[ Бисерје са нет-а... ] 09 Март, 2009 20:04

[ Генерална ] 08 Март, 2009 21:16

И рече Бог: нека буде светлост...

(Пост. 1; 26 – 31 и 2; 4 – 7)

Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их.

Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: "Нека буде", Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже:

"Да начинимо човека... Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест – И рече Бог: нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот...

Зашто Бог није рекао: да начиним него: Хајде да начинимо? Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца, не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме... Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво..."

Свети Серафим Роуз

Природословље о стварању света и саздавању Адама

Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудним, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер писано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост 1, 12 ). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божјега стварања, пошто каза: И би вече, и би јутро, дан пети (Пост 1, 23 ), /Писмо/ додаде: И рече Бог: начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, мушко и женско створи их (Пост 1,2627 ). /Мојсеј/ о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и Адаму сапостоји. То ћете по овоме јасно видети: И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом; и владаше рибама морским и птицама небеским и свом стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио

1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео о/душе/вљено ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом, устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам Адамов Творац поста човек савршени.

2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, тако ћемо се обући и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо даље са беседом.

3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, па је отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам, једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.

4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу, само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне, истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в. Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.

5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

[ Бисерје са нет-а... ] 07 Март, 2009 23:16

 

[ Бисерје са нет-а... ] 06 Март, 2009 21:45


  

 

Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док је ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни, као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак и кад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.

СТАРАЦ  СИЛУАН

 

[ Јеленине приче ] 06 Март, 2009 02:03

"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад

говорите да видите, тако ваш грех остаје." (Јов.9;41)

Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.

Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз пре-

даност циљевима вредним поштовања. (Хелен Келер)

Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.

- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.

- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.

- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!

- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?

- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.

Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.

- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.

Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:

- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...

Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:

- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.

И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.

- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.

- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...

Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:

- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...

И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...

аутор: http://pricalica.blog.rs/

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 04 Март, 2009 22:08

(Илустрација Ruth Sanderson)

Једног је дана један човек случајно срео добру вилу. Она је одмах предложила да му испуни три жеље.

Човек се замисли и одговори:

- Моја прва жеља је да будем јако паметан и мудар, да бих могао изабрати друге две жеље.

- У реду - рече вила и замахну својим чаробним штапићем. Твоја жеља је испуњена. Шта сада желиш?

- Ништа више - одговори човек и продужи својим путем.

[ Све у причама бива ] 04 Март, 2009 00:02

. . .

(Све слике, прилике и илустрације су, ради потребе визуелног приказивања Причалицине приче, позајмљене са нета и истој прилагођене)

 

[ Све у причама бива ] 03 Март, 2009 00:06

(Слика-рам "Моја принцеза" преузета са нета)

(све илустрације и слике су за потребе Причалицине приче позајмљене са нета)

- наставиће се -

[ Лепота живота ] 02 Март, 2009 00:01

Forgiveness - Christine Peloquin

Полако идући, кораком испратисмо дан испред нас, уживајући у озрачју које је остајало за њим. Са друге стране, вече што нас је пратило чинило се као да је посебно послато у сусрет свима који му се радују и који га ишчекују. А оно нас је носило све до саме унутрашњости светога храма, где се повукло пред пламеном свећа, тражећи места по ћошковима и допуштајући појцима да га обоје бојама анђеоских гласова.

Света је било прилично, слава Богу, али највише деце и младих, што пре свега треба захвалити новом свештенику и новопостављеном старешини храма Светог Николаја, који је целе недеље обилазио верни народ, позивајући га да дође на молитву за Васкршњи пост. То и плакате, али и сама проповед свештеникова, све заједно уродило је плодом и верни народ се одазвао.

Вечерње богослужење, а потом и молитва за пост, учинили су од сваког присутног да се осећа као део целине у овом духовном сабрању.

Али то није било све! Када је Вечерња служба завршила и молитва коленопреклона очитана, свештеник је одржао беседу о ПРАШТАЊУ. Затим, је као њен наставак по окончању проповеди, уследио и пригодан програм деце из гимназије, као и основаца.

Било их је предивно слушати, како читају одломке великих и оних који Бога у себи прославише. Такође нас подсетише на речи Достојевског, које он изговара кроз уста старца Зосиме: «Свако је пред свима крив за све...».

"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".

Мала и велика деца Једне недељиве Мајке Цркве, која нас Духом Светим порађа за вечни живот. Једни стајаше поред кивота са делом моштију Светог Кнеза Лазара а други пред иконом Светог Николаја. Од куда год - благодат беше са свима!

Када се и овај пригодан програм о предстојећем посту завршио, свештеник је још једном иступио пред верни народ и позвао га да целива прво Престону икону Светог Николаја, коме је храм посвећен, затим и мошти Светог Кнеза Лазара, коме се храм прави. А ту, поред моштију, дочекивали су наши свештеници и миропомазивали присутне, а потом су сваком пружали руку, говорећи: «Опрости, брате!», «Опрости, сестро!», а миропомазани би одговарао: «Бог, оче, нека прашта!».

Јер недеља то је – Недеља Праштања!

Овај предиван обичај, кога смо свесно или несвесно загубили, у тој мери је одушевио, пре свега, нашу децу, који су, излазећи из храма, хитали једно другом, грлећи се, љубећи и тражећи опроштај.

