One more time
Nothing I must do
Nowhere I should be
No one in my life to answer to but me
No more candlelight
No more purple skies
No one to be near, as my heart slowly dies
If I could hold you one more time
Like in the days when you were mine
I'd look at you till I was blind
So you would stay
I'd say a prayer each time you smiled
Cradle the moments like a child
I'd stop the world if only I could hold you
one more time
I've memorized your face
I know your touch by heart
Still lost in your embrace
I dream of where you are
If I could hold you one more time
Like in the days when you were mine
I'd look at you till I was blind
So you would stay
I'd say a prayer each time you smiled
Cradle the moments like a child
I'd stop the world if only I could
hold you one more time
One more time
Richard Marx
Кроткост
Једног дана, његова служавка је приметила на столу хрпу пожутеле хартије. Поспремила је уред, узела папире на којима је време утиснуло свој траг и бацила их у ватру. Затим је узела један други завежљај чистог и белог папира и ставила га наместо баченог. Мислила је да ће овим њен послодавац бити задовољан. Међутим, када је научник дошао у свој уред, потражио је своје папире. Служавка му је, као да се ради о нечем најобичнијем, испричала шта је урадила са старим папирима. На немар своје служавке, мудри научник одговорио је са пуно кротости:
- Шта уради, дете моје? Уништила си рад од двадесет две године.
То је било све.
Заиста, колика је храброст потребна да неко победи бес и угуши лаву срџбе у часу када осећа да му је учињена неправда, да губи своју имовину, да се његова личност слама. Кротак човек је херој и постаје подражавалац Христа кад успева да савладава зверски бес у себи и постаје свој господар.
Хуман као Србија
"Катанић на Нешковом вису"
За време рата против Бугарске у жестоким окршајима 1884./85. године свакодневно је страдало све више војника. Али, за разлику од Србије, која своје рањенике збрињава, Бугарска нема организован војни санитет, а њихови рањеници, препуштени самима себи, остајали су на месту рањавања. Због тога Европа прикупља помоћ и конвоји са санитетским материјалом спремни су да крену за Бугарску. Између европских конвоја и Бугарске испречио се фронт са српском војском. Тада се догађа нешто што се у историји ратовања не бележи ни до тада, а ни касније: на захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски транспорт који је из Беча упућен у Софију. И не само то - Србија се придружује апелу из Европе, отвара своје војне магацине, додаје лекове, ћебад, кревете и све оно што је неопходно за отварање једне болнице у Бугарској. Тако Србија прилаже своју помоћ и залихе непријатељској земљи са којом је у ратном стању. За овај преседан у светској историји ратовања, Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, а у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви стоји табла на којој пише „... Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године...“.
Пророци
Пред селом се јавио пророк из неке друге земље. Око њега су се окупила деца, пси и кокоши. Сеоска луда био је при том дочеку, и потрчао је у село да јави долазак пророка. Казао је да пророк има браду која блешти као сунце, очи као у курјака, и ноге као у патке, и да нико не разуме о чему говори.
Али у селу је био већ један пророк који је изгледао лепше, и којег су разумевала и деца и животиње.
Сеоска будала је тада предложио да се саставе два пророка као два петла који треба да се боре пред светом. Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред његовим курјачким очима, и да ће бити згажен под ногом која је као у патке.
Али се пророци нису потукли као петлови.
Оба су говорили о Добру и оба искрено веровали: и срели се на путу истине која је увек једна. Међутим, била је недеља, и народ је био дошао да се смеје, а не да мудрује, и није очекивао ништа друго. Хтео је да види како један пророк пада у прашину под ногу другога која је као нога патке, и да се смеје обојици. Пророци су и даље говорили на раскршћу пред селом, али су оба брзо остали сами. Први је одатле побегао луда, отрчавши у село, најкраћом стазом, јурећи једно куче.
Цео народ се брзо окренуо за будалом.
