[ Бисерје са нет-а... ] 10 Фебруар, 2009 18:34

Све је у реду, драга Герда!

(Илустрација са нет-а)

Пуно хвала на твом лепом писму. Не требаш се бринути за мене. Све је у реду. Кувам сам, и сваким се даном све више чудим како то добро функционише. У међувремену могу то и појести без да идем у болницу на испумпавање желуца.

Како често морам журити, јуче сам пекао кромпир. Мора ли се кромпир чистити? Док се то пекло, отишао сам купити хлеб. Када сам се вратио, емајл у шерпи се скроз отопио. Нисам могао веровати да тако мало може издржати. Дим у кухињи се разишао у међувремену, но мачка је црна као гавран и кашље. Од тада панично бежи чим укључим кувало или почнем лупати са шерпама. Како, као што знаш, морам најмање једном дневно појести нешто топло, мачка се више не појављује.

Реци, колико се дуго кувају јаја? Кувао сам их два сата но никако да постану мекана. Дај ми напиши, молим те, да ли се загорело млеко може још за нешто употребити. Да ли да га ставим са стране док се ти не вратиш?

Имао сам лагани проблем са гулашом када сам хтео угрејати конзерву. Нажалост, експлодирала је у микроталасној. Враташца од микроталасне су излетела кроз прозор и уништила наш лепи стакленик ... и прозор исто. Како је прозор био затворен (морах га држати затвореним када кувам, јер иначе увек дођу ватрогасци), излетео је скупа са прозорским рамом. Ударни талас је био страшан.

Конзерва је насупрот враташцима излетела као ракета према горе, пробила плафон и погодила 13-годишњу ћерку господина Бауера, који станује изнад нас.

(Илустрација са нет-а)

Да ли ти се већ десило да ти се прљаво суђе уплесниви? Како ли је то само могуће у тако кратко време? Ти ниси ни пуне 4 недеље одсутна. Иза судопере штошта живи, могао би човек 'УНИВЕРЗУМ' снимити. Одакле долазе само сви ти гмизавци? Да ли си их можда ти тамо оставила? Углавном, напокон сам се сабрао и опрао сам суђе. Драга, немој се, молим те, љутити и викати, али онај добар порцулан од твоје баке је поломљен. Изгледао је тако чврсто да ми није било ни на крај памети да неће издржати. Можда су 1000 обртаја машине за веш ипак мало превише.

Успут речено, и она је исто покварена. Приликом центрифугирања је велики нож за резање меса мало оштетио бубањ ... и сада се налази у зиду .. нож, не бубањ. Бубањ је пробио 30цм зида од цигле и сада лежи без везе негде напољу.

Док сам јео, запрљао сам, нажалост, тепих у дневној соби и то са соком од парадајза. Ти си ми увек говорила да се сок од парадајза не да ни са чим извући. Ту се, нажалост, вараш драга моја, флека је одлично изашла, длаке од тепиха, нажалост, исто. Можда ипак нисам требао узети нитроразређивач.

Фрижидер сам морао отопити. Ти си увек тако неспретна, лед се да одлично одстранити са зидарским чекићем. Но, чудно, сада више не хлади него грије. У сваком случају је месо добро печено а јогурт, шампањац и минерална су експлодирали.

Драга моја, у четвртак сам заборавио закључати стан. Мора да је неко био овде, јер недостају неки вредни предмети, но, новац сам не чини човека срећним, како ти то увек кажеш. Ормар је исто празан, али, сигурно није било пуно у њему, јер ти увек кажеш да немаш шта да обучеш.

Када сам јуче навече хтео нахранити зеца, преврнула ми се свећа. Зец је сад без длаке. Изгледа прилично смешно.

Овим бих хтео завршити за данас. Сутра мало више. Надам се да уживаш у миру у лечилишту и да се добро одмараш.

Пуно лепих поздрава од твог Ервина!

п.с.: Када је твоја мама дознала за несрећу, добила је мождани удар. Сахрана је била јуче, нисам ти хтео ништа рећи, да се не узбуђујеш без разлога. Ипак си ти у лечилишту и требаш се одморити.

Ервин.

[ Бисерје са нет-а... ] 10 Фебруар, 2009 00:22

Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља.

Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим седамдесетим годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима.

Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.

- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.

Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те викну:

- Помози ми! Пашћу!

Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно.

За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља.

Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.

[ Генерална ] 09 Фебруар, 2009 03:11

. . .

Немачка статистика је тачна: "Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције". Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!

Кинези, Французи, Јапанци, Американци, Немци... (нису мале разлике међу њима - то су потпуно различити народи по култури и политичком устројству) - сви који су се замислили над оним што се дешава, сви оптужују телевизију.

Лекари се ужасавају, а људи са телевизије одушевљавају. Успешни рекламни редитељ Сергеј Осипин (снимио је спотове за светски познате напитке, чоколадне бомбоне, козметику, крупне банке) говори у свом интервјуу: "Моје рекламе гледају чак и деца, јер је моја реклама јарка и музика је увек гласна. Моја ћерка има четрнаест месеци, па и она се умири пред телевизором као омађијана. И ја сам исти такав, на мене све то делује. Ја сам као дете, волим потрошачки свет".

Он се радује што се његова једногодишња ћерка укочи пред телевизором. Он није ни чуо за деградацију личности. А ако је и чуо, одмахнуо је руком.

Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:

"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије" (1964); "Телевизија делује као ЛСД"; "Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије" (1967); "Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле"; "Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали" (1977).

Већина (па и већина вас, драги читаоци) изузетно тешко ће признати исправност оваквих погледа на свет. Јер то значи признати да сам годинама упропашћивао себе и своју децу. Осим тога, ако сам признао, онда то ваљда значи да би подхитно требало да изменим своје понашање (а не да чекам док се свет не промени набоље).

Када је лисица молила зеца да је пусти на преноћиште, она је била заклета вегетаријанка.

Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: "Ивер не пада далеко од кладе". Али некада је "клада" подразумевала родитеље, оца. Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти - сви који су били уважени и успешни.

Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак - храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис. Када кажемо "телевизија", ми имамо у виду нашу савремену телевизију. Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије.

... Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија "Кроз стакло" (еквивалент нашег "Великог брата", прим. прев.)

Дно је испливало на врх

А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата. Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему - копирају њихове фризуре, њихове изразе. У току је убрзана, масовна (општенародна) обука. Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо. А као духовну храну телевизор нуди самога себе.

Да ли сте за мало поезије? Груби, дрски глас са промуклим бандитским нагласком каже: "Само на нашем каналу!! Интимни живот Ахматове!" А шта ће нама интимни живот Ахматове? Ако волимо њене стихове, онда нам је таква нискост одвратна. А ако не знамо ко је она, шта нас брига онда у ком веку је живела и са ким је спавала?

...Оно што не може да се прода, тога уопште нема у телевизору. Ум, доброта... тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време? Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.

* * *

Телевизија утиче на људе - то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично? Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма. Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну - води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.

...А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.

Смисао постоји. Он се зове "новац". А на њиховом језику - "рејтинг".

Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему.

- крај другог дела -

[ Генерална ] 07 Фебруар, 2009 18:42

* * *

Можда постоји утицај, али није штетан?

У Француској је 1986. (пре 22 године) усвојен закон на основу кога Виши аудиовизуелни савет Француске контролише "садржај програма који могу да нанесу штету деци" (тамо нико не сумња да телевизијски програм може нанети штету). На француској телевизији "забрањено је до 22.30 демонстрирати сцене које садрже еротику или насиље, а такође и њихову рекламу до истог времена". Подвлачимо "рекламу", јер наши канали понекад покушавају да се направе наивни, па приказују филмове страве и ужаса у касним сатима. Али реклама најјезивијих кадрова иде из дана у дан од јутра до вечери. Дакле, у дечије време (за психичку трауму понекад је довољна и једна секунда).

У Кини (која је сада за нас постала образац државне мудрости) само што је издат указ о забрани "аудио и видео материјала који садржи ужас и насиље" (издат је 14. фебруара 2008. године). Тамо пише: "филмови страве и ужаса и прикази свакојаког насиља преплавили су Кину, имају озбиљан штетан утицај на развој друштва и негативно делују на психичко здравље деце и омладине". Да нису мало касно реаговали? Не, једноставно је у Кину слобода приказивања насиља стигла знатно касније него у Европу и Русију.

У САД је 1999. године војни психолог Дејв Гросман изјавио: "Приказивање насиља на телевизији, и још опасније видео-игрице, препуне насиља, покрећу код деце и омладине психичке механизме помоћу којих се професионални војници уче да убијају. Ја сам скоро 25 година служио као пешадијски официр и психолог. Мој задатак је био да људе чиним способнима да убијају. У томе смо заиста постигли успех. Способност убијања се не јавља сама од себе, у њој нема ничег природног. Томе човек треба да се научи. У војсци смо код војника стварали условни рефлекс и тренирали људе да убијају. Исто то телевизија ради са нашом децом. А ми без икаквог размишљања слепо то дозвољавамо. Од најнежнијег узраста код деце гајимо суровост и безосећајност".

Израчунато је да у САД младић до осамнаесте године види 11 хиљада убистава, а у русији најмање 22 хиљаде. То је једино у чему смо престигли Америку (после свих обећања да ћемо их престићи у производњи меса и млека).

А у порнографији је наша државна општедоступна телевизија престигла цео свет. Руски чиновник Хенрих Јушкјавичус, саветник генералног директора УНЕСКО-а, недавно је изјавио: "Ја живим у Паризу, али свакодневно гледам руске ТВ канале. Већина програма оставља утисак да се ради о суровој и неморалној земљи. Сасвим одговорно тврдим да се у Паризу не може видети такав порнографски програм као онај што се приказује на РЕН ТВ (и назива се "еротски")".

Није ствар само у убиственим (за нас) поређењима. Важно је да свега пре педесет година младићи до осамнаесте године уопште нису ни видели убиство (осим ако је неко присуствовао у кафанској тучи са ножевима, али то су појединачни случајеви, а не свеопшти; и то је једном у животу, а не сваки дан). А педофиле заиста нико никада није виђао.

* * *

Наша телевизија је немерљиво суровија и разузданија, али нема ни диктаторске воље да то забрани (као у Кини), ни друштва које би приморало власти да донесу закон о забрани. Код нас се све објашњава као "појединачни случај" (Типичан пример: у Псковској области 15-годишња ученица из имућне породице извршила је самоубиство. На предсмртној цедуљи написала је да је гледала серију "Тајни досијеи" и "научила да отвара врата у паралелни свет". Њени родитељи су претрпели тежак губитак, али ко ће се у Псковској области одважити да тужи федералну телевизију?)

"Докажите", - говоре људи са телевизије. "То родитељи лоше васпитавају своју децу, а после оптужују нас", - кажу они. Исто то говоре и људима који умиру у Чернобиљу: "То је јетра, то су код вас бубрези... Шта кажете: зрачење? Докажите!"

Људима са телевизије је још лакше. Телевизијско зрачење не открива чак ни Гајгеров бројач.

* * *

Цивилизација је уређена овако: одрасли (родитељи и учитељи) уче децу, гаје будуће поколење. Они гаје будућност.

Учитељ је други отац. Он бира оно што је најбоље и притом се ослања на свој ум, укус, таленат, принципе, морал, на све оно што је и он научио. Александра Македонског је учио велики Аристотел. Наследника руског престола учио је песник Жуковски. Митрофанушку је учио пијандура Кутејкин. А сада све учи телевизор. А он све учи да буду прљави.

