[ Пријатељи моји... ] 17 Март, 2009 20:51

Можда сте приметили на мом блогу коментаре које је покаткад остављала ДАЦА. Е сад је време да је упознате! А да бих вам је представила у што јаснијем светлу, послужићу се њеним стваралаштвом. Оно није ново, али је све до скоро припадало мушкој традицији. Међутим, од скора, усудише се и жене да, не само завире у тај свет ауторства, већ да му достојно и парирају, али, богами, и да га надиђу.

Дакле, представљање може да почне:

СЛОВО МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ

* Носеће снаге су по /д/ бациле.
* Власт мора народ да /з/ бије. Не може свака вашка обашка.
* Мас /к/ е падају пред свршеним чином.
* Сиромашни смо због великих д /р/ угова.
* Досадише народу /п/ разним обећањима.
* Власт је /о/ купила део народа око себе. Зл
у не требало.
* Шта да /к/ ријемо? Продали су нам земљу.
* Оставили су нам огромну ба /ш/ тину. Дуго ћемо их памтити.
* На /п/ редно друштво ће нас извући из кризе. Народ добро вуче.
* За /о/ стали смо у развоју. Много смо радили.
* /К/ ради, ако
хоћеш да се обогатиш!
* Власт је за се /о/ бе. Зато мења положај.
* Србима није потребан с /а/ вет. Они су најпаметнији.
* Лопови су се /с/ нашли у затвору. Сад копају по прошлости.
* Знају они да по /д/ мажу народ кад затреба. Чим зашкрипи.
* Не можемо власти п /р/ оверити новац. Не знамо ни како изгледа.
* Власт чини све да пензионери буду /с/ покојни. Да се више не муче.
* Избори не решавају питање пр /а/ вог човека. Најчешће је промашен.
* Од /л/ учили смо и да једемо. Много је било поста.
* Народ се не мири са каз /а/ ном. Доста је понижења.
* Кога преваспитава полиција тај не /п/ остаје човек.
* Када је густо политичари се вешто п /р/ овлаче. Користе зак /л/ оне.
* Политичари ће пре с /т/ ићи до дна, него у народ.
* Власт није задовољна својом п /а/ латом. Тражи већу.
* Много нас коштају њихови п /р/ опусти. Превише су затезали.
* Знамо ми одакле /п/ отичу та средства. Појавиле су се пукотине.
* Свет је задовољан нашим рас /п/ адом. Никло је много држава.
* Нису мот /и/ ке само за народ. И власти би добро дошле.
* Очајни смо. Штампа све више пише о њиховим му /ћ/ кама.
* Паметни нису на /с/ цени. Ту имају предност глупаци.
* Лица им говоре да су з /а/ бринути. Шта ће са толиким новцем?
* Шта /м/ пом постижу циљ. Многе оцрне.
Даница Машић

Драга Дацо,

у ишчекивању твоје нове електронске, а дао Бог можда и укоричене књиге, тебе љуби и грли твоја Јелена.

[ Бисерје са нет-а... ] 16 Март, 2009 18:03

Немојмо само маштати и желети; урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.

[ Бисерје са нет-а... ] 15 Март, 2009 00:32

* * *

Група ходочасника из Србије недавно је посетила грчко острво Егина како би се поклонила моштима Св. Нектарија Егинског Свеправославног Чудотворца.

Погледајте шта се догодило на том путовању...

Чудо на Егини

[ Музичка кутијица ] 12 Март, 2009 19:10

Escucha mi cancion

Сећате ли се овог предивног филма из 1959-те године?

Вода тече и одлази,

пролећне сузе потећи желе.

Дечко један певати вам хоће

песму што би стишала тугу.

*

Зашто ја не могу да имам,

мајку моју вољену,

исто као друга деца?

*

Зашто ја не налазим,

ујутро кад се пробудим,

пољубац и миловање,

које нежност моја очекује?

*

Тако самотан мој је пут

и тужно је срце моје.

Зашто не слушаш моју песму

и не схватиш молбу моју,

 мајко моја вољена?

