отшелник 

 

Наш отшелник је једно од најпознатијих лица Свете Горе, човек образован, бивши инспектор богословије, који се „смирио“, како за њега кажу Светогорци, и отишао међу усамљеничке подвижнике, по примеру древних. Многи ходочасници желе да га виде и да чују његове мудре речи. Посетиоци као ми почињу да га замарају. Доктор се са њим већ раније дописивао. По писмима, отшелник је закључио да он не само што жели да пређе у Православље, него и да прими монашки постриг. Странац је заиста неколико дана проживео у Пантелејмоновом манастиру, али не само што се није приближио монаштву, него ће пре бити да се према њему понео критички. Њега је чудила „непрактичност“ монаха, и уопште, његове сопствене идеје су биле сасвим друге.

Отшелник га је у почетку примио веома срдачно, скоро као свога – а и уопште, из његових брзо изговорених, негласних и стидљивих речи избијао је задивљујуће топли флуид. Мене је тај човек одмах узбудио и растопио, као да сам изнутра „потекао“. Он је смушено седео на шамлици не знајући куда да дене своје велике руке, шта да ради са ногама, и у пола гласа, брзо, даваше кратке реплике нашем младићу, преводиоцу. А овај је са истом оном непоколебивошћу, као и раније у чамцу, не журећи се, преводио.

Ево, приближно, одломка тог разговора:

Доктор: Мени се допадају манастирске службе. Али, човек може да буде монах, и да истовремено обезбеди себи удобан живот, да унапреди имање, да успостави чврсте трговачке везе.

Отшелник: Нас то не интересује.

Доктор: Живот је живот. Он има своје законе. Ја разумем да се на овим голим стенама ништа не може узгајити. Али, они који живе у манастиру, располажући шумама, виноградима, маслинама...

Отшелник (са осмехом): Газде и спахије су у свету... тамо како ко хоће, тако и управља... заводи производњу, фабрике, бави се трговином...

Доктор: У овој земљи се може одлично живети. Могли би се позвати инжињери, агрономи, спровести путеви.

Отшелник (тужно и брзо): А ми бисмо да од свега тога одемо што даље.

Доктор: Ви треба да пропагирате своје манастире у Америци.

Отшелник: Ми треба вечно да стојимо пред Богом и да се смирено молимо.

Доктор: Код католика постоји пропаганда. Недавно сам видео филм у коме је приказан живот католичког манастира.

Отшелник: А ми немамо шта да покажемо. Ми себе сматрамо последњим међу људима... Шта ту да се показује? Не, ми немамо шта да показујемо... Молимо се, не бисмо ли душу спасли.

Доктор: Ако се пропаганда у Америци правилно усмери, могла би се добити лепа средства.

Отшелник (тихо и брзо): Од чега нас избави, Господе.

(Па о судбини Русије)

Отшелник: ... Зато се и сасула, јер је толико греха успела да нагомила.

Доктор:  Запад није мање грешан, али није пао и није се подвргао таквој несрећи. Русија је сама крива што се није изборила.

Отшелник: Значи, тако је требало.

Доктор: Како то требало? Зашто би Бог строже кажњавао баш њу, а не и друге земље?

Отшелник (меко, али узбуђено): Зато што је и волео више. И више јој је послао невоља. Да нас брже освести. И да се покајемо. Кога заволим, од тога ћу више и тражити, и томе ћу припремити особит пут, који не личи ни на шта друго.

Изгледа да је то била највиша тачка разговора. Отшелник се загрејао. Тихо узбуђење као да је почело да светлуца, као да су електричне искре стале да сипају из њега. Он је брзо, скоро нервозно почео да говори да ће управо Русија имати највише користи, премда је много преживела и пропатила, премда је и много од њених земаљских богатстава било разорено.

Доктор: Какве користи?

Отшелник: Другог богатства је за то време много дато. А мученици? Зар то није богатство? Убијени, измучени? Знате ли митрополита Венијамина?

И поново је стао да доказује како је мучеништво Русије знак посебне милости, да раније правог мучеништва за веру код нас није ни било, ако се не узму у обзир појединачни случајеви. А сада је по први пут дан крста исповедништва.

Али, разговор се није одржао на тој висини...

Када је доктор дошао до тога да би требало техничким и хемијским средствима уништавати бољшевике, отшелник је сасвим заћутао.

 

Из књиге „Светогорске стазе“

Борис Зајцев, Павле Рак

Хиландарски путокази