Све у причама бива

Девојка и Дух

Ћутљивом језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе Свесвети. Од говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш по тишини срца мога, и чиниш га плодним.

Суседи моји, престаните с вашом земаљском мудрошћу. Мудрост се рађа а не ствара. Као што се Мудрост рађа у Богу, тако се она рађа и у земљи. Рођена мудрост ствара, но не ствара се.

Памећу ли се хвалите, хвалисавци! Шта је ваша памет до многопамћење? Па кад много памтите, како не запамтисте тренутке чудесног рађања мудрости у вама? Понекад вас чујем где говорите о великим мислима, што се код вас изненадно и без вашег труда роде. Ко их роди, многопаметни? Како се родише без оца, кад признајете, да им ви нисте родитељ?

Заиста вам кажем: отац им је Дух Свесвети, а мајка преостали девичански кутић душе ваше, у који Дух Свесвети још сме да уђе.

Тако се рађа свака мудрост и на небу и на земљи: од Девојке и Духа Свесветог. Над девичанством прве ипостаси залебдео је Дух Свесвети, те се родио Свечовек, Мудрост Божја.

Што је девичанство Оца на небу, то је девичанство Мајке на земљи. Што је дејство Духа Светог у небу, то је дејство Његово и у земљи. Што је рађање мудрости у небу, то је рађање мудрости и у земљи.

О душо моја, вечито изненађење моје! Гле, оно што се збило једном на небу и једном на земљи, има да се збуде и у теби. Мораш постати девојком, да би могла зачети Мудрост Божју. Девојком бити мораш, да би те Дух Божји замиловао. Сва чуда на небу и на земљи произашла су од Девојке и Духа.

Девојка рађа стваралачку мудрост. Распусна жена ствара јалово знање. Само Девојка може да види истину, а распусна жена може само да позна ствари.

Господе триипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у подне.

„Молитве на језеру“

Свети Николај Охридски и Жички

* * *

To a silent tongue and a contemplative mind You draw near, O All-Holy Spirit, bridegroom of my soul. You avoid a talkative tongue as a swan avoids a stormy lake. Like a swan you swim across the quiet of my heart and make it fruitful.

Desist from your wordly wisdom, my neighbors. Wisdom is begotten, not made. As Wisdom is begotten in God, so is it begotten on earth. Begotten wisdom creates, but is not created.

So, you braggarts brag about your intellect! What is your intellect except remembering many facts? And if you remem­ber so much, how could you have forgotten the moments of the wondrous begetting of wisdom within you? Sometimes I hear you talking about great thoughts that were born to you unexpectedly without any effort. Who bore these thoughts to you, intellectuals? How were they begotten without a father, if you admit that you did not father them?

Truly I say to you: the father of these thoughts is the All-Holy Spirit, and their mother survives as the virgin corner of your soul, where the All-Holy Spirit still dares to enter.

Thus every wisdom in heaven and on earth is begotten of the Virgin and the All-Holy Spirit. The All-Holy Spirit hovered over the chastity of the first hypostasis, and the Ultimate Man, the Wisdom of God, was begotten.

What the chastity of the Father is in heaven, the virginity of the Mother is on earth. What the action of the Holy Spirit is in heaven, His action is on earth. What the begetting of wisdom is in heaven, the begetting of wisdom is on earth.

O my soul, my eternal surprise! What happened once in heaven and once on earth must happen to you. You must become a virgin, so that you can conceive the Wisdom of God. You must be a virgin, so that the Spirit of God may fall in love with you. All the miracles in heaven and on earth originate from the Virgin and the Spirit.

A virgin gives birth to creative wisdom. A wanton woman creates barren knowledge. Only a virgin can see truth, while a wanton woman can only recognize things.

O triune Lord, cleanse the vision of my soul, and bow down Your face over her, so that my soul may glisten with the glory of her Lord, so that the wondrous history of heaven and earth may be unsealed in her, so that she may be filled with glittering like my lake, when the sun hovers above it at noon.