Јован Дучић
Посвета оцу
БОГОРОДИЧЕН ПАРАСТОСА
Пресвета Госпођо, Владичице Богородице! К Теби прибегавам, Чиста: Ти си стена необорива, заступништво и покров свима који Ти прибегавају с вером и надом! Молим Те, Преблагословена, услиши молитву недостојних слугу Твојих и предстани увек за преминулог раба Твојега Миленка. Ти приносиш молитве за православне који Те поштују, прибегавају покрову Твоме и усрдно Ти се моле у болестима, тугама и невољама; но Твоје молбе, Твоје заступништво нам је нарочито потребно по смрти нашој; Ти благоизволи указати брзу помоћ Твоју слугама Твојим, и не ускрати никоме ко Ти се моли, Својим заступништвом, велику и богату милост Сина Твојега и Бога нашега на све верујуће; једино Тобом имамо непоколебиву наду и уздање у Бога; нико ко се Теби топло молио није отишао без наде, и радости, и спокоја, и утехе, и насладе. Молим Те, о Пресвета Богородице, Владичице Света, Надо безнадежних, буди и сад молитвена Заступница пред Рођеним од Тебе за преминулог слугу Твојега Миленка, умоли Сина Твојега и Бога нашега да му да опроштај и ослобођење греха. Моли, Богородице, јер много може мољење материнско Милосрдном Владици. Од Тебе Господ прима сваку реч мољења, прими и Ти сада наше молитве и молбе, које приносимо Теби, Пресвета Дјево, од свег срца нашег и од све душе наше за преминулог раба Твојега. Молим Те, помози му Твојом материнском смелошћу ка Господу, да задобије тихо пристаниште у Небеском Јерусалиму; помози му, усрдна Заступнице, да непостидно стане на Страшном Другом Доласку Сина Твојега када ће се свако својим делима или прославити или постидети; помози му, Благодатна, да се оправда пред лицем Онога који седи на Престолу Славе, да се не постиди пред анђелима и свима светима, пред целим светом горе и доле. О, Свемилосрдна Мати, Владичице Богородице! Молим Те, заступи, спаси, сачувај и од будућих мука избави преминулога раба Твојега, да не погине у векове, већ да се спасе молитвама Твојим и пређе од смрти у живот. Ми, пак, грешне и недостојне слуге Твоје, нећемо одступити од Тебе, нећемо престати да Ти се умилно обраћамо: Пресвета Госпођо, Царице и Владичице! Моли Сина Твога и Бога нашега за преминулога раба Твојега Миленка да му да Господ опроштај грехова; помози му, Благодатна, да достигне до најжељеније Отаџбине и види небесна блага, које око не виде, ухо не чу и у срце човеку не дође; моли за њега, Богородице, да се удостоји Твојим заступништвом окушати она блага у Царству Сина Твојега, Христа Бога нашега, јер си Ти једина благословена међу женама, многомоћна Заступнице, Надо, Покрове и Прибежиште свих који притичу Теби, Ти си мост који преводи душе са земље на Небо и рајских двери Отварање. Амин!
О пријатељству...
Св. Амвросије Милански
„Верни пријатељ је еликсир живота“
(Сирах 6:16)
Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу истину каже у очи).
Св. Василије Велики
Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог
Глинени лонац
Најбоље је да човек буде глинени лонац, који је добар за свашта, и сви га свакодневно употребљавају: и за јело, и за воду, и за сваку ствар. Док се златни лонац или суд ставља на полице, закључава у ормаре, за њим ревнују лопови, и користе се само о великим данима или једном годишње. Глинени лонац је суд свакодневних потреба, јер га сви траже и имају користи од њега. Тако и смирен човек, који не тражи част и власт. Он остаје незапажен у окружењу, али свима је од користи, подстиче их, помаже им, одмара их, и сви га траже и радује их.
Смирење је велики дар за монахе и мирјане!
