[ Пријатељи моји... ] 10 Мај, 2009 15:25

 

 

Осликана Судбино
нећеш моћи
бар ове ноћи
тек тако
лако проћи.
Научио сам твоје кораке да чујем
и чувао сам доста
да друге
не трујем
али
за тебе, Судбино
нећу
да чујем.

Много сам скитао
и за Хераклита питао
зашто би Судбина
Карактер била
кад сами себи
стављамо
и скидамо крила.

Нећеш моћи
нећеш
и ако чујем
да се моташ около
и чудно шећеш.

Видимо се године
сљедеће
вјеруј ми
направићу себи
Прољеће.

Не знам како
али
успјеће!!!

 

Радован Недовић

 

* * *

Питала сам: Смем ли да посудим твоју песму? Одговорио је: Коју год хоћеш! Није ми било тешко да се одлучим, јер сам га у овој песми препознала и нади се обрадовала. Мислим да ће и он сам разумети због чега је избор пао на њу. 

Радоване, радости, да да Бог и успе!

[ Генерална ] 09 Мај, 2009 23:08
"Унутрашња чистота истинитог човека улепшава и његову спољашњост"

Нестаде духа жртве
 
 

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.

Сви сада, и мали и велики, гледају на лакоћу. Духовни људи гледају како да се што мање труде. Светски, пак, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, то траже! Многи младићи долазе у Коливију и кажу ми: "Помоли се да прођем испит." Не уче, а кажу: "Бог може да ми помогне". "Учи", кажем му, "и помоли се". "Зашто?", каже, "Бог не може да ми помогне". Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи. Има младих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.

Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидикија је дао испит у три школе и у свима је прошао. У једној је био први, у другој други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио као металски радник. Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве.

Гледам данас неку неблагодарну децу. Једно осуђују, друго им је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси, тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе, и опет долазе на Свету Гору... „О, тешко је бити монах“, кажу. „Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!...“ Враћају се онда у свет. „Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе“, кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу „Тешко је...“.

Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина - и то не један или двојица - и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је“. „Нађи посао, сине“. „Имам пара“, каже ми. „Што да радим?“ „Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе“ (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!“

Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази нова омладина у Коливију, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: „Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?“ Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва, да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, упрљано, смрдљиве чарапе. Дам им танке чарапе које и доносе, а они их после баце. Дам им марамице, не носе их. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: „Желим две кутије шибица из Кареје“ - иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања. А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба се жртвује, да би радост дошла. Радост бива од жртве. Заиста, радост долази од истрајности. Тако, ко се држи ревности, буде успех следи! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата.

Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: „Желимо да постанемо монаси“. „Зашто“, рекох, „желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?“ „Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат“. „Ајде, немојте се срамотити“, рекох. „Можда ће да буде некакав рат! И како ћете да напустите војску?“ „Наћи ћемо неки разлог“, рекоше ми. Шта ће да нађу? Да се праве луди... или тако нешто да нађу. „Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха“, рекох им. Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: „Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?“ „Добро“, рекох. „А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти сморио?“ „Желим да постанем калуђер“, рече ми. „Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?“ Схватате? Ако неко пође да се замонаши па размишља: „Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. Зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд“, такав нека зна да је од почетка осуђен на неуспех. Постоје и такви људи. Знајте, онај ко је вредан, стално се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан.

Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши. „Зашто, дете моје, остајеш овде?“, упитао сам га. „Зато што ме калуђерска скуфија подсећа на кацигу“, чух одговор. Није желео да постане калуђер, да не би носио калуђерску скуфију. Подсећа га на кацигу! А кад носиш кацигу? Само понекад треба да се носи. Где ће да иде у рат! Подсећа га на кацигу! Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некакав јадни калуђер, и није носио велику скуфију.

Једном дођоше у Коливију двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. На крају сам им само направио перчине. Имао сам и једну мачку тамо. „Да је понесем“, пита ме један. „Понеси“, кажем му. Ишли смо за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у рукама. Поче да киши. Кад смо стигли до манастира, он тражи да га приме са мачком. „Не може“, рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да причува шкорпију један сат, казаће „не могу“, али да целу ноћ седи напољу са мачком, то може.

Један други, оде у војску па побеже. Дође у Коливију и каже ми: „Желим да се замонашим“. „Иди да одслужиш свој војни рок!“, кажем му. „У војсци није као код куће“, каже ми. „Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!“ У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља. „Тебе тражим“, рече ми. „Шта хоћеш?“, рекох му. „Где идеш у цркву?“ „Нигде“, каже ми. „Данас, на Томину недељу, у манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?“ „Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!“ „И шта ћеш сада да радиш?“ „Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом.“ „Учини једно послушање“, рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. „Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!“ Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?

Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима нужде могао да чујеш: „Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици“. Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају а да не буде убијен други, ком би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Чудна је то ствар. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. „Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде да напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали“. Један скочи: „Ја ћу да идем, господине официру“, за њим други „ја ћу“, па трећи „ја ћу!“ Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики. „Не можете сви да идете!“, рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. „Господине официру, мене боли нога“, а други „мене боли глава“ или „уморан сам“. Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот.

Данас постоји један дух млакости - нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом штетном логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био војни официр, и рече му како размишља да побегне са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: „Срам те било, оче, да кажеш тако нешто! Само преваранти тамо седе“. Био је искрен и частан, веома храбар, тако да је прешао границу и потрчао право. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Када је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.
 
"Дух Божији и дух овога света", Старац Пајсије Светогорац
[ Бајке ] 08 Мај, 2009 23:36

Живели некад давно цар и царица који су говорили сваког дана:

- Ах, кад бисмо имали дете!

А никако нису могли да га добију. Али, једанпут, кад се краљица купала, измили нека жаба из воде и рече јој:

- Твоја жеља ће се испунити. Пре него прође година дана, донећеш кћерку на свет.

Како жаба рече тако се и догоди и царица роди девојчицу, тако лепу да цар није знао шта ће од радости, па приреди велико славље. Није позвао само рођаке, пријатеље и познанике, него и мудре виле да би биле благе и наклоњене детету. Било их је тринаест у његовом царству, а пошто је имао само дванаест златних тањира, морала је једна од њих остати код куће.

 

Кад је славље било при крају, почеше мудре виле даривати дете својим чудесним даровима: једна врлином, друга лепотом, трећа богатством и тако редом са свим што се може пожелети на овоме свету. У тренутку кад је једанаеста даровала своје, изненада уђе она тринаеста. Хтела је да се освети што није била позвана. Нити кога погледа нити поздрави, само гласно рече:

- Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде вретеном и падне мртва.

Не рекавши више ни речи, окрену се и оде из дворане. Сви су били уплашени, али тада иступи дванаеста која још није била изрекла своју жељу. Пошто није могла отклонити зло пророчанство, него га само ублажити, рече:

- Нека то не буде смрт, него стогодишњи дубок сан.

 

Желећи да сачува своје драго дете од те несреће, краљ нареди да се сва вретена у царству спале.

На девојчици се почеше јављати сви дарови мудрих вила, тако да је била лепа, чедна, пријатна и разборита, па је свако, ко је само једном видео, заволео. Ипак, догоди се да, баш на онај дан кад је напунила петнаест година, цар и царица не буду у дворцу и да девојчица остане сасвим сама. Поче шврљати около, разгледати собе и одаје до миле воље, док не дође до једне старе куле. Пењући се уским, вијугавим степеницама стиже до неких малих врата. У брави је био зарђали кључ. Кад га она окрену, врата се отворише и она у малој собици угледа стару жену како седи с вретеном у руци и вредно преде лан.

 

- Добар дан, бакице, – рече принцеза – шта ти то радиш?

Предем, – одговори старица и климну главом.

А шта ти је то што тако весело скакуће? – упита девојче, узе вретено и хтеде да преде.

 

Али само што га је дотакла, зло пророчанство се испуни и она се убоде у прст. У истом трену, кад је осетила убод, она паде на старичин кревет и утону у дубок сан.

 

Тај сан се прошири по читавом дворцу: цар и царица, чим су стигли кући и ушли у дворану, заспаше, а с њима и цела дворска свита. Заспаше и коњи у штали и пси у дворишту, голубови на крову и муве по зидовима, па и ватра што је треперила на огњишту утихну и заспа, чак и кувар, који је баш тог трена хтео да повуче за косу свог помоћника, јер је нешто забрљао, пусти га и заспа. Стиша се и ветар. На дрвећу око дворца није се више мицао ни један листић. Око дворца поче расти трнова живица која је сваке године била све виша, док га најзад није сасвим обавила и прерасла да се више није могла видети ни застава на врх крова. По свету се ширила прича о лепој, уснулој Трноружици – тако назваше цареву кћер – па су с времена на време долазили принчеви и покушавали да кроз трње продру у дворац. Није им полазило за руком, јер их је трње, као да има руке, хватало, гребло и заустављало, чега се младићи нису могли ослободити, па су ту остајали и умирали.

 

После дуго времена дође опет један принц у ову земљу и чу како неки старац прича о трновој живици, како се иза ње налази дворац и у њему већ сто година спава прелепа царева кћи Трноружица, цар и царица и читава дворска свита. Он је још од свог деде слушао да су многи принчеви долазили и покушавали да се пробију кроз трње, али да су остајали да висе на њему и умирали тужном смрћу. Тада младић рече:

- Ја се не бојим. Идем унутра да видим лепу Трноружицу. Старац га је одвраћао, али он није слушао његове речи.

