Све у причама бива

Браниоци Београда 1915.

Чипкасти црни шортс

 

„Принцеза Ана“

 

 

Бебећа капица

 

 

Србски православни појци

Сећате ли се ових момака?

А ево и њиховог првог концерта пред објављивање цд-а.

Сан смешног човека

Изузетан анимирани филм рађен по мотивима приповедке Ф.М.Достојевског. Филм је радио један од највећих светских аниматора Александар Петров, добитник «Оскара».

Сан смешног човека приповеда о очајном човеку, који је огорчен животом и који одлучи да почини самоубиство. На путу који води ка његовој кући, он упознаје девојку у невољи која га моли да дође и помогне јој, али он не пристаје и одбацује чак и девојчицу чија је мајка у опасности...

Допусти

Рекли су о Србима

Слика преузета са: Српска историја

Сећате ли се ове приче? Многи од нас су за ово сазнали тек недавно. Међутим, то што се десило тада није након тога и замрло. Та искра, чини се, светли у Србима кроз векове, да се та светлост излила и у јеку грађанског рата који је за нама.

Наиме, кад су из правца Хрватске кренуле колоне Срба испред усташке каме, тада су и Илочани тражили да пређу на хрватску страну и то идући кроз Шид. Српска власт је дозволила да прође колона жена, деце и стараца; полиција је тражила од српског народа да у то време не буде никог на улици и све је прошло без иједног инцидента. Исто тако се десило и у време жестоких борби у Хрватској кад су мештани једног хрватског села крај Маркушице тражили од Срба да их пропусте, а они ће им заузврат предати оружје – и они су прошли без иједне огреботине. А треба ли спомињати како су са друге стране пролазили Срби? Да споменемо Олују или Тузланску колону?

Знају нас одлично. То се види и по понашању. Знају од каквог смо духа и труде се из петних жила да тај дух сломе у нама. Тај дух није ни налик њиховом: није ни осветољубив, ни освајачки. Србин је само бранио и брани једино што има – Христа и веру Православну.

Сила крста

Три девојке су ходале по железничким шинама кад се нађоше између два мимоилазећа воза али осташе живе. Ту у близини стајали су демони и жестоко се расправљали.

- Што ниси гурнуо прву девојку под воз? – викали су на једног. – Сад би њена душа припала нама.

– Нисам могао; на девојци је био крстић!

– А ти зашто си оклевао? На другој није било крстића! – викали су на другог.

– Она није имала крстић, али се осенила крсним знамењем.

– А зашто си ти зевао? Трећа је сасвим неверујућа!

– То јесте тачно, али њу је њена мајка закрстила пред полазак, рекавши: „Иди с Богом!“

У слободном преводу са руског за блог и причољупце причу је превела причалица.

Радоје Домановић

Чипкасте рукавице

 

 

 

 

„BBC“ и неугодна истина

Нашој ФБР редакцији се јуче (15. сеп 2015.) обратио угледни BBC продуцент Џон Нил са захтевом за радио интервју (на „BBC Radio 4“ станици) поводом ситуације са „избеглицама“ у Србији.

Господин Нил је потом (на нашу препоруку) контактирао члана уже ФБР редакције, уважену гђу Ђоровић, која поседује завидну експертизу у тој области.

Након што му је она, током телефонског „прелиминарног интервјуа“, јасно предочила своје аргументе и сазнања о правој позадини овог наводно „спонтаног езгодуса“, за који највећу одговорност имају управо водеће Западне силе, укључујући евроатлантске „ентитете“: НАТО и ЕУ- господин Нил је једноставно одустао од интервјуа.

