Све у причама бива

 

 

Фабијан је узбуђено увежбаваo свој говор којег је требао сутрадан да одржи пред масом људи. Био је уверен да ће се они окупити. Увек је желео углед и моћ, а сада су се његови снови почели остваривати. Он је био занатлија, израђивао је накит и разне украсе од сребра и злата. Међутим, није био задовољан тиме да ради само да би преживљавао, он је био у потрази за узбуђењима и изазовима.

Људи су генерацијама користили систем робне размене. Човек је издржавао своју породицу обезбеђујући све што јој је потребно или би се специјализовао у одређеној струци. Када би произвео неки вишак, он би га размењиваo са вишковима које су произвели други. Пијачни дан је био увек бучан и прашњав, али људи су се ипак радовали жагору и погађању, а посебно дружењу. Било је то место пуно среће и задовољства, али сада је већ било превише људи и превише свађе. Није више било времена за разговор - тако се и појавила потреба за неким бољим системом.

Људи су углавном били срећни и уживали су у плодовима свога рада. У свакој друштвеној заједници била је формирана једна једноставна Влада са циљем заштите индивидуалних слобода и права, као и осигурања да се нико не присиљава да чини нешто против своје властите воље. То је била једна и једина сврха Владе, док је сваког управника (министра) добровољно подржавала локална заједница која га је изабрала. Међутим, пијачни дан је био једини проблем којег нису могли решити. Вреди ли један нож две корпе кукуруза или не? Вреди ли крава више од кола ... итд. Никоме није падао на памет неки бољи систем трговине. Тада је Фабијан прогласио: "Имам решење за ове проблеме и позивам све на сутрашњи јавни скуп."

Следећег дана дошло је до великог окупљања људи на градском тргу и Фабијан је тамо објаснио све о једном новом систему којег је назвао "новац". Звучало је добро. "Како ћемо започети?" - питали су људи. "Злато од којег сам израђивао украсе и накит је изврстан метал. Не труне, не рђа, а дуго траје. Направићу новчиће од злата, а сваки новчић назваћу долар." Објаснио је све предности тог система и како ће 'новац' бити средство за размену - много боље од робне размене.

Међутим, један од управника је изразио сумњу: "Неки људи би могли ископати злато и направити свој сопствени новац, а то би било врло неправедно". На то је Фабијан спремно узвратио: "Само оне кованице које ће бити одобрене од власти моћи ће се користити, а оне ће имати на себи утиснут посебан жиг."

Ово се учинило разумним и предложено је да сви добију подједнак износ. "Али ја заслужујем више, сви користе моје свеће," огласио се свећар. "Не," ускочио је сточар, "Без хране нема живота", ми сточари требамо добити највише. "И тако је дошло до свађе. Фабијан их је пустио да се свађају неко време, а онда је рекао: "Будући да се не можете сложити, предлажем да свако узме од мене онолики износ колики год жели. Неће бити ограничења, осим ваше способности да ми вратите дуг. Шта више узмете , више ћете морати отплатити у року од годину дана. "А шта ћеш ти добити?", запитали су га људи.

"С обзиром да ја пружам услуге, тј. снабдевам вас новцем, наравно да заслужујем и плату за тај мој посао. Рецимо да за сваких 100 новчића које подигнете, вратите 105 за сваку годину дуга. Тих 5 кованица ће бити моја накнада коју ћемо звати 'каматом'. Ово се чинило као једино решење, а поред тога, 5% је звучало као мала накнада. "Дођите следећег петка, па ћемо почети."

Фабијан није губио време. Израђивао је кованице даноноћно и крајем седмице већ је био спреман. Људи су се окупили испред његове радње и након што су управници прегледали и одобрили кованице, почео је тај нови систем. Неки су позајмили само мало и отишли да га одмах испробају. Новац их је одушевио, те су одмах почели све вредновати у златницима или доларима. Вредност сваке ствари била је названа 'ценом', а цена је зависила од количине рада уложеног у њену производњу. Уколико је нешто изискивало доста рада, цена је била велика, а уколико је изискивало мало труда, цена је била прилично ниска.

У једном граду живео је човек по имену Алан, који је тамо био једини часовничар. Цене његових сатова биле су веома високе, јер су муштерије биле вољне добро платити како би могли да имају један од његових сатова. Тада је други човек почео израђивати сатове и понудио их по нижој цени како би их лакше продао. Алан је био присиљен да снизи своје цене и производити још квалитетније сатове. То је била прва изворна слободна конкуренција.