Десило се да је управо тада протекло оних сто година и дошао дан кад Трноружица треба да се пробуди. Кад се принц приближио живици, она се претвори у велике лепе цветове који су се сами размицали и пропуштали га, а онда се опет за њим затварали.

 

У дворишту угледа коње и царске хртове како леже у дубоком сну. На крову су седели голубови држећи своје главице под крилима. Кад је ушао у кућу, спавале су муве на зидовима, кувар је још држао руку као да хоће шчепати момка, а служавка је седела поред црног петла, кога је требало да очерупа. Ишао је даље и у дворани нашао читаву дворску свиту како лежи и спава, а горе на престолу спавали су цар и царица. Све је било толико тихо да је могао и свој дах чути. Дошао је напослетку до оне куле и отворио врата мале собе у којој је спавала Трноружица.

 

Била је тако лепа да није могао очи од ње одвојити, па се саже и пољуби је. Како је пољупцем дотаче, она отвори очи, пробуди се и погледа га љубазно. Управо кад сиђоше, пробуди се цар, за њим царица и цела дворска свита и гледаху се зачуђених очију. Коњи у дворишту устадоше и стресоше се, пси скочише и замахаше репом, голубови на крову извукоше главице испод крила, погледаше око себе и прхнуше у поље. Муве полетеше са зидова. У кухињи запуцкета ватра и поче кувати јело, печење опет зацврча, кувар прилепи момку такву пљуску да је зајаукао, а служавка очерупа петла. И кад се све пробуди започе свадба принца и Трноружице, па су живели срећно до краја свог живота.

Браћа Грим

(Илустрације: Ruth Ives)

 

[ Бајке ] 07 Мај, 2009 23:54

Имао неки млинар три сина, млин, магарца и мачка. Синови су млели, магарац доносио жито и односио брашно, а мачак хватао мишеве. Кад млинар умре, синови поделише наследство: најстарији доби млин, средњи магарца, а најмлађи мачка. Растужи се он и стаде у себи говорити:

- Ја сам најгоре прошао. Мој најстарији брат може да меље жито, други може да јаше на магарцу, а шта ћу ја с мачком? Могу од њега направити крзнене рукавице и то је све.

- Слушај, – проговори мачак који је изгледа разумео његове мисли, – немој ме убити да би направио пар лоших рукавица. Наручи ти мени чизме тако да могу изаћи и показати се пред људима, па нећеш дуго чекати на моју помоћ.

Млинарев син се зачуди мачковим речима, па како је баш у том тренутку наишао обућар, он га позва и рече да мачку узме меру за чизме. Кад су чизме биле готове, мачак их навуче, узе врећу, насу у њу мало жита а при врху намести узицу да се врећа може свезати, па је забаци на раме и оде на две ноге као човек.

У тој земљи је владао цар који је волео јести јаребице, али невоља је била у томе што их је било тешко набавити. У шуми их је било колико хоћеш, али су биле тако опрезне да их ни један ловац није могао уловити. Мачак је то знао, па науми да опроба срећу. Кад стиже у шуму, рашири врећу, разастре жито, па један крај узице стави у траву а други иза грма. Ту се сакри па, притајивши се, поче осматрати. Јаребице се ускоро појавише, опазише жито, па једна за другом почеше скакати у врећу. Кад их је у врећи било већ прилично, мачак повуче узицу, притрча и заврну им вратове. Забаци врећу на леђа и упути се право у царев двор. Кад стиже, стражар викну:

- Стој! Куда ћеш?

А мачак ни пет ни шест већ одговори:

- Цару.- Јеси ли луд, – рече стражар – мачак да иде цару!

- Де, пусти га – рече други стражар. – Знаш да цара често мори досада. Можда ће га мачак развеселити фрктањем и мјаукањем.

И тако мачак изађе пред цара. Дубоко се поклони и рече:

- Мој господар, гроф... – па ту изговори неко замршено и отмено име – препоручује се господару цару и шаље ове јаребице које су се ухватиле у његову замку.

Цару се толико засјајише очи над лепим и угојеним јаребицама да се надуо од радости, па нареди да мачку из ризнице у ону врећу наспу толико злата колико може понети. На растанку му рече:

- Однеси то своме господару и захвали му на поклону.

За то време је сироти млинарев син седео крај прозора и с главом подбоченом рукама размишљао како је, авај, последњи новчић дао за мачкове чизме – а шта му може мачак донети. Кад, ето ти мачка, бубну на врата, збаци врећу, развеза је, истресе злато и рече:

- Ово ти је за чизме, а цар те поздравља и много ти захваљује.

