рече им:

- Ко хоће да ужива моје поверење и љубав и остане где је, тај се мора поклонити боговима мојим и заједно са мном принети им жртве; ко пак не пристаје да то учини, тај нека иде из мога двора куда хоће, јер не могу да будем заједно са неједновернима.

Када то цар рече, дворјани се поделише у две групе: једну сачињаваху они који љубљаху овај свет и славу његову више него Христа Бога; они пристадоше на царев предлог; а другу сачињаваху истинске слуге Христове: они не пристадоше на царев предлог, и стадоше напуштати своја висока звања и почасти, и одлазити из царевог двора. Видећи то, Констанције врати истинске хришћане који напуштаху двор, и рече им:

- Пошто видим да верно служите Богу своме, ја желим да вас имам за своје слуге и пријатеље и саветнике, јер се надам да ћете и мени бити верни као што сте верни своме Богу.

А онима који пристадоше да се одрекну Христа и поклоне идолима рече:

- Вас не желим да имам у своме двору, јер када не остадосте верни своме Богу, како ћете бити верни мени!

И тако постиђене, он их удаљи од себе, а верне слуге Божје он приближи себи и постави их за управитеље у својој области. На тај начин, док је Диоклецијаново гоњење пламтело по свима покрајинама огромне Римске царевине, у области Констанцијевој хришћани су живели на миру и благодети. Али да се не би оглушио о вољу Диоклецијана, најглавнијег од царева, Констанције допусти да се поруше неке хришћанске цркве.

Таква благонаклоност Константиновог оца према хришћанима, па обраћење ка Христу његове матере, свете Јелене, и његове сестре Констанције [3], посејали су у младу душу Константинову љубав према истинитом Богу и његовом закону и положили темељ за његово будуће делање. Године своје младости Константин је морао проводити на Диоклецијановом двору у Никомидији, где је био узет као залога верности његовог оца Констанција према најглавнијем цару, Диоклецијану. На Диоклецијановом двору Константин је добио праву слику незнабожачког начина живота и мишљења: ташту надувеност, раскош, пијанство, необуздани разврат мисли и живота, сплетке, лицемерно поштовање тобожњих богова, пакост према поштоваоцима истинитог Бога. С друге стране, он је био у могућности да упозна живот другога друштва - хришћанских верника: ту су и старци и старице, и младићи и девојке, и простаци и учени мудраци, па чак и деца, доказивали истину, чистоту и узвишеност своје вере својим делима, својим врлинским животом, својим исповедништвом, па и својом смрћу. Јер у то време буктало је најужасније гоњење на Цркву Христову, у коме се на свима странама показивало јунаштво хришћана и њихово непобедиво трпљење.

Када Константин отпутова из Никомидије у Галију к своме оцу, затече га тешко болесна. Констанције Хлор предаде Константину своју царску власт, пошто га је највише волео од све деце, и убрзо умре. А и сва војска беше за Константина. И тако после смрти Констанција Хлора Константин би проглашен, 306. године, за цара Галије и Британије. Константин тада имађаше тридесет и две године.

Цареви Диоклецијан и Максимијан, заморени својом злобом против непоколебљивих страдалника за свету истину - хришћана, решише да се повуку са царских престола. Али то би повод за многе нереде. Галерије, који се на истоку зацари место Диоклецијана, беше незадовољан зацарењем Константина на северозападу, и не хте га признати за цара, већ признаде Севера који је управљао Италијом и Африком. Међутим, у Италији би проглашен за цара Максенције, син Максимијанов. Подржавајући Севера, Галерије пође са војском против Максенција; Максенције затражи помоћ од свога оца Максимијана, који понова узе власт у своје руке. Север се предаде Максимијану и би погубљен. Тада Галерије прогласи за цара свога пуководца Ликинија, а војска - цезара Максимина. На тај начин догоди се да у Римској царевини у исти мах цароваху шест царева, и сви беху у међусобној завади. Само Константинови поданици уживаху мир и благодат, јер Константин беше задовољан облашћу наслеђеном од оца и није желео да се меша у међусобну борбу других сацарева. Он је говорио:

- Ја сам се отуђио од осталих сацарева, јер сам видео дивљачност њихових нарави.

