Једна млада мајка је управо закорачила на стазу живота.

- Да ли је ово дуг пут? – питала је.

Њен Путовођа јој је одговорио:

- И дуг и тежак. Остарићеш и пре него што стигнеш до његовог самог краја. Али упамти да ће последак бити бољи него почетак.

Но млада мајка је била тако радосна да није могла да поверује како би ишта могло бити лепше од ових година.

И тако се она играла са својом децом, берући им цвеће дуж стазе којом пролажаху и купајући их у бистрим брзацима. А кад би их сунце помиловало, она би узвикнула од милине:

- Ништа на свету не може бити лепше од овог!

Потом је дошла ноћ… и олуја… и на стазу се надви тама. Деца се почеше трести од страха и хладноће. Мајка их привуче себи и покри их својим плаштом.

Деца прозборише:

- Мајко, не бојимо се, јер си ти с нама. Ништа нас не може позледити!

Затим свану јутро. Пред њима се указало брдо и они, пењући се на њега, осетише умор. Али мајка их је једнако бодрила:

- Имајте стрпљења јер само што нисмо стигли.

И деца би наставила да се пењу. Кад достигоше висину, рекоше:

- Мајко, да није тебе било, не бисмо могли сами да се успнемо.

Када је навече прилегла, погледала је у звезде и помислила:

- Данашњи дан је бољи од претходног, јер су моја деца научила како да истрајношћу премосте препреку пред собом. Јуче сам им дала храброст. Данас, пак, снагу.

Следећег дана појавише се чудни облаци који помрачише земљу... облаци рата, мржње и злобе. Како деца обневидеше и почеше да посрћу, мајка им рече:

- Подигните очи! Гледајте у светлост!

Деца погледаше. И угледаше непролазну славу изнад облака која их изведе из таме.

Те ноћи мајка помисли:

- Ово је најбољи дан од свих до сада, јер моја деца познаше Бога!

Пролазили су дани, недеље, месеци и године. Мајка је остарила и мало се погнула у страну. Али њена су деца била висока и јака и корачала су смело.

Кад пут постаде тежак, они је подизаху на своје руке и ношаху, јер беше лака попут пера. Најзад, стигоше и до врха брега. Одатле су могли да виде сјајан пут и златна врата широм отворена.

Мајка рече:

- Стигла сам до краја свог пута и уистину разумех да је он бољи од почетка; јер моја деца могу сама да корачају, чему ће и своју децу научити.

На то јој деца одговорише:

- Ти ћеш, мајко, увек ићи поред нас, чак и када будеш иза ових врата.

Стајали су и гледали како их у миру напушта. Врата се за њом затворише. Деца рекоше:

- Не можемо је видети, али је она и даље са нама. Мајка, каква је наша, је далеко више од успомене. Њено живо присуство се осећа.

 

Мајка наша је увек уз нас. Она је шапат лишћа који нас прати док ходамо улицом; мирис оплемењивача у нашим свеже опраним чарапама; хладна рука на нашем челу кад се не осећамо добро. Она живи у нашем осмеху. Искристалисана је у свакој сузи коју испустимо.

Она је место са ког смо потекли... наш први дом. И мапа коју следимо са сваким нашим кораком.

Мајка је наша прва љубав и наша прва туга и ништа нас на овом свету не може од ње одвојити... ни време... ни простор... па ни смрт!