Забрањена љубав
Пожелео сури меда
У свој живот увест` реда
Па да попут другог света
И он с паром својим шета.
Стога посла многе птице,
Све познате летачице,
Да се вест та гором чује:
Шумски газда свадбу снује!
Кад дознаше медведице,
Љупке, горске красотице,
Пожурише све и једна,
Јер прилика беше вредна.
Гледао их меда сури,
Док не поче да се дури:
Њему свака горска мустра
Преко мере беше жустра.
Тад кренуше летачице
Преко шуме и горице
Да пронађу, туда-свуда,
Женку спремну да се уда.
Прође лето, јесен стиже,
Па и зима све је ближе,
Но с мединог кућног прага
Ниједна не брунда драга.
Стаде суза да га жуља,
Поче чак и да бауља
Од потраге, што га смори,
Те он пође да с` одмори.
Али тек што пусти корак,
Кад долете њем` на конак
Са севера једна птица
Где пребива медведица.
На свету јој равне није,
У очима снове крије,
Зима јој је крзно сплела,
Име њено јесте Бела.
Већ по самоме чувењу
И другарском уверењу,
Меда сури би очаран
И за свадбу већ приправан.
А док птица још збораше,
Две пахуље дојахаше
Да
најаве гошћу бајну -
Са севера деву сјајну.
Ал` падоше перца бела
Суром меди насред чела,
Склизнуше на трепавице,
Заробише му окице.
Још северац када дуну
Ко да харфе дирну струну,
Те он усни сан милени
Како се са Белом жени.
Тако у сну ал` на јави
Снежни ћилим свуд` по трави,
А по њему права Бела
Жури суром ведрог чела.
Скупише се шумски свати,
Поворка је к меди прати,
Доведоше је до прага
Ал` се не чу оно „драга“.
Јарки осмех с лица неста
Када уђе ту невеста,
Па још кад му приђе ближе
Бела јој се длака диже!
Расрди се много она
Те свадбена разби звона,
У снег хладни зави биље -
Зацвокота шумско живље.
Љута, шта ће, на праг седе,
А свати је с` страхом гледе,
Но
кад поче лед да рони -
Свак` се живи од ње склони.
Тако зиму зимовала,
Ни с ким није друговала.
Све до задњег снега оста,
Пред пролећем рече: "Доста!"
Тужна Бела кући пође
И северац с њом, такође,
На ћилиму том од снега
Све до тамо, иза брега.
А кад зиме звук утихну,
Сав весео меда живну,
Још кад се и сунце јави,
Њем` се посве вид открави.
И изађе да прошета,
Да обиђе шумског света,
Да им каже шта је снио,
Ко му у сан долазио.
Ал` не стиже реч да пусти,
Кад се олуј на њег` стушти,
Што с` усана оте живљу
Што преживи љубав дивљу.
И сазвавши сабор хитно,
Изгласаше непобитно:
Такву љубав гора неће -
Да им зима праг облеће!
Од тог доба веза ова
Дом свој тражи измеђ` снова,
Јер им збиља мост не прави -
Кад не прија свакој глави.
Суром радост - топло сунце,
Бели - зиме звук на увце,
Ал`
све док су мили снови
Љубавни ће брод да плови.
аутор: причалица
Прича о два јарца
ПРИЧА О ДВА ЈАРЦА
У свему што ми чинимо, као што је много пута речено,
Бог истражује циљ, да ли ради Њега или ради чега дру-
гог то чинимо. Када, дакле, хоћемо да учинимо нешто
добро, треба да имамо циљ не човекоугађање, него Бога,
да би увек гледајући у Њега, све чинили Њега ради, да не
би и труд поднели и плату изгубили.
(Свети Максим Исповедник)
причу коју им је, поуке ради, приповедао.
- На једном брвну сретну се два јарца: један млад и оштрих
рогова, и други, нешто старији, са роговима затупљеним и
угаслим погледом. Дуго се гледајући у очи, њих двојица од-
мераваху снаге, чекајући који ће први да попусти. На крају,
онај старији са тупим роговима пропусти млађег јарца
оштрих рогова.
Али једног дана деси се да, идући им у посету, наиђе на неке људе и препозна на њима нека одела која је љубазно поклонио члановима породице о којој се стараше. Видевши то, у њему поче да ради неки црв, али одлучи у себи да оћути. Наставио је да их обилази и даље, и да их дарива, због чега му, једном приликом, глава породице у благодарењу рече:
- Бог да те благослови за твоје добро срце, добротвору наш! А даће Господ да се и ми теби једног дана одужимо...
Од ових речи богаташ поцрвени и, одмахујући руком, примети да је њему највећа награда то што може некоме да помогне. И ту се они растадоше у лепом расположењу, но кад изби на улицу и зађе за ћошак поново наиђе на људе који су шетали у одећи поклоњеној штићеницима. Оно лепо расположење се истопи у трену и његово срце поче да нагриза, јаче него пре, црв несмирења. Хтеде да се врати, али како је већ падала ноћ, то одлучи да за кратко одложи своју намеру - да испита ствар; а можда и да сачека да га ватра прође.