Према хришћанима Константин се, по угледу на свога оца, држао политике мира, јер их је ценио као марљиве и верне поданике.

После Галерија који умре 311. године од страшне болести, и Максимина, управитеља Сирије, који 313. изврши самоубиство, у источној половини Римске царевине остаде као једини владар Ликиније, који се потом ожени Константиновом сестром. У западној пак половини, у Италији, после поновног царовања Максимијановог, зацари се изнова Максенције, насупрот жељи римског народа. Константин га признаде за цара у Риму, па му упути и миротворно изасланство. Али Максенције не хоћаше мир са Константином, нити га називаше царем, пошто је желео да буде једини господар у свима земљама и областима Римске царевине. Учврстивши се у Риму, Максенције стаде чинити неправду људима: не само да гоњаше хришћане, него и своје незнабошце мучаше; убијаше угледне сенаторе и одузимаше њихова имања; насрташе на честите домове; отимаше сенаторима жене и кћери; страсно се бављаше мађијама и гатањем. Због своје свирепе тираније и страшне покварености, он беше целоме Риму врло тежак и одвратан. Стога Римљани тајно упутише молбу цару Константину, који са својом мајком Јеленом живљаше у Британији, да дође и избави их од овог тиранина. Константин најпре упути Максенцију писмо, пријатељски му саветујући да престане са тиранијом. Али Максенције га не само не послуша, и не поправи се, него се још више озлоједи, па се стаде припремати за рат против самог Константина.

Сазнавши за све то, Константин одлучи 312. године да крене у војни поход против Максенција. Али је тај поход представљао огромне тешкоће. И сам Константин није могао бити слободан од невољнога страха. Притом, Константину је било познато да је војска његовог противника многобројнија од његове, и да се Максенције чврсто узда у своје богове, које се старао умилостивити приносећи им на жртву многу децу, девојке и трудне жене; па је још мађијама и чинима оградио себе и своју војску; и тако имао на својој страни велику силу демонску. При таквом стању ствари, Константину је било јасно да није доста уздати се само у људске силе и средства, него треба имати неку вишу помоћ, помоћ одозго. Размишљајући о несрећном стању царевине, која узалуд иште заштиту од бездахних идола; о помоћи Божјој, указаној много пута и оцу његовом и њему; о политичким превратима који су се збили на његове очи; о срамној погибији трију лица која су заједно с њим делили врховну власт у империји, - он увиде да је безумље узалуд се држати непостојећих богова и остајати у заблуди после толиких доказа.

Усред таквих узбудљивих размишљања, Константин стаде узносити молитву Богу оца свога, да му Он сам открије истину о Себи, да му да храбрости и пружи десницу Своју у предстојећем потхвату. И ова молитва његова би услишена: Господ му се ускоро сам јави, утеши га и упути шта треба да ради. Јевсевије, савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара Константина:

"Једном после подне, причао је цар, када се сунце већ поче клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим побеђуј!"

То видеше и сви војници, и војвода Артемије, који беху поред цара, и чуђаху се; али их и страх поче хватати, јер су незнабошци сматрали крст као рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин беше у недоумици, и питаше се: Шта значи ова појава? Но наредне ноћи цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног крста, и рече му:

- Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом војском, и ти ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље твоје.

Уставши од сна, цар исприча својим велможама своје сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним виђењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога осим Христа који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их:

- Ко је тај Бог и какав је смисао знамења које виде? Саслушавши њихов одговор: о једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења људи, о крсној смрти Господа Исуса Који победи силу смрти, о крсном знамењу које му се јавило као о победном знаку, - Константин свесно и потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати Свето Писмо, и стално је поред себе имао свештенике, ма да још не беше примио свето крштење.

Призвавши Христа Бога као помоћника и заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста, Константин, после три судара са противником, дође до пред сам Рим. Ту му нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе Божје сруши, и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац, дочекан од народа са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом помоћу, Константин узношаше велику благодарност Богу што је силом часног и животворног крста победио тиранина, и нареди да се у средини града истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове статуе стави и учврсти високо копље у виду крста са следећим натписом на њему:

"Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тирановог и повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу".

