Субота, Април 17, 2010

Хоћу целу планету плус 5%

* * *

Фармери производе храну, индустрија разна добра итд, а ти само производиш новац. Претпоставимо да у целој у земљи постоје само два произвођача, а да су сви други људи запослени код њих. Ако они онда позајме по 100 $ сваки и плате 90 $ као зараде радника, а за себе оставе 10 $ профита (као њихову плату), то значи да је укупна куповна моћ $ 90 + $ 10 х 2, дакле $ 200. Међутим, да би исплатили тебе, они би морали продавати њихове производе по $ 210. Ако један од њих успе продати све своје производе за $ 105, други човек се може надати да добије само $ 95. Такође, део човекових добара не може ни бити продат, јер више није преостало новца којим би се купили.

Он ти још увек дугује $10 које ти може отплатити једино позајмљујући више. Тај је систем немогућ. Сигурно, требао би издавати $ 105, дакле $ 100 привредницима, а $ 5 самом себи, које ћеш моћи да трошиш. Тада би 105 $ било у оптицају и дуг би могао бити отплаћен. "

Фабијан га је мирно саслушао и на крају је рекао: "Финансијска економија је једна компликована ствар, младићу. За такве су ствари потребне године проучавања. Пусти мене да бринем о тим стварима, а ти се брини о својим. Мораш бити ефикаснији, продуктивнији, економичнији и постаћеш бољи пословни човек. Ја сам увек вољан да помогнем кад се о тим стварима ради. " Човек је отишао неуверен. Било је нешто погрешно у Фабијановој делатности и он је осећао да је Фабијан вешто избегао да одговори на његова питања.

Ипак, већина људи је поштовала Фабијанову реч - "Он је стручњак, а остали сигурно нису у праву. Погледајмо само како нам се земља развила, како нам се производња побољшала - Засигурно напредујемо."

Како би покрили камату на новац којег су позајмили, трговци су били присиљени повeћати своје цене. Радници су се жалили како су им плате превише мале. Послодавци су одбијали давати веће плате тврдећи како би у супротном били упропашћени. Фармери нису могли добити пристојну цену за своје производе. Домаћице су се жалиле како храна постаје све скупља.

И на крају, неки људи су ступили у штрајк, што је до тада била непозната појава. Други су толико осиромашили да им ни пријатељи и родбина нису могли помоћи. Већина њих је заборавила на истинско богатство - плодна тла, велике шуме, минерале и стоку. Могли су мислити само на новац за којег им се чинило да га никад нема довољно. Међутим, они никад нису доводили у питање сам - систем. Веровали су да је њихова Влада та која управља тим системом.

Неколицина је повукла свој новац и оформила 'позајмљивачнице' или 'финансијске' компаније. Тако су могли добити 6% или више, што је било боље од Фабијанових 3%, али могли су позајмити само новац којег су поседовали - нису имали ту чудну моћ да стварају новац из ничега, пишући бројке у књиге.

Ове компаније су помало забрињавале Фабијана и његове пријатеље, па су они брзо направили неколико својих компанија. Углавном су куповали друге, пре него што су оне уопште почеле с радом. За тили час, све финансијске компаније су прешле у њихово власништво или су биле под њиховом контролом.

Економска ситуација постајала је све гора. Радници су били уверени да њихови шефови зарађују превелик профит. Шефови су пак говорили како су им радници лењи и како не испуњавају поштено своје радне обавезе. Сви су пребацивали кривицу на друге. Министри нису знали како да реше тај проблем, а горуће питање је било - како помоћи онима који су били погођени сиромаштвом?!

Тако се почело с програмом социјалне помоћи, а донесени су и закони који налажу људима да им обезбеђују одређени допринос. Ово је разљутило многе људе који су веровали у старомодну идеју како је помоћ суседу један чин добре воље: "Ови закони нису ништа друго до једна озакоњена крађа. Узети нешто од особе против њене воље не разликује се од крађе, без обзира на то каква је позадина тих мера. "

Међутим, сви су се осетили беспомоћнима, а заплашивали су их и затворским казнама уколико би одбили да плате. Ове добротворне шеме донеле су одређена побољшања, али проблем се брзо враћао, те је требало више новца. Цена ових програма је стално расла, баш као и величина владајућих структура.