ко се обраћао Старцу:
- Да ли овај попустљиви јарац, у ствари, представља оно
што нам богонадахнута мудрост, кроз народног припове-
дача, казује да «паметнији попушта»?
- Мислиш на оно што Премудри Соломон говори: «Па-
метан човек види зло и склони се, а луди иду даље и пла-
ћају.»¹? - примети Старац, загонетно се смешећи. – Можда,
а можда ипак има још нешто...
Међутим, идући до куће својих сирочића, како их је звао, на улицама примети гужву. Радознао где се то силан свет упутио, а да није ни пијачни дан, он се распита код једног журног пролазника; од њега сазнаде да се у самом центру града скупљају потписи за човека који би требало да буде изабран за новог представника власти, будући да се једно место, неочекивано и обноћ - упразнило. «Хм, ко ли би могао бити тај човек?», помисли, осећајући некакву завист према незнанцу. «Мора бити много добар човек, кад оволики свет хрли да да свој глас њему». И у том размишљању стиже он и до познате куће, али никог од својих сирочића не нађе. Претпоставивши да су и они морали поћи на гласање, то се и он уврсти у поворку и журно крену ка центру града.
А тамо глава породице о којој се бринуо седи за једним столичком и, са осмехом на лицу - скупља потписе!
- Ма... није могуће! – с неверицом и стиснутих зуба процеди богаташ. – Сад је мени јасно откуд сва она шетајућа одећа! То он мојим даровима милосрђа куповаше себи гласове! Какав незахвалник!
И у том бесу, дрхтећи, пође он да се са овим разрачуна; али не стиже ни корак да начини, кад се изненада стеже некакав обруч око њега, из којег радосно лармање објави да потписа има довољно и да човек с листом креће у скупштину да је преда.
свог разговора са Старцом, где се, између осталог, по-
чело причати и о томе како су мудрости из Светог Писма
ушле и у народне пословице, поново прену из размишљања:
- Ево, баш и овај пример пословице «Паметнији попушта»,
јасно се огледа у мудрости Соломоновој, коју ти, оче, наво-
диш. Но, међутим, да се не би сад одвећ удаљили од приче,
молимо те да наставиш... Слушамо те!
Старац, драге воље, настави са приповедањем:
- Видите, оно што овај прпошнији јарац није знао јесте то да
се овај слабији није толико устрашио његове снаге, колико силе
пред којом је бежао. Њега је јурио чопор гладних вукова! А како
не беше пута напред и, допавши у борбу са њима, он, поломивши
своје рогове - што га физички ослаби и немало посрами, стаде да
се повлачи назад!
Ношен масом, стиже он пред скупштину. Знојавог лица и млатећи рукама - пробијајући се између људи - најзад му пође за руком да се успне уз степенице и да, пратећи свог штићеника, стигне до председника града таман на време кад његов вајни штићеник предаваше листу с потписима.
- Станите, господине председниче! – викну он гласом од кога се сви у председниковом кабинету непријатно тргоше.
Поред председника и сиромашка, беху ту још и председникова секретарица, заменик председника и још неки чланови одбора, као и кафе куварица.
– Човек, чије име се налази на тој хартији, најобичнији је подлац и преварант, који се, обмањујући свет, претварао да је нешто што није. Тај човек ни по коју цену не сме бити изабран у градску власт, јер би тиме правда била нарушена а последице свега - несагледиве!
Његов штићеник је са запрепашћењем слушао шта говори. Сви остали су били збуњени и почеше да се дошаптавају, питајући се наглас шта то он зна о човеку чије је име исписано на папиру и толиким потписима потврђено као ничије пре.
- Вољни смо да вас саслушамо, па нам изволите рећи нешто више о... – обрати се председник богаташу и узевши папир потражи име оклеветаног.
Кад га пронађе и прочита, оно пређашње запрепашћење на лицу сиромашка није било ни принети овом које се осликавало на богаташевом лицу. Име са папира, којем је силан свет дао своју подршку, било је његово, а не његовог штићеника, како је он мислио.
«Он је оно што сам ја давао њему, у својој сиротињи, делио са другима, а хвалу за то је приписивао мени...», размишљаше богаташ у себи, осећајући како је обрукао и себе, али још више, можда и најпре, овог уистину доброг човека, који је, чим се указала прилика, с Божјом помоћи кренуо да испуни свој једном изречени наум. И са болом који му раздираше срце, он признаде пред свима:
- Опростите, тај човек, сад видим још јасније и са много више светла, уопште не заслужује место на које га Божји народ поставља; а ако га ико заслужује, онда је то овај човек!
