[ Генерална ] 22 Март, 2009 14:09

*И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

Плодови дрвета живота били су живоносни за првобитног човека, али их не треба схватати само у физичком, већ и у много дубљем, духовном смислу. Све оно што човека приближава Богу приближава га и вечном животу, јер је сам Бог вечан. "Будите дакле савршени као што је савршен отац ваш небески" (Мт. 5, 48 ). Како ми постижемо то савршенство? Иако га никада не можемо достићи, ипак наш труд је тај који нас мења. Дакле, плодови нашег труда дају нам живот ближе Богу, и то су плодови дрвета живота. Одржавање духовне чистоте омогућило је првом човеку да једе плодове који дају живот. Рајско дрво је имало физичку и духовну димензију, јер је њиме оживотворавано тело и дух човека. Након пада, човек лишава себе плодова живота, нарушавајући првобитну чистоту. Дрво живота остаје ван домашаја човека, јер да је могао јести плодове након пада, онда би то овековечило први грех. Човек би остао у власти смрти и био би најочајније створење на свету да није било другог плода - самог Христа. "Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света." (Јн. 6, 48 -51). "А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела сина човечијег и не пијете крви његове, нећете имати живот у себи." (Јн. 6,53)

Господ на још много места о Себи говори као о извору вечног живота. Када Господ говори о хлебу у молитви: "Хлеб наш насушни дај нам данас" (Мт. 6, 11) превасходно мисли на хлеб вечнога живота. Дакле, на оно што човеку даје вечни живот, а то је Он Сам. Сатана куша Господа тварним хлебом, који задовољава само физичку глад, а Господ му одговара: "Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих" (Мт. 4, 4). Реч Божија доноси живот, а не тварни хлеб. Тело Христово је, дакле, еквивалент плодовима рајског дрвета живота које исцељује људску огреховљену природу и даје живот у самим недрима царства смрти. Но, како је све то остварено? Смрт на крсту је била најстрашнија и најсрамнија казна за тешке преступнике у римско доба. Зато је и крст био омражен. Но, Спаситељ, избављајући свет од греха и смрти, чак и омражено, озлоглашено дрво преображава. Од дрвета смрти и мука, крст постаје дрво вечног живота, јер на њему као плод засија тело Христово, тело које даје вечни живот. Хлеб вечног живота. Да није било страдања на крсту, не би било ни спасења, зато крст није више симбол страха и смрти већ радости и живота. Преображен Господовом смрћу, крст, као и сва творевина, васкрсава са Господом у нови живот.

*Да је Господ страдао, умро, а да није васкрсао, крст би био заиста страшно оруђе на којем је свирепо убијен, не само недужан, већ и савршен. Међутим, васкрсење баца светлост и радост вечног живота на читав свет, а крст постаје оруђе спасења. Апостол Павле каже: "Јер многи, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско". (Филп. 3, 18 -19) Видимо да и апостол Павле крст Христов користи као синоним за спаситељно страдање. Исто тако за непријатеље крста каже да мисле оно што је земаљско. Како може било ко себи да да за право да презире крст, ако каже да је следбеник Господа? Тај мисли оно што је људско. На другом месту апостол Павле каже "јер ме Христос не посла да крштавам него да проповедам јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо". (1.Кор.: 2, 17-18 ). Ако апостол Павле о крсту говори на овај начин, зашто бисмо ми другачије говорили, ако смо хришћани? Они који не виде у речи о крсту силу Божију и којима је она лудост, нека добро размисле да ли ће се спасити или ће погинути.

Ново дрво живота је крст, а његов плод је Сам Господ. И да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом убивши непријатељство на земљи (Еф. 2:16) Убивши смрт на крсту сопственом смрћу, Христос дарује свету вечни живот. Ново дрво живота биће у центру новог Јерусалима: "И насред трга његова и са обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род, и лишће од дрвета бијаше за лечење народа" ( Отк. 22, 2). "Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога" (Отк. 2, 7). Читава историја човечанства је распета између ова два дрвета живота изнад бездана смрти. Да нема новог дрвета - крста Господњег, историја човечанства би завршила у симболу смрти. Онај ко се са Господом распиње, ко умире с њим, са њим и васкрсава. Зато и ми можемо рећи речима апостола Павла: "А ја Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету." (Гал. 6:14) Слава, Господе, васкрсењу твоме и Крсту Твоме Часноме!