Млинарев син се обрадова злату, али никако да схвати како је мачак до њега дошао. Свлачећи чизме, мачак му све исприча, а онда рече:

- Ето, сад имаш довољно новаца, али неће на овоме остати. Сутра ћу опет обући чизме и учинити те још богатијим. Да знаш, цару сам рекао да си ти гроф.

Сутрадан, као што рече, мачак навуче чизме па опет крену у шуму и однесе цару још богатији улов. Тако је било скоро свакога дана. Мачак је доносио кући злато, а цар га је толико заволео, да му је допустио улазити и излазити код њега без најаве и шврљати по дворцу до миле воље. Једном се тако мацан грејао крај огњишта у царевој кухињи, кад наиђе кочијаш и поче негодовати:

- До врага и цар и принцеза! Баш сам хтео да одем у крчму пити и картати, а ево морам да их возим у шетњу до језера.

Кад мачак то чу, пожури кући и рече своме господару:

- Ако хоћеш да постанеш гроф, пођи са мном на језеро и купај се у њему.

Млинарев син се зачуди мачковим речима, али га послуша, пође за њим, свуче се до гола и скочи у воду. Мачак му узе одећу, однесе је и сакри. Само што то обави, довезе се цар. Мачак одмах поче да кука и јауче:

- Ах, милостиви царе! Мој се господар купао у овом језеру а наишао лопов и украо му одећу. Ено господина грофа у води, не може од срама испливати, а ако дуго остане, прехладиће се и умрети.

Кад то чу, цар нареди кочијашу да стане, па посла човека из своје пратње трком у дворац да донесе једно његово одело. Млинарев син обуче раскошну одећу, а како га је цар већ познавао као грофа који му шаље јаребице, позва га поред себе у кочију. Царева кћи се томе обрадова, јер је млади гроф био леп и одмах јој се свидео.Мачак је, међутим, отрчао прије њих, па кад стиже до неке велике ливаде где је преко сто људи косило траву, упита их:

- Људи, чија је ово ливада?

- Великог чаробњака, – одговорише му.- Слушајте, сад ће се овуда провести цар. Кад упита чија је ливада, ви одговорите: грофова. Ако тако не рекнете, сви ћете бити побијени.

Онда одјури даље и стиже до њиве под житом, тако велике да јој се није видео крај, а на њој је жњело преко двеста жетелаца.

- Народе, чије је ово жито? – опет ће мачак.- Чаробњаково – одговорише му.- Послушајте, сад ће се овуда провести цар, па кад упита чије је жито, ви одговорите: грофово. Ако тако не кажете, сви ћете бити убијени.Стиже тако мачак и до једне лепе шуме, у којој је преко три стотине дрвосеча обарало и цепало храстовину.

- Људи, чија је ово шума?

- Чаробњакова.- Слушајте ме добро, сад ће се овуда провести цар, па кад упита чија је шума, ви одговорите: грофова. Ако тако не кажете, сви ћете бити побијени.Људи су се чудили и гледали за њим а мачак оде даље. Како је изгледао необично и ходао у чизмама на две ноге као човек, они га се уплашише. Тако мачак стиже и до чаробњаковог дворца, дрско уђе унутра, стаде пред чаробњака и поклони се. Овај га презриво погледа и упита шта хоће. Мачак се опет поклони и рече:

- Прича се, милостиви, како можеш, по вољи да се претвориш у било коју животињу. Што се тиче пса, лисице или вука, то бих још и поверовао. Али да можеш да се претвориш и у слона, то ми се чини сасвим немогуће, па сам дошао да се сам уверим.

Чаробњак му охоло одговори:- Ништа лакше, – па се у часу и претвори у слона.- То је величанствено, – усхићено ће мачак – али можеш ли да се претвориш у лава?- И то је за мене ситница – рече чаробњак и у трену се пред њим створи лав.Мачак се направи да је уплашен па узвикну:- Ох! Ово је дивно и невиђено, то нисам могао ни сањати. Али још чудније би било кад би могао да се претвориш и у тако малену животињицу као што је миш. Ти сигурно можеш више од било којег чаробњака на свету, али ми се чини да би то и за тебе било претешко. Кад чу ове слатке речи, чаробњак се сав растопи од милине па одговори:

- Како да не, мачкићу мој, могу ја и то – па учас поче скакутати по соби претворен у миша.

Мачак скочи, улови га и поједе.

За то време цар се возио у кочијама са грофом и принцезом, и у то стигоше до оне велике ливаде.

- Чија је ово ливада? – упита цар.- Господина грофа – повикаше људи, како им је мачак наредио.- Леп комад земље, господине грофе – рече цар. Кренуше даље и стигоше до великог житног поља.- Чије је ово жито? – упита цар.- Господина грофа – опет му одговорише.