И показавши на свог штићеника, он му приђе и пољуби му руку, а затим истрча из кабинета и оде да нађе место да се осами. Сузе које се скупљаху, претиле су да га угуше. Не издржавши, он их пусти да теку, грцајући и нарицајући, не марећи због пролазника који га чудно загледаху.
Стигавши кући, он исцеди све и једну горку сузу, док најпосле његове црвене и надуте очи не пресахнуше. Сломљен и посрамљен препусти се очајању те и наредну ноћ пробде у изједању; а све од силне гриже савести.
Јутро му није донело никаквог олакшања; напротив. Срам и очај га све више почеше испуњавати и он, растрзан и у незнању шта му је чинити, крену у оближњи шумарак. Мислио је да ће ту бити још више сам и далеко од људи и њихових погледа препуних осуде. Међутим, на своје велико разочарење, примети да је шума пуна света који се некуда журио. И, уместо да се сакрије, како је с прва хтео, он ухвати себе да их нехотично следи. Тек кад се, након одређеног пута, поче помаљати предивни манастир, он се сети да је Света Недеља и да се у храму врши Свето Богослужење.
Ушавши унутра, он пусти Лађару да га, заједно са другима, понесе до Небеса, једнако пунећи пехар новонадошлим врелим сузама, који његов Анђео држаше у руци. Кад се служба завршила, окупљени верни народ - и он са њима - крену да се разговори са Старцем, духовником овога манастира.
А он им тога дана стаде приповедати причу о два јарца.
да појасни њен дубљи смисао. Али Старац, који је до тада
некако скривао поглед онако погружен, наједном подиже
главу и својим бистрим плаветним очима потражи очи бо-
гаташа. Кад им се погледи сретоше, богаташ се баци пред
његове ноге и лијући нове, покајничке сузе, стаде да се ис-
поведа пред свима:
- У мени, Старче, живе та два јарца! Гордост, која ме заведе
и очај, који ме дочека. Оче, тако ти Бога, реци, саветуј: како
живети са њима? Којег од њих је брвно?
Људи се накратко збунише, дирнути човековим искреним пока-
јањем, али не и Старац. Нежно му спустивши руку на раме, он
га подиже, те, посадивши га до себе на клупу, настави са причом,
од које свима засузише очи:
- Видите, децо моја духовна, власт над брвном нема ниједан од
њих! Јер, овај што се враћа, некад и сам стајаше гордо на брвну
и, прешавши га, а не нашавши пута, мораше да се врати. Али,
будући поражен и посрамљен, он немаше снаге ни моћи да се
поново успне на њега. Гордост, чим сиђе са трона, то јест брвна,
завршава са својом владавином и у догледно време наћи ће се у
друштву са очајањем. За нас је важно да се ниједном од ова два
јарца не дамо под власт, поготово јер Царство Небесно није обе-
ћано јарцима, него овцама, по речи Христовој: «И поставиће овце
с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што
Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите
царство које вам је приправљено од постања света.»²
аутор: причалица
НАПОМЕНЕ:
¹ Приче Соломонове 27,12
² Матеј 25,33-34
О награђивању праведника
- Не бринем због неправде, јер читам Псалтир. Једну катизму после подне, и две катизме пре но што сване. Готово да сам научио Псалтир напамет. Ни један псалм не каже да су неправедни напредовали, већ да Бог брине о праведнима. Ја се, оче мој, не жалостим због имања које сам изгубио, већ због своје браће која губе душе своје.
После је овај благословени човек отишао. Посетио ме је, отприлике, након десет година, и то веома радостан, па ме упита:
- Сећаш ли ме се, оче, сећаш ли се?
- Да - рекох му, и упитах га како је.
- Постао сам богат - одговорио ми је.
- А како си се обогатио, брате?
- Ето, оне неплодне, песковите њиве добиле су високу цену, јер су биле крај мора. Овај пут сам дошао да ми кажеш шта да чиним са оволиким новцем?
- Обезбеди своју децу са по једном кућицом, и задржи нешто новца за њихово школовање, док се не среде.
- Имам и за своју децу, али опет га је превише.
- Подај прво својим сиромашним рођацима, а после и другим сиромасима.
- Дао сам им, оче, али опет га је много.
- Дај онда да се поправи црква у твом селу, и околне цркве.
- Дао сам, али га је опет много.
Тада му рекох:
- Молићу се да те Христос просвети да учиниш добро тамо где је највише потребно.
После сам га упитао:
- А шта би са твојом браћом? Где су она?
Заплакао је, и кроз јецаје ми одговорио:
- Не знам, оче мој, изгубио им се сваки траг. Продали су имања, маслињаке и њиве, и сада не знам где се налазе. Отишли су прво у Немачку, потом у Аустралију, а сада немам никаквих вести о њима.