Prayers by the lake

by St. Nikolai of Ohrid and Zica

Џевад Галијашевић

Тајна приближавања Богу

Слика: Владимир Панич

По чему се филозофија идеализма разликује од религије? Та философија је покушај да се постојање и примарност апсолутног духа докаже логичким расуђивањем, односно покушај да се оно што је надрационално објасни рационалним путем. Као и сви философски системи и идеализам је заснован на хипотези, односно на недоказивим начелима која се прихватају на веру, али не у религијском значењу вере, већ у смислу вере у одређену претпоставку. Након тога се на том недоказивом постулату путем логичког расуђивања гради читав систем. Поставља се питање по чему се то суштински религија разликује од философије ако је већ философија поставила себи за циљ да докаже идеју постојања Бога. Разлика је у томе што је религија тежња да се уђе у општење са Богом. За религију Бог није апстрактна идеја нити хипотеза с високим степеном вероватноће, као код идеалистичких философских система. Бог је за религију унутарњи факт човековог живота. За религиозног човека Он је главни покретач, почетак и крај живота. Која је главна карактерна црта религиозног човека и у чему се највише огледа његова религиозност? За религиозног човека је пре свега карактеристична молитва – личносно обраћање Богу.

Код људи који се налазе под утицајем источњачких мистичних и окултних система појам религије је сведен на појам медитације, односно на размишљање или обраћање човека самом себи. Ти системи гледају на молитву као на одређени вид аутосугестије. Испада да је сâм човеков дух и субјекат и објекат молитве и да је молитва нешто попут одређене идеје или мишљења које човек треба да усвоји. И материјалисти скоро на исти начин објашњавају молитву. И за њих је она неки вид аутосугестије. Неки се, пак, људи питају због чега је потребна молитва кад је Бог Дух, Апсолут, односно Дух Који све зна и боље од нас зна шта нама треба. Шта је то што Му ми можемо открити? Бог је свемудар и свеблаг и зашто бисмо Га онда требали молити за нешто? Дакле, по њиховом мишљењу молитва је непотребна. Она може бити само плод наше погрешне представе о Богу као о несавршеном бићу чије смо делање дужни да коригујемо својом личном молитвом. Но молитва је потпуна окренутост душе ка Богу. Она је тајна богопознања, тајна боговиђења. Свети оци називају човека словесним бићем, бићем које има дар речи. Човекова душа се обраћа Богу управо речима молитве. Молитва није информисање Бога о нашим потребама, него је предуслов за то да Божанска сила дође у додир с нашим духом и да делује у нама. Бог је свезнајући и познаје нас боље но што ми сами себе знамо. Он познаје сва Своја створења и зна будућност као и садашњост.

Но нас свезнање Божије без нашег личног учешћа препознаје као некакав предмет универзума, док посредством молитве, посредством откривања кроз молитву улазимо у другачији однос са Богом, личносни однос у којем човек као смртно, ограничено, слабо и грешно биће, но ипак личносно биће, разговара са апсолутним Бићем, Бићем бесмртним и свеблагим. Ту је у питању тајна, и то тајна приближавања човека ка Богу. Ту почиње оно што свети оци називају човековим обожењем. Ту се догађа тајна преображења човека као лика и обличја Божијег.

Човек се не моли само због тога да би од Бога добио некаква видљива добра, мада има и тога, или зато што на нашем животном путу бива много препрека које се могу успешно савладати само уз Божију помоћ. Није то најважније. Најбитније је то што током молитве човек добија нешто што је неупоредиво веће од свих блага овог света. Он добија залог благодати Божије, то јест започиње са богоопштењем, с процесом који ће се наставити и у вечности и који се никад неће завршити. Речено сликовито и донекле упрошћено, човек у молитви добија самога Бога. То је прво. Друго, молитва је реализација човекове љубави према Богу. То је одређени барометар нашег духовног живота. И као што свако од нас има потребу да буде с вољеним човеком, да контактира са њим и да, како се то каже, дишу исти ваздух, исто тако је и души, која воли Бога, потребна молитва јер и наша душа тежи да контактира са оним кога волимо. У томе се састоји једна од најважнијих психолошких законитости – законитост духовне симпатије, законитост складности. Ако човек воли Бога, онда тежи да буде у контакту с Њим. Кроз тај контакт човек се мења и преображава се по подобију Божијем. Ту се одвија један од најзначајнијих мистичких процеса – човек се уподобљује Богу. Кад нема молитве, онда човек схвата Бога као објективну реалност, а знамо да постоје неке објективне реалности које нас уопште не занимају. Ако се човек не моли, онда не може ни да живи хришћанским начином живота и његова је вера тада мртва. Та мртва вера је некакво стање у којем допуштамо могућност постојања Више Силе, а у таквом стању човек у суштини не поседује доказе или нека сведочанства о постојању Бога.

