Све у причама бива

Други о Србима

Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.

Габријел Мије (Француска), 1919.

Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости.

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света.

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.

Петер Хандке (Аустрија), 1996.

Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веома згодни, имају тамнији тен и јако лепе очи.

Изабела Рос (Шкотска), 1916.

А ја више волим сиромашко србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве.

Рене Мије (Француска), 1891.

Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!

Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.

Максим Горки (Русија)

А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.

Леонид Андрејев (Русија), 1914.

Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе.

Лео д` Орфер (Француска), 1916.

Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село.

Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.

Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас.

Филип Џенкинс (САД), 1995.

Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију.

Никола Томазео (Италија), 1844.

"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја.

Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.

Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.

Јакоб Грим (Немачка), 1823.

Србин живи своју поезију.

Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.

Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона, међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро…

Шарл Иријарт (Француска), 1856.

На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих.

Шарл Иријарт (Француска), 1856.

Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила.

Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.

Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст.

Данијел Ђанкане (Италија), 1993.

У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!

Никола Томазео (Италија), 1844.

То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата.

Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове.

Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.

Припекло а извор неодољиво мами, тако да се зауставих. У близини, на пропланку, две девојке, две чиле и румене плавуше, по одећи и целим својим изгледом праве наше руске, сеоске девојке, простиру платно. Док сам скидао торбак, и припремао се да се напијем, и девојке су пришле води. Одмакао сам се малко, али једна од њих брзо приђе код мене, ухвати моју руку и пољуби је. То је било тако брзо и изненада да нисам био у стању да отмем руку и једва сам успео да спречим другу која се спремала да учини исто. Такво љубљење руку мушкарцима од стране жена у свим крајевима је уобичајена ствар тамо где још нису продрли нови обичаји. Варошка девојка не пружа руку никоме, чак и свештенику прилази само ако је у питању часна старина или млади лепотан. Гледао сам како се девојке одмичу од проте да га не би пољубиле у руку. И обрнуто, гледао сам како удата жена приступа руци шеснаестогодишњег младића и он је мирно седео прихватајући ове знаке женског поштовања који су били, разуме се, знак његовог уважавања.

Павле Аполонович Ровински (Русија), 1868.

Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. “Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.”

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

“С Божјом помоћу пођи, роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео.”

Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле (Заклетва- комад из србског живота у једном чину), 1916.

Не би требало пропустити православну службу, ако ни због чега, оно да би се искусила дубина раскола између обичаја Истока и Запада. Цела организација и атмосфера потпуно су другачије него на Западу. Људи не седе сами, у приватној интроспекцији, већ стоје поред својих пријатеља и у друштву анђела. Овде су клупе и столице непотребне. Нема химне, нити инструменталне музике, постоји само интимно заједништво, у којем чак ни певачи који офецијелно певају нису издвојени, као што је то код западних хорова, већ су чланови конгрегације у којој стоје. Гласови одјекују у цркви због посебних акустичних особина куполе, као да долазе од Христа одозго и разлежу се преко небеског дома који Њега окружује. По ноћи, када је мрак, у рукама трепере свеће, а около, повијајући се нежно, настаје корона, лебдећи круг светлости који својим покретима као да покреће анђеле и свеце на зидовима и сводовима. Божанске мистерије тако се, посвећенима, откривају.

Сесил Стјуарт (Енглеска), 1959.

Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи.

Франсис Конт (Француска), 1986.

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5 000 живих србских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио србски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – Србија. Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.

Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945. у селу Евербургу, крај Оснабрика.

Самсон Чернов - Српска Голгота

Родитељско писмо

За вас који имате родитеље,
За вас који сте родитељи,
За вас који сте имали родитеље,
За вас који знате оне који имају родитеље
И за вас који познајете нечије родитеље.

Ако се запрљам у време ручка, и ако се не могу сам оденути, буди стрпљив.

Сети се сати, које сам потрошио, док сам те томе научио.