Гледати их било је више него дирљиво. Заиста је био у праву предивни Старац Порфирије, грчки монах, који је рекао још седамдесетих година, једном нашем данашњем владици, да ће доћи време када ће Христос ићи по Србији и тражити своје. А како Господа може да прими само чисто и невино срце, стога није ни чудо да ће Своје најпре да тражи и налази у нашој деци.

Свима њима, али и нама који имамо итекако да учимо од њих, нека је срећан и Богом благословен почетак Васкршњег поста!

[ Бисерје са нет-а... ] 28 Фебруар, 2009 19:43

(Слика са нета)

Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.

Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"

Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.

Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.

Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:

"Мама, слушај ме очима!"

(Robert Duncan, "Magic hour")

Слушати некога очима значи рећи му:

"Важан си ми."

[ Бајке ] 27 Фебруар, 2009 22:12

Кад паде вече и Пепељуга пође кући, принц опет хтеде да је прати, али она му тако брзо побеже да је није могао стићи. Али, принц се овог пута послужио лукавством. Наредио је да се степенице намажу смолом, па кад је девојка потрчала кући, лева ципела јој се залепи и остаде.

Принц је подиже и виде да је била врло малена и од сувог злата. Другог дана дође с ципелицом Пепељугином оцу и рече му:

- Ниједна друга неће ми постати жена осим оне којој пристаје ова златна ципелица.

Две полусестре се силно обрадоваше јер су имале лепа стопала. Старија узе ципелицу и пође с мајком у собу да је испроба. Како је ципелица била премалена па јој палац није могао стати, мајка јој пружи нож и рече:

- Одсеци палац! Кад будеш краљица, нећеш морати да ходаш.

Девојка одсече палац, угура ногу у ципелицу, стисну зубе од бола и изађе пред принца, а он је као своју невесту узе на коња и одјаха. Кад су пролазили поред гроба, на лесковом грму седеле су две голубице и гукале:

- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, а невесте праве нема.

Принц погледа њену ногу и спази како је крв процурила.

Он окрену коња, врати лажну невесту и рече да то није права, и нека друга сестра испроба ципелу. Сад друга оде у собу, с муком угура прсте у ципелу, јер јој је пета била превелика, па мајка и њој пружи нож и рече:

- Одрежи комад пете. Кад будеш краљица нећеш морати да пешачиш.

Девојка одреза комад пете, гурну ногу у ципелу и изађе пред принца, а он је узе на коња као своју невесту и одјаха. Али кад су пролазили поред лесковог дрвета, седеле су на грани две голубице и гукале:

- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, још невесте праве нема.

Принц погледа њену ногу и опази како је крв процурила из ципеле и натопила белу чарапу, па окрену коња и лажну невесту врати кући.

- Ни ово није права, – рече. – Имате ли још кћери?

- Не – рече отац. – Ту је још само Пепељуга, сироче моје покојне жене, али она вам не може бити невеста.

А кад принц рече да му је покажу, повика маћеха:

- Ах, не, она је прашњава и прљава, не можемо вам је показати.

Принц, међутим, остаде при своме па су морали позвати Пепељугу.

Она прво опра руке и лице па изађе и поклони се принцу који јој пружи златну ципелу. Тада она седе на клупицу, скиде дрвену и обуче златну ципелу која јој је пристајала као саливена. А кад је устала и принц је погледао у лице, препозна лепу девојку с којом је плесао и повика:

- Ово је моја права невеста!

Маћеха и полусестре се скаменише и побледеше од беса, а он узе Пепељугу на коња и одјаха с њом. Кад су пролазили поред лесковог дрвета, загукаше беле голубице:

- Гукни, гукни, голубице, ту су златне ципелице, што девојци добро стоје, јер невеста права то је.

А онда полетеше и спустише се Пепељуги на рамена, једна с десне, друга с леве стране. Кад је требало славити свадбу, дођоше обе полусестре да се додворе и да с Пепељугом кобајаги деле срећу. Кад су младенци пошли на венчање, стаде старија с десне а млађа с леве стране Пепељуге да јој буду пратиље, али их голубице, које су остале на невестиним раменима, отераше.

А Пепељуга и принц осташе сами у својој срећи, па су живели дуго и срећно и остали добри и племенити.

Браћа Грим

(Илустрације - Kinuko Y. Croft)

[ Бајке ] 27 Фебруар, 2009 20:24

Разболе се жена неког богаташа, па кад осети да јој је близу крај, позва са своје смртне постеље кћер јединицу и рече јој:

- Драго дете, буди добра и честита, па ће ти свако бити од помоћи.

Кад то рече, склопи очи и издахну. Девојчица је сваки дан одлазила до мајчиног гроба и плакала. Није заборавила мајчине речи. Кад је дошла зима, покри снег мајчин гроб својим белим покривачем, а кад га сунце у пролеће окопни, богаташ се ожени другом женом. Жена са собом доведе и своје две кћери, које су наоко биле лепе и чисте, али у срцу зле и прљаве. Тако настадоше тешки дани за сироту пасторку.

- Зар ће ова глупа гуска седити с нама у соби? – говориле су. Ко хоће хлеба, мора га и заслужити.

Одузеше јој лепе хаљине, навукоше јој стару сиву кецељу и дадоше дрвене нануле.

- Види ти поносне принцезе, како се дотерала! – викале су, смејале се и одвеле је у кухињу.

Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје у рану зору, да доноси воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога, полусестре су јој правиле свакојаке пакости, ругале јој се и сипале јој у пепео грашак и лећу, а она је морала да седи и да треби. Увече, уморна од толиког посла, морала би лећи крај огњишта, јер није имала своје постеље. Како је од пепела увек била прашњава, назваше је Пепељугом.

Једнога дана отац се спремао за вашар па упита пасторке шта желе да им донесе.

- Лепих хаљина – рече једна.

- Бисера и драгог камења – рече друга.

- А ти, Пепељуго, – упита отац – шта би ти желела?

- Откините, оче, прву гранчицу која вам додирне шешир кад се будете враћали кући. Њу ми донесите.

Тако отац купи обема пасторкама лепе хаљине, бисере и драго камење, а кад је, враћајући се кући, јахао кроз шуму, окрзну га лескова гранчица и збаци шешир. Он је откиде и понесе. Кад је дошао кући, даде пасторкама шта су зажелеле, а Пепељуги даде лескову гранчицу. Пепељуга му захвали, оде на мајчин гроб и засади гранчицу; при том је толико плакала да су јој сузе текле низ образе и залевале гранчицу. Гранчица је од суза одмах почела расти и израсте у лепо дрво.

Пепељуга је сваки дан три пута одлазила на гроб, плакала и молила, а сваки пут би на дрво слетала бела птичица, па кад би Пепељуга изговорила неку жељу, птичица би јој с гране бацила оно што је зажелела.

Догоди се да краљ те земље приреди свечаност која је требала да траје три дана и на коју је позвао све лепе девојке из краљевства како би његов син себи одабрао невесту. Кад су две полусестре чуле да ће и оне бити позване, силно се обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој:

- Очешљај нас, очисти ципеле и причврсти копче, ићи ћемо на свечаност у краљеве дворе.

Пепељуга их је послушала, али је горко плакала јер је и она желела да иде на плес па замоли маћеху да и њу поведу.

- Зар ти, Пепељуго, – рече ова – таква, пуна прашине и пепела, да идеш у дворац? Немаш ни хаљину ни ципеле, а плесала би!

Како је Пепељуга и даље молила, она рече:

- Ево, сасула сам ти зделу леће у пепео. Ако је за два сата истребиш, можеш ићи с нама. Пепељуга изађе на задња врата у башту и повика:

- О, ви питоме голубице, ви грлице и све птичице под небом, дођите и помозите ми: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!

Одмах слетеше на прозор две беле голубице, за њима две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице заклимаше главицама и, кљуц­-кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, па потребише сва добра зрнца у зделу. Није прошло ни сат времена, а оне завршише и одлетеше. Тада девојка, сва радосна, однесе зделу маћехи, верујући да ће сада смети ићи на свечаност. Али маћеха рече:

- Не, Пепељуго, ти немаш хаљину и не знаш плесати. Сви ће ти се смејати.

Кад се девојка опет расплакала, она настави:

- Али ако ми две пуне зделе леће истребиш за један сат из пепела, онда можеш ићи.

А у себи помисли: "То неће никако стићи."

Кад она просу две зделе леће у пепео и оде, девојка опет изађе у башту и повика:

- О, ви голубице, ви грлице и питоме птичице под небом, дођите и помозите ми требити: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!

Опет на кухињски прозор слетеше две беле голубице, па две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице климнуше главицама па – кљуц-­кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, и истребише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни пола сата, а оне завршише и одлетеше. Девојка однесе зделу маћехи, сва радосна, јер је помислила да ће сада и она ићи на свечаност. Али маћеха рече:

- Ништа ти не помаже. Нећеш с нама јер немаш хаљину и не знаш плесати. Ми

бисмо морале да те се стидимо.

Окрену јој леђа и пожури за својим охолим кћерима. Кад више никог није било код куће, Пепељуга оде на гроб своје мајке под леску и рече:

- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!

Једна птица јој баци златом проткану хаљину и свилом и сребром извезене ципелице. Она се брзо обуче и потрча на свечаност. Њене полусестре и маћеха је нису могле препознати. Била је тако лепа у раскошној одећи, да оне помислише како је краљевска кћи. На Пепељугу нису ни помишљале, уверене да она седи код куће у прашини и треби лећу из пепела.

Принц јој приђе, узе је за руку и заплеса с њом, па је читаво време плесао само с њом и није хтео да јој испусти руку, а кад би је неко други замолио за плес, он је одговарао:

- Ово је моја плесачица.

Тако је она плесала до вечери. Кад хтеде да крене кући, принц рече:

- Поћи ћу с тобом да те испратим.

Хтео је да види чија је то кћер, али она му побеже и скочи у голубињак. Принц је чекао све док није дошао њен отац, коме је казао да је незнана девојка скочила у голубињак. Отац помисли: "Да није Пепељуга?" Донесоше му секиру и крамп да развали голубињак, али унутра никога не нађоше.

Кад дођоше кући, Пепељуга је лежала у прашњавим хаљинама у пепелу а петролејка је тужно светлуцала крај оџака. Јер, она је брзо искочила с друге стране из голубињака и отрчала до лесковог дрвета. Тамо је свукла лепу хаљину и ставила на гроб а птица је однела. Онда је обукла своју сиву кецељицу и легла у кухињу крај пепела. Другог дана, кад се свечаност наставила и родитељи са сестрама отишли, оде Пепељуга поново до лесковог дрвета и рече:

- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!