*Познавање историје хришћанства је веома битно, јер многе нејасноће, конкретно историјске, у Светом Писму тиме могу бити отклоњене. Онај ко мисли да историја хришћанства завршава Светим Писмом и да хришћанске истине ван Светог Писма нема, долази у ситуацију да му многе ствари остају нејасне, што опет отвара велики простор за властиту спекулацију. Питање које ће бацити светлост на то да ли је крст заиста крст, јесте: како је скончао свој земни живот апостол Петар? У Светом Писму то није описано, али је Господ то Петру прорекао: "Заиста, заиста ти кажем: када си био млађи, опасивао си се сам и ходао си куда си хтео; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те описати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога". (Јн. 21, 18 -19). Да се ради о прорицању краја живота апостола Петра сам апостол потврђује у 2 Пет. 1,13-15. Но, ако желимо да сазнамо како је апостол Петар скончао морамо завирити у историју хришћанства. Апостол Петар је пострадао мученички у Риму 67. или 68. за владавине Нерона, а пострадао је онако како му је Господ и прорекао: раширивши руке своје би распет на крст. Хришћанска историја нам говори да је ходећи на губилиште и видевши да ће бити распет, умолио џелате да га распну стрмоглавце, јер није достојан да пострада као Господ (тиме је још једном исказао покајање за одрицање Господа). Апостол Петар пострадао је распет на крст стрмоглавце. Ширење руку о којем је Господ говорио не би било могуће да Петар није распет на крст. Следећа, проста чињеница јесте да кажњавање распињањем на крст, потиче из Персије, а касније су га примењивали Римљани и Картагињани.

*Наводно, доказ о томе да хришћански крст води порекло из паганизма јесте тај што је симбол бога Думузија (у сумерској верзији) односно Тамуза (у акадској верзији) те чини почетно слово његовог имена, "Т" (тау грчко).

*Вратимо се слову "Т" и Крсту. Истина је да се у првим хришћанским катакомбама – кимитријама, налазе и прикази крста где је крст представљен или у облику слова "Т" или у облику котве. Међутим, значи ли то да аутоматски крст потиче од симбола бога Тамуза? Када би то било тако, последице таквих инсинуација биле би велике. О чему се ради? Многи научници који се баве историјом и историјом религије знају да у различитим религијама постоје готово идентични делови митова или се ради о потпуно идентичним божанствима. Ова подударност обично настаје из географске повезаности народа, или из наслеђивања тј. преузимања целокупне религије једног народа од другог: било како било постоје научници који све религије повезују и своде на један архетип. То су обично научници антитеисти који религију сматрају за примитивну. Они величају науку и сматрају да је једино наука истинита. Такви научници просто као да се утркују ко ће више паганских отисака да пронађе на хришћанству. Међутим, такав приступ је тенденциозан и крајње непоштен, а посебно је напредовао у рационализму XVIII и XIX века.