Већина управника били су искрени људи који су давали све од себе. Није им се свиђала идеја да траже све више и више новца од свог народа, и на крају нису имали другог избора него почети позајмљивати новац од Фабијана и његових пријатеља. Нису имали појма како ће тај новац моћи враћати. Родитељи више нису могли приуштити себи да плаћају учитеље за своју децу. Нису могли плаћати лекаре. А превозници су остајали без посла.

Власт је била присиљена преузимати ове делатности, једну по једну на себе. Учитељи, лекари и многи други постали су државне слуге, тј. службеници. Мало њих је било задовољно својим послом. Добили су примерене плате, али су изгубили свој идентитет. Постали су сићушни шрафови у једној огромној машини.
Није било места за личну иницијативу, а ни неко лично залагање се није признавало, плата им је била ограничена, а напредовало се само у случају пензионисања или смрти њихових претпостављених.

У очају, неки чланови Владе су потражили Фабијанов савет. Сматрали су га врло мудрим, а личио је и на некога ко се разуме у питања новца. Он је саслушао њихове проблеме и на крају им је одговорио: "Многи људи нису у стању сами решавати своје проблеме, па требају неког ко ће их решавати уместо њих. Сигурно се слажете с тим да већина људи има право да буде срећна и осигурана неопходним потрепштинама за живот. Уосталом, једна од наших великих изрека и каже: 'Сви су људи једнаки', зар не?

Једини начин да се ствари ускладе био би да се узме вишак богатства од богатих и да се он уступи сиромашнима. Уведите порески систем. Што више човек има, више ће морати да плати. Сакупљајте порезе од сваке особе зависно од њене радне способности и дајте свакоме према његовој потреби. Школе и болнице би требало бити бесплатне за све оне који не могу себи приуштити да их плате. "

Фабијан им је понудио дугачак говор украшен високим и племенитим идеалима, а на крају је завршио са: "Ох, узгред речено, немојте заборавити да ми дугујете новац. Позајмљујете га већ неко време. Највише што могу учинити да помогнем је да ми платите само камате. Опраштам вам главницу, платите само камате." Отишли су без неке дубље анализе Фабијанове филозофије. Увели су порез на добит - што више зарадиш, већа ти је пореска стопа. Никоме се ово није свиђало, али су плаћали или одлазили у затвор.

Трговци су још једном били присиљени повећати цене, надничари су тражили веће наднице што је натерало многе послодавце да замењују људе машинама. Ово је проузроковало додатну незапосленост и присилило Владу да уведе још више програма за социјалну помоћ. Уведене су тарифе и остала средства заштите како би се очувале неке индустријске бранше, ако ништа, онда бар зато што су обезбеђивале запослење већем броју људи. Неки су се питали да ли је сврха производње - производња добара или производња радних места!?

Како су се ствари погоршавале, испробан је читав један низ разноразних мера попут контроле плата, контроле цена и контроле свега и свачега. Влада је настојала скупити што више новца кроз порезе на продају, порезе на плате, итд. Неко је приметио да између фармеровог жита, па до векне хлеба на домаћиновој трпези, стоји 50 пореза.

Јављали су се 'стручњаци' и неки су били изабрани у Владу, али након сваког годишњег састанка враћали су се не постигавши ништа осим вести да ће порези бити прерасподељени, међутим, у глобалу они су увек расли. Фабијан је захтевао своје паре, а све веће и веће своте пореског новца су биле потребне како би се он исплатио.

Тад је дошло до стварања читавог спектра страначких политика - људи су се почели свађати која група политичара може најбоље решити проблеме. Свађали су се око личности, идеологија, страначких програма, свега осим - истинских проблема. У једном граду је каматни дуг премашио износ пореза који је био прикупљен током последњих годину дана. У целој земљи се сума неплаћеног каматног новца повећавала, а додатна камата се зарачунавала и на неплаћене камате.

Мало по мало, Фабијан и његови пријатељи постајали су власници великог дела стварног богатства земље. Он је тиме добио и већу могућност надзора над људима. Међутим, тај надзор је још увек био непотпун. Знали су да ситуација неће бити сигурна док свака особа не буде стављена под контролу.