Птица јој тада баци још гиздавију хаљину. Кад се у тој одећи појавила на свечаности, сви су били задивљени њеном лепотом. А принц, који ју је чекао, одмах је узе за руку и поново заплеса с њом. Ако би је неко други замолио за плес, он је говорио:

- То је моја плесачица.

Кад је пало вече и она хтеде да оде, пође и принц с њом да види у коју ће кућу. Али она побеже у башту иза куће. Тамо је стајало лепо велико стабло на којем су висиле прекрасне крушке. Хитро као веверица успне се Пепељуга међу грање и принц није видео куд је нестала. Али он опет сачека док не дође њен отац и рече му:

- Незнана девојка је опет побегла. Мислим да се сакрила у крушкином грању.

Отац опет помисли: "Да није Пепељуга?" Нареди да му донесу секиру и посече дрво, али не нађоше никога. А кад уђоше у кухињу, Пепељуга је већ лежала у пепелу, јер је прије тога скочила са стабла, вратила птици са лесковог дрвета лепу хаљину и обукла своју сиву кецељицу.

И трећег дана, кад су родитељи и сестре отишли, пође Пепељуга на мајчин гроб и рече дрвцету:

- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!

Сад јој птица баци хаљину која је била тако сјајна и раскошна какву још нико није имао и ципелице од сувог злата. Кад је у овој хаљини дошла на свечаност, сви су занемили од дивљења. Принц је опет плесао само с њом и кад би је неко други замолио за плес, он је говорио:

– То је моја плесачица.

- наставља се -

 

[ Бисерје са нет-а... ] 25 Фебруар, 2009 18:28

У једном епархијском граду, један малишан је кришом сишао у радњу свог оца и, с мишљу да га забави, измењао је цене производа. Ставио је цену сира на цену лука, цену лука, на цену уља, цену мармеладе на цену сирћета, цену сирћета на цену детерџента, тако да је радња приказивала трагикомичан феномен. Скупи производи са ниским ценама, а јефтини са високим.

Ујутру, кад је отац сишао у радњу, није му било нимало до забаве, већ је само мислио како да несташном дечаку извуче уши.

Да, дете моје, то је слика и нашег друштва. Данас је такав сукоб у систему вредности, идеала и достојанства. Непролазне вредности се исмевају од злонамерника, искориштавају, а пролазне вредности се уздижу и приказују као неопходност и исправан начин живота, из наменских, трговинских разлога.

Вредности које произилазе из моралнога, Божијег Закона, свакодневно упадају у ћорсокаке свакодневног живота. Идеали, који могу учинити ваш живот рајским, бацају се у корпу као непотребни, док опасни, смртоносни проводи, постају ваш циљ, ваше очекивање. И теби младом, радозналом, неискусном сањару допало је да одвојиш вредност од невредности, драгоценост од недрагоцености, познато од непознатог, скупо од ништавног, потребно од непотребног. Како?

Мера нашег избора је Реч Божија, која размерава честито, чедније, лепше.

Мера нашег избора треба да је вечност. Да, дете моје, побрини се да оно чиме испуњаваш твој младалачки живот досегне у вечност.

Мера нашег избора треба да је наша бесмртност. Ти си достојнији бољег живота од оног који ти нуде трговци смрти.

Мера твог избора нек буде поправљање и усавршавање, јер је то човеку предодређено од Бога.

Постоји, извесно је, мноштво дезоријентисаних гласова. Али ти буди глув за њих. Само је један глас потребно да чујеш. То је глас Онога који жели да Његова деца «имају живот и у ничем да не оскудевају».

Дете моје, немој се преварити и занавек изгубити вид. Постоје површности које могу да те коштају вечности.

Нека те не варају етикете. Иза етикете среће скрива се смрт, иза етикете радости стоји патња, иза етикете раја – пакао.

Дете моје, пази на своје изборе! Пази, јер је грех сладак тек колико тренутак, али се отплаћује вечно!

ПАЗИ !

(Слика преузета са нета)

[ Генерална ] 24 Фебруар, 2009 18:56

Телевизијска биолошка маса

Експерти указују на менталну и душевну деградацију становништва богатих земаља. Људи престају да се интересују за науку, нико не излази на улице да поздрави људе који освајају космос, северни и јужни пол, океане... Само у уџбеницима може да се прочита како су се масе окупљале на богословске и филозофске диспуте, како стадиони нису били довољни да приме љубитеље поезије. Сва усхићења се не усмеравају на научнике, него на фудбалере, тенисере, фото-моделе (тј. офингере за одела и подлоге за козметику). Приметна је деградација језика и осиромашење речника. И приметан је пораст телевизијске масе. Не интелекта, не квалитета, него масе. То јест, телевизија расте као квасац. Расте број телевизијских кутија, канала, часова. Телевизија интензивно узгаја своје гледаоце-робове.

Раст телевизије потискује све остало из нашег живота, као што птић кукавице потискује друге птиће из гнезда у које је подметнут, и то само зато што је гнездо тесно. Телевизија не спаљује књиге (таман посла!), она спаљује време (то није толико очигледно, нема ни дима, ни ватре). Телевизор укида књиге. А то значи: укида човека и цивилизацију.

Како се испољила телевизијска маса?