*Научници који имају негативан или индиферентан став према хришћанству, крштење тумаче као иницијацију тврдећи да је крштење, као иницијацијски поступак преузет из многобоштва. Ако томе придодају и тумачење симболике воде у паганизму итд. добијају наизглед потпуно јасну слику. Међутим, да ли то заиста доказује да хришћанско крштење потиче из многобожачке средине? Но, било како било хришћанско крштење има за циљ да се са Христом распнемо да бисмо са Христом и васкрсли. Крштење може да подсећа на иницијацију у многобожачким религијама, али то не значи да потиче од ње. Занимљиво је да овакви приступи могу одвести до таквих тендециозних и крајње злонамерних закључака да се у њима чак директно хули на Господа Исуса Христа. С друге стране дешава се да се на личним спекулацијама и тенденциозним тумачењима гради читава једна псеудонаука. Оно што је заједничко, и за једне и за друге, је да све што износе остаје у домену претпоставки, мање или више, убедљивих. Ми знамо да Јован крштава и исповеда на Јордану водом и да сам сведочи да ће онај који долази за њим крштавати Духом Светим. Некоме може да изгледа како крштење има сличности са паганским сличним обредима, али хришћанско крштење има своје старозаветне праслике. Пре самог стварања Дух стајаше над водом. Тиме почиње праслика крштења целог света. Када Мојсије изводи Израиљ из Египта и прелази преко Црвеног мора, то, такође, представља хришћанско крштење: излазећи из земље ропства у хришћанском значењу греховног живота, прогоњени Египћанима мучитељима; у хришћанском значењу гресима; по дну Црвеног мора које након изласка Јевреја на другу обалу потапа Египћане; у погружењу у воду спире са нас грехе; Јевреји излазе на слободу; хришћани улазе у нови живот у слободи у Христу Исусу итд. С друге стране, иницијација је увек гностичког карактера док је крштење онтолошког карактера. Крштењем човек улази у свеопшти божански план спасења, а то је за сваког човека питање живота или смрти, али онтолошких оквира живота и смрти. Зато крштење није подизање многобожачких иницијацијских поступака на виши ниво. Пре бих рекао да су иницијацијски поступци паганских религија (прелазак преко реке улазак у свет смрти и излазак из њега) који подсећају на крштење у ствари архаични фрагменти сећања човека на прво крштење Духом Божијим, које у човека уноси живот.Тако чак ни хронолошки иницијација не претходи крштењу.

На сличан начин многи научници покушавају да објасне и личност Господа Исуса Христа. Њихов приступ иде од тога да васкрсење као нови живот није ништа ново и да у многобожачким религијама имамо тако нешто - умирање и оживљавање далеко пре хришћанског васкрсавања. Најомиљенији пример за то је сигурно Озирис, један из плејаде младих богова који умире да би дао живот свему. Озирис бива убијен, али га оживљава Хорус при чему је он оживио као духовна особа и животворећа енергија. Чак су у њему видели узор они који су се надали да ће победити смрт. У свему овоме многи желе да прeпознају архетип за васкрсење у хришћанству пропуштен кроз монотеистичку призму. Да ли фрагменти који подсећају на хришћанство значе да је хришћанско учење о васкрслом Христу копија и прерађени мит адаптиран монотеизму? Наравно да не! Можда је још симптоматичнији случај са Тамузом. Наиме, и он припада боговима који умиру с тим што он бива сваких шест месеци пуштен из доњег света и тада свет бива наново оживљен (овим се објашњавала периодична смена годишњих доба толико важна за ратаре месопотамског поднебља). Сваке године свет је умирао, а са изласком из царства смрти Тамуз га поново оживљава. Дакле, и овде имамо сличну ситуацију као и у претходном случају. Ако томе још придодамо да је симбол Тамуза сличан хришћанском крсту, онда је лако, за оне који то желе, да у Христу препознају "модификованог" Тамуза. И опет поставимо питање, да ли овај архетип богова који умиру да би све оживели, значи да је аутоматски пресликан у личности Исуса Христа? Боже, сачувај!

Међутим, разлика између елегичних богова и Исуса Христа је у томе што Христос васкрсава и апостоли су сведоци тога. Опипавши га и чувши поуке, по васкрсењу, многи су постали сведоци васкрсења којим је Христос отворио човеку врата у Царство Небеско. Озирис и Тамуз су мртви идоли мртвих култова.

*Ширење Тамузовог култа средњим истоком десило се ширењем Вавилона. У Јез. 8,14 описује се како Јеврејке обредно оплакују Тамуза. Иначе, у књизи пророка Језекиља видимо општи пад Израиља у идолопоклонство, због чега бивају кажњени. Ширењем вавилонске државе дошло је и до ширења култа бога Тамуза, али као што знамо вавилонска држава веома брзо је уступила место Персији (крајем VI и почетком V века п.н.е): За време династије Ахеменида (688 -330 г. пр. Христа) у Персији преовладава заратустрина религија која је по свом карактеру дуалистичка и у неким схватањима ближа монотеизму него политеизму. Опадање заратрустине религије долази са продором Александра Великог. Обнова заратрустрине религије долази са династијом Сасанида (226-651. г. после Хр.).