Покајао сам се што сам га питао за браћу, јер нисам знао да ће се тако ожалостити. После сам га утешио, па је отишао миран. Рекох му да се обојица молимо да и од њих добијемо радосне вести. Сетио сам се псалма који каже: Видех безбожника страшна који се рашириваше као гранато дрво; али прође, и ево нема га; тражим га и не находим (Пс.36, 35-36 ) Управо тако се збило и са његовом браћом.
Старац Пајсије
Шта рећи? (5)
Дакле...!
Спремате ли се на годишњи одмор?
Имате неко путовање у плану?
Барселона, можда...?
Уколико је то нечији избор, шта бисте рекли за оваквог туристичког водича...
п.с.: Засењена плавуша, како кажу, није овај водич којег слушамо, а која је била ту да их "води" само тај један дан.
Бубамара
Бубамара летела,
На сукњицу слетела,
И све по њој милећ` шета,
Разгледајућ` цвет до цвета.
Милица је гледала,
С радошћу загледала,
Све чудећ` се створу новом
Под небеским овим кровом.
Бубица се сва смори,
Стаде да се одмори,
Па погледа лево-десно
Где да крене неутешно.
Милица прст подиже
Да јој приђе што ближе,
А бубица
се досети -
На њег` слети и одлети.
аутор: причалица
О слободи златној
ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА
У којој се говори о спољашњој и унутрашњој слободи и о суштини златне слободе
- Слушај сада реч о слободи, неутољиви витеже крста часнога и слободе златне. Све стварности имају своја нерастегљива и неотуђива имена. Али на земљи су та имена протегнута и на символе тих стварности, па чак и на символе символа. Због необузданости језика и визијске слабости људске. Тако се и реч слобода протегла на многе односе и многа стања међу људима на земљи. Рећи ћу ти прво оно што теби треба да је јасно. Кад се спољашња слобода у једном народу претвори у робовање најближег најближем, и упрља безименом тиранијом човека над човеком, законом земаљским некажњивим, онда Свемоћни, Сажаљиви, одузима слободу таквом народу и баца га у школу робовања, да би се научио познати и ценити слободу. Није ли ти ово јасно, честити кнеже?
Одговори Лазар:
- Заиста, говориш ми ствари, које треба да су јасне сваком разумном човеку.
По том ангел продужи:
- Но слобода златна везана је тесно за крст часни. Кроз крст часни и јављена је људима слобода златна. Јер злато је символ истине. Слобода златна, дакле, значи: слобода истинска и непроменљива. Ту слободу имамо ми бесмртни духови у царству небеском; ту унутарњу, духовну слободу. Ко од смртних стекне ову слободу, тај, и само тај, истински је слободан. Слободан је од брига и похота земаљских; слободан од призрака светске славе и пролазног блеска; слободан од света, од људи, од демона; слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога. Носећи златну слободу у прсима својим, он се осећа слободним и у спољашњој слободи и у спољашњем робовању. Нити му слободна држава може ту слободу повећати нити неслобода умањити. То је благо скривено унутра у души, које лопови не краду, тирани не руше, огањ не спаљује, смрт не уништава. Права слобода јесте слобода и у тамници и у двору. Без ње је тамница гроб, а двор тамница. Без те унутарње слободе деце Божје, слободе духа и срца, човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота. Она чини спољашње ропство негорким, а спољашњу слободу слатком. Она је со за спољашњу слободу, и чува ову од злоупотребе и трулежи; и светлост за спољашње робовање, осветљујући и загревајући људе поробљене.
Речено вам је од Господа вашега и нашега, да будете као деца. Зар нису деца најслободнија бића у вашем роду земаљском? Покорност вољи родитељској ни у колико не ограничава њихову слободу, него јој само даје правилан ток. И ми на светим небесима Божјим имамо ту детињу слободу, јер смо и ми деца, и чинимо све што хоћемо са радосним сазнањем, да нас у томе ограђује и ограничава једино љубав и мудрост свевидећег Оца небеског. Но то ограничење ми не осећамо ни као стезање, ни као сужавање него као родитељско чување деце од пада. Слобода у Богу, а не од Бога - то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна. Сазнати себе у зависности једино од Родитеља, Хранитеља и Бранитеља, од најсроднијег Сродника, од највернијег Љубитеља - то је најузвишеније сазнање и осећање слободе, које могу имати створена бића на небу и на земљи. Злато је злато, било под ногама или на глави. Тако и златна слобода, била на висини или у низини, на светлости дана или у тами ноћној.