Ради спасења нације предлажу да се у школе уведе час православља. Замислите живот у јавној кући: једном недељно 45 минута сви слушају предавање о невиности. Много ће то помоћи. Цивилизација је резултат моралних забрана (оне су садржане у законима, у религији). Без њих настаје катастрофа.

Људи су некада маштали да ће своме сину наћи девојку из добре куће. Не из богате, него из добре. Важно је било понашање које је она гледала и упијала одмалена. Сада девојчице гледају "Дом-2". Оне су развраћене пре него што могу да схвате да ли оне то желе или не.

Њих све одреда од рођења гурају у нечистоте.

Неки родитељи са поносом говоре: "Ми дозвољавамо деци да гледају само добре емисије". Неки ТВ водитељи (Ло...та, Ма...хов) са поносом говоре: "Ми правимо добар, незлобив и користан програм".

У елитном борделу увек за клавиром седи добар, незлобив и талентован виртуоз и свуда унаоколо су добре и незлобиве девојке. Ствар није у порнографији, него у свудаприсутној порнографији. Она је постојала увек, и пре сто и пре хиљаду година. Али само у наше време она окружује децу док су још у пеленама. Пушкинова Татјана данас више не постоји, јер она и у најудаљенијој забити, у селу, још у пеленама гледа "Дом-2".

* * *

Телевизија не утиче само на душу. Они који за себе и децу бирају "добре емисије" треба да знају: телевизор (независно од садржаја) утиче на физиологију, и то веома штетно.

У Јапану, 16. децембра 1997. године, увече, у различитим градовима деца су почела да се тресу у грчевима, да падају, многи да повраћају, а неки су остајали без даха. Настрадало је преко 650 деце. Напади су почели за време или одмах после приказивања популарне цртане серије "Покемони" ("Џепни монструми"). Дошавши себи, деца су тврдила да им је изненада позлило када су једном од ликова цртаног филма почеле неподношљиво да севају очи. Стручњаци су поставили дијагнозу да је масовна "псеудоепилепсија" била изазвана гледањем телевизије.

Сочиво људског ока коначно се формира до осме године. Неки офталмолози тврде да пре тог узраста дете уопште не треба да гледа у екран телевизора (рачунара, телефона, итд.). Када гледаш у нешто, очи (мимо наше воље) праве неосетне скокове, такозване сакаде. Нормална вредност је од 2 до 5 у секунди. Број сакада драстично опада приликом гледања телевизијског програма На крају гледања холивудског шоу-програма у трајању од свега 15 минута код свих испитаника учесталост сакада смањила се десет пута.

Доктор наука Рајнер Пацлаф написао је књигу "Укочени поглед" о томе шта се под дејством телевизије дешава са људском психом, нарочито са психом детета:

"Што више мала деца гледају телевизор, чешћи су и тежи дефекти у њиховом говору. Екран телевизора блокира спонтане стваралачке игре и природне покрете. То изазива дефицит у формирању функција великог мозга, што се одражава и на стваралачке способности, фантазију и интелект. Научници констатују да се код данашње деце све теже формирају функције за реаговање на унутрашња и спољашња стања - топлоту, равнотежу, покрет, мирис, додир и укус.

Телевизија изазива потпуно заустављање акомодације очију. Укоченост погледа преноси се на читаво тело. Чак и најнесташнија деца сатима непокретно седе испред телевизора. Лекари то зову застој моторике, али проблем ту није у пасивности мишића, него у пасивности воље која управља мишићима. Врши се својеврсни атак на човекову вољу. Све активности су снижене, воља ослабљена, а самим тим долази до деградације личности.

Када се подвргне тестирању стање општег образовања код Немаца, може се извести једноставан закључак: што дуже човек гледа телевизор, то су оскуднија његова сазнања".

- наставиће се - 

[ Генерална ] 06 Фебруар, 2009 19:44

Други део

Ко је крив? Најбољи друг

Надгробни натпис нашој раси ће гласити овако: "Кад богови хоће некога да униште, најпре му дају телевизор" (Артур Кларк)

Зар телевизор?! Па то је идеално створење, с које год стране да се погледа. Са женске стране: не пије, не пуши, не одлази код друге, увек је спреман да испуњава своје обавезе, пун је љубавних прича. Са мушке: не звоца, не пита где си био, не тражи пара, пун је бокса и фудбала. Чак и болећива мајка не може да се пореди са њим. Он је увек код куће, никада не грди децу, не кажњава их. Никад није уморан. Не наређује: опери руке, опери судове, опери под, иди купи хлеб, покажи оцене, ради домаћи... Напротив! Он каже: "Ништа немој да радиш, само седи преда ме и притисни дугме".

Родитељи међусобно разговарају мало и монотоно: јеси купила? опет си заборавила? јеси донео? где си ставио? А на дете само вичу: зар опет?!! колко пута треба да ти се каже?!! А телевизор никада не говори детету: овде си ми се попео, бежи од мене. Никада га не вређа, не понижава, не бије... Он оправдава сваку доколицу, кршење сваког обећања и сваке обавезе.

Ви сте, поштовани гледаоче, добар и праведан човек. А они који вам сметају - они су негативци. Ти негативци увек због нечега траже нешто од вас, и то баш у тренутку кад ви гледате занимљив програм. Кад би могли они некако да нестану!

А родитељи не само да сметају, него још и забрањују. Боље и они, мучитељи, да нестану. И уопште узев, увек те неко омета у гледању телевизора. Твој најбољи друг не воли такво ометање. Најбољи друг те је довео у безизлазну ситуацију: ако дајеш детету да гледа телевизор, ти упропашћујеш сопствено дете. Значи, ти си му непријатељ. Ако му не забрањујеш - опет си му непријатељ.

Када је измишљен телевизор нико није претпостављао да ће он постати члан породице и васпитач наше деце. Али то се догодило. Сада тај утицајни (најутицајнији) члан породице свакодневно показује зверства.