У Персији је хришћанство прошло кроз тристагодишње гоњење, а разлози су били тројаки: а) унутрашње политички, б) спољнополитички, в) философско верски: пошто је парсизам био државна религија, на сваку другу се гледало као на потенцијалну опасност по државу. Хришћанство је долазило у Персију из Римског царства које је било главни непријатељ Персије па је и у том држава, видела потенцијалну непријатељску делатност. Парсизам је дуализам тако да нису могли да разумеју хришћанско схватање добра и зла, јер су њихова схватања била да ако постоји зло онда оно мора бити приписано другом богу - богу зла (Ариману). Затим хришћанство проповеда распеће Бога, а по парсизму је то светогрђе (чести случај је и са исламом) пошто Бог не може да страда. Хришћанство, по парсизму својим монашким идолима устаје против брака, хвали сиромаштво и бездетност, а тиме угрожава опстанак света. У време Константина гоњење хришћана постају у Персији жешћа, а врхунац жестине достижу владавином цара Јездегара II (438.). Персијанци зато пружају уточиште свима онима који су били противници хришћанства као и јеретицима. Тако су у Персији уточиште нашли и несторијевци (јерес осуђена на III в.с. 431.г.) у којима су персијанци видели оружје за поткопавање Византије. Јерменију је освојио персијски цар Сапор I (241-271), а јерменска црква је касније постала монофизитска.

Међутим, до најважнијег преокрета у тада познатом свету долази освајањима Александра Македонског у IV веку п.н.е. Та освајања Грчку културу, уметност и религију односе далеко ван граница Јеладе. Грчка култура постаје култура свих оних који желе да учествују у савременом животу тог времена. Грчка уметност постаје узор лепоте и савршенства. Експанзија грчке државе доноси значајне промене у схватању људи тог времена. На сцену излазе нова божанства грчке многобожачке религије. Међутим, можда је битније истаћи утицај грчке културе и језика који су уносили идеју космополитизма у тадашњи свет. Тако имамо већ око 200 година пре Христа случај да се старозаветне књиге преводе на грчки, и то за Јевреје у Александрији, којима је блискији био грчки језик него матерњи (арамит). Дакле, имамо потпун препород старог света. Са грчком религијом временом долазе мистерије и култови разних божанстава, који су се кроз римску религију задржали ипак и до V-VI века н.е. Разни оргијастички култови који ће свој врхунац доживети у римским баханалијама привлачили су високе слојеве друштва.

Након стварања римске империје и грчко-римске културе, грчки богови бивају транскрибовани у римске којима Римљани додају безброј кућних богова (сетимо се да су Римљани имали бога довратка, бога који прати дете у школу и другог који га је пратио из школе итд.) Временом сами Римљани престају да верују у сопствене богове. Тако имамо случај да у Атини апостол Павле налази споменик непознатом богу.

Чему сва ова прича. Након свега наведеног тешко да су Тамуз и његов култ уопште и постојали у време половине III века, а ако су и постојали онда је то било у малом кругу људи и географски и културно далеко од хришћанског света. Прво култ би морао бити много масовнији да би симбол култа био прихваћен од стране хришћана, а он то није могао бити, посебно не половином III века. Стога је неодржива и помисао да је Тамузов симбол хришћански крст. Друго, половином трећег века је буктало гоњење хришћана од стране Декија Трајана (249-251) и у том периоду тешко да су многобошци који заиста нису били спремни да, као хришћани, истог момента поднесу најстрашније муке и смрт, уопште и помишљали да постану хришћани (о чему смо говорили у првом писму). С друге стране, ако проучимо доктрину цркве тог времена видећемо какав је однос она имала према "палима" особито можемо да размотримо одлуке сабора у Картагини 251. г. који је сазвао еп. Картагински св. Кипријан који ће у гоњењу од стране наредног императора Валеријана (253-260) мученички скончати.

*Чињеница да у многобожачкој религији и философији наилазимо на извесне подударности са хришћанским учењима не значи да су аутоматски од стране хришћанства преузета многобожачка учења, већ да је човек од свога пада носио дубоко у себи сећање на истину и Бога. Тако, кроз историју философије и религије можемо пратити и местимичне појаве управо тог сећања кроз идеје и учења. Наравно то не можемо прихватити као хришћанско учење, али нам то све указује на покушај палог човека да досегне изгубљено. Зато брзоплето и тенденциозно упоређивање и закључивање не води истини.