Која је разлика између верујућег и неверујућег човека? Претпоставимо да обојица имају иста знања, да поседују исте информације и исти ниво образовања. Па шта је то онда по чему се верујући човек разликује од неверујућег? Разлика је у томе што верујући човек осећа Бога и што у свом срцу има сведочанство о постојању Божијем. То његово унутарње сведочанство неодвојиво је од молитве. Неки људи се питају шта да чине да би поверовали у Бога. Одговор је веома једноставан – треба живети по заповестима Божијим и молити се. Молитва човековој души пружа реалне доказе о постојању Бога. Ми имамо очите доказе о постојању спољашњег света који доживљавамо кроз трансформацију наших органа чулâ и непосредно га прихватамо као датост, као реалност. И верујући човек исто тако непосредно, као реалност, осећа духовни свет, своју укљученост у њега, унутарњу повезаност с њим, савез са Богом и сталну овисност од Бога. Управо се по томе верујући човек разликује од неверујућег, па макар он по свом убеђењу био и идеалиста. Зато и јесте идеалиста онај ко разумски допушта могућност постојања Бога и сматра да је та његова теорија највероватније тачна. Али на томе се све завршава! За разлику од њега, верујући човек осећа Бога. Идеалиста размишља о Богу и може то да чини мирно, прекрштених ногу и с цигаретом у устима, док мисао о Богу код верујућег човека изазива осећај страхопоштовања пред Творцем. Код верујућег човека се формира хармонична веза између његовог духа и Апсолутног Духа, и то пре свега кроз осећај страхопоштовања.

Из књиге Архимандрита Рафаила Карелина „Дах живота“

Писмо англисте британском амбасадору

Отворено писмо Јелене Радојковић, директора Oxford Центра, амбасадору В. Британије, Њ.Е. Денису Кифу поводом британског предлога Резолуције о Сребреници

Поштовани,
Овим путем желим да изразим своје дубоко разочарење као и огорченост поводом предлога британске владе који се односи на Резолуцију о Сребреници.

Више од 40 година свог рада и живота посветила сам неговању и промоцији британске културе и језика. Рођена сам у Бечу (Vienna, 1944). Студирала сам англистику/германистику у Хамбургу, Њујорку, Карачију и Београду. Већ 25 година водим лингвистички центар (Oxford Centar, Београд/Ниш). Кроз нашу школу енглеског језика прошло је више хиљада студената, а књижара Oxford Centar, која ради у оквиру исте организације, је за ових 25 година у сарадњи са британским издвачким кућама Oxford, Longman итд. продала хиљаде уџбеника за енглески језик. Заједно са британским стручњацима, организовала сам мноштво стручних семинара по целој Србији који су имали за циљ промоцију енглеског језика и културе, али и стварање тржишта за британске издаваче.

Пре свега, своје дубоко неслагање изражавам у погледу термина геноцид који се користи у резолуцији. Сама дефиниција геноцида, како лингвистички тако и фактички, не може бити примењена на случај Сребреница:

1. Жртве страдале у грађанском рату у Сребреници нису биле жене и деца већ наоружани војно способни мушкарци. То у основи дисквалификује термин геноцид.

2. Број жртава никада није утврђен, а пошто српска страна није имала увид у истраживања, не можемо прихватити ту квалификацију нити број жртава. Број жртава утврђен 2005. био је 1.180. На волшебан начин тај број је 2014. године достигао 6.400 жртава, а ове године појавом „неких нових жртава“ дошло се до броја од 8.000. Питамо се колико ће жртава бити нпр. 2020. године?

3. Цео немио догађај одвијао се у заштићеној зони УН, која је подразумевала демилитаризацију.

4. Познато је да су по уласку српских снага у Сребреницу евакуисани жене и деца на муслиманску територију. Апсолутно није јасно како су се у тој „демилитаризованој“ зони изненада затекли наоружани муслимански војници Насера Орића?

5. ДНК анализа доказано није поуздана, а врло вероватно је и фалсификована, јер су босански Муслимани потпуно истог етничког и генетског порекла као Срби, што је историјски потврђено.

6. Велики број светских и српских аналитичара тврди да је цео догађај у Сребреници био намерно исцениран како би се створио повод за бомбардовање Срба од НАТО, без одобрења Савета Безбедности УН. Као што је познато, овај преседан је отворио врата свим будућим ратовима, разарањима и милионским жртвама на Блиском истоку, у Африци и Азији у 21.веку.

7. Парадоксално је да се прави геноцид над 3.500 српских цивила у тој истој Сребреници не само не подводи под геноцид него се не спомиње ни као ратни злочин. Да не говоримо о осталим страдањима српских цивила широм бивше Југославије који су били мучки убијани од стране Ал Каиде, Муџахедина, хрватско-америчке војске и „савезничког бомбардовања“.