Погледај у Сина Божјег, Чедо Божје, јављено у телу, да би објавио телесним тајне вечног живота. Од све деце на небу и на земљи Син Божји је најслободније дете. Он је слободан био као дрводеља у Назарету, и као Учитељ у народу, и као везан Роб пред кнежевима јеврејским и римским. Његова слобода ни у једном тренутку нити је везана ни дрешена. Робови су били они, који су Га судили, и пљували, и шибали, и распињали. А Он ни минута није био неслободан, јер ниједног минута није био одвојен од визије Свог небеског Оца и Своје небеске отаџбине. Ту Своју слободу донео је Он с неба људима, и у ту слободу увео оне, који су је разумели и заволели. Због тога апостол Његов говори ослобођеним од света, од демона и од себе: "стојте у слободи, којом вас Христос ослободи". И тај апостол, и другови његови, и милиони христоверних осећали су се слободном децом Божјом, и у граду и у пустињи, и за пуном трпезом и у глади, и у оковима као и међу пријатељима. Све - слично Њему, Откривачу и Дародавцу златне, небеске слободе, слободе деце Божје у Дому Оца свога. Јер је Дух Очев, Свети Дух слободе вејао у душама њиховим и спасавао их од сваке заробљености.
За ту златну и свету слободу ти војујеш и умиреш, љубимче и љубитељу царства небескога. Спољашња слобода, у својој кући и у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће, само је символ божанствене слободе духа: љуска која наговештава језгро, месец који баје о сунцу. Они који немају ту суштаствену, златну слободу у себи, а боре се само за спољашњу слободу, зар не бивају робови и у својој кући, у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће? Зар то није призрачна слобода, која се ни у чем до у имену не разликује од робовања туђину? За такву призрачну слободу не даје се ни круна, а још мање глава. А ти си, кнеже, потегао на ово поље, да положиш и круну и главу за слободу - ама за ону стварну јеванђелску слободу.
Ко душу своју даје за земаљско царство, чини што и неразумни Исав - продаје једино достојанство своје за чанак сочива. Људи обично схватају спољашње робовање као губитак. И јесте губитак, но чега? Не душе, него ствари, имања, власти, господства. А кад није губитак душе, није губитак уопште. Јер све је остало само намештена бина, на којој се душа показује. Душа може превасходно одиграти своју драматичну улогу и без сваке утрпане и извештачене бине. Кад се човек приволи нашем царству небеском, онда му је свака стопа земље, на коју стане изврсна бина за улогу његову.
Твоја два данашња привидна пораза биће обраћена у две славне победе. Први је пораз погибија твоја и твојих јунака; а други, као последица првог, ропство преосталог народа твог. За први пораз дароваће се теби и јунацима твојим светитељство на небу и опојна песма на земљи. За други пораз дароваће се твоме народу унутарњи духовни препорођај, унутрашња златна слобода, кроз крштење у огњу и крви.
Човек који баца семе на њиву сиромаши у очима неразумног посматрача, јер испражњава житнице своје. Но рачун се не прави при сетви него при жетви. Данашњи дан је за твој народ велика сетва на њиви времена. А кад стигне за жетву оно семе, које си ти данас посејао, врсни сејачу, ти ћеш посматрати с небеских висина, и радоваћеш се радошћу неисказаном.
Боље је животом задобити царство небеско него лукавством царство земаљско. Нема лукавства на земљи ни у паклу, које може надмудрити вечну небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена у очима оних, који мисле, да је битка окончана. Али Она на далеко гледа, и види дан Своје победе. Кад противници њени победоносно кличу, Она ћутке уписује привидне губитке Своје у добитке. Охоли се ругају Њеним малим и голоруким војскама, али на крају зину од изненађења и ужаса. Охоли и самонадеждни увек доживљавају неочекивано, Она - никад. Мудрост небеска у борби даје Својим противницима сва преимућства, и повлачи се пред њима као бијена, но на концу Она их развејава као плеву. Њени прутићи ломе железо противничко. Њен овлашан махај руке враћа облаке од стрела назад у стрелце. Самом помишљу Својом она подиже пале и узвисује мале. Угњетене придржава и скрушене милује. У Њеном је духу неодољива сила, у Њеној речи неугасива светлост. "У рукама су Њеним сви крајеви света". Наднела се над род људски као мајка над чедо у колевци - ко јој се може успротивити и жив остати? У чашу слободних народа додаје горчину, а у чашу поробљених меда; но и једно и друго с мером, да лек не би постао отров. Она љуби оне који Њој служе; и надмеће се у служењу са љубимцима својим. Нико од створених не може је ни надиграти, ни надјачати, ни надслужити. Благо човеку, који се приволи небеској Мудрости и Њеном царству.
Но време твоје тек што није истекло, о кнеже судбоношче народа свога.
Владика Николај Велимировић, «Царев завет»
Химна Косовских Јунака
Уметност Џима Ворена
Милион црвених ружа
Жил был художник один,
Домик имел и холсты,
Но он актрису любил,
Ту, что любила цветы.
Он тогда продал свой дом,
Продал, картины и кров,
И на все деньги купил
Целое море цветов.
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Утром ты встанешь у окна,
Может, сошла ты с ума?
Как продолжение сна
Площадь цветами полна.