Зашто апостоли називају крст дрветом: "Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте обесивши на дрво." Дап. 5,30 "..., њега убише, обесивши на дрво" Дап. 10,39 "Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство, јер је написано: проклет сваки који виси на дрвету" (Гал. 3,13) То што апостоли кажу да је Господ обешен на дрво не значи да се не ради о крсту. Овим изразом апостоли само желе да нагласе са коликим су се презиром људи који су погубили Господа опходили према њему. Апостоли желе да нагласе срамоту коју су људи хтели да нанесу Господу казнивши га на тако понижавајуће страдање. С друге стране, крст је био од дрвета, тако да није уопште спорно да се тако назове, јер описано у контексту страдања јасно је о чему се ради.

Мирослав Радошевић, 12. писмо (одломци)

[ Крилата прича ] 21 Март, 2009 19:18

Након не баш дугог, али по њих свакако окрепљујућег предаха, настависмо пут.

Кретао сам се у складу са њиховим корацима. Било је увелико прошло подне, када смо кренули, али смо свој пут наставили и током ноћи, све идући смером супротним од оног којим је прошла ватрена пошаст.

Јутарња румен нас је дочекала баш некако пред наш излазак на пољану. Ту смо дознали од птица, што су побегле испред пожара, да се ова зауставила пред навалом кишних капи. Дим који се дизао до небеса - мимо њеног знања - однео је поруку Ономе Ко је могао да укроти преступницу. Тако је брзином муње послат један облак, да стави тачку на цео догађај.

Овде се ја присетих свог доброг старог пријатеља, воденог цара, који је уживао ту част да све те облаке, које видимо на небу, угошћује код себе, кад се ови, по потреби, спусте на земљу. Вероватно је и то био још један од разлога, ако не и највећи, због чега се био ономад тако силно наљутио на моје лудирање. Некако, што више размишљам о томе, све сам сигурнији да је тако.

Још увек не знајући циљ пута, сова предложи лисици да се задрже овде неколико дана. Прегледност ливаде и лишћем покривена шума, уливали су потребну сигурност и давали им време да се преиспитају.

- Сад само да се упознамо са овдашњим живљем... – рече сова, све се осврћући у потрази за њима. Да знамо јесмо ли добродошле.

А овдашње животиње, како чуше о совином приспећу, баш свака потрча да јој се нађе на располагању и да је у своме дому угости. Лисицу готово да нису ни примећивали. А њој сиротој то тако тешко паде... још нарочито кад почеше да је својим телима одгурују од сове, како би јој се што ближе примакли.

Будући да совином будном оку ништа није могло промаћи, она, видећи своју сапутницу како се све више одаљује и тражи друштво сенке, утиша домаћине, рекавши им да није сама, те да је гостопримство потребно и њеној пријатељици лисици.

Тек тада почеше да обраћају пажњу на њену појаву, премда не скривајући своју зачуђеност. Али, верујући да њихов министар зна шта ради, оне зажагорише и радосно је прихватише.

А док су им тражиле смештај, ја се дадох у истраживање и упознавање околине, мислим... онако темељно. Јер нема места којим ја нисам прошао, с тим што су и мене нека више привлачила од других, те сам, сходно томе, таквима чешће правио посету.

Чињеница је да је овај кутак био поштеђен мојих долазака, али, искрен да будем, због чега – нисам знао. Утолико пре сам се чудио себи, јер је пространост ливаде била неодољиво привлачна. Стога појурих да се, дајући себи одушка, разгибам од овог стешњеног пута. Ветру баш и није прилично да се креће кроз шуму, јер њена скученост унеколико повређује моја крила и чини да мој лет губи на лепоти. Чарлијање ми је у тој мери пријало, да изгубих сваки осећај за време; и тек кад је сунце почело да залази за крошње, сетих се да треба да се вратим. Чак ме и нека нелагодност ухвати, што моје сапутнице оставих толико дуго.

Срећом те она не потраја.

- наставиће се -

[ Бисерје са нет-а... ] 20 Март, 2009 23:11

(слика-рам преузета са нета)

 

[ Крилата прича ] 19 Март, 2009 22:06

Ова на себи својствен начин осети важност овог тренутка, те умисли у себи како ће сова и даље морати да је подржава; у најмању руку јер сматраше да им обема од тога зависи положај. Стога она, иступивши овога пута сасвим из сенке и ставши на средину, примети следеће:

- Мислим да би требало пустити мајмуна да вршља и по башти брата који га је довео! Зуб за зуб...