Исто се десило с градитељима, превозницима, рачуновођама - у ствари са сваком браншом. Муштерије су увек бирале оно што су сматрале да је најбоља погодба - имали су слободу избора. Није било вештачких заштита попут лиценци и тарифа које би спречавале друге људе да улазе у пословне односе. Стандард живота се побољшао, и није прошло дуго а људи су се питали како су пре уопште могли без новца.

Крајем године Фабијан је напустио своју радњу и посетио је све људе који су му дуговали новац. Неки су имали више него што су позајмили од њега, а неки мање, с обзиром да је количина издатог новца била ограничена. Они који су имали више него што су узели, платили су Фабијану 100 кованица плус 5, али су ипак требали позајмити поново, како би наставили. Други су открили по први пут у животу да су дужни. Пре него што би им позајмио још новца, Фабијан би им ставио хипотеку на неки део имовине. Већини људи је оних 5% било тешко за пронаћи.

Нико није схватио да као једна целина, земља никад неће моћи да се отараси дуга све док се сав новац не отплати, па чак ни тада, због оног додатка од 5 на сваких 100, који уопште никада није ни био позајмљен. Нико осим Фабијана није могао видети да је немогуће платити камату с обзиром да тај новац није ни био издат, дакле некоме је морао недостајати.

Истина је да је Фабијан потрошио нешто новца, али он није никако могао потрошити 5% од читаве економије на самог себе. Људи је било на хиљаде, а Фабијан је био само један. Уз то је још увек био богати златар који је зарађивао за један удобан живот. Иза своје трговине Фабијан је имао један трезор и људима се чинило погодним да оставе нешто од својих златника на чување. Он је зарачунавао једну малу накнаду за ту услугу која је зависила од износа и временског периода на којег је новац био депонован. Власницима је давао потврде за њихове уложене износе.

Кад је неко отишао у куповину, није носио са собом хрпу златног новца намењеног трговцу, него само потврду са оноликом вредношћу колико добара је желео купити. Трговци би признавали те потврде као ваљане, те су их прихватали имајући на уму да их могу увек однети код Фабијана и тамо подићи одговарајући износ новца. Потврде су се почеле ширити из руке у руку уместо да се то ради са златом. Људи су имали велико поверење у те потврде - сматрали су их исто вредним као и новац.

Недуго затим, Фабијан је приметио како људи необично ретко подижу своје златне кованице.

Тако је помислио: "Ето, имам толико тог злата, а још увек сам занатлија који тешко ради. То није у реду. Постоје стотине људи који би били срећни да ми плате камату за коришћење овог злата које овде лежи и којег мало ко уопште подиже. Истина, то злато није моје, али се оно налази код мене - а то је оно што је битно. Уопште не требам ни ковати нове новчиће, кад могу користити ове који су положени у мом трезору." Испрва је био врло опрезан, позајмљујући само пар кованица на неко време, уз велику гаранцију да се они врате. Но постепено је постајао све одважнији позајмљујући веће и веће износе.

Једног дана од њега је био затражен велики износ кованица. Фабијан је предложио: "Уместо да носите сав тај новац са собом, могу вам издати једну или више потврда на ваше име за суму новца којег тражите". Клијент се сложио и Фабијан му је издао потврде. Тако је он добио кредит, а и злато је још остало у његовом трезору. Пошто је клијент отишао, Фабијан се задовољно смејао. Могао је задржати свој колач, чак и ако га поједе. Могао је позајмљивати злато, а истовремено га и даље држати у свом трезору.

Пријатељи, странци, па чак и непријатељи требали су финансијска средства како би одржавали своје пословање и све док су имали неку врсту покрића / залоге, могли су позајмљивати колико год би им требало. Једноставним издавањем потврда Фабијан је могао 'позајмљивати' новац другима у вредности неколико пута већој од вредности злата које није било његово, али се налазило у његовој ризници. Све је било безбедно, а проблеми би настали само у случају да се стварни власници појаве и затраже своје злато или код губитка поверења људи.

Он је уредно чувао књигу која му је показивала дугове и кредите сваке особе. Посао позајмљивања новца показао се веома уносним. Његов положај у друштву је растао онолико колико и његово богатство. Постао је значајан човек који се морао поштовати. Кад се о финансијама радило, његова реч се узимала као светиња.

Фабијанова делатност побудила је знатижељу златара из других градова. Тако су се они окупили једног дана и посетили га. Он им је рекао шта ради, али им је посебно нагласио потребу за тајношћу. Ако би се њихов план разоткрио, цела шема би пропала, па су се тако договорили да створе један тајни савез. Сви су се вратили у своје градове и почели радити онако како их је Фабијан подучио.