* * *

Власт телевизора је моћнија од Кремља! У Кремљу се само одлучује за кога да гласамо, а телевизија нам прописује цео живот. Власт телевизије је подмукла. Она не говори: ја командујем. Она каже: ја те забављам, ја сам твој најбољи друг, твој извор информација, твоја разонода... Рекло би се да ви сами командујете телевизору: можете да бирате канале, можете да га искључите - он је покорни слуга (власти такође воле да говоре: ми смо слуге народа).

Како слуга? Па он у вашој породици говори сатима! Ви међусобно скоро да и не разговарате. Донеси и однеси - то није разговор. Човек се (понекад) супротставља чак и шефу. Дете се понекад расправља са оцем, са учитељем. Само са телевизором нико не расправља. Он прича сам, а ви ћутке гутате. У том процесу нису предвиђене мисли. Тачније, предвиђено је да се не оставља места за мисли.

Човек је укључен, а његов мозак искључен.

Људи се чак и не питају (не желе ни да чују) шта се дешава са њима, са њиховом душом, са њиховим мозговима од непрекидног уливања у њих радио-телевизијске и друге електронске "робе". Телевизор нарушава хијерархију човекових осећања и односа. Чим почнете нешто важно да причате, одмах ћете бити ућуткани:

- Ћути! Не сметај!

То они слушају шта говори кутија.

Необориви докази

Неки људи, нарочито они који раде на телевизији, тврде да телевизија нема штетан утицај. Они вичу: "Докажите!", а за онога ко покушава да докаже говоре да је лудак.

Пробаћемо да се сврстамо међу лудаке.

Снажан доказ моћи телевизије су милијарде долара које она добија за рекламу. Рекламодавци су гигантске корпорације. Оне су веома грамзиве и ниједан цент неће потрошити упразно. Краљеви козметике, жвака, подозривих лекова и пива, пива и само пива плаћају на десетине хиљада долара за један минут телевизијског термина. И још плаћају милионе посланицима да коче усвајање антирекламних закона. Значи, исплати се. Значи, телевизија има утицаја. И ми то видимо: људи пију пиво као никада раније.

У предизборној кампањи воде се страшне битке око поделе времена на телевизији.

Кандидати и партије прецизно, до последње секунде, рачунају ко је и колико био у програму. И протестују, и суде се све до врховног суда и Стразбура. Значи, моћан утицај телевизије на људе признају не само трговци, него и политичари.

- наставиће се -

[ Пријатељи моји... ] 05 Фебруар, 2009 18:01

Драго Сањарење,

јесте да сам имала идеју, али нисам хтела јуче да одузимам део од твога славља, већ сачеках да сване како бих, својим постом на блогу, твоме слављу додала крила у жељи да се оно настави. Тамо ти честитах годишњицу, мила, а овде хоћу да ти пожелим још једну плодоносну годину у сваком смислу, која овим даном започиње. Нека је срећно и дуговечно!

Уместо торте, коју си ти ионако обећала мени, поклањам ти овај предивни Валцер цвећа од Чајковског. Свако добро, мила!

 

 

[ Јеленине приче ] 04 Фебруар, 2009 23:17

У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.

Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.

И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.

* * *

Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.

аутор: http://pricalica.blog.rs/

[ Генерална ] 04 Фебруар, 2009 17:20

...

Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу. Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!" Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.

Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији. Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче. Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".

Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака. Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије. Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.

Ако забрањујемо екстремистичку литературу, ми тиме признајемо да она утиче на људе.

Иначе, зашто бисмо је забрањивали? Ако забрањујемо порнографију, тиме признајемо да она утиче на људе. Дакле, текстови и слике утичу на људе. Неке лоше, неке (Јеванђеље) добро. Покретне слике су моћније од слова. Ако не признајемо утицај телевизије, онда то чинимо или из глупости, или из тврдоглавости, или зато што је то сувише страшно признати. Ако пак признамо да ТВ не разонођује, него развраћа, онда ваљда треба нешто предузети. А како се борити против милијарди долара?

* * *

У огромном авиону на висини од 10 хиљада метара разговарао сам са стјуардесом поред врата пилотске кабине. У првом реду млада и лепа мама дојила је своју бебу. А њено лице било је као у светице – са неизрецивим молитвеним изразом. Очи подигнуте ка небу, усне се благо покрећу, у очима се сија суза. Као "мадона са дететом"! Гледао сам је кришом и размишљао: "Да је сад ту неки иконописац, неки Рафаел!" Она се сигурно молила за здравље свога детета, јер се многи боје летења.

Касније, кад сам пошао на своје место, осврнуо сам се још једном да видим ту молитвену чистоту, али боље да се нисам освртао. То је био најсавременији страни авион у коме на свака четири реда одозго виси по један телевизор. И онај ко седи у првом од та четири реда мора да гледа са високо подигнутом главом. Мама је гледала филм страве и ужаса. Она се бојала чудовишта, и није се молила ни за себе ни за дете (у том тренутку она није ни мислила на дете), и уопште се није молила, него се страшно секирала за неку холивудску гуску. А њена језа (то ће потврдити сваки физиолог) тровала је млеко.

Шта је то дете унело у себе са мајчиним млеком?

Лекари не препоручују читање за време јела. Наводно, желудачни сок се не издваја, и још свашта се дешава. А гледање филма страве и ужаса док дете сиса? Док оно сиса мајка треба да га покрива својом љубављу, да у потпуности буде усредсређена на њега, а не да се јежи од страха.

* * *

Кажу да у телевизору, тобоже, постоји избор. То је лукавство. Избор постоји у књижари. Тамо су на истакнутом месту блистави бестселери (чак и они који то читају знају колико то вреди; то човек чита "да одмори мозак, да ни о чему не размишља". Многи људи свесно искључују тај Божији дар - своје сопствено размишљање). Али у свакој књижари ипак постоји избор. Читалац ће лако наћи оно што му је потребно, па макар и на удаљеној полици. Јер, и ремек дела и отпад ту се продају на истом месту. На телевизији је "удаљена полица" у глуво доба. Идиотске емисије се показују свакодневно у ударном термину, а Висоцки једном годишње у поноћ. Кажу да ТВ одражава реалност. Кад би то било тако, улице би друкчије изгледале. Пивнице и јавне куће биле би отворене од јутра до сутра, а музеји и библиотеке после поноћи.