Старац Пајсије Олару
Пчела се претвара у трута
Пчела је створење које је бар у једноме веома слично човеку: брине се за будућност. У добра времена ради за зле дане, лети за зиму. Али узмите кошницу и преместите је у тропске крајеве, где целе године цвета цвеће. Тамо се догађа нешто што ће свакога, ко то први пут чује, и те како изненадити. Пчеле престану радити, више не производе мед. То и није потребно јер им не прети време у којем нема цвета. Кад нема брига за зиму, нема ни меда.
Дајте људима неку бригу и они се покрену. У њима се буде моралне или стваралачке снаге и они нешто предузимају. Не вреди младе оставити да расту у благостању и ослободити их свега што служи за развитак и коришћење њихове снаге отпора. Стално обиље средстава и хране претвара људе у трутове.
Камелеон
Преко пијаце иде полицијски надзорник Очумелов у новом шињелу и с малим завежљајем у руци. За њим корача риђи полицајац и носи решето пуно заплењеног огрозда. Наоколо тишина… На пијаци ни живе душе… Отворена врата радњи и крчми зуре на овај Божји свет тужно, као гладне чељусти. Око њих нема чак ни просјака.
- А ти ‘оћеш да једеш, проклетињо једна! – зачу одједном Очумелов. – Држ`те га, људи! У данашње време уједање је забрањено. Држте га! Уаа!
Чује се псеће скичање. Очумелов се осврне и угледа: из дрваре трговца Пичугина, подскакујући на три ноге и осврћући се, бежи псето. За њим јури човек у уштирканој платненој кошуљи и раскопчаном прслуку. Он трчи за њим и, сав повијен напред, пада на земљу и хвата пса за задње ноге. Опет се чује псеће скичање и повик:
„Држ`те га.“ Из радњи се помаљају сањива лица и убрзо се код дрваре, скупља гомила света као да је из земље израсла.
- Изгледа неки неред, ваше благородство!... – рече полицајац.
Очумелов се окрену полулево и пође гомили. Крај самих врата дрваре виде да стоји поменути човек, у раскопчаном прслуку и, подигавши увис десну руку, показује гомили окрвављени прст. На његовом полупијаном лицу као да је написано: „ Платићеш ти мени, хуљо!“ – а и сам прст изгледа као знамење победе. У том човеку Очумелов познаде јувелира Хрјукина. А у средини гомиле, дрхтећи целим телом, чучи раскречених предњих ногу и виновник скандала – бео, млад хрт, шиљате њушке и са жутом пегом на леђима. У његовим сузним очима види се израз туге и смртног страха.
- Шта је то овде? – упита Очумелов упадајући у гомилу. – Зашто је овде? Зашто си ти тај прст?... Ко је викао?
- Идем ја, ваше благородство, и никог не дирам... – почиње Хрјукин, искашљавајући се у пшеницу – због дрва, знате, са Митричем, кад одједном овај гад, ни пет ни шест, па мене за прст!... Ви извините, али ја сам човек радник... Радим ситне ствари. Нека ми се плати, јер ја овим прстом можда нећу моћи недељу дана ни да макнем... Тога, ваше благородство, нема у закону да човек од сваког живинчета страда... Ако свако почне да уједа, онда је боље да човек не живи на овом свету...
- Хм!... Добро, де... – вели строго Очумелов, накашљавајући се и мрштећи обрве. – Добро... Чије је то псето? Ја то нећу тако оставити! Показаћу ја вама за то пуштање паса! Време је већ да обратимо пажњу на ту господу која не желе да се покоравају прописима! Кад га ребнем новчаном казном, ниткова, упамтиће он мени шта значи псето и остале животиње скитнице! Научићу ја њега памети! Јелдирине – обрати се надзорник полицајцу – одмах да дознаш чије је псето и сачиниш записник! А псето треба убити! И то одмах! Сигурно је бесно... Чије је ово псето, питам ја вас?
- То је, изгледа, генерала Жигалова – рече неко из гомиле.