И ако у разговору понављам исте ствари увек поново, немој ме прекидати, саслушај ме!

Када си био мален, морао сам ти исту причу читати увек поново, пре но што си утонуо у сан.

Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај.

Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога, да би ушао у каду.

Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом на лицу.

Ја сам тебе научио много ствари: правилно јести, правилно се обући, суочити се са животом.

Ако некад у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало времена, да се присетим и, ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати.

Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и да ме знаш слушати.

Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем.

Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не.

Када ми уморне ноге више неће дозвољавати да ходам, пружи ми руку једнако као што сам је ја пружао теби, када си правио прве кораке.

И ако ти једном кажем, да више не желим живети, да желим умрети, не љути се на мене, једнога дана ћеш ме разумети.

Једном ћеш спознати, да сам ти, упркос свим учињеним грешкама, желео само најбоље и покушао сам те припремити на путовање живота.

Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи ми тако као што сам ја помагао теби, када си почео живети.

Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу.

Вратићу ти осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за тебе.

Волим те сине/кћери,

Твој тата/твоја мама!

Отац коњушар

Сиромашни отац је са пуно труда школовао једно од своје деце. Тај «принц» породице успео је да дипломира. Писмом је обавестио оца о датуму када ће се наћи у центру епархије, како би овај дошао по њега са коњем.

Отац је украсио коња и пошао по сина. У одређени дан сусрели су се у центру. Отац га је дочекао са сузама у очима. Кренули су пут села: син на коњу, а отац пешака!  На путу којим су ишли сусрели су једног синовљевог пријатеља. Дирљив сусрет. У једном часу пријатељ га упита:
- Ко ти је овај што води твог коња?
- То је «мој коњушар»! - одговори син за свог оца.

Нож у срце очево се зари. Син, добро обучен и румених образа, није желео да има оца са лицем испуцалим од сунца, нажуљалих руку и издеране одеће.

Јадни оче! Ко може да разуме отров којим те напоји твоје незахвално дете својим непристојним понашањем? Срам га је било да посведочи да си његов отац. «То је мој коњушар!» А колико ли је људи, деце Божије, који одбијају да препознају Бога Оца! Не желе да покажу да верују у Бога, да читају Еванђеље, да имају било какве везе са Црквом. Шта и рећи за ту децу, која одбијају да то исповеде, умисливши да им се тиме умањује вредност?

Преведено са грчког

Славујев луг

 

Предзнање и предодређење

 

 

Непожељност

Не тражи да ти се смешим

Док твоји осмеси гризу,

Ни да те искрено љубим -

Ласкавца не желим близу.

Не чекај дивљење моје,

Идоли страхом се хране;

Претворност ташту задржи,

У њој су све твоје мане.

Преваре собом понеси,

Дарова таквих не желим,

И кад ме познао ниси

Из мог те погледа селим.

аутор: причалица

- Љубав -

Поновимо. Љубав је свеоткривајућа. Величанствена је. И доказано је да сви ми свакодневно наилазимо на мноштво призива љубави.
Када би свако од нас, према својим могућностима, прилагодио себе за испуњење заповести о љубави, учинили бисмо нашу земљу једним комадом раја. Штета је да останемо сиромашни у делима љубави.
А како је наш лекар схватио поуку љубави, коју је добио од привременог таксисте?
Да његов однос са болесницима треба да буде човечнији, топлији, однос не из рачуна, већ искрен.
А како ми да јој се прилагодимо: за своју свакодневицу? Како?
Заиста, љубав је неограничена у облицима и пребогата у радосним изразима.
Сигурно је да вежбање у заповести љубави условљава да имамо уздигнуту антену за примање сигнала оних којима је потребна помоћ. Условљава и саосећање.
Свакако да наше саучешће у проблемима других указује на духовну зрелост. Осим тога, по љубави се познају деца Божија.
Да! Стваралачка љубав је извор радости.