У годинама слободе (полуслободе) телевизијска маса се у потпуности испољила. Одушевљавала се Лењом Голубковим (партнером "МММ") и чак изабрала Мавродија у Думу (лопова да пише законе!). Маса се таласала пред Кашпировским, лечила се испред екрана од свих болести. Остављала је воду "да се пуни" испред Чумака и оживљавала мртваце. Волела је рекламу "Ми седимо, а паре се множе", куповала акције и заиста седела чекајући дивиденде. И сада се из те масе бирају "експерти" и постављају им се "пиплметри". Бирају се тако да међу њима не буду баш много паметни, и да много паметни не доспеју међу њих. Значи, најумнији су искључени из масе. И то из масе која ионако... како да то што пристојније кажемо... која се ионако таласала пред екстрасенсима. Они који уопште не гледају телевизор поносни су на себе и своју одлучност. Али они, наравно, никако не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). А да ли су они заштићени од телевизије?

Ако су се у вашој згради отвориле три радње: у првом улазу дисконт, у другом продавница интимне робе, у трећем играоница, а подрум постао стециште наркомана, онда чак и ако ви не пијете, не купујете вибраторе, не коцкате се и не дрогирате - ипак је ваш живот затрован, а живот и морал ваше деце су непрестано у опасности. Насиље и прљавштина висе у ваздуху као смог. Они који немају аутомобил не трују атмосферу. Али ваздух је за све један исти. А он је затрован. Они који гледају, али нису постали инструмент, не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). Они се само заглупљују брже од оних што не гледају. Све остало је исто.

И само оних неколико стотина који су постали инструмент - они утичу! И сами на себе, и на оне који гледају, и на оне који не гледају. Подаци добијени од пиплметара затим се множе бројем станова у граду. То се зове "екстраполација". (Ако је сто људи појело сто хлебова и попило 33 флаше вотке, онда ће милион људи појести милион хлебова и попити 333 хиљаде флаша вотке.) Тако функционише статистика у целом свету.

Пре две године Москву је мерило 300 пиплметара. Данас - 550. Чини се да је због тога мерење рејтинга постало прецизније. Али то је само са гледиште аритметике. Али ми не меримо потрошњу воде. За нас је важно нешто друго. Тих 550 изабрано је од оних истих пет процената који су спремни да живе са апаратом. Да ли ће се у тих пет процената поставити 300 или 500, или десет хиљада апарата - свеједно је. Битно је да сви апарати стоје код чудних људи који нису као остали свет. Екстраполација (математички начин рачунања) није увек подесна за рачунање. Ако је човек гладан, њему са сваким прогутаним залогајем постаје све боље. Екстраполација сматра да ће тако бити увек. Међутим, врло брзо са сваким прогутаним залогајем, са сваком испијеном чашицом човеку постаје све горе, и завршава се крајње накарадно.

Рекло би се да смо ми спремни на све. Али пристати (смирити се пред том чињеницом) да хиљаду манијака одлучује како ћемо живети... Чинило нам се да је тих хиљаду људи изманипулисано. Али да иронија буде већа (као и увек), испоставило се да су они манипулатори! Управо ти манијаци раде код нас као вршиоци дужности Гласа Божијег. У болници је један професор и много техничара и чистачица, а све одлуке се доносе већином гласова. А лечење? Какво лечење? Ја поштујем труд чистачица, али ипак бих због нечега више волео да ме лечи професор. И да се лекови не прописују референдумом.

Друштво се муњевито заглупљује. Ускоро ће земљу населити бића која притискају дугмад и слушају, а не умеју да читају. То нису људи. Људско друштво је постало непотребно човеку. Потребу за људским општењем задовољава телевизор (механизам).

Када је штета необориво доказана, али човек ипак наставља да узима отров и не може да се супротстави навици, то значи да је реч о наркотику. С ким си, онакав си. Болесници формирају телевизијски програм и тако од свих гледалаца праве болеснике. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме?

Шта смо дочекали?

Поштовани читаоци "МК", ви сте први у свету сазнали ко формира наш телевизијски програм. То су у неку руку духовни богаљи. Али управо због тога овај чланак ће остати непримећен, потонуће у мочвари без трага. Телевизијски шефови не могу да признају како су се годинама трудили да добију похвалу од духовних богаља. "Елита" не може да призна да се радовала своме успеху код тих богаља. Сви ствараоци не могу да признају да су се оријентисали на мишљење богаља и са зебњом ишчекивали рејтинг, тј. да су Стваралаштво јевтино продали (и то због кога?).

За већину грађана је неподношљиво да признају ово откриће, јер су годинама конзумирали нечистоте само зато што неки богаљи воле нечистоте. И друштво је трпело. Значи, то је наша заједничка кривица. Требало је само да искључимо телевизор (а нас је 95 процената!), и у једном трену (много брже него по одлуци Думе или налогу председника) телевизија би се изменила. Али ми смо пристали да то гледамо. Грдили смо, негодовали - и гледали. Милијардери (диктатори у потрошачком друштву) учиниће све да униште или исмеју ово откриће. Оно им се не исплати. А власти? Па њима је неопходна узнемиреност и глупост становништва (тако се лакше управља). Отпор може пружити само друштво, организована борба, а не појединци који вапију у пустињи.

Постоји пример. У свету се шири борба против генетски модификованих намирница. Оне су такође генијално достигнуће науке. Поједеш, и не знаш шта ће са тобом бити. Показало се да је та стрепња довољна да све већи број земаља уводи забрану употребе генетски модификованих намирница. То је само стрепња, а са телевизором је све јасно. Питање је само да ли ће успети да га забране (као оружје за масовно уништавање) или је већ касно?