- Генерала Жигалова? Хм... скини ми, Јелдирине, шињел... Страшно је врућина! Мора бити пред кишу... Само једно не могу да разумем... како је могло да те уједе? – обраћа се Очумелов Хрјукину. – Откуд ће оно да досегне до твог прста? Ово је мало куче, а ти, гле, каква си људина! Мора да си прст огребао, а онда ти је пало на ум да нас лажеш. Јер ти си позната сорта! Знам ја вас, сотоне једне!
- Он му је, ваше благородство, цигаретом њушку опекао, ради смејурије, а оно, не буди лењо, него ћап за прст... Глуп и свадљив човек, ваше благородство!
- Лажеш, Ћоро! Кад ниси видео, шта онда лажеш? Њихово благородство је паметан господин и зна ко лаже, а ко истину говори, као на исповести... Он има у закону написано... Сада смо сви једнаки... И ја имам брата у жандармерији... ако желите да знате.
- Без приче!
- Не, ово није генералово... – рече мудро полицајац. – Не држи генерал овакве. Он држи већином птичаре...
- Знаш ли сигурно?
- Сигурно, ваше благородство...
- И ја то знам. Генерал има псе скупоцене расе, а ово... ђаво би га знао шта је! Нит` му је длака лепа, нит` њушка... једном речју не вреди ни луле дувана... Зар такве псе да он држи? Где вам је памет? Да се нађе у Петрограду или Москви овакво псето, знате ли шта би било? Тамо не би ни погледали у закон, него тренутно... камен о врат! Ти си, Хрјукине, страдао, па немој ту ствар тако да остављаш... Треба их научити памети! Време је...
- А можда је генералово... – гласно размишља полицајац. – На челу му ништа не пише... Ономад сам у његовом дворишту видео овакво једно.
- Па наравно да је генералско! – рече глас из гомиле.
- Хм!... Огрни ми, брате Јелдирине шињел... Нешто је захладнело... Јежим се... Одвешћеш пса генералу и тамо ћеш питати. Казаћеш да сам га ја нашао и послао... И реци да га не пушта на улицу... Псето је можда скупо, а ако му свака свиња буде пекла цигаретом њушку, може пас да крепа. Јер пас ти је живинче нежно... А ти, будало, спусти ту руку! Немој да нам показујеш... тај свој глупачки прст! Сам си крив!...
- Ево, иде генералов кувар, њега ћемо питати... Еј, Прохоре! Дођи, брате, овамо! Погледај ово псето... Је ли ваше?
- Баш си погодио! Оваквих никада нисмо имали!
- Ама не треба ни питати – рече Очумелов. – То је, очевидно, неко псето луталица! Шта има ту да се прича... Кад вам ја кажем да је луталица. Треба га убити, и тачка!
- То није наше – наставља Прохор – него генераловог брата што је ономад допутовао. Наш господин не воли хртове. То њихов брат воли...
- А зар је њихов брат допутовао? Владимир Иванич? – пита Очумелов, а лице му озари усхићен осмех. – Гле ти, молим те! А ја нисам ни знао. Допутовали у госте? А!
- У госте...
- Види ти, молим те... Зажелели се брата... А ја нисам ни знао! Дакле, ово је њихово псетанце? Баш ми је мило... Узми га... Лепо псетанце... Живахно... Па овога хам за прст! Ха-ха-ха... Де, шта ти је, шта дрхтиш! Ррр... Ррр... љути се, обешењак... куца мала...
Прохор ваби пса и одлази с њим са дрваре... Свет се смеје Хрјукину.
- Пашћеш ти мени шака! – прети му Очумелов, увија се у шињел и наставља свој пут по пијаци.
Антон Павлович Чехов
Диогенова потрага
Александар Велики сусрео је једном Диогена. Приметио је да тражи нешто међу лобањама. На питање шта тражи, Диоген му је одговорио:
- Величанство, тражим лобању вашег оца
Филипа, али, нажалост, не могу је препознати.