Похолодеет душа,
Что за богач здесь чудит?
А под окном, чуть дыша,
Бедный художник стоит.
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Встреча была коротка,
В ночь ее поезд увез,
Но в её жизни была
Песня безумная роз.
Прожил художник один,
Много он бед перенес,
Но в его жизни была
Целая площадь цветов!
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Миллион, миллион, миллион алых роз
Из окна, из окна, из окна видишь ты,
Кто влюблен, кто влюблен, кто влюблен, и всерьез,
Свою жизнь для тебя превратит в цветы.
Христос и богови-пере-ждере
Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, на примјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!".
Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима...
Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17).
Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане.
Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?... У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења?
Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?... Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио?
Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "Но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "Ја хоћу, треба ми да буде тако!".
Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "Ја имам своју вјеру, и она је у мојој души", говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу.
Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "Па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!".
Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу!
Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу".
Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм?
Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног?
Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске књиге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ... приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима" [1].
Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити га од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме.
Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву" [2].
Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Амерички антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзамоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактеристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве" [3].
Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву? Ко их мора приносити? У чему се мора состојати та жртва? По каквом ритуалу она мора бити принесена? Којем од многобројних богова...? О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније.
Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да даде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16).
Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи.
Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави.
Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе.
Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту.
Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "Иди, и не заклањај ми сунце!".
Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас.
Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса" [4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да?
Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?... Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ја ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим".
Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите од духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо...
"Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност.
У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности.
Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету.
Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "Али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи".
Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"?
Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени.
Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?... Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"!
Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?
Ђакон Андреј Курајев
Оригинални чланак на руском:
Зачем ходить в храм, если Бог у меня в душе?
(Зашто да идем у храм, ако је Бог у мојој души?)
Превео и припремиo:
ИГОР МИКОВИЋ
НAПОМЕНЕ:
1. Брихадараньяка Упанишада. Мадху. 1,2 // Брихадараньяка Упанишада. Перевод, предисловие и комментарии А. ЈА. Сиркина. М., 1992, сс. 67-69
2. Епос о Гильгамеше. - М.,-Лд., 1961, стр. 77.
3. Геннадий Кочук. Дети снежной королеви. Тела трех детей, принесенних в жертву богам почти 600 лет назад, обнаружили учение в перуанских Андах // Труд. 16.4.1999.
Писмо пријатељу
2.
Сенека поздравља свога Луцилија
1. На основу онога што ми гшшеш и што чујем, могу
извући закључак да се од тебе могу надати једино добру: не
бежиш с места на место и не узнемирава те промена. Јер
такво мењање места је знак болесне душе: ја бар сматрам да
је први знак једног сређеног ума у томе да човек мора остати
на одређеном месту и бавити се сам собом. 2. Али пази при
томе на то да ово твоје читање многобројних писаца и
свакојаких књига не буде нестално и површно. Код извесних
писаца се мораш мало дуже задржати и, да тако кажем,
мораш црпсти храну из њих, ако желиш да тиме стекнеш
нешто што ће ти довека остати у души. Нигде није онај који
је свуда. Оним људима који живот проводе на путовањима
обично се дешава да стекну многе гостољубиве пријатеље и
места, али никаквих правих пријатељстава. Исто се мора
догодити и онима који ниједног духовитог човека не
прихватају са поверењем и искрено, него који, као да скачу,
прелазе с једног на друго. 3. Ниједно јело које се одмах, чим
га узмеш, избаци не користи и не прелази у тело. Ништа не
спречава оздрављење у тој мери као мењање лекова: биљка
неће ојачати ако је често пресађујеш; ништа ти не може
бити од користи, ако о нечему само узгред поведеш рачуна.
Велики број књига само растресе човека. Пошто, дакле, не
можеш читати онолико колико би их желео имати, имај их
само онолико колико их можеш прочитати. 4. „Али", рећи
ћеш, „сад желим да прочитам ову књигу, а поеле тога ону
другу." Ако је стомак покварен па много шта тражи, али
будући да су то само различита и разноврсна јела, она га
само испрљају, а не хране га. Читај, дакле, увек само
проверене писце и ако те понекад обузме жеља да се
обратиш и другима, врати се опет оним првим. Сваког дана
стеци нешто што ће ти бити од помоћи против сиромаштва,
против смрти, али и против свих осталих невоља и несрећа;
и кад много прочиташ, изабери једно што ћеш тога дана
моћи да свариш. 5. Тако радим и ја сам: из мноштва онога
што сам прочитао, нешто задржавам за себе. Данашње је
оно што сам нашао у Епикура — имам, наиме, обичај да
прелазим и у страни логор, не као пребеглица, него као
истраживач —: „дивна је ствар задовољно сиромаштво"
(вели Епикур). 6. Али, ако је весело, то није сиромаштво: није
сиромашан онај који има сувише мало, него онај који жели
више. Јер од какве је важности то колико блага неко држи у
шкрињи, колико жита у амбарима, колико стоке има или
колики је његов капитал, ако жуди за туђим и ако не рачуна
оно што је већ стекао, него оно што још треба да стекне?