- Ах, ох, господине грофе, лепо имање! – рече цар.

Стигоше тако и до велике шуме.- Чији је ово гај, људи?- Господина грофа.Цар се још више зачуди па рече:

- Ви сте веома богат човек, господине грофе, скоро да ни сам немам овако дивну шуму.

Коначно стигоше и до чаробњаковог дворца. Мачак је чекао горе на степеницама, а кад се кочија заустави, он сјури, отвори врата и рече:

- Господару, добродошли у замак мога господина грофа и он је срећан због части коју му чините.

Цар изађе из кочије и задиви се прекрасном дворцу који је био већи и лепши од његовог, а гроф поведе принцезу уз степенице у дворану која је блистала од злата и драгог камења.

Тада гроф испроси принцезу, а кад је цар умро, он га наследи и постаде цар те земље, а мачак у чизмама његов први министар.

Браћа Грим

(Илустрације: Gustave Doré)

[ Генерална ] 06 Мај, 2009 22:04

Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим....
Настају моје прве жиле. Тијело почиње да се обликује.
Већ имам уста... срце је почело да ми куца.
Ко још може да посумња да ја - живим!
Не схватам зашто је моја мати забринута...
Ручице и ножице су почеле да ми расту.
На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе своје мајке...
Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби...
Пресрећна сам због тога...
Једва чекам да видим лице својих родитеља...
Сад знају већ да сам девојчица.
Имам све органе, боље осећам околину.
Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...
Очи, уши, нос,... Гледам, чујем, миришем...
Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: "Кад ћеш већ једном да абортираш?"
Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колијевку...
Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице... У твојој утроби се осећам безбедно и срећно...


Мајко! Мајко! Где смо то? Шта је то? Шта то раде са мном?
Мајко, помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе... То су ножеви... Мајко!... Не дозволи да ме убију!... Боли! Боли ме!
Молим те! ... Помози!

Госпођо, изволите, обавили смо операцију... заметак је одстрањен.

(Из књиге Ориане Фалачи, „Писма нерођеном детету“)

[ Пријатељи моји... ] 05 Мај, 2009 01:51
 
* * *
 
Пре извесног времена, на форуму Творца града отворен је топик за све оне који своје речи у стихове претачу и где се, гласовима читалаца, бира песма месеца. Како је Виолети припала та част да у релативно кратком року по други пут понесе титулу победнице, ја у то име са задовољством украшавам њеном песмом овај блог.
 
Радости, све честитке!
 
(Слика са нета, "Waiting for the stars", by CSnyder)
[ Пријатељи моји... ] 03 Мај, 2009 23:47
 
(позив важи за територију Републике Српске)
 
Акција почиње 01. маја 2009. године и траје до 30. маја
 

За посјетиоце из Србије и дијаспоре
 
Вашу помоћ за малу Милицу Шимоновић можете уплатити путем жиро рачуна:

"Banca Intesa" 160 - 5700100475227 - 70 на име Стеван Шимоновић ( ДИНАРСКИ РАЧУН )

"Banca Intesa" 908-16001-87 са позивом на број RS35-160-5730200255743-81, на име Стеван Шимоновић ( ДЕВИЗНИ РАЧУН )

Адреса становања: Село Лојанице, 15225 Владимирци (Мачвански округ)

Број телефона Миличиног оца Стевана је  +381 63 19 12 543.
 

Милица Шимоновић, рођена 18. марта 1997. године, ученица петог разреда ОШ у Владимирцима, обољела је од акутне лимфобласне леукемије C910. Напредовање ове веома тешке болести је заустављено, али слиједе даље хемотерапије и остали облици лијечења у зависности од тока болести.

Милица и њен отац Стеван (мајка их је напустила) су у веома тешкој материјалној ситуацији. Отац Стеван раније је радио као физички радник у манастиру Каона. Милица је до школе сваки дан путовала на коњу, док је болест није савладала , а уз то је и најбољи ђак у разреду. У сеоској кући у којој живе немају услове за његу ,чак ни купатило, а истичемо да постоји могућност да Милица оздрави.

Да би Вам дочарали у колико тешкој финансијској ситуацији живе, довољно је да кажемо да отац нема новца ни да путује у Београд да посјети своју болесну ћерку која се лијечи на Универзитетској дјечијој клиници у Тиршовој улици.

Милица се бави писањем песама. Ево песме коју је написала подстакнута својом болешћу.
 
БАДЊЕ ВЕЧЕ У ТИРШОВОЈ

Крај Врачара и светога храма
има једна зграда повелика
а зову је Тиршова клиника.

У њој су кревети,
ја им не знам броја
у једноме од њих
вене младост моја.

Ноћ полако пада
и већ брује звона
док светоме храму
прилази колона.