Следи транскрипт „прелиминарног интервјуа“ (односно, за BBC политички некоректне истине) који је за вас припремила наша уредница мр Биљана Ђоровић…

(уводни коментар – ФБР уредник М. Новаковић)

----------------------------------------------------------

„BBC“ и неугодна истина:
Након разговора са ФБР уредником одустали од планираног интервјуа…

BBC (Би-Би-Си) – који се и даље представља као сушто оличење “непристрасности“ (impartialitу) позива потенцијалне саговорнике унапред, како би направио избор гостију који треба да се уклопе у задате оквире којима Нови светски поредак рационализује своју монструозну праксу. Након ове провере – BBC одлучује кога ће позвати у емисију а кога неће. То се веома добро видело на мом примеру: позвана сам телефоном у уторак, 15. септембра 2015.) око 21 сат, како бих новинару/продуценту изложила своје увиде о „мигрантској кризи“ у Србији и ЕУ.

Питање новинара BBC било је: Изложите нам, молим вас, свој поглед на ситуацију у Србији и ЕУ насталу услед „мигрантске кризе“.

——

Ево транскрипта мог одговора (урађеног према сећању):

Такозвана „мигрантска криза“ представља операцију Новог светског поретка коју можемо назвати: „велика сеоба народа“. Ова операција се одвија у складу са базичном методологијом успостављања Новог светског поретка – хегелијанском дијалектиком: акција – реакција – решење, као и формулом Врховног Савета шкотског реда масонерије: „ред из хаоса“ (ordo ab chao).

„Мигранти“ са Блиског Истока и Северне Африке, регрутовани су, вођени, усмеравани и финансирани од стране центара моћи Новог светског поретка, у складу са плановима стварања Новог Блиског Истока и преласка на следећу геостратешку фазу успостављања Новог светског поретка.

Један од централних стратешких докумената по којима се одвија процес дестабилизације и прекомпоновања Блиског Истока је „Јинон план“ из 1982. године. Ратови у Ираку, Либану (2006), Либији (2011), текући рат у Сирији, Јемену као и ситуација у Египту, морају се сагледати у контексту ционистичког „Јинон плана“ за Блиски Исток. „Јинон план“ представља израелски стратешки план који треба да обезбеди израелску регионалну супериорност. План је заснован на реконфигурацији израелског геополитичког окружења путем балканизације суседних земаља у мање и слабе државе.

У својим веома значајним истраживањима Махди Дариуса Наземораје је показао да „Јинон план“ представља модификовану екстензију британских колонијалних стратегија усвојених од Израела, и да је његов водећи стратешки циљ подела Блиског Истока и Северне Африке.
Реализација „Јинон плана“, укомпонована је у спољну политику САД.

„Рат свих против свих“ садржан је у концепту Пентагоновог „Лука нестабилности“ који се протеже од Балкана, Северне Африке и Украјине до јужне Русије, централне Азије, Блиског Истока и кинеске аутономне регије Ксинјанг Ујгур.

Нема никакве сумње да су стратегије балканизације и конструктивног хаоса на Блиском истоку и у Северној Африци, применили неоконзервативаци за стварање „Новог Блиског Истока“ са циљем да Сједињене Државе, Британија и Израел прекроје мапу Блиског истока у складу са својим геостратешким потребама и циљевима.

Подсетимо се: термин Нови Блиски Исток уведен је у јавни дискурс у Тел Авиву, јуна 2006., када је амерички државни секретар Кондолиза Рајс употребила овај термин како би указала на неповратну стратешку декомпозицију овог дела света. Кондолиза Рајс је на конференцији за штампу, организованој у Тел Авиву у јеку израелских напада на Либан (2006.) истакла да се ради о „порођајним трудовима рађања Новог Блиског Истока“, те да ће САД гурати овај процес напред и да повратка на старо неће бити. Том приликом је државна секретарка САД, показала исто саосећање према патњама једног целог народа, неселективно бомбардованог од стране израелске авијације, колико и њена претходница Мадлен Олбрајт која је у интервју америчкој националној телевизији CBS (1996.) изјавила да је пола милиона мртве ирачке деце, вредно постигнутог циља.