8. Наводи који говоре о Сребреници као највећем геноциду после другог светског рата су једна крајње манипулисана и лажна конструкција и зато, све док се не организује кредибилна међународна истраживачка комисија, која би укључивала и српску страну, не можемо прихватити никакве квалификације јер оне очигледно у овом тренутку само служе даљем бруталном понижавању српског народа. Најгоре је што овим чином Западна Алијанса покушава да оправда ничим изазван распад Југославије и бомбардовање Србије, а у крајњој инстанци и даље раздваја и спречава помирење народа у бившој Југославији. Питање је, коме то иде у корист и на част?

У својој историји српски народ никада није починио геноцид. Вековима је живео са муслиманима и другим верским заједницама и развио највећу толеранцију према свим народима света.

Што се тиче геноцида, историјски највећи ратни геноциди (после јерменског у 20. веку) догодили су се у Првом и Другом светском рату над Србима у Хрватској, Босни и на Косову.

У току Првог светског рата страдало је више хиљада српских цивила од стране аустријске војске, а о чему постоји обимна филмска и фото документација. Српска војска је тада задивила цео свет јер је војне заробљенике не само чувала него и хранила на истом „казану“, о чему су сведочили сви западни медији али исто тако и британске болничарке. Србија је тада изгубила милион и по радно способног и репродуктивног становништва. Жртве геноцида из Првог светског рата никада нису изнете пред светску јавност нити је Србија добила икакву ратну одштету.

У Другом светском рату у највећем геноциду над српским цивилима (1941-1945) у квислиншко-ватиканској Хрватској под окриљем немачке окупације, а под руководством хрватских усташа, заклано је око два милиона српских цивила. Документацију о томе можете потражити :

– BBC documentary – преко пола милиона жртава;

– Spiegel, април 2010 – 1.8 милиона жртава;

– Karl Heinz Deschner, познати немачки католички теолог, у својим бројним радовима наводи два милиона жртава.

Као ни сва претходна страдања Срба, тако ни овај геноцид није признат од међународне заједнице нити је икада одата пошта овим милионским жртвама.

Такође, изгледа да смо заборавили све жртве британских бомбардовања Србије у 20. веку, те остаје питање зашто је Британија бомбардовала српске градове и цивиле, а да притом Срби никада у историји нису напали Велику Британију и њену територију.

После свега наведеног, поставља се питање да ли Велика Британија има морално право, односно кредибилитет, да буде „Judge and the Jury“ не само у случају Сребреница него и уопште. Колико је геноцида, злочина и отимања националних добара учињено у име и за рачун В. Британије у протеклим вековима британских колонијалних ратова на свих пет континената, од Америке, преко Африке, Индије и све до Кине, где се број жртава мери стотинама милиона.

Дакле, ароганција са којом се британска влада поставља у случају Сребренице представља не само крајњи цинизам него и увреду, како српског тако и свих народа света, а кључно питање је који је смисао и циљ оваквог чина.

Наглашавам да се ово моје обраћање односи на политику В. Британије, нипошто на британске народе, који су, упркос империјалном изобиљу, имали своје тешке тренутке у историји.

Такође, моје обраћање није лично и овим путем желим да изразим дивљење према Вашем одличном познавању српског језика. Надам се да ћете имати жељу и прилику да упознате најстарију европску цивилизацију, која не само да је настала на територији данашње Србије (Лепенски Вир, Винча итд.) него је српски народ све њене тековине (језик, митологија, етнографија...) очувао и до дан данас, и предао осталим народима Европе (о чему пишу Gordon Childe, Bryan Sykes, Stephen Oppenhaimer, Collin Renfrew...).

У доброј вери,

Јелена Радојковић
директор Oxford Центра

 Извор

у.п.: Ових дана Косово је добило свој позивни број, а остао је још један који треба да се додели и који је за сада тајна. Да ли је то Санџак или Војводина, питање је. Размишљајте о томе: комадање Србије није готово. Са променом Устава то је неминовност. Зато, искључи телевизор, спаси Србију, ако никог другог ради, себе ради. И реци: НЕ промени Устава!

20 година од ослобођења Сребренице

Ово је Црква

Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:

- Синко, обратите мало више пажње, чини ми се да ви то не радите баш како би требало!

Овај одговори, помало увређено:

- Па, знате, Ваша Светости, свака птица пева својим гласом!

