Петак, Мај 18, 2012
Штраус у србској ношњи
„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника.
Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Србски марш”. После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”
Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у србску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао. Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности: „Хвала т’ Немче што виспреним умом / Србске песме у музику слажеш / Изводећи игре благородне / Беч се с њима а и даљни Париз / Наслаждава на пиру весели / Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”
Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је србску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године.
Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске србске народне мотиве” (Штраус мисли на „Србске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара 2007. године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „србској Атини”.
У оперети Јабука (1894.), радња се одиграва у јужној Угарској, у србским крајевима како стоји у либрету, и описује народне обичаје Срба и прати двојицу племића, Мирка и Васу из Градинца.
Ovo samo pokazuje i dokazuje koliko je Srbija bila postovana u svetu. Odavno nismo na tako visokim grana, stavise, nismo na granama uopste. Srbija odavno mirise ljubicice u korenu! Poz draga :)
*несуђена
Управо су то и моје мисли биле док сам постављала ову причу, драга ноћобдијко. И то ме радује, јер се још дамо набројати, дао Бог. Грлим! :)
Велики људи и велики уметници умеју да уоче оно што је вредно и лепо у стваралаштву, историји и животу других народа. Зато уметност брише границе, а уметници попут Штрауса, Гетеа и многих других радо говоре о благу које српски народ поседује.
Дирнула ме је и ова прича и поступак великог композитора.
*Ви
Наравно. И што је још лепше: наше огледање у очима туђина говори не само о њему, већ још и више о томе какви смо ми. И то је добро, јер се према том огледалу можемо загледати и криво - равнати. Свети Владика Николај иде још и даље, с правом говорећи: "Благослови, Господе, непријатеље моје..." Јер они виде и траже наше мане...