Беспослена речца
Била једном речца груба
Много прека, оштрих зуба,
И где год су биле свађе,
Та се увек тамо нађе.
Чинила се одвећ жустра,
Но је не хте таква мустра
Да под њезин закон стане
Коврџави дечак Бране.
Много јој је на жуљ стао
Ал` је пребрз он постао,
Те јој стога већ данима
Не прилази мегданима.
У њега је сила јака,
Не плаши га шуша свака,
Над вештином неком тајном,
Он мудрује својом главом.
Наоруж`о се је знањем,
Лепом речи и владањем,
Па погрешно кад учини
Лепо каже: Сад извини!
И то ову речцу тишти,
Од муке ће да пропишти!
Ал` све залуд њад њим прети
Још ће он њу да посвети.
аутор: причалица
Може то и овако...
Загреј Христа
1994. године пред Божић у Русији у једном дому за напуштену децу дошла је група хришћана и први пут деца су могла да чују о Богу и Божићу. Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч. На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају “рођење Исусово” (шталица, јасле... као што су видели на сликама).
Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан цртеж и показао га. Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе. Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.
Мали Миша је објаснио:
- Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам Му рекао да немам ни маму, ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са Њиме. Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да Му дам, као што су Му донела три краља. Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам Му једино што сам имао, упитавши Га: “Ако дођем и легнем поред Тебе да Те загрејем, да ли ће то бити добар поклон за Тебе?” И Христос ми је казао: “Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио". И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледао и рекао да могу ту са Њим да останем заувек.
Док је Миша завршавао своју причу низ његов
образ је падала велика суза... Ово
сироче је пронашло некога Ко га никада неће оставити...
Усамљена на Божић
На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало “Усамљена на Божић”. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је.
Сви су на окупу, само је једна ситна крхка жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе усамљене жене. Очи су му се испуниле сузама.
Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног сина. Заокупљени овоземаљским добрима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.
Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.
„И роди сина свога Првенца, и пови га, и положи у јасле; јер им не бијаше места у гостионици“ (Лк. 2,7).
Па зар се ништа није променило за два миленијума?
Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне Божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.
Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.
И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.
Тада је почео да се моли:
„Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.“
Е. Посељанин
За Звонце приредила Р.М.
Драга децо, мили причољупци, нека нам је свима
наздравље Бадње вече и Божић.
Мир Божји!
Христос се роди!
Судома
У Псковској губернији, у Порховском округу тече речица Судома и на њеним обалама уздижу се два брда једно наспрам другог.
На једном брду био је некада градић Виш-город а на другом је у древна времена био народни суд Старих Словена. Старци причају да је на том брду у давнини висио с неба ланац и да је онај који је био у праву могао дохватити тај ланац, а који је био крив није могао дохватити.
Један човек позајмио је од другог новац па порекао. Доведоше обојицу на брдо Судому и наредише им да дохвате ланац. Онај што је дао новац на зајам подиже руку и одмах га дохвати. Дође ред на окривљеног. Он се не успротиви, пружи само своју штаку оном са ким се спорио, да му је придржи, како би лакше рукама дохватио ланац: пружи руке и дохвати. Тада се народ нађе у недоумици: како то да су обојица у праву? А окривљени је имао шупљу штаку, и у штаци је био сакривен онај исти новац за који је тврдио да га је вратио. Кад је дао штаку свом повериоцу да му је придржи, он је са штаком дао и новац и зато је могао дохватити ланац.
Тако је он све насамарио. Али од тог доба ланац се дигао на небо и више се није спуштао. Тако веле старци.
Седам прутова
Имао отац седам синова, седам свађалица. Свађајући се, заборавили су на посао у кући, па им је све кренуло наопако.
Суседи, који беху себични, радоваху се њиховој свађи и пропадању.
Видевши да ће бити зло и наопако, забринути отац смисли следеће: окупи синове око себе, показа им седам прутова који су били чврсто повезани у један сноп, па рече:
- Ономе од вас који преломи овај сноп даћу десет дуката.
Сва седморица су, на све начине, покушали да преломе сноп од седам прутова, али нису успели, те на крају сваки од њих рече да не може.
Онда им отац рече:
- То је лако учинити, чуди ме да нисте могли.
Затим одреши канап којим је везао сноп, прутићи се размакоше, а он их све један по један преломи без по муке.
Синови се насмејаше и рекоше:
- Лако је тако! То може и дете да учини!
- То вам је, децо, ваша слика и прилика. Не будете ли сноп, бићете седам прутова које, како рекосте, свако дете може да сломи! - одговори отац.
Свим очевима честитам данашњи празник Оци (Очеви)!
Слугу Твога, Господе, а оца мога Миленка, помени у Царству Твоме,
воља Твоја да буде и моја. Амин.
Српској мајци
Marina Koloeridi
Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.
Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.
Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!
Сећамо се, мајко, коре родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.
Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.
Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.
Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”
Драге мајке,
честитам вам данашњи Празник Материце
желећи вам свако добро од Господа.
Златна песма мајке Ангелине
Два брата
Два брата кренуше заједно у свет. У подне легоше да предахну у шуми. Кад се пробудише, угледаше- крај њих стоји камен и на камену некакав запис. Стадоше одгонетати и прочиташе: „Ко нађе овај камен, нека иде право у шуму у правцу изласка сунца. У шуми ће наићи на реку: нек преплива на другу обалу. Угледаће мечку и мечиће: нек отме мечки мечиће и нек бежи, не осврћући се, право у планину. У планини ће угледати кућу, а у кући ће наћи срећу.“
Браћа прочиташе шта је написано, и млађи рече: „Хајде да идемо заједно. Можда ћемо препливати ту реку, донети мечиће до куће и заједно наћи срећу.“
Старији рече: „Ја нећу ићи у шуму по мечиће, а ни теби то не саветујем. Прво: нико не зна да ли је тачно то што пише на камену; можда је све то написано шале ради. А можда ми нисмо тачно ни прочитали. Друго: ако је и тачно то што пише, кренемо ли у шуму, пашће ноћ, нећемо стићи до реке и залутаћемо. А ако и дођемо до реке, како ћемо је препливати? Можда је брза и широка? Треће: ако и препливамо реку, зар је лако отети мечки мечиће: она ће нас растргати, а ми не само да нећемо наћи срећу већ ћемо улудо погубити главе. Четврто: ако нам и успе да однесемо мечиће, не можемо без починка стићи у планину. Најважније није речено: какву ћемо срећу наћи у тој кући? Можда ће нас тамо чекати таква срећа која нама није потребна.“
А млађи рече: „Ја не мислим тако. Ово не би тек онако написали на камену. И све је јасно написано. Прво: неће нам ништа бити, ако и покушамо. Друго: ако ми не кренемо, неко други прочитаће запис и наћи ће срећу, а ми ћемо остати празних руку. Треће: ако се човек не постара, не потруди, неће наћи никакво задовољство у животу. Четврто: ја не желим да ико помисли да сам се уплашио.“
Тада старији рече: „И пословица каже: ко тражи веће - изгуби и оно из вреће; и још: боље врабац у руци, него голуб на грани.“
А млађи рече: „А ја сам слушао: ко се боји вукова нека не иде у шуму; и још: помози се сам па ће ти и Бог помоћи. Ја сматрам да треба ићи.“
Млађи брат крену, а старији остаде. Само што млађи зађе у шуму, наиђе на реку, преплива је и одмах на обали угледа мечку. Спавала је. Он похвата мечиће и не осврћући се отрча у планину. Само што устрча на врх – изађе му у сусрет народ, притераше до њега кочије, повезоше га у град и изабраше за цара. Царевао је пет година. Шесте године зарати с њиме други цар, моћнији од њега; освоји град и протера га. Тад млађи брат крену опет у свет и дође старијем брату. Старији брат живео је у селу ни богато, ни сиромашно. Браћа се обрадоваше један другом и стадоше причати о свом животу. Старији брат рече: „Показало се, ето, да сам ја био у праву: ја сам све време живео мирно и лепо, а ти си желео да будеш цар, зато си доживео многе недаће.“
А млађи рече: „Није ми жао што сам онда кренуо у шуму и на планину; мада ми је сад рђаво, зато о свом животу имам шта да причам, а ти немаш шта ни да поменеш.“
Из књиге "Друга руска читанка"
ДоШколице
Први час енглеског.
Учитељица:
- Децо, ко од вас зна енглеску абецеду?
Син информатичара:
- Ја!
- Хајде, изговори слова по реду.
- Q, W, E, R, T, Y...
- Тата, је ли истина да у неким земљама на Истоку муж не зна ко му је жена све док се не ожени?
- Тако је, сине, у свим земљама.
Наставник:
- Ваш син има слабу из географије!
- Небитно. Са нашим примањима ионако неће отићи далеко.
- Учитељ је рекао да не знам математику и у дневник ми је уписао неку бројку.
Син пита оца, који му помаже при учењу:
- Тата, како се пише број 8?
Отац, нешто растројен, одговори:
- Знак бесконачности ротирати за 90°.
- Па, како ти је у школи?
- Лоше. Наставник стално нешто испитује. Биће да он ништа не зна...
Отац позвони на комшијска врата.
- Јесте ли написали домаћи вашем сину?
- Написао сам.
- Дајте да препишем...