Телевизија је криво огледало. Или још горе - она сама бира шта да одрази.

Она одражава барабе и манијаке, лакрдијаше и лажове, а нормалних, добрих, паметних људи тамо готово да и нема, не одражавају се. Ако докажемо утицај телевизије, ако докажемо њену кривицу, то ће значити да док ми ловимо поједине манијаке, телевизор их штанцује на хиљаде.

Он је главни

Ко је глава народа? Начелник нашег живота? Бог?  Неко ће мислити да је то председник? Не, то је телевизор. Он је главни и одговорни. Без њега многи људи (дрски ТВ водитељи оба пола, дрски мангупи са посланичким имунитетом) не би чак ни постојали у нашој свести. Чак и председника се људи сете тек када га ова кутија покаже. А кутије се људи сами сећају. Укључе је, залепе се за њу, сатима гледају и слушају без прекида (једни са другима се понекад и свађају, а са телевизором - никада).

Чак и Богу (са великим "Б") већина верника посвећује секунде, или у најбољем случају минуте. А богу (са малим "б") - сате и сате. Сви су се залепили за екран, као муве за лепљиву траку на којој их чека смрт. Она тако саблажњиво мирише, тако саблажњиво и згодно виси над столом за ручавање... Па ипак, постоји мишљење да телевизор, тобоже, само информише и забавља, али да реално не утиче на људе.

- крај првог дела -

 

 
[ Генерална ] 03 Фебруар, 2009 23:34

...

Манијак је позван, зато је и дошао

26 пута за шест година, то је језива статистика. То су подаци за 2007. годину. А шта се догодило шест година раније, 2001. године? Управо тада, на централним ТВ каналима појавили су се програми о манијацима-педофилима. Речи осуде биле су праћене кадровима бруталног насиља, приказивањем детаља... Да ли је то била осуда или стимуланс за манијаке? Чак и ако су аутори то чинили из најбољих побуда, они су крчили пут у пакао.

Наиме, јасно је да приказивање таквих ствари неизбежно изазива пораст насиља и повећану потражњу и продају дечије порнографије. После првих таквих емисија ("Птичији грех" и "Друга страна") објавио сам чланке "НЕОПХОДНОСТ ЦЕНЗУРЕ" и "ЦЕНЗУРА ИЛИ СМРТ" - о неопходности да се потхитно уведе морална цензура на ТВ. Емисија Аркадија Мамонтова "Друга страна" почињала је формалним упозорењем: "Пре него што почнете да гледате овај програм, удаљите децу од телевизора!" А после неколико секунди на екрану се појављује манијак који бичује везаног обнаженог осмогодишњег дечака. Да ли је то искрено упозорење или мамљење? Ко то може да уклони децу за неколико секунди? Нарочито ако се не ради о бебама, него о 10-15-годишњацима. А ако родитељи нису код куће? А ако је телевизор у дечијој соби? А ако је укључен само секунду после упозорења?

У филму се говорило о томе где се продају дечији порно-филмови, колико коштају, како треба питати продавца... Студенти журналистике су на моју молбу отишли да то провере, и нажалост, после емисије продаја порнографских касета је утростручена. Није прошло ни месец дана, а на федералном ТВ каналу објављена је најава: "На молбу ТВ гледалаца понављамо емисију..." Ништа није помогло - ни чланци, ни обраћање руководству канала. Нисам успео да спречим понављање емисије. Нисам успео ни да сазнам ко су ти људи који су пожелели да још једном погледају тако нешто? Онда сам објавио у МК ("Московский комсомолец") чланак "Јесте ли ви звали манијака?" На моју молбу емисију су погледали стручњаци - психолози и психијатри. И као допуна чланку објављени су и њихови професионални закључци. Ево неких фрагмената:

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 1

...Програм је засићен шокантним психотраумирајућим приказима мучења деце у току вршења над њима патолошких хомосексуалних и садистичких радњи... Питање о степену негативног утицаја емисије на гледаоце може бити решено у склопу комплексне судске психолошко-психијатријске експертизе у случају покретања кривичног поступка.

Директор Московског обласног центра социјалне и судске психијатрије, заслужни лекар Руске Федерације, кандидат медицинских наука Г.К.ДОРОФЕЈЕНКО

Руководилац психолошке лабораторије, доктор психологије, академик В.В.ГУЉДАН".

Нажалост, за покретање кривичног поступка потребна је жртва. Значи, неки тата и мама треба да се обрате тужилаштву са жалбом да је њихово дете било жртва ТВ емисије и добило психолошку трауму. А то значи да ће бити извршена експертиза. Дете ће почети да муче питањима: Шта је видео? Шта је осетио? Шта га је конкретно уплашило, и како га је конкретно уплашило? Који конкретно кадрови? Шта се тамо догађало?... На крају крајева од тога може да не буде никакве користи, а дете ће гарантовано доживети још већу трауму.

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 2

1. Моралисање коментатора у позадини је примитивно и безизражајно, како по смислу, тако и по интонацији и емотивној обојености. Видеоматеријал је пренаглашен. На пример, почетни кадрови батинања детета сувише дуго трају. Реакција одвратности и ужаса код нормалног човека се развија после једне или две секунде гледања. Затим се код гледаоца могу покренути механизми психолошке заштите. На пример, идентификација самог себе не са дететом, него са насилником; знатижеља и тако даље. И ако је заиста било молби гледалаца да се емисија понови, оне су изазване побуђеним ниским инстиктима, а не жељом да се боље схвати "дубоки" смисао емисије.