Од њених речи лаву се накостреши грива. Но мудрост положаја коме је достојно служио, налагаше му да пре било каквог суда све испита и саслуша. Након лисице, требало је саслушати и сову.

- А ти шта мислиш? – обрати јој се.

- Већ рекосмо, лија нас подсети, да мајмун ради оно што види... – започе сова своје излагање, због кога се лија зарадова у себи.

Помислила је, сирота, да се њено предвиђање испуњава. Но, на њену жалост, то потраја прекратко; већ са следећим уздахом из сове почеше да излазе мисли, које се ни по чему нису могле мерити са њеним.

- Могли би, рецимо, да науче мајмуна како да буде од користи у баштенским радовима, а да тренутну летину брата, који је мајмуна довео, поделе између себе. Зуб за зуб не значи да треба сад да помру од глади, већ да поделе између зуби; како оно лоше, тако исто и добро.

Ту сова заколута својим великим очима, дајући знак да је завршила са излагањем.

Лаву се њен предлог необично допао и он своје одушевљење врло брзо пренесе и на све остале животиње. Сада су сви клицали сови, величајући њену мудрост.

- Нашавши у совином предлогу потврду о истинској мудрости – изјави лав, прекидајући славље за кратко, како би на цео случај ставио свој печат, - то ја, као ваш краљ, проглашавам сову за министра правде васцеле шумске заједнице.

Животиње зажагорише, а краљ настави:

- Њена прва дужност биће да донесе суд над лисицом.

Стешњена међу неколицином краљевих најоданијих поданика, лисица са страхом загледаше у совине усне, ишчекујући са њих било какву милост. Такође и све остале очи беху упрте у новоизабрану слушкињу права и правде.

Сова, као и увек, најпре оћута мисли у себи; мучна тишина испрати њено ћутање. А кад одвага сваку мисао, изрече следеће:

- Ваше височанство, пријатељи...! У јесен је тешко разазнати који је, међу свим жутим лишћем, први пао. Такође је тешко спознати због којих је разлога отпао и он али и сви други након њега. Нама је тешко да спознамо – али њему није!

Ту она показа дрво са кога је беседила, а на чију се крошњу управо почеше обрушавати жуте пеге.

- Дрво га роди и живи с њим, радујући му се једнако и с пролећа и с јесени; јер једно другом дају оно што имају на начин како умеју а све трошећи према потреби. Стога би било крајње неправедно говорити о листу с јесени а о дрвету с пролећа, јер једно без другог не бива. Они су уди између себе. Баш као што смо и ми уди између себе. Зар ћемо болесне уде сећи као непотребне? Или ћемо их лечити, прво у нама, како се не би преносила болест; да се и болесни уд исцели а наша заједница да с пролећем олиста? Није ли то право и правда?

О, да! Пообаране главе и сузне очи биле су доказ да се беседа примила, а да су се многи препознали међу пожутелим лишћем.

Лисица се гушила у сузама, али их је вешто крила репом. Било је очигледно да се у њој нешто дешавало, што ни сама није разумевала. Но навика је тежак супарник, ма колико пролеће било неодољиво. Нарочито ако је поток суза сав испресецан бранама и склон сушама. А облутак је, поред заливања, потребно и брусити.

Краљ, дирнут свиме што је видео и чуо, срца препуног најлепших утисака почео је полако да организује свој повратак кући. Но пре него што ће поћи, била је приређена свечаност у његову част, којом се животиње ове шуме опростише од њега у нади да ће се ускоро поново срести.

А беше забава невиђена, сећам се! Али се плашим да бих могао, и поред бескрајног памћења, превидети неки детаљ уколико бих је покушао описати. Зато нека остане на томе. А мени допустите да се још једном, на кратко,  присетим совине беседе о лишћу...

- наставиће се -

[ Лепота живота ] 18 Март, 2009 17:59

(истинита прича)

Син пита свога оца једног дана:

- Тата, да ли хоћеш да трчиш са мном маратон?

Отац је био срчани болесник, али је ипак одговорио Да.