- Та неће сви постати манијаци!
-
Наравно, неће сви. Остаће много добрих људи, а међу њима и ви, поштовани читаоче, ви имате тако мио израз лица.

Сада има мање од једног процента злочинаца, а ми не можемо да дишемо од злочина, затвори су препуни, људи се боје тамних пролаза... А ако злочинаца буде 5%, 10%? Ко зна на ком проценту живот постаје потпуно неиздржљив? Да би организам умро уопште није потребно да сви његови органи буду оштећени. Прободена јетра, заражена крв, мала рупица на срцу или челу - и доктор жалосно констатује: "повреда са леталним исходом". А мили израз лица (потпуно неоштећеног) постаје стаклен и гаси се.

Поштовани читаоци, ви све знате. Можда неко од вас зна шта бива са дечацима и девојчицама који су до своје треће године већ хиљаду пута видели убиства и порнографске сцене? Сада расте, и већ је скоро одрасло прво поколење, формирано помоћу телевизије базиране на рејтингу. То су деца која су до осамнаесте године видела преко 20 хиљада убистава. Такав народ у историји цивилизације још није постојао.

Немојмо гајити илузије.

То је сада народ Русије.

Превод и обрада текста: savest.org
Оригинал текста на www.mk.ru

- К Р А Ј -

Холивуд, моћ и философија.ави

[ Генерална ] 23 Фебруар, 2009 19:34

Пети део

Нека буде борба непрестана (Крај)

У понедељак, 21. априла, објављен је први део "Манијака". Тамо је доказано следеће: ТВ емисије о педофилима повећавају број педофила. Између осталог, поменута је емисија "Времечко". У уторак звони телефон. Ја већ помислио - зову да ме грде: "Значи тако? Ми вас позивамо у емисију, а ви нас критикујете?". Али преварио сам се.

- Дођите сутра. Емисија почиње у 16:30.
- Хвала. А која је тема?
- Педофили.
- Јесте ли читали "МК"? Ја сам тамо написао да су такве емисије веома штетне.
- Читали смо. Али то је врло занимљива тема. Дођите.

Занимљиво... Али ја нисам ни очекивао да ће телевизија послушати. И кад се ради о телевизији (као и иначе о тржишту) аргументи немају никаквог значаја. Тамо има значаја само рејтинг, он управља, а људи гину за метал.

Предсказање

Живео једном један дух, злобан, да злобнији не може бити. Био је то сам ђаво. Он је направио такво огледало у коме се све што је добро и предивно невероватно смањивало, и обрнуто - све рђаво и ружно одражавало се много упадљивије и изгледало још горе него иначе. Најбољи људи су у њему изгледали као накарадне креатуре. Добра људска мисао одражавала се у огледалу као незамислива гримаса... Сви ученици духа (а он је имао своју школу) причали су о огледалу као о некаквом чуду.
- Тек сада, говорили су они, цео свет и сви људи могу да се виде у правом светлу!

Они су свуда унаоколо трчкарали са тим огледалом. Убрзо више није остала ниједна земља, ниједан човек, да се у том огледалу нису одразили у изопаченом облику... На крају су пожелели да стигну и до неба, да би се наругали анђелима и Самом Творцу. Што су се више уздизали, огледало се све више кривило и грчило од гримаса, и једва су успевали да га задрже у рукама. А када су се узнели још више, изненада се огледало тако згрчило да им је испало из руку, полетело на земљу и разбило се у парам-парчад. Ипак, милијарде његових крхотина починиле су још више зла него само огледало. Неке од њих нису биле веће од зрна песка и разлетеле су се по целом свету. Дешавало се да упадну човеку у око и да тамо остану. Човек са таквом крхотином у оку почињао је све да види изврнуто или да у свакој ствари примећује само лоше особине. Некима су крхотине доспевале до самог срца и то је било нешто најгоре: срце се претварало у комад леда.

Ханс Кристијан Андерсен

Овим одломком из "Снежне краљице" могао би се и завршити чланак о телевизији.

Пре 150 година (и пре 50 година) ово је изгледало као бајка. Међутим, испоставило се да је то прецизан, научни опис. Ту чак нису битна срца која су постала комади леда, нити очи рђавих људи које изврћу све што је лепо и добро. Битно је што се то све више узноси и шири се у Космос. То су сателитска телевизија и интернет, који не знају за границе (у сваком погледу), а у скорој будућности то је дигитална телевизија.

Централна телевизија, наравно, снажно делује. Али она им је заиста "испала из руку", тј. измакла контроли - милијарде лап-топ рачунара разлетеле су се по целом свету, и многи људи, и деца, упали су у њих наглавачке. А ускоро ће нанотехнологије однети још једну победу, микрочип ће бити уграђен у око, и Андерсенова бајка ће се обистинити са таквом језивом прецизношћу, да ће је на крају забранити.Али та забрана неће дуго трајати. Чим се људи потпуно одвикну од читања, забрана ће слободно моћи да се укине.

А све је почињало постепено. Људи су са одушевљењем закорачили у потрошачку еру. И убрзо је потрошња попримила масовне размере. А чим је потрошња постала масовна, самим тим је и поједностављена. Садржај филмова, радио-емисија, часописа и књига спустио се на ниво већ познатог стандарда - на ниво једне универзалне жваке. Дела класичне књижевности скраћују се тако да стану у петнаестоминутну радио-емисију. Има много људи чије се познавање "Хамлета" своди на једну страницу кратко препричаног садржаја у зборнику који се рекламира овако: "Најзад можете да прочитате све класичне писце".