Измешани Славски колачи
Јуче је на Слави код нас била нека посебна атмосфера, која је тако мирисала на детињство. Окупљени око стола, а све махом ми који смо заједно одрастали, разговарасмо се као једна породица. Буде ми жао мог кумића и све деце којима ће чари детињства и дружења бити ускраћене због интернета. Јесте да ми рачунар много помаже, али ми је мило да у мом детињству интернета није било. Кад ја причам са мојим кумчетом о томе да је боље да иде напоље или да вози бицикл, он ме тужно погледа и у оку му се види жеља за таквим начином одрастања, али ме онда пресече с речима:
- Па са ким, кумо, да се дружим, кад су или на фејсу, или су ми другари на суседном крају града.
Толико истине у томе, посебно у речима да је деце у непосредном окружењу све мање и да су пријатељи тако далеко. А могу ли пријатељи бити далеко? Неки успевају да премосте даљине, али даљине углавном поништавају пријатељства. Понајпре, јер смо ми људи одрасли на изреци: далеко од ока, далеко од срца. Али она пријатељства која не полазе од ока, већ од духа, она истрајавају.
Тако је код нас на Слави било прича и тужних и смешних, прошлих и садашњих и намера будућих. А међу гостима је био и један момак, који спада у оне не баш бистре, али кад вам треба помоћ ма за какав посао - он је ту! Осим тога, он што на ум то на друм, а кад каже, то му и стоји некако, па му се сити насмејемо. И пита он нас јуче која је свећа боља за Славу: она од чистог воска или жута. Наравно, сложисмо се да је боља од правог воска, али он то питаше из једног, за нас, посве необичног разлога. Наиме, њега је, заправо, интересовало која од њих брже гори. Некако установисмо да брже гори од правог воска.
- Е, од сад ћу њу и куповати за Славу, јер ће она пре да изгори, да ја могу пре да седнем!
Догодовштина са њим је било море једно, али је то тешко све попамтити и верно пренети.
Али се десило још нешто у току јучерашње службе, невезано за њега. И то је нешто што је било потпуно необично, али на неки начин, бар мени, употпунило је лепоту јучерашњег Празника Светог Николаја. Тако је приликом освештавања Славских колача дошло до замене појединих, али се нико није бунио и тражио свој, већ разменисмо исте. Зар то није дивно?
Чињеница је да нам недостаје ведрог духа и да на дане појединих Празника изгледамо као покисли, уместо да се радујемо, чак и на Васкрс. Устручавамо се једни од других и зазиремо једни од других. А позвани смо да се у радости срећемо и једни у другима радујемо. Зато ми је и мило што је Свети Николај благоизволео да нас, мешањем Славских колача, једне са другима измеша и упозна.
Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј нас и спаси. Амин.
Чуда се могу догодити
Био једном један дечак по имену Петар. Петар је изгледао као обичан дечак, али је Петар у ствари био веома другачији дечак. То није било зато што он није волео да се игра и да вози свој бицикл, као сви његови пријатељи. Оно што је Петра чинило посебним било је то што је он једино веровао стварима које је могао да види, додирне, или проба. Док његови пријатељи нису доводили у питање било шта од онога што су учили, Петар је био скептичан о свему што није могао доказати. Он је озбиљно сумњао о електрицитету, пошто га заправо није могао видети. Он је чак сумњао у то да је Земља округла, пошто је све око њега што је могао да види било равно. Друга деца су често причала о магичном чаробњаку који је живео у зачараном врту изван града. Многе су приче биле испричане о томе како тај чаробњак испуњава жеље људи. Али Петар није веровао у то. Петар је виђао чаробњаке. Посматрао је како извлаче зечеве из својих шешира, чине да новчићи нестају, и чак лете све до таванице. Али и сами чаробњаци ће вам рећи да је сваки трик илузија. Са доста вежби и брзом руком, они су у стању да учине да њихови трикови изгледају стварно чак ако они то нису.
Петар је знао да нема нечег таквог као чаробњак. „Каква глупост!“, помислио је.
„Чаробњаци нису стварни, они само постоје у бајкама“. Једнога дана када је Петар отишао да посети своју болесну баку, враћајући се кући заспао је у аутобусу.
„Пробуди се, младићу,“ преплаши га бучан глас, „аутобус се враћа на станицу.”
Петар је протрљао очи и пробудио се. Схвативши да је пропустио станицу, он је сишао с аутобуса и нашао се на неком непознатом месту. Погледао је око себе и спазио да је он у малом врту окруженом глатким каменим зидовима и дрвећем са светлуцавим листовима који су се чинили да се назиру иза зидова. Петар је одмах препознао да је то врт о коме су сви причали – место где живи чаробњак. „Хмм, хајде да видимо ко заправо овде живи“, помислио је Петар док је отварао гвоздену капију и закорачивао унутра. Он није могао веровати властитим очима. Врт је био зачаран управо онако како је описиван у причама. Петар је заиста био опчињен док је корачао калдрмисаним путем; никада пре он није видео тако величанствено цвеће и дрвеће! Пут га је довео до средине врта, и тамо, седећи на клупи, беше један стари човек са дугом, сивом брадом.