Патријарх ће на то:

- Јесте, синко, али у шуми. Ово је Црква!

Ћирилица под окупацијом

Слика преузета са: Прогон ћирилице и српског језика

АКО МИ СРПСКИ НЕ ПИШЕШ, НЕМОЈ ДА МИ ПИШЕШ ВИШЕ

Честити Србин дипл.инж. Владимир Лепојевић, који је у деветој деценији свог живота, при сваком сусрету ме је нечим обрадовао и научио, па и писмености, по којој је далеко испред мене.  Толику љубав према српству, а нарочито толику бригу за српски језик и писмо, ретко сам виђао. Наводим само један пример како ми је душу огрејао. Као рударски инжењер радио је 1959.г. у Страгарима, па је познавао и запосленог радника који је био потомак Танаска Рајића. Овај му је причао да га је пре Другог светског рата сваке године одвозила војска у Крагујевац на обележавање Крсне славе артиљеријског пука. Тамо би он био обучен у белу свечану униформу, и са сабљом о пасу посађен на коња приликом одржавања параде. Можда је потребно да подсетим данашње Србе: Танаско Рајић погинуо је на Љубићу у Другом српском устанку бранећи српске топове.
Драги колега Лепојевић искрено се радује што има и млађих људи који брину за српски национални интерес, па ми је недавно послао писмо са три прилога који би можда могли тргнути Србе на размишљање, опрез и акцију.
О каквом узорном карактеру се ради показаћу овим примером.
Осамдесетих година прошлог века одржаван је у Београду неки научни скуп, па је и он пријавио свој рад. Речено му је да је једино његов рад исписан ћирилицом и да то није згодно, па би га морао написати на латиници. Радије је повукао свој рад него да изда себе и српство.
Ево прилога :

„Политика“ је објавила 25.9.2001. Танјугову информацију о америчком списку терористичких организација.Да ли је тај попис потпун? Не верујем. Ево и зашто.
У последњој години Другог светског рата, Ален Далс објављује амерички стратешки програм за терористичко уништење Русије ( у међувремену је „програмом“ обухваћено много више нација, посебно православних, словенских.) Због обавезе скраћивања текста, објављен у Информативном билтену превода ЦВНДИ Војске Југославије бр. 1/2001.г., сводим на следеће ставове:
1 )  За заглупљивање и отупљивање људи уложити све (злато, сву материјалну моћ). У људски мозак и свест посејати хаос и тако их приклонити лажним вредностима. Како? Наћи своје истомишљенике, савезнике  у Русији.
2 )  Последице? Трагедија непокорног народа је неизбежна због губитка самосвести. Литература, позоришта,биоскопи – сви ће величати најнижа људска осећања.
3 )  Подржавати и величати „уметнике“ који ће наметати и продубљивати у свести људи култ секса, насиља, садизма ,издајства – свега неприродног.
4 ) Неприметно али стално исмевати часност и поредак представљајући их тако архаичним.
5 ) Све људске пороке : лаж, превару, пијанство, наркоманију, издајство вешто и неприметно наметати.
6 ) Само ће понеко увиђати шта се догађа, али такве треба довести у неповољан положај, односно у предмет за исмевање. Тако ће се стварати поколења једно за другим.
7 ) Људе придобијати још у младости, зато главну пажњу усмеравати на омладину, изопачавати је, кварити, учити разврату. Од младих направити цинике и простаке – космополите. Коментар је сувишан.

„ПОЛИТИКА“, 29.9.2001. Умножи и дај другима !
Приредио : Немања Видић

Извор

Мале животне приче

Ко не научи – понавља

Непосредно са упадом непријатељских тенкова на територију Србије, један стари Србин изађе на друм и леже. Нико да га помери одатле! У том један од страних официра нареди да га војници пошто-пото доведу, да он види шта се то матори Србин буни.

Србин, изашавши пред овога надувенка, рече:

- Опет сте дошли! Седамсто година овде долазите и ми вас терамо, а ви и даље долазите. Јесмо ли ми икад код вас овако долазили? Никад! А ви никако да научите... Терали смо вас - и опет ћемо!

Амин.