Пошто на тај начин постаде управитељ целе западне половине Римске царевине, Константин први од царева издаде закон 313. године, којим објави потпуну слободу вере за све народе у царевини: многобошцима остави да обављају обреде свога богопоштовања, а хришћанима одобри да се слободно клањају јединоме истинитоме Богу. За овим законом дошао је читав низ закона, благопријатних по Цркву Христову: забрана крсне смрти, укидање крвавих игара у циркусу, престанак многобожачких жртвоприношења и кађење у свечане дане; заведено је празновање недеље, и забрањено вршити у недељу судске расправе, и уопште радити; сирочад и безпризорна деца, бедни и убоги, примљени су под царско покровитељство. По свима градовима настали су празници обновљења и освећења цркава; свуда су се слободно узносиле песме и захвалне молитве Богу; епископи су се несметано састајали и већали о потребама Цркве. Понекад је и сам цар Константин присуствовао тим скуповима, уносио се у питања вере, и радо чинио све за добро хришћанског друштва. Он је свештенослужитеље ослободио од свих несвештеничких дужности и од данка, - као што су и незнабожачки жреци били слободни од данка, - да би се могли потпуно посветити служби Богу. Он је не само вратио Цркви гробља и сва места, одузета од стране гонитеља, него је још поклонио неколико великих здања, звана базилике, које су употребљаване као суднице, а које је било лако преобратити у цркве. Он је препустио право пастирима да решавају спорове и несугласице међу хришћанима. Цар Константин је на своме шлему носио монограм "Христос" [4], као очигледан за све знак његовог побожног поштовања Христа Бога. Он је својим војницима прописао молитву, коју су они били дужни читати сваке недеље, јер је она била исповедање срдачне вере самога цара, и стварала је расположење према Свемогућем Даваоцу добара и Помоћника у свима пословима.

Овако држање цара изазва међу хришћанима одушевљење. Савременик Јевсевије овако описује то време:

"Сада је светао и ведар дан, без икаквог облака, обасјао Цркву Христову зрацима небеске светлости. Ми треба да смо свесни, да наша срећа премаша наше заслуге. Ми смо веома запрепашћени благодаћу Виновника тако великих дарова; ми се како треба дивимо Њему и говоримо с пророком: Ходите и видите дела Бога, који учини чудеса на земљи (Пс. 45, 9). Људи сваког узраста, мушког и женског пола, радујући се свом душом, умом и срцем узносе молитве и благодарења Богу".

Из «Житија светих за мај», Светог Јустина Ћелијског

НАПОМЕНЕ:

1. Указом цара Диоклецијана од 23. фебруара 303. године наређивало се да се хришћанство искорени са свима својим установама и храмовима. Тада је жестоко гоњење отпочело пљачкањем и рушењем од стране војске хришћанског храма у Никомидији, престоници Источне Римске царевине, где је одједном било спаљено двадесет хиљада хришћана; затим су ужаси гоњења захватили Сирију, Палестину, Малу Азију и Египат с Италијом. О свирепости тих гоњења Лактанције пише: "Када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили:... гвожђе се тупило и ломило; убице су се замарали, и радили на смену, по реду"...

2. Ради лакшег управљања огромном Римском царевином, цар Диоклецијан је раздели на две половине: Источном је управљао он сам, уз сацаровање цезара Галерија, и живео у Никомидији; а Западној је поставио за цара Максимијана, а за његовог сацара - цезара Констанција Хлора, који је непосредно управљао Галијом и Британијом.

3. Константин је био једини син Јелене; Констанција је била кћи друге жене Хлорове, Теодоре, од које је Хлор имао и другу децу.

Нека нам је свима срећан и Богом благословен Празник

Светог цара Константина и царице Јелене!

Живот и поезија

Ко ме је пољубио?