Већина оних људи који су се противили систему били су ућуткивани финансијским притисцима или су трпели јавно изругивање. Да би то могли радити, Фабијан и његови пријатељи купили су већину новина, телевизијских и радио станица, а он је пажљиво одабирао људе који ће њима управљати. Многи од тих људи имали су искрену жељу за побољшањем света, али нису били свесни да су искоришћавани. Њихова решења су се увек бавила последицама проблема, а никад узроком.

Постојало је неколико различитих новина - једне за десно крило, друге за лево. Једне за раднике, друге за шефове итд. Није било битно у које се верује све док се нису дотицале истинског проблема.

Фабијанов план се скоро приближио свом потпуном испуњењу. Цела земља му је била дужна. Кроз образовни систем и медије, он је успоставио надзор над људским умовима. Људи су могли веровати само оно што је он од њих тражио.

Кад човек има много више новца него што га може потрошити на своје прохтеве, шта му онда уопште преостаје што би га могло узбудити? За оне са менталитетом владајуће класе, одговор је моћ - сирова моћ над другим људским бићима.
Док су у Влади и медијима били коришћени идеалисти, прави руководиоци које је Фабијан тражио били су они с менталитетом владајуће класе.

Већина златара су постали таквима. Познавали су осећај великог богатства, али их оно више није узбуђивало. Тражили су изазов и узбуђење, а остварење потпуне власти и моћи над људским масама представљало је једну крајње изазовну игру. Они су веровали да су супериорни у односу на друге. "Наше је право и дужност да владамо. Људске масе не знају шта је добро за њих. Оне требају бити окупљене и организоване. Власт је наше право по рођењу."

У целој земљи Фабијан и његови пријатељи поседовали су много банака и кредитних агенција. Истина, биле су приватне и одвојено поседоване. Теоретски, оне су представљале конкуренцију једне другима, али у стварности радиле су врло чврсто и заједнички. Након што су убедили пар министара, основали су једну институцију коју су назвали 'Центар новчаних резерви'. Нису чак ни користили свој новац за то - створили су зајам од дела новца из депозита других људи.

Ова институција је споља давала утисак регулисања финансијских послова од стране Владе, али за дивно чудо, ни једном управнику или државном службенику није никада било дозвољено да постане члан управног одбора.

Влада више није позајмљивала директно од Фабијана, него из 'Центра новчаних резерви'. Гаранцију која се нудила Фабијану у смислу да ће позајмљени новац бити враћен, представљао је процењени износ пореза који ће се прикупити од народа следеће године. Све то је било у складу са Фабијановом намером да отклони сваку сумњу да је он тај који контролише финансије земље, стварајући утисак да се ту ради о Владиној делатности. Међутим, он је иза кулиса и даље све контролисао.

Фабијан је имао толику контролу над Владом, да је она била присиљена да се понаша онако како јој је он налагао, па се тако и хвалисао: "Дајте ми контролу над новцем неке нације и неће ме занимати ко доноси законе." Није било важно која група министара се бирала. Фабијан је имао власт над новцем, жилом куцавицом нације.

Власт је узимала новац, али камата је увек била зарачунавана на сваку позајмицу. Све више и више је издавано на социјалну помоћ и није прошло дуго, а Влада више није била у стању плаћати ни камате, а камоли главницу.

Поред свега тога, ипак је било оних људи који су се још увек питали: "Новац је један систем који је створен од стране човека. Засигурно се може направити таквим да му служи, уместо да њиме влада?" Међутим, таквих је људи било мало, а њихови гласови су се утапали у једној помахниталој трци за непостојећим интересом или каматом.

Администрације и страначке етикете су се стално мењале, али главна политика се настављала, без обзира на то која је власт имала привидну моћ. Сваком годином, Фабијанов крајњи циљ ближио се свом испуњењу. Народна политика није значила ништа, народ је опорезован до крајњих граница, тако да више није могао плаћати. Услови за Фабијанов последњи потез су сазрели.

10% новчаних залиха било је још увек у облику новчаница и кованица. Ово је ваљало укинути на начин који неће побуђивати сумњу. Док су људи користили готовину, слободно су куповали и продавали како су хтели, тако да су још увек имали нешто контроле над својим животима

Међутим, није било увек сигурно носити са собом новчанице и кованице. Чекови нису били прихваћани изван локалних заједница и стога се тражио неки практичнији систем. И гле чуда, Фабијан је опет имао спреман одговор!? Његова је организација издала свима једну малу пластичну картицу на којој је било уписано име особе, њена фотографија и идентификациони број. Кад би та картица била предочена, власник трговине би назвао централни компјутер да провери износ кредита. Уколико је он одговарао, особа је могла куповати шта је хтела до одређеног износа.