Видовданска Нада

Будите у нади радосни,

у невољи трпељиви,

у молитви постојани

(Рим. 12,12)

Видовдан је празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног поуздања у боље сутра. Видовдан је ведар поглед из вечне будућности, из есхатона у невеселу садашњост. Видовданска нада је пак покајничка чежња за оним што смо имали па изгубили, али и сигурно и неопходна, већ и насушна, јер само она може да оживи нашу свеопшту српску умртвљеност. Не грешна патетика пораза, не сентиментално разочарење, не очајавање због милосрђа Божијег, већ здрава еванђелска нада може да нас подржи у постојаном ишчекивању дана који ће прековати мачеве косовске у плугове, а копља у српове (Ис 2,4). Не говори пророк Исаија о ковачким пословима, већ о преображењу свенародних особености, свенародне душе у којој весело прижељкујемо будућност чија је „светлост боља“ од ма које обећаване утопијске „светле будућности“, јер је Светлост наша „небеска Отаџбина“, јер је Светлост наша Небеска Србија.

Ми, браћо и сестре, видовданском радосном надом „показујемо да тражимо Отаџбину“ (Јев 11,14), да тражимо и налазимо Небеску Србију, Небеску Отаџбину која је Сион, Нови Јерусалим. Та отаџбина је створена за све, прима све, у њој нема ограда и граница, слободно се може свуда. У тој небеској Отаџбини нема Грка и Јеврејина, Србина и Шиптара, сви су једно у Господу Христу.

Но сада наша будућност изгледа врло невесела и неизвесна, јер смо изгубили видовданску наду и потрли понеки смисао, а окренули леђа Оном Главном Смислу, који нас је уразумио и оглавио у самоме Богу. Окренули смо леђа оваплоћеној Речи-Сину, Јединородноме од Оца, преко кога нам се Отац јавио и показао лицем у лице! Потрли смо јединствени смисао закона деце Божије који нам је Син открио – да у Бога с љубављу верујемо, да се међусобно волимо, да се жртвујемо једни за друге, да се у непоколебивој и нераскидивој светости брака више рађамо, да служимо једни другима… А шта сада са нама бива? – Постајемо копилад, а не синови (Јев 12,8)! Сваки од изречених смислова оног законодавног смисла Божије, и, авај, претежак су захтев за нашу окамењену склоност према ропству, према неслободи и према греху!

Слобода је недостижан захтев за нас спутане безнађем. Не волимо ни себе, ни брата, јер не љубимо Бога, Оца нашег!

Као копилани не познајемо Оца, па зато негујемо завист и мржњу према браћи која имају Оца. Том копиланском нарави довели смо себе у стање крајње духовне пустиње и празнине, те изгубили косовско Отечество. Без Оца, шта ће нам Отечество ?

Некада смо били народ радосне наде, коју је симболизовао косовски божур. Некада смо били народ са живим поривом за избављењем из опасности које прете пропашћу, који симболизује арханђелски бели крин спасоносног духовног богословља. Некада смо били народ у невољи трпељиви, што симболизује смиље и босиље. Некада смо били народ у молитви постојан, што симболизује тамјан и измирна. Били смо народ наде која нас је штитила од злотвора, ослобађала од окупатора, откупљивала од белосветских уцењивача, оздрављала од болести и прослављала у понижености.

Ми, прожети видовданском надом, надамо се избављењу од великог зла. У име те наде се жртвујемо, крштавамо у властитој крви, сасвим мученички. Ко хоће да спасе себе и брата, мора себе згазити: ко хоће да се спасе-пропашће за овај свет! О, треба пропасти до дна, до покајања, до у тесна врата! До крста!

Господ ни себе није спасао од крста, јер без крста нема Васкрсења! Ако као народ желимо да васкрснемо, да остваримо своју наду на вечно спасење, морамо се вратити видовданској вери кнеза Лазара и његове војске. Ни време честитога кнеза није било боље од овог нашег за оправдање здраве наде у ослобођење. Апостол народа нам је рекао: Пренимо се од сна, јер нам је сада спасење ближе (Рим 13,11)! Бдимо, не спавајмо! Дух времена је стара варалица. Пробудимо се и оперимо! Оскрнавили смо се сваковрсним издајама и изневеравањима, мрзећи пријатеље и додворавајући се непријатељима, смишљеним лажима и подвалама, самолажима, крвљу проливеном у братоубилачким ратовима и ратним непочивима према иноплеменицима, гоњењем своје Свете Цркве и проливањем невине крви светих мученика за веру, убијањем деце у мајчином крилу и суседа за педаљ земље, убијање, свргавањем и протеривањем краља, миропомазаника Божјег, гонећи најбоље и одликујући најгоре, распињањем и черечењем свог српског језика, јединог неопозивог матерњег блага и наслеђа…. Упрљали смо се, блато нас је преплинуло, па тако прљави више не можемо на своје чисто цветно и Свето Поље, на Косово, где је наш свет створен! Не можемо, јер се за нас на Косову земља дотиче са Небом!