2. Демонстрација дечије порнографије на Централној телевизији довешће до тога да ће људи у такозваним граничним психичким стањима, неуротичари и неке психопате постати свесни корисници дечије порнографије. За њих сама чињеница приказивања на ТВ означава дозвољеност, допуштеност сопствених потискиваних стремљења. Социјална референтност (оријентација на већину) у Русији традиционално замењује савест: "То је морално, јер то сви раде". "Ако многи купују порнографски материјал, значи могу и ја"...

3. Вишекратно показивање процедуре куповине дечијих порно-филмова са детаљним инструкцијама, примитивност смисла емисије, пренаглашеност видеоматеријала наводи на мисао да је то лоше камуфлирана реклама дечије порнографије.

Кандидат психологије, ХОЛМОГОРОВА В.М.

Институт психологије Руске академије наука, Шеф катедре биологије МИПКРО, доктор биологије СЕДОВ А.Е., Лекар-психијатар ИЉУШЕНКО С.В.

Први пут је овај филм о манијацима (за манијаке?) приказан у осам сати увече, а поновљен у десет. То је време када и деца гледају ТВ. Због тога сам питао стручњаке: "Од ког узраста се могу гледати такве емисије?" Добио сам неочекивани одговор.

- Ни од ког.

Ни одрасли не треба да гледају?

- Нико не треба да гледа. Психолошка траума од таквих сцена понекад наступа брже од једне секунде и остаје за цео живот. Дете је нежна душа, оно почиње да муца, да лоше спава, почињу напади агресије...

То је исти онај послетрауматски синдром који добијају војници у рату. Амерички ветерани имали су вијетнамски синдром, руски су имали авганистански, чеченски. Али симптоми су свуда исти: лош сан, кошмари, тежња ка алкохолу, напади агресије.

Исто тако је рањив и морал. Он се васпитава годинама, а понекад се уништава у једном тренутку.

... У Италији је на ТВ приказана емисија о борби против дечије порнографије. Тамо је седам секунди трајао цитат из емисије Мамонтова о педофилима. Отпуштени су сви који су то пустили у етар.

Наши радници телевизије се за то не отпуштају, него награђују. "Гледајте како је висок рејтинг!"

Манијаци су испливали на екран 2001. године. Сцене које су тада биле шокантне - сада су норма. Битцевски манијак није био на ТВ-екрану секунду или две. Он је сатима на свим ТВ каналима причао како је убијао, како је скривао лешеве, како је био задовољан собом и какво задовољство је осећао. Цела Русија је пратила наставу. Такве монструме боље је уопште не показивати. А ако већ показујеш, онда његов изглед треба да изазива одвратност и повраћање. Али наша телевизија је удесила тако да он није изазвао одвратност, него знатижељу. Тајанствени, судбоносни, подмукли, непоштедни јунак. Да, он је негативац, али он је јунак малог екрана. Колико слабих душа је осетило несвесно усхићење, колико психопата је пожелело да се опроба? Не зна се. Године 1992, када се судило Чикатилу, нико му није давао термин на телевизији.

Склањајте шибице од деце

Људи не подражавају проповеди, него дела. Не подражавају расуђивање, него оно што виде. Да подражавају оно прво, на земљи би већ био рај (када би се испуњавале "најобичније" заповести). Телевизор учи: "Ево, децо, гледајте: девојчица ступа у сексуални контакт са псом. То је веома лоше! То је неморално!" А у студију је обавезно (ради објективности) и ватрени поборник настраности: знате, они шире своја искуства; све треба знати, све треба пробати. И каква ће бити поука ове емисије? Шта ће дати "сама чињеница приказивања"? Оне који то чине нећеш зауставити речима "лоше" и сл. Они који нису знали да је тако нешто могуће, сада су видели да је могуће. Апсолутно предвидљив и неизбежан резултат такве ТВ-проповеди је пораст скотолоштва.

Пре неколико година на ТВ-екрану су почели да псују. Шта има везе што су то негативци? Они су јунаци и они се приказују. И ево сада деца псују. За такво јунаштво нису потребни ни ум, ни таленат, ни напор.

Емисија "Времечко" почиње у 16.30. То је дечије време. Манијаци су једна од сталних тема. Недавно су ме позвали у ту емисију да у директном програму кажем да ли је исправно поступио неки боксер што је намртво пребио Узбекистанца који је покушао да силује дете (мада је већ било поуздано познато да је тај боксер врло сумњиви наркоман и све је било сасвим друкчије него што је причао у својим првим интервјуима, који су га учинили јунаком Русије). Ко је испред екрана у дневно време? Баке и унучад. Да ли они треба да лове и убијају манијаке? Треба обучавати милицију на затвореним курсевима, а не плашити децу и подбадати монструме по целој земљи.

На самом почетку емисије покушавао сам да објазним да не треба приказивати педофиле, и чак не разговарати о њима. Јер што више их ми приказујемо, њих је све више. И да је већ време да се схвати та законитост и да се престане са тим. Чак сам се сетио познатог филма "Пети елемент", где се планети Земљи приближава Смрт (планета-убица, нешто као сатана). И што су моћније ракете којима је гађају генерали поносни на своју војну силу, то се муњевитије повећава и приближава Смрт. Не полази нам за руком да убедимо ТВ-водитеље да треба смањити гадости. Они се тако вређају, као да им је неко предложио да добровољно умру од глади. И вичу: "Не! То треба приказивати! То је животна реалност!"

У ствари (ако ћемо да говоримо отворено), то је лаж. Обичан човек у целом свом животу не угледа толико убистава и манијака колико само за један дан на ТВ-екрану. Пропорције зла у животу и на екрану су апсолутно различите. Ако би се живот у једном тренутку подударио са својим одразом на екрану, све ово би већ била пустиња. У држави је бандит - сваки стоти. А на екрану - сваки други.

- наставиће се -

 

 
[ Генерална ] 03 Фебруар, 2009 17:08

Александар Минкин - Први део

Почињемо публиковање сензационалног истраживања

Откриће које публикујемо важније је од политике и економије. Истражени су узроци и механизми деградације друштва (како у Русији, тако и у другим цивилизованим земљама). Ако се деградација не заустави, биће то крај цивилизације.

Шта се дешава? Најезда педофила

"Број злочина напаствовања деце у последњих шест година повећао се 26 пута".

Ова информација се у марту 2008. године појавила у руској штампи и на телевизији. И шта се после тога десило? Ништа. Информација је већ и заборављена.

Суманути раст најпрљавијих и најбруталнијих злочина забележен је баш у оним годинама које су гордо назване "годинама стабилности", економског процвата и тријумфа државности. "Русију су почели да уважавају" - то је најскромнији комплимент који власт сама себи непрекидно говори, а њени поклоници понављају.

Међутим, за овакво бујање насиља било би логично да читаво руководство "органа реда" буде смењено, и да се позове на одговорност њихов главни руководилац (који је гарант наше безбедности). Уместо тога, код нас је предложена безумна мера - да се казне родитељи који су оставили децу без надзора (предлог закона је већ припремљен).

Тешко је и опасно ловити манијаке. А родитеље је лако и ловити и кажњавати. То је као  када возачу наплатиш казну без признанице.

Изговор су им друге земље. У Швајцарској, Немачкој и другде забрањено је остављати код куће само дете млађе од 13 година.

Али ми нисмо у Немачкој и Шведској. Швеђани, Немци и други боје се да оставе децу саму код куће, а ми се бојимо да их пустимо саме напоље. То је битна разлика. Они не  желе да оставе дете насамо са телевизором и лековима, а ми са манијацима који нам се већ привиђају у сваком улазу. Осим тога, у Европи се људи не боје својих полицајаца, а наши грађани (то потврђују све социјалне анкете) боје се "пандура" више него бандита.

А најважније је то што нико и не покушава да схвати откуд такав муњевит раст злочина управо ове врсте (јер, пљачке и крађе, ако и расту, расту за понеки проценат, а ово је порасло 26 пута, то је 2600 процената).

А онда, не схвативши узрок, покушавају да излече последицу.

* * *

Дечак је у другој половини XX века у Шведској свакодневно и дуго остајао без надзора (и због тога се Карлсон навадио да долази код њега). Та књига је популарна у целом свету, а у њој нема ни речи о томе да је полиција казнила дечакове родитеље.

Аутор ових редова је у другој половини XX века у Русији данима био без надзора. У тамне зимске вечери узимао сам санке, одлазио од Таганке до Андронијевског манастира и тамо се сатима санкао од манастирског зида низбрдо према реци Јаузи.

Пре само 15 година родитељи су се бојали да се дете не изгуби, да се не удави. Али да ће у рођеном граду, у улазу рођене куће неко силовати и унаказити њихово дете? Не, таквог страха није било.

А 26 пута за шест година - то је експлозија. Таквом брзином чак ни мишеви не мутирају. Човек се није изменио од времена Адама. Родитељи нису могли да постану гори 26 пута за шест година. Они, дакле, нису узрок, нити је узрок лош надзор. Уосталом, зашто и помињати мутације? Па за шест година нису се промениле ни генерације. То су све једни исти људи!

Шта се мења таквом брзином? Само техника. Тачније, електротехника. У датом случају - број телевизијских канала и број убистава на тим каналима.

Телевизијски програми великом брзином постају прљавији и бруталнији, и сурвавају се у провалију без дна. А заједно са њима и наш живот. На екранима се број манијака-педофила повећао безброј пута (јер, био је на нули).

У 2007. години у Русији су насилници убили 2500 деце. Значи, од сваких десет хиљада деце која су изашла напоље једно је убијено. А они што седе код куће крај телевизора - гину сви до једнога. Телевизор никога неће поштедети и никога пропустити. Али на гледаоцима се не види крв, па се зато сматра да је све у реду.

* * *

Телевизор детаљно приказује нову искасапљену жртву, детаљно описује како ју је манијак заправо мучио, и објашњава да није лепо тако нешто радити. Коме то телевизор говори? Нормалне људе не треба убеђивати, они ионако то не раде. Али испред екрана не седе само нормални. То је исто што и поставити пред алкохоличара чашу вотке и расуђивати о томе како је корисно не конзумирати алкохолИли показивати тигру кунића и расуђивати о добру. Али тигар не види мило, невино и мекано створење. Тигар види плен, и иде му вода на уста.

Неко уствари пушта тигрове из кавеза.

* * *

Човек се не мења. Али друштво је способно да се мења огромном брзином. За свега шест година (1933-1939) културни Немци су се претворили у звери. То озверавање није било случајно. Оно је било испланирано и остварено. Хитлер се (за разлику од совјетских руководилаца) никада није претварао да је хуман. Ево неких фрагмената његовог програма: "Образовање сакати људе... Интелигенција је отпад нације... (Готово дослован цитат Лењина, који је уместо "отпад" рекао "г..."). Свест доноси људима безбројне невоље... Ја хоћу да моја омладина буде као дивље звери..." (То је оно право, јер је необразованим зверима без свести далеко лакше управљати).

И Немци постадоше људождери. То је од њих направила убога (по данашњим мерилима) пропаганда - новине, радио, митинзи. Са таквим инструментом као што је телевизор резултати су утолико пре гарантовани.

Деградација нашег друштва је реална. Чињенице свако може видети.

Псовање. Мушкарци и тинејџери су увек псовали. Али тек у последње време почеле су да псују и девојчице. И између себе, и са дечацима, и у присуству одраслих. Не говоримо о проституткама и онима што живе по баракама, него о девојчицама из добростојећих породица. Оне почињу да псују од четвртог разреда, па чак и раније.

Отворено пијанство. Тинејџери су увек имали тежњу за пићем, као и свим осталим што је забрањено. Али тек у последње време тинејџери су почели да пијанче сасвим отворено. Усред бела дана. Ученици и ученице пију и пуше, уопште се не стидећи одраслих - у парковима, на дечијим игралиштима, у метроу. Одрасли их не упозоравају (Из страха?).

Пораст насиља на расној основи. Пораст сексуалног злостављања. То не треба ни доказивати, о томе се говори у сваким вестима...

- наставиће се -

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 02 Фебруар, 2009 18:53

Једног лепог дана возач аутобуса је дошао у гаражу, где је покренуо возило, извезавши га у обилазак свакодневне руте.

Прошавши првих неколико станица све је било у реду; неколико је људи сишло, неколико ушло и, уопштено говорећи, возач је био задовољан вожњом. Међутим, на следећој станици у аутобус уђе див од човека: висине преко 2 м, грађе попут рвача са рукама до земље. Приступивши возачу, он рече:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

И оде на крај аутобуса да седне.

Возач је, за разлику од њега, био просечне висине, око 1,70 цм, ситан и прилично благе нарави. Наравно, ни на крај памети му није било да се расправља са Великим Џоном, али због свега осећаше велико незадовољство.

Следећег дана се понови исто: тек што се беше укрцао у аутобус, горостас рече возачу:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

А онда и дан након тога, и дан после њега и настави се то дешавати у континуитету.

Ово је у толикој мери иритирало возача, да је због Великог Џона и његове надмоћи почео да губи сан. На крају одлучи да се избори са тим. Уписао се на боди-билдинг, карате, џудо и све такве програме самозаштите.

До краја лета је прилично ојачао, тако да је свог првог радног дана, а у понедељак, када је горостас ушао у аутобус и рекао своје чувено: «Велики Џон не плаћа вожњу!», дочекао ове његове речи придижући се и уз повик:

- А зашто не?!?

Са нескривеним изразом изненађења на своме лицу, горостас се окрете ка њему и узврати:

- Велики Џон има режијску карту.

Наравоученије: Прво утврди да ли проблем постоји пре него што кренеш да га решаваш.

[ Генерална ] 01 Фебруар, 2009 11:44

(слика преузета са сајта Манастира Лепавине)

У источном делу Кефалоније (Острво у Јонском мору), недалеко од села Маркопуло, налази се невелика црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Ту се већ током много година сваког празника Успења догађа нешто необично. Још од Преображења унутар и споља храма појављују се змије. Месни житељи их називају змијама Пресвете Богородице.

Свакога дана број змија се повећава и уочи Успења оне испуњавају целу околину. Тих дана житељи Маркопула спуштају се у јаругу на чијој падини се налази црква и сакупљају змије да би их принели Пресветој Богородици. Откуда се змије појављују и куда ишчезавају после празника нико не зна. За све, то и сада остаје велика тајна.

За време бденија змије слободно пузе између људи - по стасидијама, аналојима, никога не плашећи.

“И ако вам се змије упузе у недра - упозоравају сеоски житељи поклонике или туристе, - не бојте се! Благодаћу Пресвете Владичице Богородице змије никоме неће причинити зло. Узмите их у руке и оне, попут пса, лизаће ваше прсте.”

Заиста, за време службе се догађају невероватне ствари: змије, као наруквице, обавијају се око руку верника, пузе по икони Пресвете Богородице и Распећу, по хлебу припремљеном за богослужење. Змија се може испузати чак и на Јеванђеље, које читају на Литургији. Змије као представници животињског царства, празнују заједно са хришћанима, подсећајући их на рајски врт, у коме су првоздани људи живели са животињама као једна породица. По завршетку празника, одлазе и змије.

Немачки научници су испитивали те змије, но ни у једну од познатих врста их нису могли сврстати. Оне су сиве боје, танке. Нису дуже од једнога метра, кожа им је слична сомоту. На глави им је изображен крст као и на вршку језика.

Ако се неке године змије не појаве, то је увек био лош предзнак. Тако је било 1940. и 1953. године када су острво потресли јаки земљотреси.

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kefalonijske_zmije/

[ Генерална ] 31 Јануар, 2009 18:00

Често проглашавана најлепшом женом света, Одри Хепберн је имала јединствени рецепт за лепоту, који најбоље осликава њен став према животу, слави и лепоти:

За привлачне усне – увек изговарајте речи пуне љубазности.

За лепе очи – тражите доброту у људима.

За витку фигуру – делите своју храну с гладнима.

За лепу косу – допустите да је барем једном дневно помази дечја рука.

За усправно држање – ходајте свесни да никад нисте сами.

[ Бисерје са нет-а... ] 30 Јануар, 2009 18:15

Послао, ономад, краљ једне државе суседном владару писмо. У њему је писало: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...».

По пријему необичног писма, краљ суседне државе отпошаље одговор на исто: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...».

Први краљ се силно разљути и објави рат суседном владару.

Борбе су се водиле неколико месеци све док се не умеша и трећи краљ, заказавши овој двојици сусрет. Кад се окупише, нападнути краљ упита краља нападача:

- Шта си мислио кад си написао у писму: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...»?

- Мислио сам – одговори овај, - на плави дијамант величине голубијег јајета или... неки други дијамант. Много волим дијаманте. А на шта си ти мислио кад си одговорио: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...»?

- Ту није било ничег тешко за разумети – одговори владар суседног краљевства. Хтедох рећи, кад бисмо имали такав дијамант радо бисмо вам га послали.

Краљеви се обавезаше на бољу комуникацију у будућем дописивању а потом се загрлише и склопише мир.

[ Заозбиљски смешно... ] 29 Јануар, 2009 17:54

Дакле, име само говори, те је непотребно ишта појашњавати. Са своје стране бих само додала: УЖИВАЈТЕ!

Јер и ја сам, као и многи многи други... Laughing

http://www.go-mrav.com/bedastoce/uvrnutikviz.shtml