Једнога дана стајала сам пред улазом дворишта великог истражног затвора и полицијске станице. У дворишту је било доста људи, неки су ту послом, неки посећују своје затворене рођаке, неки ту раде. Све је деловало мирно. Одједном, зачула се вика и лом. Отворила су се једна метална врата из којих су брзо излазили људи - као да беже од нечега. Онда сам видела призор од којег ми је застао дах. Појавила се жена, коју су држала четири полицајца, она се отимала и викала, њена одећа је била исцепана и крвава, њено лице пуно модрица и мрља од сасушене крви. Полицајци су је водили кроз двориште до аутомобила, али жена се толико жестоко отимала, да је рушила све око себе.

Шта сам могла да урадим? Ово је био тренутак који је требало да искористим. Да ли могу да понудим молитву тој жени? Не, није било време за то. Да ли могу да певам? То би било смешно. Да ли могу да јој дам новац? Њој новац не би помогао.

У мом размишљању и жељи да помогнем овој жени, једна мисао ми је испунила и запалила срце. Пришла сам тој жени с леђа коју су чврсто држали и брзо је пољубила на образ и склонила се.

Жена се одједном умирила а полицајци су могли да одахну. Она је погледала у небо и рекла: "О, мој Боже!" Окренула се и опет рекла: "О, мој Боже, ко ме је пољубио? Од када је моја мајка умрла нико ме није пољубио." Затим је ушла у кола, која су је возила у централни затвор на одслужење казне.

Касније сам отишла у затвор да посетим ову жену. Чувар ми је рекао о њој да се понаша као луда, да шета по својој ћелији и да свакога пита: "Да ли знаш ко ме је пољубио?"

Када сам је угледала поново сам остала без даха, њено лице је било чисто, имала је велике и лепе очи. Пришла ми је и питала ме: "Да ли ти знаш ко ме је то пољубио? Затим је наставила: "Имала сам седам година, када је моја мајка - удовица, умрла. Умрла је у сиромаштву, у старом и мрачном подруму. Када је умирала позвала ме к себи, ставила своје руке на моје мало лице и рекла: "Јадно моје дете, моја мала беспомоћна девојчице. О, Боже, смилуј се над мојом малом девојчицом, и кад ја одем, ти је заштити и брини се за њу." Од тог дана до сада, нико ме није пољубио." Жена се поново загледала у мене и питала ме: "Да ли ти знаш ко ме је то пољубио?" Рекла сам: "Ја сам та која те пољубила".

Онда сам могла да јој кажем о Њему, чије срце је много нежније од мога, о Њему који је умирао на крсту ради наших греха, о Њему који је био рањен ради наших преступа, о Њему који нам даје пољубац опроштења када се изгубљени враћамо к њему...

Evangeline Booth

Њему нисам добра учинио

У једној босанској касаби у време турске владавине, живљаше један Бег, који беше добар и племенит и према Турцима и према хришћанској раји. Оптуже злобни људи овога доброг бега Султану у Стамболу и Султан одмах посла новога бега у ту варош са наређењем да казни доброга Бега.

Дође нови Бег у касабу, заведе строги ред и закон и доброга Бега окова и баци у тамницу. Не би то доста новоме Бегу него одлучи да доброга Бега јавно казни и понизи. Нареди да га посаде на једно магаре тако да он буде окренут натрашке. Један Циганин је водио магаре кроз цео град, а пролазници су по турском обичају ударали кажњеника на магарету чиме ко стигне – рукама, ногама, моткама итд. Водио је Циганин магаре кроз целу касабу, како би прошао сваку улицу и сваки сокак и како би свако могао ударити сиротог Бега. Од силних удараца овај беше сав у крви и ранама, болно јечећи од болова.

Пред само вече ступише у последње сокаче касабе. Одједном на крају сокака појави се грдосија од човека, који им иђаше у сусрет. Сажали се Циганин и реши да опомене Бега.

- Добри Беже! Спреми се и скупи снаге да примиш још један ударац, иде нам у сусрет најкрупнији и најјачи човек у вароши. Ако његов ударац преживиш, спашен си.

- Хвала Циго, али тај крупни човек ме сигурно неће ударити, - узврати Бег.

У том наиђоше поред грдосије. Огромни човек се повуче у страну, окрете се према Бегу и дубоко поклони. Циганин и Бег прођоше.