Јеромонах Иларион (Ђурица)

Извор: Фејсбук

Судски извршитељи ван норми закона

Радио Снага народа покреће серију емисија на тему законодавства и доношења нових закона по нормама ЕУ - Судски извршитељи ван норми закона!!!

Цео текст

Погледати и ово:

Преко ноћи остали без свега

Прва од емисија посвећена овој теми

Гости: адвокат Здравко Војиновић

адвокат Дејан Живановић

* * *

Уз то да додам и ово:

Неспособна власт прво потопила Обреновац а потом и опљачкала!!!

Отшелник

Наш отшелник је једно од најпознатијих лица Свете Горе, човек образован, бивши инспектор богословије, који се „смирио“, како за њега кажу Светогорци, и отишао међу усамљеничке подвижнике, по примеру древних. Многи ходочасници желе да га виде и да чују његове мудре речи. Посетиоци као ми почињу да га замарају. Доктор се са њим већ раније дописивао. По писмима, отшелник је закључио да он не само што жели да пређе у Православље, него и да прими монашки постриг. Странац је заиста неколико дана проживео у Пантелејмоновом манастиру, али не само што се није приближио монаштву, него ће пре бити да се према њему понео критички. Њега је чудила „непрактичност“ монаха, и уопште, његове сопствене идеје су биле сасвим друге.

Отшелник га је у почетку примио веома срдачно, скоро као свога – а и уопште, из његових брзо изговорених, негласних и стидљивих речи избијао је задивљујуће топли флуид. Мене је тај човек одмах узбудио и растопио, као да сам изнутра „потекао“. Он је смушено седео на шамлици не знајући куда да дене своје велике руке, шта да ради са ногама, и у пола гласа, брзо, даваше кратке реплике нашем младићу, преводиоцу. А овај је са истом оном непоколебивошћу, као и раније у чамцу, не журећи се, преводио.

Ево, приближно, одломка тог разговора:

Доктор: Мени се допадају манастирске службе. Али, човек може да буде монах, и да истовремено обезбеди себи удобан живот, да унапреди имање, да успостави чврсте трговачке везе.

Отшелник: Нас то не интересује.

Доктор: Живот је живот. Он има своје законе. Ја разумем да се на овим голим стенама ништа не може узгајити. Али, они који живе у манастиру, располажући шумама, виноградима, маслинама...

Отшелник (са осмехом): Газде и спахије су у свету... тамо како ко хоће, тако и управља... заводи производњу, фабрике, бави се трговином...

Доктор: У овој земљи се може одлично живети. Могли би се позвати инжињери, агрономи, спровести путеви.

Отшелник (тужно и брзо): А ми бисмо да од свега тога одемо што даље.

Доктор: Ви треба да пропагирате своје манастире у Америци.

Отшелник: Ми треба вечно да стојимо пред Богом и да се смирено молимо.

Доктор: Код католика постоји пропаганда. Недавно сам видео филм у коме је приказан живот католичког манастира.

Отшелник: А ми немамо шта да покажемо. Ми себе сматрамо последњим међу људима... Шта ту да се показује? Не, ми немамо шта да показујемо... Молимо се, не бисмо ли душу спасли.

Доктор: Ако се пропаганда у Америци правилно усмери, могла би се добити лепа средства.

Отшелник (тихо и брзо): Од чега нас избави, Господе.

(Па о судбини Русије)

Отшелник: ... Зато се и сасула, јер је толико греха успела да нагомила.

Доктор:  Запад није мање грешан, али није пао и није се подвргао таквој несрећи. Русија је сама крива што се није изборила.

Отшелник: Значи, тако је требало.

Доктор: Како то требало? Зашто би Бог строже кажњавао баш њу, а не и друге земље?

Отшелник (меко, али узбуђено): Зато што је и волео више. И више јој је послао невоља. Да нас брже освести. И да се покајемо. Кога заволим, од тога ћу више и тражити, и томе ћу припремити особит пут, који не личи ни на шта друго.

Изгледа да је то била највиша тачка разговора. Отшелник се загрејао. Тихо узбуђење као да је почело да светлуца, као да су електричне искре стале да сипају из њега. Он је брзо, скоро нервозно почео да говори да ће управо Русија имати највише користи, премда је много преживела и пропатила, премда је и много од њених земаљских богатстава било разорено.

Доктор: Какве користи?