Смрт све изједначава, не испитујући ко је краљ или роб, да ли је богат или
сиромашан. Смрт је једина која у потпуности изједначава све људе.
Мала Госпојина
Тропар, глас 4. Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радост свему
свету, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, и укинувпи
проклетство даде благослов, а уништивши смрт дарова нам живот вечни.
8./21. септембар
РЕЧ НА РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Господ који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И, као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3 Цар. 7, 13 - 40 ; 2 Днев. 2, 13 - 14 ; 4, 11. 16 ). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! И сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак, храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7, 48 ).
И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм - Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо: Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљену палату Речи начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: "Сва је - палата Духа, сва - град Божји, море благодати; сва је лепа, сва - блиска Богу". [1]
Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци - првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари - свечесних племена - би устројена оживљена палата Цару славе! И, као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, - мислим Дјеву: пре рођења Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од анђела и која сада влада над анђелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства". [2] - Овим речима свети Дамаскин јасно показује од каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.
На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о њој овакво сведочанство: "Зацело си виша од свих, Дјево чиста!" [3] но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа (Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер, као што Својим рођењем у Витлејему, - а Витлејем значи "дом хлеба" -, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род - Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила "Реч светију од свих светих". [4] Она је издвојена од грешних земнородиих, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела! [5] Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Арханђела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славиш, славнија од серафима, јер је серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели апостол (Рм. 2, 10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни анђелу не хте поверити, јер, угледавши анђела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29 ).
Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је висећа, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; - с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: „Ано, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија". Стога, нема сумње, Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад серафима. О, висино, недостижна за људске мисли!
А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: "Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља, тако је Богородици слава унутра, то јест плод утробе њене". [6] И још свети Дамаскин каже: "О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер - Христа". [7] Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: "Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос"; [8] утолико више Дјева Богородица је херувим, јер у Њој отпочину Христос телом Својим, и на њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: "Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт - Матер Своју". [9] Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит [10] хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, "као невесту украшену мужу своме" (Откр. 21, 2); притом палату пространу: "утробу њену учини пространијом од неба", [11] и у Њу се смести "несместиви Христос Бог".
Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Речи, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Реч као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2 Кор. 2, 11-12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, гладне, залутале, буром витлане, болне: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена херувимима и серафимима и безбројним хоровима анђела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.
Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, свебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Речи, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.
Из књиге "Житија светих за септембар", Светог Јустина Ћелијског
НАПОМЕНЕ:
1. Реч на Рождество Богородице.
2. Реч св. Јована Дамаскина на Рождество Пресвете Богородице.
3. Из службе на Ваведење Пресвете Богородице; Канон, ирмос 9.
4. Акатист Пресветој Богородици, кондак 13.
5. Акатист, икос 5.
6. Реч на Рождество Богородице.
7. Тамо.
8. Осмогласник мученичан, на стиховање у петак, глас 8.
9. Служба на Рождество Богородице, 1. стихира на "Господи возвах".
10. Знаменити свети писац; помиње се у Делима Апостолским (7, 34); спомен његов 3. октобра.
11. Литургија светог Василија Великог: О тебје радујетсја...
Шта рећи? (6)
О неосуђивању
Ново време дотакло се и манастира. Подстичем младе монахе на аскетске и молитвене подвиге, али они нису баш вољни за то. Говорим им да треба да се опробају у самоћи, али већина ме и не слуша. Имају своја нова правила: уче, школују се и мисле да ће тако достићи оно највише. Вероватно такав живот одговара садашњем нараштају. Они који би хтели да се замонаше бирају манастире у којима се мало ради и где се молитва обавља према свачијем благовољенију, а беже од оних где се много ради и где је строга дисциплина.
Међу младим монасима има и оних који су се дигли у велике духовне висине, и на којима ће почивати црква Христова.