Испрва, људима је било дозвољено куповати за мале своте на кредит који је могао бити исплаћен месечно, тако да камате нису биле наплаћиване. Ово је погодовало радницима који су радили за плату, али не и произвођачима и другим предузетницима. Они су морали инсталирати машинерију, производити добра, исплаћивати дохотке итд. Уколико би претерали за који месец, била би им урачуната камата од 1.5% за сваки месец дуга. Та свота је износила 18% годишње.

Предузетници нису имали друге него додати 18% на продајну цену. Ипак, тај додатни новац или кредит (18%) није био позајмљен никоме. У целој земљи, предузетницима је дат немогућ задатак да плаћају $ 118 за сваких $ 100 које су позајмили - тих додатних $ 18 никад није ни било направљено.

Фабијан и његови пријатељи сада су опет повећали свој углед у друштву које их је сада сматрало оличењем успеха и поштовања. Његова предвиђања у финансијама и економији сада су прихватани скоро као верска убеђења.

Под притиском повећаних пореза, многе ситне занатлије и приватни предузетници били су уништени. За различите делатности било је неопходно имати специјалне дозволе, тако да је онима који су преостали, пословање постало веома отежано.
Фабијан је поседовао и управљао свим великим компанијама које су имале на стотине филијала, а које су наизглед биле у међусобној конкуренцији. На крају, сви ривали били су изгурани из пословања као и мали привредници. Били су прогутани од Фабијанових дивовских компанија које су биле под Владином заштитом.

Фабијан је желео да уз помоћ система пластичних картица елиминише новчанице и кованице. План му је био да кад се такав новац скроз повуче из оптицаја, само оне организације и фирме које користе компјутерски финансијски систем моћи ће наставити са пословањем.

Знао је како ће временом неки изгубити своје картице и тако постати неспособни да купују и продају док им се не установи идентитет. Желео је да се донесе закон по којем би свако морао да има истетовиран идентификациони број на руци или челу. Тај би број био видљив само на једном посебном светлу и био би повезан с компјутером. Сваки би компјутер био повезан с једним огромним централним компјутером, како би Фабијан могао знати све о свакоме.

К Р А Ј

Ауторска права: Larry Hannigan 1971, Аустралија

Извор

Преузето

 

[Одговори]

Не допадају ми се ови данашњи системи...теоретски све добро звучи, али у пракси је неизводљиво. Демократија је најбољи пример тога.
Занимљива прича...
Љубим те!

Comment by mesecina (04/17/2010 16:15)

[Одговори]

*месечина
Нисам ја ни сумњала да ти волиш да мислиш својом главом. А ово је прича о банкама и нашој везаности за новац, којом нас ови држе у власти и чине са нама како хоће. Све док једног дана не објаве да новца стварно нема, а што није далеко. Љубим!***

Comment by pricalica (04/17/2010 17:07)

[Одговори]

Разумела сам ја о чему је прича, али увек морам за политику да се закачим :)))
Све се распада, економија ће прва да пукне. Баш и не верујем у ову "кризу". То су само изговори...
Грлим те!

Comment by mesecina (04/17/2010 19:24)

[Одговори]

Evo me u celosti..pisanje nek je kamata..Pozdrav

Comment by Jovan s.s. (04/17/2010 21:50)

[Одговори]

pročitah s pažnjom oba dela. ali bez razumevanja. spadam u one kojima novac uvek kaže zbogom.
Prijatno!

Comment by domacica (04/17/2010 22:10)

[Одговори]

*месечина
Паметно моје мило! Буди будна и помно мотри на време и знаке. Љубим те ја!***

Comment by pricalica (04/17/2010 22:49)

[Одговори]

*Јован с.с.
Ако ти тако кажеш, Јово. Поздравче!***

Comment by pricalica (04/17/2010 22:50)

[Одговори]

*домаћица
Моја сестра од тетке никада није имала готовине, али је увек знала и зна како да из безмало ничега створи свашта. Мислим да је то много важније и томе се треба учити, зар не? Грлим!***

Comment by pricalica (04/17/2010 22:52)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме