Све у причама бива

Тајна приближавања Богу

Слика: Владимир Панич

По чему се филозофија идеализма разликује од религије? Та философија је покушај да се постојање и примарност апсолутног духа докаже логичким расуђивањем, односно покушај да се оно што је надрационално објасни рационалним путем. Као и сви философски системи и идеализам је заснован на хипотези, односно на недоказивим начелима која се прихватају на веру, али не у религијском значењу вере, већ у смислу вере у одређену претпоставку. Након тога се на том недоказивом постулату путем логичког расуђивања гради читав систем. Поставља се питање по чему се то суштински религија разликује од философије ако је већ философија поставила себи за циљ да докаже идеју постојања Бога. Разлика је у томе што је религија тежња да се уђе у општење са Богом. За религију Бог није апстрактна идеја нити хипотеза с високим степеном вероватноће, као код идеалистичких философских система. Бог је за религију унутарњи факт човековог живота. За религиозног човека Он је главни покретач, почетак и крај живота. Која је главна карактерна црта религиозног човека и у чему се највише огледа његова религиозност? За религиозног човека је пре свега карактеристична молитва – личносно обраћање Богу.

Код људи који се налазе под утицајем источњачких мистичних и окултних система појам религије је сведен на појам медитације, односно на размишљање или обраћање човека самом себи. Ти системи гледају на молитву као на одређени вид аутосугестије. Испада да је сâм човеков дух и субјекат и објекат молитве и да је молитва нешто попут одређене идеје или мишљења које човек треба да усвоји. И материјалисти скоро на исти начин објашњавају молитву. И за њих је она неки вид аутосугестије. Неки се, пак, људи питају због чега је потребна молитва кад је Бог Дух, Апсолут, односно Дух Који све зна и боље од нас зна шта нама треба. Шта је то што Му ми можемо открити? Бог је свемудар и свеблаг и зашто бисмо Га онда требали молити за нешто? Дакле, по њиховом мишљењу молитва је непотребна. Она може бити само плод наше погрешне представе о Богу као о несавршеном бићу чије смо делање дужни да коригујемо својом личном молитвом. Но молитва је потпуна окренутост душе ка Богу. Она је тајна богопознања, тајна боговиђења. Свети оци називају човека словесним бићем, бићем које има дар речи. Човекова душа се обраћа Богу управо речима молитве. Молитва није информисање Бога о нашим потребама, него је предуслов за то да Божанска сила дође у додир с нашим духом и да делује у нама. Бог је свезнајући и познаје нас боље но што ми сами себе знамо. Он познаје сва Своја створења и зна будућност као и садашњост.

Но нас свезнање Божије без нашег личног учешћа препознаје као некакав предмет универзума, док посредством молитве, посредством откривања кроз молитву улазимо у другачији однос са Богом, личносни однос у којем човек као смртно, ограничено, слабо и грешно биће, но ипак личносно биће, разговара са апсолутним Бићем, Бићем бесмртним и свеблагим. Ту је у питању тајна, и то тајна приближавања човека ка Богу. Ту почиње оно што свети оци називају човековим обожењем. Ту се догађа тајна преображења човека као лика и обличја Божијег.

Човек се не моли само због тога да би од Бога добио некаква видљива добра, мада има и тога, или зато што на нашем животном путу бива много препрека које се могу успешно савладати само уз Божију помоћ. Није то најважније. Најбитније је то што током молитве човек добија нешто што је неупоредиво веће од свих блага овог света. Он добија залог благодати Божије, то јест започиње са богоопштењем, с процесом који ће се наставити и у вечности и који се никад неће завршити. Речено сликовито и донекле упрошћено, човек у молитви добија самога Бога. То је прво. Друго, молитва је реализација човекове љубави према Богу. То је одређени барометар нашег духовног живота. И као што свако од нас има потребу да буде с вољеним човеком, да контактира са њим и да, како се то каже, дишу исти ваздух, исто тако је и души, која воли Бога, потребна молитва јер и наша душа тежи да контактира са оним кога волимо. У томе се састоји једна од најважнијих психолошких законитости – законитост духовне симпатије, законитост складности. Ако човек воли Бога, онда тежи да буде у контакту с Њим. Кроз тај контакт човек се мења и преображава се по подобију Божијем. Ту се одвија један од најзначајнијих мистичких процеса – човек се уподобљује Богу. Кад нема молитве, онда човек схвата Бога као објективну реалност, а знамо да постоје неке објективне реалности које нас уопште не занимају. Ако се човек не моли, онда не може ни да живи хришћанским начином живота и његова је вера тада мртва. Та мртва вера је некакво стање у којем допуштамо могућност постојања Више Силе, а у таквом стању човек у суштини не поседује доказе или нека сведочанства о постојању Бога.

Која је разлика између верујућег и неверујућег човека? Претпоставимо да обојица имају иста знања, да поседују исте информације и исти ниво образовања. Па шта је то онда по чему се верујући човек разликује од неверујућег? Разлика је у томе што верујући човек осећа Бога и што у свом срцу има сведочанство о постојању Божијем. То његово унутарње сведочанство неодвојиво је од молитве. Неки људи се питају шта да чине да би поверовали у Бога. Одговор је веома једноставан – треба живети по заповестима Божијим и молити се. Молитва човековој души пружа реалне доказе о постојању Бога. Ми имамо очите доказе о постојању спољашњег света који доживљавамо кроз трансформацију наших органа чулâ и непосредно га прихватамо као датост, као реалност. И верујући човек исто тако непосредно, као реалност, осећа духовни свет, своју укљученост у њега, унутарњу повезаност с њим, савез са Богом и сталну овисност од Бога. Управо се по томе верујући човек разликује од неверујућег, па макар он по свом убеђењу био и идеалиста. Зато и јесте идеалиста онај ко разумски допушта могућност постојања Бога и сматра да је та његова теорија највероватније тачна. Али на томе се све завршава! За разлику од њега, верујући човек осећа Бога. Идеалиста размишља о Богу и може то да чини мирно, прекрштених ногу и с цигаретом у устима, док мисао о Богу код верујућег човека изазива осећај страхопоштовања пред Творцем. Код верујућег човека се формира хармонична веза између његовог духа и Апсолутног Духа, и то пре свега кроз осећај страхопоштовања.

Из књиге Архимандрита Рафаила Карелина „Дах живота“