- Молим те, реци ми, Беже, како си знао да те овај крупни човек неће ударити, када су те сви по вароши тукли? – упита Циганин зачуђено.

- Знао сам, мој Циго, - одговори Бег горко, - јер ово је једини човек у овом месту, коме никада никакво добро нисам учинио.

Из књиге "Веронаука живота"

Лин Еванс - Кишне капи

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lyn Evans - Swans

 

 

 

 

 

 

Два брата

У Аргостолу, у време када је живео преподобни Панагиј Басија ( 1801-1888 ), живела је једна аристократска породица, коју су творили отац и мајка и два сина. Сви су били побожни, премда мајка највише. Њен живот је био проткан добрим делима. Наједном, умре отац! Удовица настави са одгајањем деце, али не заборави ни добра дела чинити, чак их и умножи. Посећивала је болесне и затворенике и уводила их у хришћанску веру.
Једно вече, док је, након вечере, седела за столом, њено старије дете, које је имало 21. годину, осети снажну главобољу и паде у несвест! Ставили су га у кревет и позвали лекара. Дијагноза је била веома узнемиравајућа, те доктор саопшти мајци да се припреми за неизбежно.

Жена је одмах потрчала до кућног иконостаса и целе ноћи се молила Богородици да излечи њено дете. Али, нажалост, ујутру је њен син освануо мртав!
Мајка се није препустила жалости и очајању. Наставила је и даље са чињењем добрих дела. Међутим, не прође ни година дана од смрти првог сина, кад иста несрећа погоди и њено друго дете: једне вечери, у трпезарији, узвикну болно и паде онесвешћен. Лекар је дијагностицирао потпуно исто оболење, као и код првог сина, искључујући сваку наду за оздрављење.
Несрећна мајка опет приступи иконостасу и сва у сузама молила је Бога, Богородицу и Светог Герасима, говорећи:» Због мојих добрих дела сажалите се на мене и спасите моје дете.»
Али и то дете доживи судбину свог старијег брата.
Тада се удовица расрди! Престаде са чињењем добрих дела и поче да псује и Бога и свеце... У кућу није примала никог. Дала је једном познатом сликару две фотографије њене деце - да јој изради два портрета, како би их окачила на зид један наспрам другог. Прекрила их је танком прозирном тканином и под сваку слику поставила свећњак и велику свећу. Сваки час је палила свеће и гледала своју децу, разговарајући с њима.
Једног дана, преподобни Панагис уђе у један брод и изађе у Аргостолу. Кренуо је полако, са својим штапом, ка удовичиној кући. Кад закуца на њена врата, она изађе на прозор. Како угледа непознатог свештеника, удовица се разљути и поче страшно да га псује. Он је замоли по други и трећи пут да му отвори, јер је желео нешто да јој саопшти. Али жена настави са псовањем.
- Или ми отварај, или ћу отворити сам! – рекао је тада преподобни.
И истог часа он закрсти врата својим штапом и ова се одмах отворише!

Духови - Тројице

 

 

Корњача и зец - трка четврта

Зец и корњача, након свега, посташе веома добри пријатељи и заједнички седоше да размисле о свему. Обоје спознаше да је последња трка могла да буде много боља. Због тога одлучише да се тркају још једном, али овога пута као тим.

Кад је дат знак за почетак трке, зец понесе корњачу до обале. Ту, на реци, корњача упрти зеца на леђа и пренесе га на другу страну. Тамо је зец поново понео корњачу све до циља, којег су, овог пута, прешли заједно. Обоје су због тога осетили задовољство веће него икада пре.

Које је наравоученије ове приче?

Добро је показати генијалност као индивидуа пред јаком конкуренцијом, али ако се налазите у тиму а тражите повод за надметање, ваш резултат ће увек бити мањи од очекиваног, јер ће увек бити ситуација где ћете ви бити лошији, а неко други бољи.

У тимском раду се лидерство подразумева и особа која предњачи способношћу ће , сасвим извесно, бити изабрана за вођу тима.