Отшелник: Другог богатства је за то време много дато. А мученици? Зар то није богатство? Убијени, измучени? Знате ли митрополита Венијамина?

И поново је стао да доказује како је мучеништво Русије знак посебне милости, да раније правог мучеништва за веру код нас није ни било, ако се не узму у обзир појединачни случајеви. А сада је по први пут дан крста исповедништва.

Али, разговор се није одржао на тој висини...

Када је доктор дошао до тога да би требало техничким и хемијским средствима уништавати бољшевике, отшелник је сасвим заћутао.

Из књиге „Светогорске стазе“

Борис Зајцев, Павле Рак

Хиландарски путокази

Ватопедска „Утешитељка“

У Ватопеду смо провели веома пријатан, помало „италијански“ и ренесансни дан. Наравно, као и у Лаври, посетили смо саборну цркву, целивали многобројне ватопедске светиње, били на литургији, али је од свега што смо видели у том манастиру најјасније у сећању остала библиотека, а у самој билиотеци таква „светска“, али дивна ствар – Птоломејеве географске карте (ако се не варам, из ХI века).

Лавра Светог Атанасија је у једном тренутку била отпала у „латинство“ (за време Михаила Палеолога). Ватопед је, напротив, чак претрпео и мучеништво: за противљење да прихвати унију игуман Јефтимије је био утопљен, а дванаест монаха обешено. У Лаври предање говори о гробљу монаха-одступника. Ватопед би могао да покаже гробове својих исповедника у борби против запада. Па ипак, Лавра је манастир густо-источни, а Ватопед на себи носи лаки дашак запада. Чак га и легенде везују са западом.

Он је основан, каже се, на месту, где су под грмом нашли морем избаченог (после бродолома) царевића Аркадија, будућег императора (брата Хоноријевог, који је пловио из Рима у Константинопољ и овде био захваћен буром – V век).

Затим је и његова сестра, знаменита Гала Плацидија, имала везе са манастиром.

Ко је боравио у Равени сећа се њеног дивног маузолеја са саркофазима, сињом измаглицом, тајанственим светлуцањем модрикастих мозаика. У младости се са заносом читало о овој лепотици чије црне очи и данас гледају са мозаичког портрета. Буре, драме, љубав и политика, раскош и невоље, смелост и узвишеност испунили су њен живот. Било је задовољство када сам у Ватопеду открио траг хероине.

Легенда о Гали Плацидији је довољно загонетна. У та времена женама још није био забрањен доступ на Свету Гору. Она је пожелела да на пропутовању из Рима у Константинопољ посети Ватопед. Али, када је на побочне двери улазила у храм Благовести, зауставио је тајанствени глас Богородице и забранио јој да иде даље. Царица је пала ничице на под и стала да се моли, али ушла није. Касније је наредила да се на том месту изобрази лик Богородице. Икона и данас постоји, у ниши поред улаза. Али, шта значи ова прича? Зашто јој је Пречиста забранила да уђе? Да ли је у њеном лицу био заустављен запад? Или је била задржана управо жена? Плацидија је несумњиво била јарки израз женског принципа. У том случају то као да је предзнак касније забране уласка жена на Свету Гору. Или је, на крају, у питању нека црта личне Галине судбине?

Ко зна. Икона у ниши је сачувала назив Предзнаменатељнице, док је Ватопедски манастир, са својом библиотеком, ученим монасима, комфором и раскоши, добром кухињом, григоријанским календаром, елегантним мантијама монаха, сјајним винским подрумом – задржао нијансу извесног православног бенедиктинства.

Из књиге „Светогорске стазе“

Борис Зајцев, Павле Рак

Хиландарски путокази

Јога - странпутица

О психологији масе

„Дошао је Дарвин па више нисмо Божји људи већ мајмуни, дошао је Фројд да бисмо ослободили своју сексуалност (жене су хистеричне јер не могу да спавају са комшијом). И шта се десило сада када смо ослобођени од свега? Да ли смо сад здрави? Психолошки? Физички? Где иде овај свет? То очигледно није било апсолутно у реду, али је урађено намерно, јер с таквим човеком масе можеш да манипулишеш, он је безуман, нема смисао живота, само оно што му се нуди преко медија: да има добра кола, где ће да иде на летовање, да пије кока-колу, да изгледа на одређени начин, док му главне ствари измичу. Дакле, униформисање једно и прављење идиота, те манипулисање са њима. Томе је послужила медицина у широкој мери, а психијатрија нарочито.“

Гост емисије др Јована Стојковић, специјализант психијатрије