Све у причама бива

Предзнање и предодређење

 

 

Непожељност

Не тражи да ти се смешим

Док твоји осмеси гризу,

Ни да те искрено љубим -

Ласкавца не желим близу.

Не чекај дивљење моје,

Идоли страхом се хране;

Претворност ташту задржи,

У њој су све твоје мане.

Преваре собом понеси,

Дарова таквих не желим,

И кад ме познао ниси

Из мог те погледа селим.

аутор: причалица

- Љубав -

Поновимо. Љубав је свеоткривајућа. Величанствена је. И доказано је да сви ми свакодневно наилазимо на мноштво призива љубави.
Када би свако од нас, према својим могућностима, прилагодио себе за испуњење заповести о љубави, учинили бисмо нашу земљу једним комадом раја. Штета је да останемо сиромашни у делима љубави.
А како је наш лекар схватио поуку љубави, коју је добио од привременог таксисте?
Да његов однос са болесницима треба да буде човечнији, топлији, однос не из рачуна, већ искрен.
А како ми да јој се прилагодимо: за своју свакодневицу? Како?
Заиста, љубав је неограничена у облицима и пребогата у радосним изразима.
Сигурно је да вежбање у заповести љубави условљава да имамо уздигнуту антену за примање сигнала оних којима је потребна помоћ. Условљава и саосећање.
Свакако да наше саучешће у проблемима других указује на духовну зрелост. Осим тога, по љубави се познају деца Божија.
Да! Стваралачка љубав је извор радости.

Љубав на делу је израз друштвености. Само кротка и тиха љубав шири слаткоћу.
Непрестана љубав је лек против стреса. Саборна љубав је разлог среће.
Шта кажете? Није ли вредно труда рећи «да» на њен позив? Да јој се одазовемо? Да будемо у њеној служби? Заиста, није ли вредно труда? Осим тога, љубав и срећа су зависне једна од друге. Што више љубави дајемо, утолико наша срећа расте. Онај ко воли, њему никад није досадно.
Љубав узвисује наш пут.
Љубав премоштава даљине.
Љубав превазилази потешкоће.
Љубав напаја надом.
Љубав нас избавља од замора и приговора. Љубав не сматра помоћ безумљем, већ потребом која доприноси целовитости.
Зато увек рецимо «да» на њене позиве.
Слажете ли се?

Свети ратник

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао:

- Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле:

- Исто као свети Димитрије на овој икони.

На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.

Догађај се збио у Солуну пре славе светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.

Случај са два краја

Отворио медвед канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о важним текућим питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.

Не прође много дана, кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке. Јеж се дивио мединој умешности: добро упознат са шумском етиком и нормама понашања, судио је праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.

Но једног дана, сва задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:

- Медо, брате, помагај!

- Шта је било? – упита је медвед.

- Јеси ли чуо вест?

- Нисам. Какву...?

- Па да је стигао јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше лисица.

Медвед, осмотривши је подробно, примети мирно, не устајући од стола:

- Па то је бар лако средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!

Лисица га погледа у неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов поглед, који је јасно стављао до знања да би свако убеђивање било узалудно, одврати је од такве идеје, те она подви реп и напусти канцеларију.

Убрзо, чим се она изгуби из видокруга, улете у просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање његовог мајушног срца је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж мислили како ће му оно из груди искочити.

- Шта је било, зеко? – упита медвед, скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. – Каква те то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?

- Чу-чусте ли ве-ест? – објашњаваше зец муцајући.

- Шта?! Још једна!? – примети јеж зачуђено.

- О-ова је нај-но-но-вија...

- Дај да чујемо! – рекоше медвед и јеж углас.

- Сти-и-игао је ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се, и од самог њиховог звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас, учи-и-ните нешто да зл-а-а не би било.

- Да, чули смо – узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: - Хајде, де, не бој се...! Изађи!

Бојажљиви зец, чије су уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.

- Не брини се, делијо! Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец захвалним осмехом прихвати.

Кад су, најзад, медвед и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у повратку, упита медведа:

- Медо, да те питам: зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно да чини, а зецу одредио друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб непријатељ? Тако имасмо један случај, а решења добисмо два...?