Али има и оних, који су као на младој лози незрело грожђе. Они би хтели са мном, старцем, и да се мало грубље нашале. Чули су понешто о мом напорном и необичном животу, у рату и монаштву, па су покушавали на разне начине да ме извуку из мога смирења и докажу како ја нисам оно што се о мени прича. И тиме су се пред другима хвалили. Насртали су на мене као петлићи... Кад бих неке оштро одбио, мало их пецнуо и дирнуо у њихово самољубље, узрујавали би се и узјогунили, и договарали би се да ме омекшају и "доведу к' познанију ствари"... У том се истицао, као главни међу гневнима, млад монах, старешина једног манастира у близини Жиче. Одлучио је да ме омекша и опамети.
Кад сам чуо за намеру монаха да ме омекшају, одлучио сам се да се с њима не препирем. Али сам им написао овакво писмо:
"Христос посреди нас, оци и браћо. Дај Боже да тако буде. Чуо сам за вашу претњу да хоћете да ме омекшате, часни оци, па желим да вам кажем неке речи. Због послушања, према владикама и његовој светости патријарху Герману, који ме нису пустили у самоћу, него ме одредили да зидам парохијске цркве, изгубио сам свој манастир и братство, и у дубокој старости једва се некако сместио у Жичу. Судећи по вашим речима, ја сам игуман без смирења и памети. Зато сте и одлучили, високочасни оци, да ме опаметите и умекшате. Иако можете да ми будете праунуци!
Пре него што пређете на дело, треба да знате ово: мекшао ме турски цар 1912. године, а 1913. краљ бугарски, па Јосиф Фрања 1914. године, цар покојне царевине Аустроугарске. А после 1915. године немачки цар Виљем, који је нас Србе са оним врагом генералом Макензеном и његовим културним разбојницима протерао из наше земље преко кршне Албаније! Много су ме мекшале и Швабе и Бугари на солунском фронту, митраљезима и топовским гранатама, и избушили на једанаест места!
Оне давне, 1916. године, кад се тек родио садашњи наш епископ жички, ја сам превезен, сав у ранама, морем у Алжир, у северну Африку. Кад су ми ране зарасле, дошао сам на солунски фронт, учествовао у његовом пробоју и са браћом протерао Бугаре. А Мађаре смо јурили све до Сегедина. Тек 1919. године пуштен сам из војске кући.
И у миру, после првог рата, наставили су да ме мекшају. Сахранио сам оца и сестру, Бугари су их били пребили. А брата сам, који је обешен зато што је срушио железнички мост између Ђуниса и Браине и тако онемогућио Швабе да пренесу ратни материјал на солунски фронт, пренео на наше гробље у Каонику. После тога, 1920. године, одрекао сам се живота у свету и ступио сам у манастир да Богу послужим. И у другом светском рату сам трпео, и телом и духом и разумом, од наших старих непријатеља, као и од четника и партизана.
Али склон сам да поверујем, да нисам био довољно умекшан за осам година ратовања и за шездесет и три године у монаштву /подвизавао сам се међу медведима, вуцима и змијама, зидао цркве и манастире/ чим сте ви, часни оци, решили да ме омекшате. Допуштам себи мисао да сте у праву и зато кажем: Калисте! Хајде у мекшаоницу, нека те деца мекшају!
Хвала вам на корисној намери, желим вам од Бога здравље и весеље и да будете сви од мене бољи. Али морам да напоменем да ми се чини да вас је мало. Мислим да треба још јуноша да се дигне у борбу против мене. Знајте да Калист никоме није мрднуо са биљеге у животној, и у духовној борби! Чик да ме омекшате!
Поздравља вас ваш доброжелатељ и молитвеник, грешни игуман Калист..."
После мог писма су се умирили. Прорадила им савест, па су осетили, и разумели, да их ја, старац, и такве волим и да се молим Богу за њих.
Нисам их осуђивао, као што нисам осуђивао ни друге људе, ни оне из црквене власти, што су ми правили разне потешкоће. Кад год помислим да неког осудим, на ум ми дође оно предање кад Господ наш Исус Христос седи пред храмом у Јерусалиму и учи народ својој науци, а пред њега доводе жену грешницу.