Питаш ме, шта је мера за богатство? Прво, да имаш оно што
ти је неопходно, а друго, да имаш оно што је довољно. Остај
ми у здрављу!
Сенека, Писма пријатељу
Теологија: Математика
"Можда је ово питање које би
требало оставити философима."
У заказано време дође у апологетски семинар повећа група студената и студенткиња. Неки су дошли да постављају питања, а неки само да слушају расправљање.
Професор
Млада господо, поздрављам ваш долазак и радујем се што се толико млад свет интересује проблемима који стоје на самој граници сазнајних моћи људског разума. Но, пошто се тиме налазимо на једном, за људски разум, врло клизавом тлу, на којем разум може врло лако да залута у разне заблуде, осећам неодољиву потребу да се пред тим изузетно тешким подвигом обратим за помоћ Ономе који је «Пут, Истина и Живот», речима једне црквене песме: «Сердце моје страхом Твојим да покријетсја, смиреномудрствујушчеје, да не вознесшејсја отпадет од Тебе, Всешчедре» (Нека се срце моје покрије страхом од Тебе, умујући смирено, да не би због самоузношења отпало од Тебе, Свемилостиви!).
Да, господо, охолости ума треба се увек чувати, а нарочито кад се сусретнемо са проблемом бескрајности, јер наш ум нас одлично служи док се налазимо у области коначних величина. А чим се навеземо у област бескрајности, ту се он губи у привидним и стварним противречностима. [3] Најбољи доказ за то пружа нам математика. Енглески философ из 18. века Давид Хјум каже на једном месту: «Нема ни једног поповског става религијског који је пронађен за упитомљење необузданог разума, а који више збуњује здрави разум од учења о бескрајној дељивости простора, учења с толико помпе и с толико тријумфа проповеданом од стране математичара и метафизичара». [4] Ево вам неки пример ради јасније слике. Низ бројева може да буде увек бесконачан, па било да бројим сваку јединицу, или само десетице, или само милионе, и милијарде. [5] Што значи да је за бескрајност сваки број раван јединици. Стварно: Колико је Земљиних лопти потребно да би се бесконачни васионски простор испунио до последњег кубног милиметра? Свакако бескрајно. А колико је фудбалских или тениских лопти потребно да се испуни цео бескрајни простор? Опет бескрајно. Испада да су за бескрајност фудбалска и тениска лопта једнаке са Земљином!
Ево још један пример. Сећам се кад нам је професор математике у осмом разреду гимназије тумачио једну, за нас ђаке, врло тешку математичку партију «прамен кругова», где се појављује такозвана «радикална оса». Написао је пуну таблу образаца изводећи их једне из других, док није дошао до обрасца да је квадратна једначина једнака линеарној. [6] Кад смо се ми побунили, како је то могуће, и нека нам тај математички језик преведе на српски говорни језик, он је рекао: То значи, да је права линија део круга чији је пречник бескрајно велик. Ми се тек тада побунисмо: Како може бити пречник круга бесконачно велик?! Чим је пречник, он мора бити ограничен двема тачкама на супротним странама кружног обима. Осим тога, ако је пречник круга бескрајно велик, колики је онда обим тога круга који по обрасцу (2rπ) мора бити већи од пречника? А шта може бити веће од бескрајности?!
Сећам се да нам је одговорио: Господо, тако је то запетљао или Бог или природа, па ми сад не можемо да распетљамо. Да ли је то његово објашњење тачно или не, то нека реше математичари, али остаје чињеница да је појам бескрајности за наш ограничени ум врло клизав и опасно тле на којем се не може сместити у себе оно што је неизмерно веће од њега – бескрајност. На томе тлу наш разум може не само да сагледа, него, тако рећи, да опипа своју ограниченост. То ћете на непосредним примерима видети кад пређемо баш на излагање Божјих својстава, и на догму о Светој Тројици. Зато се немојте ни мало чудити што сам ја ово своје излагање почео молитвом којом се обраћам своме Господу Исусу Христу, који је у својој Богочовечанској личности оваплоћена Божанска бескрајност у коначној човечанској природи. А еванђелисти су записали да је Спаситељ умео да да логичан одговор чак и онда кад су Му поставили питања за која су они лукави, који су Му и поставили та питања, веровали да та њихова питања представљају логичка клешта из којих се нико живи не може извући. Сетимо се питања о васкрсењу мртвих (Мт.22,22-23), плаћање пореза ћесару (Мт.22,15-21), питање чији је Син Христос (Мт.22,41-46), и о жени ухваћеној у прељуби (Јн.8,3-11). У свакој овој околности, Спаситељ је, на изненађење свих, одговорио тако логично, да Га више нико не смеде питати (Мт.22,45).