„Да ли си ти чаробњак?“, упита Петар странца сумњичаво.
„Да и не“, одговори човек.
„Шта то значи?“, упита Петар.
„Ти питаш могу ли ја учинити да се догађају чуда, и одговор је не потпуно, само половично.”
„Половично? Шта то значи?“, Петар је био збуњен.
„Магија једино делује ако људи памте да сам им помогао, али обично забораве и заврши ни са чим.”
„Умм, ја то не разумем“, Петар је признао.
„Замисли да питаш своју маму да ти купи бејзбол палицу. Пре него је питаш, мисли на своју маму. У реду?”
„Наравно“, сложи се Петар.
„Али када се почнеш играти бејзбола са пријатељима, ти заборављаш на своју маму и једина преостала ствар коју имаш на памети је како да удариш лопту. Магија ради на исти начин. Она помаже да се многе важне жеље остваре, али чим ме људи забораве, све ишчезава.”
„Могу ли ја пожелети нешто?“ упита Петар.
„Апсолутно! Када пожелиш своју жељу, само изговори магичне речи: Чуда се могу догодити – и твоја ће се жеља моментално остварити! Али запамти, можеш пожелети само једну жељу“.
Петар се опростио од чаробњака и ускоро је био у аутобусу право натраг кући.„Ја бих пожелео да баки буде боље!“, помислио је Петар у себи. „Али ако заборавим да је чаробњак био тај који је њу излечио, она ће се поново разболети... Не, то не бих желео да урадим. А шта са бициклом? А онда опет, једном када кренем да га возим заборавићу на чињеницу да је то магија и бицикл ће нестати“.
„Па, шта могу да учиним?”
У међувремену аутобус је стигао на станицу. Петар је изашао, погледао на све путнике, и изненада је знао шта да ради.
„Желим да сви упамте да чуда заиста постоје и да постоји чаробњак који чини да се она остварују!“ Петар је тако повикао да га је свако у аутобусу могао чути. И он изговори тајне речи:
„Чуда се могу догодити!”
Он је знао да је користио своју једну и једину жељу, али то је било у реду, зато што сада чаробњак може свакоме остварити жељу. Петар је сишао с аутобуса шетајући кући тротоаром. Његова је кућа изгледала баш онако какву је оставио, напустивши је, идући да посети своју баку. Али чим је отворио врата, он је зачуо звоњаву телефона; била је то његова бака.
„Петре, нећеш веровати, али изненада се осећам много боље! То је чудо!”
„Ти си у праву, бако, то јесте чудо!“, рече Петар осмехујући се срећно, сећајући се дивног чаробњака који је учинио да се то догоди.
Аутор: Michael Brushtein
Драга децо, мили причољупци, срећни нам и Богом благословени Празници:
Празник Светог Николаја Чудотворца
и Детинци.
Свима нама, остављам један видео клип на
подсећање колико је важно да се о децу не огрешимо.
Плач анђела
Наслеђе
О, кости предака
Разбацане од Алпа
До урала, шта сте
Безгрешне згрешиле
Те вам се не зна траг?
Где све нисте
Дедови, браћо, очеви
Огњишта бранили - свијали?
Где крстачу у иловачу
Да поникнем, да светли,
Над светим вам костима?
Свећу жућеницу
Где да упалим, једном молитвом
За смирај вечни,
Место опела да наричем?
О безгрешне, расуте
Кости прапредака,
Како да вас скупим
Да не газе по вама крвници?
О, најмилији,
Како у камен мраморни
Да уклешем рану што крвари,
Бол нашег огњишта
Што вам га ускратише злотвори?
О, кости предака
Разбацане од Алпа
До Урала, шта сте
Безгрешне згрешиле
Те вам се не зна траг?
Аутор: ГАСТРОсити
Симболичан поздрав
У једној афричкој земљи, људи се поздрављају на чудан
начин. Кад се двоје сретну, обоје стављају руку на уста, на мишицу и на срце.
Тај чудни поздрав је симболичан: са рукама на уснама желе да кажу да неће
никада осуђивати свога познаника; са рукама на мишици да ће онога коме је
учињена неправда заштитити; а са руком на срцу желе да изјаве љубав према другом.
Леп поздрав. Нема сумње да је то признање узајамне љубави. Јер, онога кога
волиш никад нећеш осудити, нити ћеш га оговарати или издати. А, кад га видиш у
невољи, заштитићеш га и бићеш спреман на сваку жртву, делом показујући своју
љубав. Заиста, колико би нам животи били лепши, кад би се сваки поздрав
састојао од уверавања наших ближњих да их волимо!