Љубав на делу је израз друштвености. Само кротка и тиха љубав шири слаткоћу.
Непрестана љубав је лек против стреса. Саборна љубав је разлог среће.
Шта кажете? Није ли вредно труда рећи «да» на њен позив? Да јој се одазовемо? Да будемо у њеној служби? Заиста, није ли вредно труда? Осим тога, љубав и срећа су зависне једна од друге. Што више љубави дајемо, утолико наша срећа расте. Онај ко воли, њему никад није досадно.
Љубав узвисује наш пут.
Љубав премоштава даљине.
Љубав превазилази потешкоће.
Љубав напаја надом.
Љубав нас избавља од замора и приговора. Љубав не сматра помоћ безумљем, већ потребом која доприноси целовитости.
Зато увек рецимо «да» на њене позиве.
Слажете ли се?

Свети ратник

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао:

- Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле:

- Исто као свети Димитрије на овој икони.

На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.

Догађај се збио у Солуну пре славе светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.

Случај са два краја

Отворио медвед канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о важним текућим питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.

Не прође много дана, кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке. Јеж се дивио мединој умешности: добро упознат са шумском етиком и нормама понашања, судио је праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.

Но једног дана, сва задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:

- Медо, брате, помагај!

- Шта је било? – упита је медвед.

- Јеси ли чуо вест?

- Нисам. Какву...?

- Па да је стигао јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше лисица.

Медвед, осмотривши је подробно, примети мирно, не устајући од стола:

- Па то је бар лако средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!

Лисица га погледа у неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов поглед, који је јасно стављао до знања да би свако убеђивање било узалудно, одврати је од такве идеје, те она подви реп и напусти канцеларију.

Убрзо, чим се она изгуби из видокруга, улете у просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање његовог мајушног срца је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж мислили како ће му оно из груди искочити.

- Шта је било, зеко? – упита медвед, скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. – Каква те то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?

- Чу-чусте ли ве-ест? – објашњаваше зец муцајући.

- Шта?! Још једна!? – примети јеж зачуђено.

- О-ова је нај-но-но-вија...

- Дај да чујемо! – рекоше медвед и јеж углас.

- Сти-и-игао је ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се, и од самог њиховог звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас, учи-и-ните нешто да зл-а-а не би било.

- Да, чули смо – узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: - Хајде, де, не бој се...! Изађи!

Бојажљиви зец, чије су уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.

- Не брини се, делијо! Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец захвалним осмехом прихвати.

Кад су, најзад, медвед и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у повратку, упита медведа:

- Медо, да те питам: зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно да чини, а зецу одредио друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб непријатељ? Тако имасмо један случај, а решења добисмо два...?

Медвед, видевши његову збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:

- Па видиш, јежићу мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила, различите...

И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један окончан случај.

аутор: причалица

Ручни рад

Нешто из властитог хобија, дао Бог.

Човек - слободно биће

Распевана интерпункција

Молитва детета да буде ТВ

Ти си тако добар, Господе,

и штитиш сву децу на земљи;

за једну те посебну милост молим:

претвори ме у телевизор

зато да би се моји родитељи

бринули за мене као за њега,

како би с једнаким занимањем

гледали и мене као и њега:

као мама најдражу ТВ-причу

или тата своје дневне вести.

Желео бих, Боже, да говорим

као најављивач програма:

кад он говори, цела породица ћути,

сви га желе чути,

нико га не прекида

и не ућуткује.

Желео бих, Боже, на себи

осетити онакву бригу

какву моји родитељи показују

кад телевизор не ради,

јер хитно зову мајстора.

А ја бих желео бити телевизор

само зато да постанем

најбољи пријатељ

својим родитељима

и њихов главни јунак.

Молим те, Господе,

претвори ме у телевизор

макар само на један дан.

(непознати аутор)

Јара и стид

Урош Предић, "Портрет жене у српској ношњи"

Исидор Бајић: "Српкиња"

Из опере "Кнез Иво од Семберије"