И трчали су маратон. Заједно.

Трчали су и друге маратоне, јер је отац увек одговорао са Да, кад га је син питао.

Једног дана је син питао оца шта мисли о томе да учествују у Ајронмену.

Отац је одговорио Да.

(Ironman – годишње првенство света, које се одржава октобра месеца у Америци, на Хавајима; то је најтежи триатлон на свету: учесници најпре пливају 3,86 километара, затим 180, 2 километара возе бицикл, а на послетку је маратон од 43, 19 километара.)

Отац и син су завршили трку заједно. Ово је видео те трке.

Посланица Филибљанима 4;13.

"Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје."

[ Пријатељи моји... ] 17 Март, 2009 20:51

Можда сте приметили на мом блогу коментаре које је покаткад остављала ДАЦА. Е сад је време да је упознате! А да бих вам је представила у што јаснијем светлу, послужићу се њеним стваралаштвом. Оно није ново, али је све до скоро припадало мушкој традицији. Међутим, од скора, усудише се и жене да, не само завире у тај свет ауторства, већ да му достојно и парирају, али, богами, и да га надиђу.

Дакле, представљање може да почне:

СЛОВО МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ

* Носеће снаге су по /д/ бациле.
* Власт мора народ да /з/ бије. Не може свака вашка обашка.
* Мас /к/ е падају пред свршеним чином.
* Сиромашни смо због великих д /р/ угова.
* Досадише народу /п/ разним обећањима.
* Власт је /о/ купила део народа око себе. Зл
у не требало.
* Шта да /к/ ријемо? Продали су нам земљу.
* Оставили су нам огромну ба /ш/ тину. Дуго ћемо их памтити.
* На /п/ редно друштво ће нас извући из кризе. Народ добро вуче.
* За /о/ стали смо у развоју. Много смо радили.
* /К/ ради, ако
хоћеш да се обогатиш!
* Власт је за се /о/ бе. Зато мења положај.
* Србима није потребан с /а/ вет. Они су најпаметнији.
* Лопови су се /с/ нашли у затвору. Сад копају по прошлости.
* Знају они да по /д/ мажу народ кад затреба. Чим зашкрипи.
* Не можемо власти п /р/ оверити новац. Не знамо ни како изгледа.
* Власт чини све да пензионери буду /с/ покојни. Да се више не муче.
* Избори не решавају питање пр /а/ вог човека. Најчешће је промашен.
* Од /л/ учили смо и да једемо. Много је било поста.
* Народ се не мири са каз /а/ ном. Доста је понижења.
* Кога преваспитава полиција тај не /п/ остаје човек.
* Када је густо политичари се вешто п /р/ овлаче. Користе зак /л/ оне.
* Политичари ће пре с /т/ ићи до дна, него у народ.
* Власт није задовољна својом п /а/ латом. Тражи већу.
* Много нас коштају њихови п /р/ опусти. Превише су затезали.
* Знамо ми одакле /п/ отичу та средства. Појавиле су се пукотине.
* Свет је задовољан нашим рас /п/ адом. Никло је много држава.
* Нису мот /и/ ке само за народ. И власти би добро дошле.
* Очајни смо. Штампа све више пише о њиховим му /ћ/ кама.
* Паметни нису на /с/ цени. Ту имају предност глупаци.
* Лица им говоре да су з /а/ бринути. Шта ће са толиким новцем?
* Шта /м/ пом постижу циљ. Многе оцрне.
Даница Машић

Драга Дацо,

у ишчекивању твоје нове електронске, а дао Бог можда и укоричене књиге, тебе љуби и грли твоја Јелена.

[ Бисерје са нет-а... ] 16 Март, 2009 18:03

Немојмо само маштати и желети; урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.

[ Бисерје са нет-а... ] 15 Март, 2009 00:32

* * *

Група ходочасника из Србије недавно је посетила грчко острво Егина како би се поклонила моштима Св. Нектарија Егинског Свеправославног Чудотворца.

Погледајте шта се догодило на том путовању...

Чудо на Егини

[ Музичка кутијица ] 12 Март, 2009 19:10

Escucha mi cancion

Сећате ли се овог предивног филма из 1959-те године?

Вода тече и одлази,

пролећне сузе потећи желе.