А политика? То је један стубац у новинама, тачније: две фразе и наслов! Рукама издавача, предузимача, ТВ и радио-водитеља центрифугална сила избацује напоље све што је сувишно и непотребно, све оптерећујуће мисли!.. Што више спорта, игара, разоноде, нека човек увек буде у маси, и тада неће морати да размишља. Што више књига са илустрацијама, што више серија. А духовне хране - што мање. Услед тога се јавља осећај незадовољења, некакав немир. Часописи су се претворили у неку врсту сирупа од ваниле, а књиге - у заслађене сплачине. Читалац је оставио себи само стрипове, и, разуме се, еротске часописе. И све се то догодило без икаквог притиска "одозго". То није покренуто некаквим унапред прописаним правилима, наредбама, или цензуром. Не! Техника и масовна потрошња довели су до оваквог стања. Ако не желиш да се човек узбуђује због политике, немој му омогућавати да види обе стране медаље. Нека види само једну страну, а још боље - ниједну. Ако су на власти неспособни људи који се ни у шта не разумеју, то је још увек боље него да се народ буни. Напуните људима главе бројкама и зачините их безазленим чињеницама све док им се не смучи, и њима ће се чинити да су врло образовани. Чак ће имати утисак да о нечему размишљају.

На шта ви трошите своје слободно време? Или јурите аутом преко сто миља на сат, тако да већ ни о чему другом не можете да размишљате, или убијате време играјући неку видео-игру, или седите у соби са телевизором, а с њим нема разговора... Главни ликови су ту, добро се виде, лепо изгледају, говоре вам шта треба да мислите, уствари утувљују вам то у главу. Ви почињете да верујете да је то исправно. Таквом брзином вас наводе на унапред задате закључке, да ваш разум не стиже ни да узвикне: "Па то је чиста глупост!" За две године рада над овим текстом накупило се много материјала. Припремајући их за објављивање, саплео сам се о фразу: "јурите аутом сто миља на сат". Помислих: шта ће нам миље? Код нас су уобичајени километри...

Гледај, молим те! Па то је Бредберијев текст, чувени роман "451° по Фаренхајту". (Занимљиво, да ли сте приметили где је он почео?) Описујући свет где књиге читају само државни непријатељи (дисиденти), свет непрекидног даноноћног ТВ програма, Бредбери додаје: "То је интелектуални стандард који је владао последњих пет или више столећа".

Радња романа је смештена у XXV или XXVI век. Он је све описао апсолутно тачно, само је погрешио век. Када је он ово писао још није било полупроводника, није било чак ни таквих речи као "чип" и "нанотехнологија". До времена које он описује није остало пет векова, него можда ни двадесет година.

Блиска будућност

Ми још увек настраношћу сматрамо псовање пред децом, показивање својих и туђих скривених делова тела... Али време лети, телевизор ради - поучава, васпитава, и ускоро ће настрани постати већина. И онда ће они нас третирати као настране. Неки научници, видећи како телевизор моћно и брзо пречишћава становништво од морала, забрањених тема и добрих осећања, уверени су да се то ради по плану. Али обзиром да се то дешава и у Америци, и у Европи, и у нашој Азиопи (само што је код нас јаче изражено; код нас је све јаче изражено), требало би то схватити или као злобну заверу ванземаљаца, или да се то само од себе тако дешава (тј. да су људи хтели боље, а испада горе). Такав је и тумор. Он нема намеру да убије, он се само брзо развија.

Има предлога да се формира надзорни орган. Слаба је то мера. Повериш васпитавање деце манијацима, а затим формираш надзорни орган да манијаци не би силовали сувише грубо и сувише често. Не, треба да буде измењен садашњи систем избора програма. Треба смислити други систем, који ће узимати у обзир и људе, а не само новац. Ето, власти затварају вехабијске школе, јер оне васпитавају људе који ће можда некада у будућности нешто лоше направити. А телевизија васпитава убице, које власти почињу да јуре тек када су им руке до рамена у крви, а њихов иницијатор (ТВ) увек је по страни. Зар су из медресе потекле убице обријаних глава, они што дижу аутобусе у ваздух, педофили?..

* * *

Када је жртва већ на оном свету, а манијак ухваћен, са поносом нас обавештавају: "Одузета је екстремистичка литература! Убица је, како се испоставило, редовно посећивао сајт..." Значи, литература и сајт утичу. А телевизор не утиче? Постојећи систем се неће одрећи својих добара. На његовој страни је невероватна финансијска моћ, цинизам и суровост.

Али са тумором нико и не покушава да се договори. Он се увек уништава - хемијом, зрачењм или хируршким ножем. Не схватајући шта се дешава, и не верујући дијагнози (коју су одавно без грешке поставили Андресен, Бредбери, Кларк, Маклуен, Пацлаф), ми се понашамо као кукавице и на све то затварамо очи. А тумор расте и ускоро више неће моћи да се уклони ни операцијом.

* * *

Телевизор изгледа као највеће достигнуће цивилизације.