Довели су је пред Господа и упитали Га:
"Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо. А ти шта велиш? А ти шта велиш?" Тако су га питали фарисеји и црквене старешине, ти ловци туђих грехова а вештаци у скривању својих. Овим су хтели, уколико Он ослободи жену по свом милосрђу и тако се изјасни против закона Мојсијевог, да и Њега каменују заједно са женом грешницом, или, ако одобри закон Мојсијев, да буде исмејан, јер би порекао свој закон о праштању и милосрђу.
Настао је тајац, без дисања, у сабраном народу и у души жене грешнице. У свима њима је било оно питање: "А ти шта велиш"... Господ је ћутао и гледао испред себе у земљу. Потом се сагнуо, поравнао руком прашину и почео прстом да пише. Било је то поражавајуће за тужиоце, фарисеје и црквене старешине, јер пред очима Онога који све види није могућно сакрити ништа, Његово је знање виђење.
М /ешулам/ је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини почетна слова имена и у целини дела извршилаца.
А /шер/ је учинио прељубу са женом брата свога.
Ш /алум/ се криво заклео.
Е /лед/ је ударио свога родитеља.
А /мариах/ приграбио имање удовичко.
М /ерари/ је учинио содомски грех.
Ј /оел/ се клањао идолима.
То, и још друго, писао је по прашини прст праведног Судије. Они, којих се то тицало, читали су своја највештије скривена недела којима се газио закон Мојсијев. Хвалисавци својом правдом и судије туђе неправде стајали су неми, дрхтећи од страха. На жену грешницу нису ни мислили, само на себе и своју смрт која је, пред њима, била исписана. Нико Га више не упита: "А ти шта велиш?"... Он није изговорио својим уснама њихове грехове, написао их је само на прашини са које их је лако избрисати. А да је изговорио, народ би их каменовао.
Господ је хтео да их упути да мисле на себе и да их опомене да под теретом својих грехова не буду оштре судије туђих. Кад је то постигао, прашина је опет била поравната, речи се изгубиле.
Онда се усправио Господ наш и благо им рекао: "Ко је од вас безгрешан - нека први баци камен на њу."
Охоле судије жене грешнице стајале су неме, непомичне, као кривци пред Судијом. Тако је Он олују, која се дигла на Њега, развејао, претворио у ништа, у њиховим окорелим душама пробудио је савест и спасао жену грешницу од сигурне смрти.
Кад су чули Његово питање, будући покарани од своје савести, изашли су, један по један, и фарисеји и старешине, и сви присутни. Остали су Господ и жена, на средини храма - грешница и Безгрешни, које су старешине биле осудиле на смрт. Тад ју је Господ упитао: "Жено, где су? Ни један те не осуди?" Тако је он подигао женино срце и душу, и охрабрио је да му одговори: "Ниједан, Господе."
Ове речи је изговорила грешна жена, која је до тога часа била без наде да ће икада више реч проговорити. До тада је знала само за бол и уживање, а тада је осетила праву радост, која припада човеку.
На крају је рекао Господ: "Не осуђујем те ни ја; иди, кћери, и од сада више не греши."
Тако је Господ наш сачувао живот, учинио правду, показао милост, открио истину заблуделима...
Курварство и вино и маст одузимају човеку срце. Благо онима који су жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!
Из књиге „Монах Калист“
Ћутање је злато
Једном тако неки студент у Кини оде код свога професора и постави му питање:
- Професоре, има ли ичег доброг у превише приче?
Професор одговори:
- Жапци и жабе крекећу дан и ноћ, али им нико не поклања пажњу. Међутим, петао кукурикне у одређено време ноћи и све пробуди.
Ту се он и насмеши свом студенту па додаде:
- Ово доказује да се са много приче не постиже много. Оно што је важно је рећи праву ствар у право време.