[ Бисерје са нет-а... ] 11 Март, 2009 19:25

Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.

- Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.

Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:

- Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се...

Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.

- Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.

У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.

У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.

- Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.

Брзо смо се спријатељили.

А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.

Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.

- Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.

Моја мајка тек што се била вратила са њиве.

- Мама, дај нам да једемо!

Дејанова мајка се насмеја:

- Зините да видим колико сте гладни!

- Много! – рекосмо обојица углас.

Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.

- Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.

Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:

- Нећу... Нису јој чисте руке!

Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.

Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:

- Узми, сине! Чисте су... У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.

Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:

- Незахвалниче...

Затим како говори мојој мајци:

- Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио... страшно...

Не, Дејан није био лоше дете. Неколико дана после тог догађаја био је узнемирен, несрећан, очајан. Мучило га је нешто. Савест му је била немирна, гризла га је.

Он можда и није хтео да увреди моју мајку, али реч «прљаве» била је увреда. Могао је рећи «земљаве», «испуцале», «грубе», чак и «ружне» руке – и све то не би било увредљиво. Али он је рекао прљаве.

Жута сунцокретова летња књига се истопи у сивој јесењој измаглици. Наши гости отидоше. Догађај с Дејаном стаде да бледи. Ускоро, обузети свакодневним бригама, ми га готово сасвим заборависмо. Поче нова школска година.

Једног дана зовну ме учитељ у канцеларију и даде ми писмо. Узех плави коверат. На полеђини била је написана Дејанова адреса. Пожурих да се изгубим из учитељеве канцеларије и нестрпљиво га отворих. Читајући га, нисам се могао уздржати... Као онда мајци, тако се сад и мени завртише две сузе у очима, али као опроштај детету које није хтело да увреди и које није знало да је увредило једну добру, једну тиху, једну кротку мајчину душу.

Писао ми је: «Замоли своју мајку да ми опрости за онај поступак. Њезина рука ми је увек пред очима и често је квасим сузама. Још онда сам желео да је пољубим и замолим за опроштај, али нисам имао ни снаге ни храбрости за то. Никад ми хлеб није био сладак, мекан и укусан као онда кад ми га је она давала. Молим те, пољуби уместо мене ту добру испуцалу руку! Дејан»

Видое Подгорец

[ Бисерје са нет-а... ] 10 Март, 2009 18:33

(Слика-рам преузета са нета)

[ Бисерје са нет-а... ] 09 Март, 2009 20:04

[ Генерална ] 08 Март, 2009 21:16

И рече Бог: нека буде светлост...

(Пост. 1; 26 – 31 и 2; 4 – 7)

Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их.

Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: "Нека буде", Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже:

"Да начинимо човека... Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест – И рече Бог: нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот...

Зашто Бог није рекао: да начиним него: Хајде да начинимо? Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца, не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме... Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво..."

Свети Серафим Роуз

Природословље о стварању света и саздавању Адама

Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудним, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер писано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост 1, 12 ). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божјега стварања, пошто каза: И би вече, и би јутро, дан пети (Пост 1, 23 ), /Писмо/ додаде: И рече Бог: начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, мушко и женско створи их (Пост 1,2627 ). /Мојсеј/ о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и Адаму сапостоји. То ћете по овоме јасно видети: И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом; и владаше рибама морским и птицама небеским и свом стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио

1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео о/душе/вљено ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом, устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам Адамов Творац поста човек савршени.

2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, тако ћемо се обући и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо даље са беседом.

3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, па је отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам, једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.

4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу, само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне, истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в. Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.

5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

[ Бисерје са нет-а... ] 07 Март, 2009 23:16

 

[ Бисерје са нет-а... ] 06 Март, 2009 21:45


  

 

Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док је ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни, као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак и кад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.

СТАРАЦ  СИЛУАН

 

[ Јеленине приче ] 06 Март, 2009 02:03

"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад

говорите да видите, тако ваш грех остаје." (Јов.9;41)

Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.

Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз пре-

даност циљевима вредним поштовања. (Хелен Келер)

Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.

- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.

- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.

- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!

- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?

- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.

Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.

- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.

Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:

- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...

Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:

- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.

И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.

- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.

- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...

Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:

- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...

И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...

аутор: http://pricalica.blog.rs/

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 04 Март, 2009 22:08

(Илустрација Ruth Sanderson)

Једног је дана један човек случајно срео добру вилу. Она је одмах предложила да му испуни три жеље.

Човек се замисли и одговори:

- Моја прва жеља је да будем јако паметан и мудар, да бих могао изабрати друге две жеље.

- У реду - рече вила и замахну својим чаробним штапићем. Твоја жеља је испуњена. Шта сада желиш?

- Ништа више - одговори човек и продужи својим путем.

[ Све у причама бива ] 04 Март, 2009 00:02

. . .

(Све слике, прилике и илустрације су, ради потребе визуелног приказивања Причалицине приче, позајмљене са нета и истој прилагођене)

 

[ Све у причама бива ] 03 Март, 2009 00:06

(Слика-рам "Моја принцеза" преузета са нета)

(све илустрације и слике су за потребе Причалицине приче позајмљене са нета)

- наставиће се -

[ Лепота живота ] 02 Март, 2009 00:01

Forgiveness - Christine Peloquin

Полако идући, кораком испратисмо дан испред нас, уживајући у озрачју које је остајало за њим. Са друге стране, вече што нас је пратило чинило се као да је посебно послато у сусрет свима који му се радују и који га ишчекују. А оно нас је носило све до саме унутрашњости светога храма, где се повукло пред пламеном свећа, тражећи места по ћошковима и допуштајући појцима да га обоје бојама анђеоских гласова.

Света је било прилично, слава Богу, али највише деце и младих, што пре свега треба захвалити новом свештенику и новопостављеном старешини храма Светог Николаја, који је целе недеље обилазио верни народ, позивајући га да дође на молитву за Васкршњи пост. То и плакате, али и сама проповед свештеникова, све заједно уродило је плодом и верни народ се одазвао.

Вечерње богослужење, а потом и молитва за пост, учинили су од сваког присутног да се осећа као део целине у овом духовном сабрању.

Али то није било све! Када је Вечерња служба завршила и молитва коленопреклона очитана, свештеник је одржао беседу о ПРАШТАЊУ. Затим, је као њен наставак по окончању проповеди, уследио и пригодан програм деце из гимназије, као и основаца.

Било их је предивно слушати, како читају одломке великих и оних који Бога у себи прославише. Такође нас подсетише на речи Достојевског, које он изговара кроз уста старца Зосиме: «Свако је пред свима крив за све...».

"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".

Мала и велика деца Једне недељиве Мајке Цркве, која нас Духом Светим порађа за вечни живот. Једни стајаше поред кивота са делом моштију Светог Кнеза Лазара а други пред иконом Светог Николаја. Од куда год - благодат беше са свима!

Када се и овај пригодан програм о предстојећем посту завршио, свештеник је још једном иступио пред верни народ и позвао га да целива прво Престону икону Светог Николаја, коме је храм посвећен, затим и мошти Светог Кнеза Лазара, коме се храм прави. А ту, поред моштију, дочекивали су наши свештеници и миропомазивали присутне, а потом су сваком пружали руку, говорећи: «Опрости, брате!», «Опрости, сестро!», а миропомазани би одговарао: «Бог, оче, нека прашта!».

Јер недеља то је – Недеља Праштања!

Овај предиван обичај, кога смо свесно или несвесно загубили, у тој мери је одушевио, пре свега, нашу децу, који су, излазећи из храма, хитали једно другом, грлећи се, љубећи и тражећи опроштај.

Гледати их било је више него дирљиво. Заиста је био у праву предивни Старац Порфирије, грчки монах, који је рекао још седамдесетих година, једном нашем данашњем владици, да ће доћи време када ће Христос ићи по Србији и тражити своје. А како Господа може да прими само чисто и невино срце, стога није ни чудо да ће Своје најпре да тражи и налази у нашој деци.

Свима њима, али и нама који имамо итекако да учимо од њих, нека је срећан и Богом благословен почетак Васкршњег поста!