Господо, ових неколико уводних примедби сматрао сам неопходним за вас, да вам прикажем у какву научну област улазимо са темама које сте ми наметнули. Ту ће се говорити о бескрајности, то јест о последњим границама до којих ум људски може да досегне и да увиди своју немоћ да иде још и даље. Па пре него што директно пређемо на саму ту област тајни и апсурда, волео бих да чујем ваше евентуалне примедбе на увод. Будите сасвим слободни и без икаквог устручавања изложити своје примедбе и питања, ако их имате.
Студент математике
Професоре, имам тешку примедбу на ваше упоређење математике и теологије. Свако зна да је математика тачна наука, да су њене дефиниције и закључци неоспорно истинити, а за теологију то се ипак не може рећи. Сами теолози наглашавају да је њихова наука заснована на чистој вери, а не на огледима и на чињеницама, на чистом знању. Па и ви лично рекли сте мало пре да ћемо у вашим објашњењима доћи на границу разумног схватања, где ће наш разум моћи да опипа своју ограниченост.
Осим тога не усвајам ваш пример да су за бескрајност тениска лопта и планета Земља међусобно једнаке.
И најзад, не усвајам ни објашњење вашег професора математике да је права линија део круга чији је пречник бескрајно велик. Права линија је само права линија, а није никаква кривуља.
Професор
Господо, ја никад нисам порицао да је математика тачна наука докле год се креће у области коначних величина. Она своје рачуне у области коначног увек може да потврди очигледним огледом, од најобичнијег сабирања – три куглице + три куглице = шест куглица – што сваки учитељ може да покаже на рачунаљци ђацима првог разреда основне школе, па све до врхунских израчунавања помоћу којих су астронаути одлетели на Месец и вратили се оданде.
Тако је то кад се ради са коначним величинама. Чим математика пређе у област бесконачнога губи се у противречностима, као што смо видели из примера које сам навео. А сетите се и цитата из дела Давида Хјума који сам цитирао.
Што се тиче теологије и она има својих поставки које може доказати, а има и таквих тврдњи које се усвајају образложеном вером. Најзад, има и теологија, као и математика, истина које леже у области бесконачнога, али које нису противразумне, него надразумне – нису contra rationem, него supra rationem. О тим и таквим истинама ћемо вечерас управо говорити.
Што се тиче односа величина планете Земље и тениске лопте, за нас, коначна бића, оне заиста нису једнаке. А за бескрајност? Оне су једнаке!
Ако не верујете, ви докажите и израчунајте колико Земљиних лопти а колико тениских лопти треба нагомилати једну на другу да би се бесконачни простор (ако је васиона заиста бесконачна) испунио до последњег милиметра. Подсетићу вас да ми је један професор, доктор математике, написао да он Божју бескрајност у вечности замишља као «бескрајан низ секунди или векова – свеједно је» - рече он. Па и Библија каже да је пред Богом један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан (2.Петр.3,8; Пс.90,4). Па као што су за вечност једнаке секунде и векови, јер колико у вечности има секунди, толико има и векова, тако су и за просторну бескрајност једнаке тениска и Земљина лопта. Ако не верујете мени, докажите своју тезу поменутом доктору математике.
Рекосте да се не слажете са мојим професором математике да је права линија део круга чији је пречник бескрајно велик. Нисам математичар, па не присвајам себи право да се поставим за судију над разликама ваших мишљења.
Ипак, као нестручњаку за математику, чини ми се да логика стоји на вашој страни, а математика на страни мога професора. Наиме, права линија мора бити права, јер ако тврдимо да је крива, онда оспоравамо најосновнији став логике, став идентитета, који гласи: А = А. Међутим, нацртајте овде на табли иза вас два круга. Један мањи и један већи. Повуците једну тангенту на оба круга, па ћете видети да тангента затвара са периферијом круга угао α. Тај угао је код мањег круга већи, а код већег мањи. Значи, угао α стоји у обрнутој сразмери са пречником круга. Што пречник круга више расте, угао «алфа» се све више смањује. Кад пречник буде бескрајан, угао «алфа» биће нула, то јест периферија круга постаће права линија. А сад опет логика долази да потврди ваш став: пречник не може бити бескрајан, јер мора да буде ограничен са две тачке на периферији круга. Ето вам доказа да се и математика љуља кад се отисне у област бескрајности.
Из књиге др Лазара Милина "Бог је Савршено Биће"
(одломак из дела `Божја својства`)
Напомене:
[3] Др Бранислав Петронијевић, Основи теорије сазнања, Београд, 1923. стр. 84.
[4] Исти писац, Историја нове философије, Београд, 1922. стр. 338-339.
[5] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књ. 3. Београд, 1979. стр. 311.
[6] Др Јурај Мајцен, Геометрија за више разреде средњих училишта, Загреб, 1928. стр. 199-200