Људи су сада прихватали потврде вредним попут самог злата, а многе потврде су такође биле депоноване на чување у ризницама, исто као и златне кованице. Кад би једна странка хтела платити другој за одређену робу, једноставно би написала кратко обавештење Фабијану да пренесе новац са његовог рачуна на другу странку. Фабијану је требало само пар минута да пребаци цифру. Овај нови финансијски систем постао је врло популаран, а те потврде су назване - 'чекови'.

Једне ноћи у касне сате, златари су одржали још један тајни састанак и Фабијан им је открио нови план. Наредног дана сазвали су састанак с министрима и Фабијан започе овако: "Потврде које ми издајемо су постале врло популарне. Без сумње, већина вас управника их такође користите, јер их сматрате врло практичним." Министри су потврдили климањем главе питајући се у чему је проблем. "Дакле," наставио је, "неке потврде су кривотворили фалсификатори. То се мора зауставити."

Министри су се уплашили. "Шта можемо учинити?" питали су Фабијана, који им је на то одговорио: "Мој предлог је да би власти требале штампати потврде на посебан папир врло сложеног дизајна, те да свака новчаница буде потписана лично од стране главног гувернера. Ми, златари ћемо са задовољством платити трошкове штампања, јер ће нам то уштедети много времена које користимо пишући потврде. Управници су закључили како је њихов посао да штите људе од фалсификатора и сложили се с тим да штампају новчанице.

"Надаље", додао је Фабијан, "Неки људи су се обогатили ковањем сопственог златног новца. Предлажем да донесете закон да свако ко нађе златно грумење буде обавезан предати га. Наравно, они ће за то бити награђени сертификатима и кованицама."

Замисао је добро звучала и без пуно размишљања одштампан је велик број 'новчаница'. Свака је имала на себи написану вредност - $1, $2, $5, $10 итд. Златари су платили мале трошкове штампања. Новчанице су биле много прикладније за носити и ускоро су постале нашироко прихваћене. Упркос својој популарности, ове нове новчанице и кованице су коришћене тек за 10% трансакција. Статистика је показивала да је чековни систем покривао 90% свих пословних односа.

Тако је започео следећи део плана. До сада, људи су плаћали Фабијану да чува њихов новац. Како би привукао више новца на полагање у своје трезоре, Фабијан је понудио да плаћа 3% камате на њихов новац. Већина људи је веровала како им он позајмљује зараду од оних 5% и како је његов профит 2%. На крају крајева, људи су сматрали како је пуно боље добијати 3%, уместо да плаћају за чување њиховог новца.

Количина уштеђевина је расла у Фабијановој ризници тако да је он сада с тим додатним парама могао другима позајмљивати $200, $300, $400 а понекад и до $900 за сваких $100 у новчаницама и кованицама које су код њега биле депоноване. Морао је бити опрезан да не прекорачи сразмеру од девет на према 1 јер је једна од девет особа захтевала новчанице и кованице за употребу.

Када не би било довољно новца на располагању, људи би постали сумњичави, посебно зато што су им штедне књижице показивале колико новца су поверили на чување. У сваком случају, на 900 $ у књишким цифрама које је Фабијан позајмљивао пишући сам чекове, он је могао тражити до 45 $ у каматама, дакле 5% на 900 $. Када би зајам плус камата били исплаћени - дакле 945 $, 900 $ је бивало отписано с листе дугова, док је Фабијан задржавао 45 $ камате. Он је био прилично вољан платити $3 камате на изворних 100$ који никад нису ни изашли из његовог трезора. Ово би значило да је за сваких $100 који су били код њега депоновани, било могуће извући 42% профита, док је већина људи мислила како он узима само 2%. Остали златари су такође радили исту ствар.

Стварали су новац из ничега потезом оловке, а поред тога су још зарачунавали и камате.

Они истина нису ковали новац, Влада је у ствари штампала новчанице и кованице и давала их златарима да их ови дистрибуирају. Фабијанов једини трошак је била једна мала свота коју је издвајао за штампање новца. Међутим, они су ипак стварали кредитни новац ни из чега у својим књигама, а наплаћивали су камату за њега. Већина људи је веровала да је Влада та која управља залихама новца. Такође су веровали како им Фабијан позајмљује новац који су други поверили, мада је било чудно како то да се ничији депозит није смањивао. Да су сви покушали подићи свој новац одједном, превара би била откривена.

Једног дана, Фабијана је посетио један мудар човек. "Ова камата није у реду. За сваких $100 које издајеш, захтеваш $ 105 за узврат, а оних 5 $ камате не може бити плаћено, јер тај новац ни не постоји.