Медвед, видевши његову збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:

- Па видиш, јежићу мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила, различите...

И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један окончан случај.

аутор: причалица

Ручни рад

Нешто из властитог хобија, дао Бог.

Човек - слободно биће

Распевана интерпункција

Молитва детета да буде ТВ

Ти си тако добар, Господе,

и штитиш сву децу на земљи;

за једну те посебну милост молим:

претвори ме у телевизор

зато да би се моји родитељи

бринули за мене као за њега,

како би с једнаким занимањем

гледали и мене као и њега:

као мама најдражу ТВ-причу

или тата своје дневне вести.

Желео бих, Боже, да говорим

као најављивач програма:

кад он говори, цела породица ћути,

сви га желе чути,

нико га не прекида

и не ућуткује.

Желео бих, Боже, на себи

осетити онакву бригу

какву моји родитељи показују

кад телевизор не ради,

јер хитно зову мајстора.

А ја бих желео бити телевизор

само зато да постанем

најбољи пријатељ

својим родитељима

и њихов главни јунак.

Молим те, Господе,

претвори ме у телевизор

макар само на један дан.

(непознати аутор)

Јара и стид

Урош Предић, "Портрет жене у српској ношњи"

Исидор Бајић: "Српкиња"

Из опере "Кнез Иво од Семберије"

One more time

Nothing I must do
Nowhere I should be
No one in my life to answer to but me

No more candlelight
No more purple skies
No one to be near, as my heart slowly dies

If I could hold you one more time
Like in the days when you were mine
I'd look at you till I was blind
So you would stay
I'd say a prayer each time you smiled
Cradle the moments like a child
I'd stop the world if only I could hold you
one more time

I've memorized your face
I know your touch by heart
Still lost in your embrace
I dream of where you are

If I could hold you one more time
Like in the days when you were mine
I'd look at you till I was blind
So you would stay
I'd say a prayer each time you smiled
Cradle the moments like a child
I'd stop the world if only I could
hold you one more time
One more time

Richard Marx

Кроткост

Једног дана, његова служавка је приметила на столу хрпу пожутеле хартије. Поспремила је уред, узела папире на којима је време утиснуло свој траг и бацила их у ватру. Затим је узела један други завежљај чистог и белог папира и ставила га наместо баченог. Мислила је да ће овим њен послодавац бити задовољан. Међутим, када је научник дошао у свој уред, потражио је своје папире. Служавка му је, као да се ради о нечем најобичнијем, испричала шта је урадила са старим папирима. На немар своје служавке, мудри научник одговорио је са пуно кротости:

- Шта уради, дете моје? Уништила си рад од двадесет две године.

То је било све.

Заиста, колика је храброст потребна да неко победи бес и угуши лаву срџбе у часу када осећа да му је учињена неправда, да губи своју имовину, да се његова личност слама. Кротак човек је херој и постаје подражавалац Христа кад успева да савладава зверски бес у себи и постаје свој господар.

Хуман као Србија

"Катанић на Нешковом вису"

За време рата против Бугарске у жестоким окршајима 1884./85. године свакодневно је страдало све више војника. Али, за разлику од Србије, која своје рањенике збрињава, Бугарска нема организован војни санитет, а њихови рањеници, препуштени самима себи, остајали су на месту рањавања. Због тога Европа прикупља помоћ и конвоји са санитетским материјалом спремни су да крену за Бугарску. Између европских конвоја и Бугарске испречио се фронт са српском војском. Тада се догађа нешто што се у историји ратовања не бележи ни до тада, а ни касније: на захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски транспорт који је из Беча упућен у Софију. И не само то - Србија се придружује апелу из Европе, отвара своје војне магацине, додаје лекове, ћебад, кревете и све оно што је неопходно за отварање једне болнице у Бугарској. Тако Србија прилаже своју помоћ и залихе непријатељској земљи са којом је у ратном стању. За овај преседан у светској историји ратовања, Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, а у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви стоји табла на којој пише „... Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године...“.

Пророци

Пред селом се јавио пророк из неке друге земље. Око њега су се окупила деца, пси и кокоши. Сеоска луда био је при том дочеку, и потрчао је у село да јави долазак пророка. Казао је да пророк има браду која блешти као сунце, очи као у курјака, и ноге као у патке, и да нико не разуме о чему говори.

Али у селу је био већ један пророк који је изгледао лепше, и којег су разумевала и деца и животиње.

Сеоска будала је тада предложио да се саставе два пророка као два петла који треба да се боре пред светом. Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред његовим курјачким очима, и да ће бити згажен под ногом која је као у патке.

Али се пророци нису потукли као петлови.

Оба су говорили о Добру и оба искрено веровали: и срели се на путу истине која је увек једна. Међутим, била је недеља, и народ је био дошао да се смеје, а не да мудрује, и није очекивао ништа друго. Хтео је да види како један пророк пада у прашину под ногу другога која је као нога патке, и да се смеје обојици. Пророци су и даље говорили на раскршћу пред селом, али су оба брзо остали сами. Први је одатле побегао луда, отрчавши у село, најкраћом стазом, јурећи једно куче.

Цео народ се брзо окренуо за будалом.

Јован Дучић

Посвета оцу

БОГОРОДИЧЕН ПАРАСТОСА

Пресвета Госпођо, Владичице Богородице! К Теби прибегавам, Чиста: Ти си стена необорива, заступништво и покров свима који Ти прибегавају с вером и надом! Молим Те, Преблагословена, услиши молитву недостојних слугу Твојих и предстани увек за преминулог  раба Твојега Миленка. Ти приносиш молитве за православне који Те поштују, прибегавају покрову Твоме и усрдно Ти се моле у болестима, тугама и невољама; но Твоје молбе, Твоје заступништво нам је нарочито потребно по смрти нашој; Ти благоизволи указати брзу помоћ Твоју слугама Твојим, и не ускрати никоме ко Ти се моли, Својим заступништвом, велику и богату милост Сина Твојега и Бога нашега на све верујуће; једино Тобом имамо непоколебиву наду и уздање у Бога; нико ко се Теби топло молио није отишао без наде, и радости, и спокоја, и утехе, и насладе. Молим Те, о Пресвета Богородице, Владичице Света, Надо безнадежних, буди и сад молитвена Заступница пред Рођеним од Тебе за преминулог слугу Твојега Миленка, умоли Сина Твојега и Бога нашега да му да опроштај и ослобођење греха. Моли, Богородице, јер много може мољење материнско Милосрдном Владици. Од Тебе Господ прима сваку реч мољења, прими и Ти сада наше молитве и молбе, које приносимо Теби, Пресвета Дјево, од свег срца нашег и од све душе наше за преминулог раба Твојега. Молим Те, помози му Твојом материнском смелошћу ка Господу, да задобије тихо пристаниште у Небеском Јерусалиму; помози му, усрдна Заступнице, да непостидно стане на Страшном Другом Доласку Сина Твојега када ће се свако својим делима или прославити или постидети; помози му, Благодатна, да се оправда пред лицем Онога који седи на Престолу Славе, да се не постиди пред анђелима и свима светима, пред целим светом горе и доле. О, Свемилосрдна Мати, Владичице Богородице! Молим Те, заступи, спаси, сачувај и од будућих мука избави преминулога раба Твојега, да не погине у векове, већ да се спасе молитвама Твојим и пређе од смрти у живот. Ми, пак, грешне и недостојне слуге Твоје, нећемо одступити од Тебе, нећемо престати да Ти се умилно обраћамо: Пресвета Госпођо, Царице и Владичице! Моли Сина Твога и Бога нашега за преминулога раба Твојега Миленка да му да Господ опроштај грехова; помози му, Благодатна, да достигне до најжељеније Отаџбине и види небесна блага, које око не виде, ухо не чу и у срце човеку не дође; моли за њега, Богородице, да се удостоји Твојим заступништвом окушати она блага у Царству Сина Твојега, Христа Бога нашега, јер си Ти једина благословена међу женама, многомоћна Заступнице, Надо, Покрове и Прибежиште свих који притичу Теби, Ти си мост који преводи душе са земље на Небо и рајских двери Отварање. Амин!