Дечко један певати вам хоће

песму што би стишала тугу.

*

Зашто ја не могу да имам,

мајку моју вољену,

исто као друга деца?

*

Зашто ја не налазим,

ујутро кад се пробудим,

пољубац и миловање,

које нежност моја очекује?

*

Тако самотан мој је пут

и тужно је срце моје.

Зашто не слушаш моју песму

и не схватиш молбу моју,

 мајко моја вољена?

[ Бисерје са нет-а... ] 11 Март, 2009 19:25

Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.

- Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.

Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:

- Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се...

Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.

- Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.

У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.

У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.

- Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.

Брзо смо се спријатељили.

А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.

Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.

- Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.

Моја мајка тек што се била вратила са њиве.

- Мама, дај нам да једемо!

Дејанова мајка се насмеја:

- Зините да видим колико сте гладни!

- Много! – рекосмо обојица углас.

Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.

- Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.

Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:

- Нећу... Нису јој чисте руке!

Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.

Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:

- Узми, сине! Чисте су... У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.

Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:

- Незахвалниче...

Затим како говори мојој мајци:

- Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио... страшно...

Не, Дејан није био лоше дете. Неколико дана после тог догађаја био је узнемирен, несрећан, очајан. Мучило га је нешто. Савест му је била немирна, гризла га је.

Он можда и није хтео да увреди моју мајку, али реч «прљаве» била је увреда. Могао је рећи «земљаве», «испуцале», «грубе», чак и «ружне» руке – и све то не би било увредљиво. Али он је рекао прљаве.

Жута сунцокретова летња књига се истопи у сивој јесењој измаглици. Наши гости отидоше. Догађај с Дејаном стаде да бледи. Ускоро, обузети свакодневним бригама, ми га готово сасвим заборависмо. Поче нова школска година.

Једног дана зовну ме учитељ у канцеларију и даде ми писмо. Узех плави коверат. На полеђини била је написана Дејанова адреса. Пожурих да се изгубим из учитељеве канцеларије и нестрпљиво га отворих. Читајући га, нисам се могао уздржати... Као онда мајци, тако се сад и мени завртише две сузе у очима, али као опроштај детету које није хтело да увреди и које није знало да је увредило једну добру, једну тиху, једну кротку мајчину душу.

Писао ми је: «Замоли своју мајку да ми опрости за онај поступак. Њезина рука ми је увек пред очима и често је квасим сузама. Још онда сам желео да је пољубим и замолим за опроштај, али нисам имао ни снаге ни храбрости за то. Никад ми хлеб није био сладак, мекан и укусан као онда кад ми га је она давала. Молим те, пољуби уместо мене ту добру испуцалу руку! Дејан»

Видое Подгорец

[ Бисерје са нет-а... ] 10 Март, 2009 18:33

(Слика-рам преузета са нета)

[ Бисерје са нет-а... ] 09 Март, 2009 20:04

[ Генерална ] 08 Март, 2009 21:16

И рече Бог: нека буде светлост...

(Пост. 1; 26 – 31 и 2; 4 – 7)

Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их.

Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: "Нека буде", Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже:

"Да начинимо човека... Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест – И рече Бог: нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот...

Зашто Бог није рекао: да начиним него: Хајде да начинимо? Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца, не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме... Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво..."

Свети Серафим Роуз

Природословље о стварању света и саздавању Адама

Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудним, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер писано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост 1, 12 ). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божјега стварања, пошто каза: И би вече, и би јутро, дан пети (Пост 1, 23 ), /Писмо/ додаде: И рече Бог: начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, мушко и женско створи их (Пост 1,2627 ). /Мојсеј/ о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и Адаму сапостоји. То ћете по овоме јасно видети: И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом; и владаше рибама морским и птицама небеским и свом стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио

1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео о/душе/вљено ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом, устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам Адамов Творац поста човек савршени.

2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, тако ћемо се обући и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо даље са беседом.

3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, па је отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам, једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.

4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу, само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне, истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в. Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.

5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу.

Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

[ Бисерје са нет-а... ] 07 Март, 2009 23:16

 

[ Бисерје са нет-а... ] 06 Март, 2009 21:45


  

 

Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док је ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни, као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак и кад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.

СТАРАЦ  СИЛУАН