Постоји више лекција које треба научити из ове приче. Немојте сметнути с ума да ни зец ни корњача ниједном нису одустали после неуспеха. Зец је одлучио да уложи више напора и већи труд након пораза. Корњача је променила стратегију, будући да јој је ионако већ довољно напорно.

Понекад је у животу прикладно да, кад се суочимо са неуспехом, прионемо јаче на посао, са више труда. Некад је, опет, прикладно да променимо стратегију и почнемо нешто друго. А некад да покушамо обоје. Зец и корњача су научили лекцију од виталне важности.

Оног тренутка када престанемо да се надмећемо са конкуренцијом и, уместо тога, кренемо да се обрачунавамо са ситуацијом - биће то неупоредиво боље.

Да сумирамо: из приче о корњачи и зецу научили смо много тога. Најбитније у свему је то да ће брзи и доследни увек побеђивати споре и одмерене; сарађујте са конкуренцијом; удружите средства и рад, јер ћете као тим увек побеђивати појединачне извођаче; никад не посустајте пред поразом; надмећите се са ситуацијом, никад са конкуренцијом.

Корњача и зец - трка трећа

Корњача се овде замисли и схвати да не постоји начин да победи зеца на овај начин. Размисливши подробно, она изазва зеца на нову трку, али овог пута по нешто измењеној стази.

Зец пристане. Трка отпоче. У складу са сад већ утврђеним правилом, зец је трчао максималном брзином све док није стигао до реке. Тамо, са друге стране, остало је још неколико километара да доврши трку.

Зец седе на земљу, питајући се шта му је чинити. У међувремену, корњача га обиђе, уђе у реку, преплива на другу страну те преостали део пута препешачи и заврши трку.

Које је наравоученије ове приче?

Најпре спознајте које су ваше могућности па према њима подесите и игралиште на којем ће се ваша компетентност моћи исказати.

Но, прича још није завршена.

Корњача и зец - трка друга

Зец је био разочаран што је изгубио и почео је да се преиспитује. Схватио је да је поражен, јер је био превише самоуверен, немаран и слаб. Да није узео све здраво за готово, корњача га никад не би победила. Због тога ју је изазвао на још једну трку. Корњача се сложила.

Овога пута је зец истрчао целу стазу без стајања и први је прошао кроз циљ.

Корњача је остала далеко иза њега.

Које је наравоученије ове приче?

Хитри и доследни ће увек победити споре и одмерене.

Ако имате у фирми двоје људи: једног спорог, практичног и поузданог и другог брзог али такође поузданог у своме послу, брз и поуздан радник ће се сасвим извесно све више пењати мердевинама успеха, за разлику од спорог и практичног радника.

Добро је бити спор и одмерен, али је боље бити брз и поуздан.

Али прича се овде не завршава.

Корњача и зец - трка прва

Једном давно, корњача и зец су се препирали око тога ко је од њих бржи. Договорили су се да спор реше трком. И, утврдивши стазу, започеше утрку.

Зец јурну као тане и извесно време је предњачио. Када је увидео да је далеко одмакао од корњаче, он помисли да би могао сести испод дрвета како би се одморио пре него што настави са трком. И, изваливши се, он заспа. Корњача, упорношћу, престиже зеца и прође кроз циљ као неприкосновени шампион.

Када се зец пробудио, схватио је да је поражен.

Наравоученије ове приче јесте да стрпљени и упорни стижу на циљ.

Ово је верзија уз коју смо сви ми одрастали. Међутим, прича се наставља...

Vertical tango

Плата за грех

Езоп нам приповеда о једној мачки која је ушла у радионицу неког ковача. Тамо је наишла на лим који је мирисао на рибу. А она је толико волела рибу, да је халапљиво почела лизати лим. Међутим, лижући га, раскрварила је свој језик, а, пијући своју крв, мислила је да се храни својом омиљеном храном. Након неког времена, угинула је услед великог губитка крви.

Исто се догађа са грешним човеком. Ма колико му се осладио неки грех, он се храни својом властитом крвљу, уништава себе и разара свој живот. То говори и апостол Павле, кад каже: "Јер је плата за грех смрт". (Рим.6,23)

Врапчева кућица