Ево и снег пада.
Прангије пуцају.
Веселе се моји православци
А за моју муку и не знају
док на ватри жаре се бадњаци.

Цитостатик моје тело реже
док ми туга дечју душу стеже
Боже благи и свети Бадњаче
утешите тату да не плаче.

Зазвоните Светосавска звона
отерајте тугу с` мог балкона.
Болест моја ноћас да умине
Да Божино сунце мени сине.

Да ми сине и сунце и здравље
помози ми свето православље.

Милица Шимоновић
 
http://www.sozeb.org/milica/
 
 
Помозимо свако по мери коју нам Господ даје!
 
 
[ Генерална ] 03 Мај, 2009 01:42
 

Велико чудо Мајке Божије у Сирији

Децембра 2004, Саудио-арабијац, муслиман, појавио се пред неколико новинских агенција да би испричао следећи невероватан догађај који је искусио и који је променио његов живот (ова прича је пренета преко ТВ и радио станица, Интернета, и раширена у свим средствима информисања широм целе Саудијске Арабије, Сирије, Палестине, и сигурно у свим суседним државама).

 

Пре неколико година, овај човек се оженио веома богатом муслиманком, али нероткињом. Како су године пролазиле, и упркос свим њиховим напорима и знатним медицинским трошковима (са многим докторима), они су остали бездетни. Његови родитељи су му саветовали да се ожени другом женом (пошто локални закон дозвољава до 4 брака).

 

Иaко изморен од свега, забринут, и сломљен, он не прихвата родитељски савет, него, са својом женом, путује на одмор у Сирију. Тамо, они изнајмљују ауто са возачем који је уједно био и водич по местима која су планирали да посете. Како је одмор одмицао, возач је приметио да је Саудио-арабијски пар пун горчине, патње и жалости. Зближивши се са њима, он их је бојажљиво питао зашто изгледају тако утучено - да ли то није зато што су незадовољни његовом услугом? Пар се поверио возачу да је разлог њихове несреће то што они не могу да имају деце. Онда им је возач, који је исто био муслиман, рекао да у Сирији Православни хришћани, имају манастир Пресвете Богородице и многи људи који немају деце пронађу уточиште код Њене чудотворне иконе. Они оду у манастир и добију уље из кандила које гори пред чудотворном иконом. А онда "Марија" даје хришћанима према њиховој вери, шта они желе.

 

Видно узбуђени, Саудио-арабијац и његова жена замолили су возача да их одвезе до манастира "Владичице хришћана" у Сајднају и обећали су:«Ако добијемо дете, онда ћу се ја вратити овде и даћу теби 20.000 долара, а манастиру 80.000.» Они су отишли у манастир и поступили као што им је наложено. Касније, вратили су се у своју домовину и после неког времена жена је остала трудна. Неколико месеци касније она је родила предивног дечака. То је истинито чудо Наше Владичице Богородице!

 

Убрзо пошто се његова супруга породила, Саудио-арабијац се враћа у Сирију да испуни обећање које је дао. По свом доласку он је позвао истог возача и замолио да се нађу на аеродрому у Дамаску. Али возач, лукав и покварен, убедио је своја два пријатеља да оду са њим на аеродром, да сачекају богатог Саудио-арабијца, узму његов новац и да га убију. А овај је, док су га возили, не знајући да су планирали да га убију, обећао и пријатељима возача да ће и њима дати по 10.000 долара. Они незадовољни овим, скрећу са пута који води ка манастиру, одлазе у пусто место и убијају Саудио-арабијца, одсецајући његову главу и комадајући друге делове тела (руке и ноге).

 

Заслепљени страшћу и савладани ужасним чином који су управо починили, они стављају његове телесне остатке у пртљажник аута, плашећи се да их оставе ту. После узимања његовог новца, сата, и свега што је он имао, они траже друго, још пустије место да баце тело.

 

На главном путу, на сред пута, њихов ауто се гаси. Три човека излазе да утврде зашто је мотор стао. Један пролазник стаје да им помогне, али они, уплашени да њихов страховити чин не буде откривен, праве се да им није потребна никаква помоћ. Пролазник одлазећи примећује крв како капље са задње стране аута и зове полицију да интервенише јер му је цела сцена, са ова три човека, изгледала сумњиво.

 

Полиција долази и угледавши крв испод аута, и на путу, наређује да се пртљажник отвори. Када су отворили пртљажник, гле, чуда, Саудио-арабијац је изашао напоље, више него, очигледно и чудесно, жив, у пуној снази, и рекао им: «Баш сада, ПРЕСВЕТА је завршила ушивање мог врата, овде десно (показује им простор своје Адамове јабуке), пошто је претходно зашила моје остале делове тела».