Пре две хиљаде година оловне водоводне цеви изгледале су Римљанима као највеће достигнуће науке и технике. У тридесетој години живота они су умирали од тровања оловом. Пре сто година циљ је био да се путује брзо, лепо и престижно. Тада су издувни гасови били само нежељени ефекат. А данас су постали главни проблем планете. Сасвим недавно (за време Мао Це Тунга) Кинези су уништавали све врапце да не би кљуцали пиринач. То је било достигнуће "културне револуције". Последица - бубе и гусенице су појеле све.

Људи праве грешке и због тога бивају сурово кажњени. Има мало неправде у томе што наредбу да се убијају врапци издаје велики вођа, а после тога гладује цео народ, осим великог вође. Телевизија би, захваљујући своме утицају, могла васпитати више здравих, паметних и добрих људи. Али за то је потребно да програм бирају паметни, талентовани и добри људи - научници, лекари, свештеници, учитељи. Штета је што то уопште није ни био циљ телевизије. Али није био циљ ни да се бира "просек" по критеријумима памети, доброте и савести. Циљ није одређивало људско друштво, него Потрошња. Нама су утувили у главу да све богате земље, па и Русија, живе у потрошачком друштву, а сиромашне земље прижељкују да и оне постану део тог друштва. Али суштина тог израза је потпуно занемарена. Потрошачко друштво је друштво које једе и пије. Ту нема ни идеја, ни узвишених циљева. То је друштво Злотрошње (тј. злоупотребе власти, јела и др.). Главна је продаја робе данас, а не људи, нити будућност (за многе је то празна, апстрактна реч). За оне који решавају задатак како нешто да продају - све остало је колатерална штета. Сурове ТВ емисије помажу да се прода роба. Али постоји и колатерална штета. У САД све чешће деца долазе у школу са аутоматом и (што је важно) не убијају непријатеље, или оне који су их увредили, него све одреда: с лева на десно. У Русији тинејџери све чешће дижу себе у ваздух, заједно са аутобусом или станом у коме живе. Лакше им је да направе динамит, него да купе аутомат. Скинхедси и насилници се размножавају у хиљадама, а затвора допадну (ако допадну) појединци, и то тек после убиства. И ускоро ће та деца смислити праву игру, праву "зврчку" ће направити старом, глупом свету, који их мучи домаћим задацима и прањем посуђа... Када они себе дижу у ваздух, гину људи који су се случајно нашли у близини. А када одлуче да се поиграју хемијског напада "Отруј свој град и учини да постане чист", онда ћете се ви присетити овог запажања. Нисте ви бирали манијаке. Али ви сте добровољно и доживотно под њиховом влашћу.

"Што више људи, то боље!" - каже власт, и подстиче наталитет. А каквих људи? Такво питање се уопште не поставља. И за кога је боље? За државу? Коју државу? Будућу? Какву? И најважније - чију?

* * *

Валсти су тако организоване да од свега добијају приход. Неком рат, неком брат - то се односи на власти. Када људи гину, рејтинг власти је у порасту. (После напада на куле близнакиње у Њујорку рејтинг Џорџа Буша је порастао на невероватних 80 процената.) Тешко да ће власти изменити телевизију. Да су хтеле, већ би то учиниле. Власти се не закопчавају на леђа. Оно што им се у овом тренутку исплати, то чине одлучно, не обазирући се на препреке. Али смешно је слушати када власти почну да говоре о плановима за будуће деценије. Јасно је да су то само речи, које би (макар ради естетике) могле бити паметније. Телевизија би могла да проповеда добро. Али зашто то не ради?

Зато што се то не исплати продавцима и властима. И једнима и другима су потребни глупи и узнемирени људи. Глупи више пију, више пуше, мажу се разним мастима и верују у средства против затвора, перути и непријатног мириса. Узнемирени више пију лекове. Обе категорије много више верују властима, него спокојни и самоуверени људи, који знају своја права и које није лако превести жедне преко воде. Узнемиреност чини да људи постају далеко погоднији за утицај и управљање. Потрошач треба да се осећа фалично, узнемирено. И где је онда спас? Одмах прискаче у помоћ телевизор: "Ми ћемо те спасити? Имаш бубуљице, целулит, перут... Брже иди купи овај лек или оно пиво, брже гласај за ове, и не иди на митинг, можеш добити батине!"

Спољна политика је непријатељ пред вратима. Унутрашња је непријатељ на прагу. Споља је НАТО већ испред носа! Унутра је манијак већ у вашем улазу. Сурови и претећи мушки гласови најављују све програме на исти начин, независно од њиховог садржаја. Ако би таквим гласом, каквим телевизор говори оно свакодневно "Само на нашем каналу!" - ако би вам се таквим гласом неко обратио на улици, одмах бисте схватили да вам је дошао крај. Али овако - ништа страшно, само вам мало проширују искуство. Кремљ и депутати говоре да се брину о нашем психичком и физичком здрављу. Издејствовали су да Олимпијада буде у Сочију, повећали су натписе упозорења на цигаретама - и све је у реду. А у исто време неки манијак-педофил на свом радном месту изузетно ефикасно развраћа милионе људи, и плаши их истовремено. Проширује деци вокабулар, и подстиче петогодишње дете да пита шта значи израз "до јаја" - и то ради потпуно некажњено. Ако би то радио на улици, гомила би га растргла. Али он иде по кућама, где бака и дете немају никакву заштиту. Твој дом сада више није твоја тврђава, него твоја лабораторија, у коју долазе да врше над тобом веома рђаве огледе.

- наставиће се -