 

Видевши ово, три криминалца су одмах изгубила разум - полудевши. Полицајци су их привели, а криминалци су почели бунцати како није могуће да Саудио-арабијац кога су они убили, одсекли му главу, опет буде жив.

 

Саудио-арабијац је дошао на клинику да прође испитивања лекара који су потврдили и посведочили да су шавови који су сачињени веома савршени и нови, па је то потврдило чудесност догађаја. Шавови су били, а и још су, видљиви!

 

Када је Саудио-арабијац изашао из пртљажника он је видео, буквално, себе поново састављеног, што он непрекидно тврди и исповеда - да је ПРЕСВЕТА вратила његово тело и васкрсла га уз помоћ Њеног Сина.

 

Одмах после овога, позвао је своје сроднике да дођу у Сирију и они су отишли заједно у манастир Пресвете Сајданајске и принели молитве, хвале и слављења, и уместо првобитног дара од 80.000 долара (као што је обећао), дао је 800.000 долара Пресветој Богородици.

 

Данас, кад овај човек прича детаље овог огромног чуда, он почиње своју причу са речима: "Када сам био муслиман десило ми се ово..." што указује да он више није муслиман, нити ико у његовом породици.

 

Ово чудо је запрепастило цели арапски/муслимански свет и цели Блиски Исток.

 

ОЖИВЉАВА ГОСПОД НАШ И БОГ, ГОСПОД ХРАНИТЕЉ!


Братство Св. Гроба,
Јерусалимска патријаршија

By Father Ignatios, Abbot
Holy Monastery of The Shepherds
Bt Ahur-Bethlehem
GREAT LENT, MARCH 2005

http://www.pigizois.net/agglika/the_miracle_in_siria.htm

Појаве чуда.ави

[ Пријатељи моји... ] 02 Мај, 2009 02:25
 
Господин Секељ је тешки болесник. Са обе одузете ноге, са рукама које некако успева да покрене, са много мучнине и крварења, са боловима и повредама, са свим оним што му је намењено у овом животу, успео је да направи пријем у свом малом дому.
 
Дошао комшилук, рођаци, пријатељи, донели леп осмех и нешто оптимизма.
 
- Ау, сестро слатка. Што ме леђа боле. Ока нисам склопила...
- Коме причаш. Једва се крећем. Пуче ми глава...
- Мене промаја уби, уши ми заглунуле...
- Ја сам се укочио, седим по цео дан, кичма ми се искривила...
- Ај, што ме леђа, него што ме и стомак савио...
- Мени притисак скочио, аритмија...
- То да не причам. Притисак ми 220, срце да искочи...
- Ја сам се једва окупао јуче. Свака кошчица ми утрнула...
- Ма мени зуб натек`о, а глава откида...
- Кад је ово време, крста севају, кичма...
- Мене простата зеза, целу ноћ у клозет...
- Комшо драги, ја ока нисам склопила. Све ме живо боли...
- Ма мени овај прст натек`о. Мораћу на операцију...
- А, што ми коске севају, да само знате...
- Сва сам онемоћала колико стомак савио...
 
- А ви, Секељ, ништа не причате? Ви, само ћутите?
 
- Па... мени није ништа. Здрав сам.
 
Мук у соби...
 
Господин Секељ баш зна да ужива у животу.
 
Само му не треба дати да дође до речи.
 
А и шта да каже?
 
Ненад Живковић
 
* * *
 
Када сам видела ову Нешину причу на Творцу, одмах га упитах за дозволу да је објавим на блогу. Добих је експресно уз коментар како је прича сасвим истинита. Знајући га, не само као писца и песника, па и власника сајта кога посећујем и који има за сваког понешто, као што се то може наћи и у сваком другом граду, нисам посумњала у његове речи. Али требало је само мало да причека, како би Причалица стигла да постави све оно што је била замислила пре тога. Надам се да ће се свима који је прочитају допасти,а Ненаду се још једном захваљујем на позајмици. Заиста, имала сам и од кога и шта да позајмим.
 
[ Бисерје са нет-а... ] 01 Мај, 2009 00:50

Јесте ли кадгод посматрали птице, које се нађу пред неким проблемом, као на пример при изградњи гнезда?

Данима и данима оне граде своје гнездо, скупљајући разне материјале, често их доносећи из далека.

И кад га заврше и кад су спремне да у њега положе своја јаја, невреме или људских руку „дело“ или нека животиња, уништи га и пропадне све што су градиле упорним трудом.

Шта птица потом чини? Онемоћа и напусти свој рад?

Ни случајно! Она почиње опет и изнова све док јаја не положи у гнездо.

Али догоди се често, пре него што се птићи излегну, да животиња, дете, невреме, униште то гнездо; само овог пута са драгоценим садржајем.

Веома је тешко почети од нуле... али птица никад не застане, не узмакне. Она наставља певати и градити... градити и певати...

Имате ли понекад осећај да ваш живот, ваш посао, ваша породица нису то о чему сте сањали? Осећате ли потребу да кажете: „Доста! Све што настојим да урадим није вредно труда и превише је за мене!“

Осећате ли умор због свакидашње борбе за живот, због нарушеног поверења, непостигнутог циља кад сте већ били сигурни да сте га постигли?

У животу свако понекад доживи ударце, али се никада не дајте зауставити. Помолите се, надајте се бољем. Не дозволите да вас окупирају проблеми настали у животној борби. Покушајте их превазићи и решити. Покупите комадиће вашег надања, поново их сложите и почните испочетка! Као птице!

Неважно је шта ће се догодити... не одустајте... идите само напред. Живот је борба непрестана, али вреди труда прихватити га! И свакако... не престајте никада... певати.

[ Генерална ] 30 Април, 2009 16:52

Патрик Актон је необичан уметник из Ајове, који је од шибица направио дворац из филма "Господар прстенова".

[ Генерална ] 22 Април, 2009 19:23

(слике преузете са нета)

 

[ Бисерје са нет-а... ] 21 Април, 2009 23:05

Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.

Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.

И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.

Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи."

Господ одговори: "Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију".

Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: "Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући."

Тада Бог рече: "Хајде за Мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"

Богородица СИХАСТРИЯ, Румыния. Сихастрия - от греческого исихия - безмолвие, тишина

И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.

Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.

И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој".

Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла..."

Н. Љесков

Превео са руског: Архим. Јустин Поповић

 

 

[ Генерална ] 20 Април, 2009 18:35

Једна од најпознатијих васкршњих јаја су свакако она које је израђивао петроградски јувелир Карл Фаберже. Пажњу тадашње царске породице у Русији је привукао већ првим радовима који су били изложени на Сверуској изложби у Москви 1882. Од тада почиње да ради за потребе двора; у пероду од 1885. до 1916. сваке године за Васкрс је на двор доносио своја уметничка дела у облику васкршњих јаја, а израђена од злата и других скупих материјала. Наручиоци његових дела били су руски цареви, отац и син: Александар Трећи и Николај Други.

Императорских пасхальных яйц Фаберже

Фаберже јајце по повод крунисувањето на царот Николај II

Петар Карл Фаберже направио је укупно 50 царских васкршњих јаја. Свако је уникатни примерак, колико изузетан по својој раскоши, толико и по маштовитости. Своју прву наруџбину добио је од руског цара Александра III, и то 1885. године. Он је једно такво јаје, као васкршњи поклон, наручио за своју супругу - царицу Марију. Од тада је царска породица Романов наставила традицију читавих 30 година. Крунидбено јаје, које је цар Николај II наручио после крунисања у Москви као поклон за своју супругу за Васкрс 1897. године, бисер је у највећој на свету приватној збирци Фабержеових царских васкршњих јаја, коју је поседовао покојни амерички издавач Малком Форбс. Наиме, реч је о правом ремек-делу прослављеног златара руских царева, чији примерци осликавају богатство и сјај двора. Високо је 12,7 центиметара, у сјајној црвенкастозлатној љусци прошараној емајлираним линијама и са прегршт светлуцавих дијаманата, међу које је угравиран и царичин монограм.

Яйцо с моделью крейсера Память Азова, 1891

Највише Фабержеових јаја данас се налази у колекцији Кремља – и то укупно десет. Издавачка породица Форбс поседовала је девет јаја; пет комада налази се у Музеју ликовне уметности у Вирџинији, у Америци, а три се чувају у одајама британске краљице Елизабете II. Док се зна да се неки примерци налазе у приватним колекцијама широм Америке, Швајцарске и Монака, нико не може да уђе у траг преосталих осам.

Яйцо 300-летие дома Романовых, 1913.

Према информацијама из "Сотбија", у последњих 65 година само седам Фабержеових васкршњих јаја продато је на лицитацијама. Све то говори у прилог тврдњи да се власници тешко растају од својих сићушних баснословно вредних драгоцености које и ми ипак можемо да имамо - али само на слици.

(преузето са Видовдан форума)

[ Генерална ] 19 Април, 2009 13:40

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу.

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

Свети Јован Златоусти - Васкршње слово

НЕК НЕМАМО НИШТА ДО ЈЕДНО ЗРНО СОЛИ, АЛ НЕК СВЕ БУДЕ ЊИМЕ ОСОЉЕНО И КАД НАМ СВЕ ОДНЕСУ ВОДЕ И ВАТРЕ ТО ЈЕДНО ЗРНО НЕК НАМ БУДЕ СВЕ!