Maпе за Нови Блиски Исток објављиване су у Листу америчке војске Armed Forces Journal, 2006., Атлантику (2008.), и Њујорк Тајмсу (2013.). Поред поделе Ирака, за шта се залаже и Бајденов план, „Јинон план“ се залаже за поделу Либана, Египта и Сирије. Подела Ирана, Турске, Сомалије и Пакистана као и низа земаља Северне Африке (Египат, Судан, Либија и остатак региона).
„Јинон план“ оперише са две есенцијалне премисе. Како би опстао, Израел мора: 1. да постане империјална регионална сила, и 2. мора утицати на поделу читавог региона и распад свих постојећих арапских земаља. Поделе се одвијају по етничким и верским линијама раздвајања у свакој појединачној држави. Идеја је да ће оваква подела (балканизација) водити ове државе на пут њиховог успостављања као сателитских државица које гравитирају око Израела. Ратови у Сирији и Ираку, сматра Мишел Чосудовски, главни уредник „Глобалних истраживања“, еклатантан су пример процеса израелског експанзионизма: „израелски обавештајци раде руку под руку са САД, Турском и НАТО и јасно је да је њихов наводни крсташки поход на ИСИС усмерен на уништење Сирије и Ирака као националних држава“.

Планови Новог светског поретка за Балкан далекосежно су се устремили на уништење српске државе и српског народа како би Србију претворили у територију и простор за насељавање становништва са Блиског Истока и Северне Африке. Од ратова деведестих – машинерија Новог светског (институције, поретка (институције, медији, НАТО, Хашки трибунал, армија НВО сектора), спроводи планску и систематску демонтажу Србије и Срба које је требало најпре морално поништити како би се спровела НАТО агресија а жртва прогласила злочинцем.

Након петог октобра 2000, Србија је плански и систематски уништена и претворена у територију под контролом центара моћи који делују све више директно, иако се и даље игра невесела представа у којој Велики вођа вуче потезе.

Медијска лоботомија, својеврсна контрола ума која се спроводи над српским народом је водећи феномен демонтаже Срба. Србија је једина земља у којој су погашени локални медији, под паролом даље демократизације. Медији су највећим делом (преко 60% у рукама Дејвида Петрeуса /David Howell Petraeus/, бившег директора CIA-е и његове медијске групе KKR Global Institute). Бројни медији и медијски пројекти, невладин сектор, групе за притисак и флек на платном су списку махом америчких фондација које их финансирају у циљу демонтаже српског народа и државе. Све институције у Србији су стављене у службу Новог светског поретка и разуме се спровођења демографског инжињеринга који у Србији улази у турбулентну фазу.

Законска и инфраструктурна основа за демографски инжињеринг, успостављена је у „цивилизованој ЕУ“ након 1990, када је Даблинском конвенцијом усвојен невероватан концепт „сигурне треће земље“ – правни модел који је као надлежну за давање азила прогласио земљу преко које су тражиоци азила ушли у јединствени простор ЕУ.

То је разлог због кога сви путеви миграната ка ЕУ (и ауторизација њиховог статуса) воде кроз Србију и њену територију и јасан показатељ да се демографски инжењеринг у Србији плански и систематски спроводи. Србија је, иако није, нити ће икада бити део ЕУ, 2007. донела и Закон о азилу (који је ступио на снагу 1. априла 2008), и потписала значајан број билетералних уговора о реадмисији, којим се обавезала да „на захтев државе чланице ЕУ прихвати држављане трећих земаља без посебних формалности, осим оних које предвиђа овај Споразум“. Споразуми о реадмисији представљали су и представљају значајан инструмент политике депортовања свих група становништва којих се „цивилизована ЕУ“ ослобађа.

У исто време, млади и образовани Срби се низом мера наметнутих од стране глобалистичких структура, плански и систематски стимулишу за одлазак из Србије.

Све ове операције Новог светског поретка водиле су припреми Србије за реализацију планова за Нови Блиски Исток и нема никакве сумње да су у том смислу Србији наложени стратешки споразуми са УАЕ (Уједињеним арапским емиратима) и Турском. Србија представља то острво о којем је говорио египатски милијардер – као центру за пресељење „миграната“. То више, уосталом и није тајна. Данас је у Европском парламенту у Бриселу, Антонио Гутереш, високи комесар УН за избеглице, рекао да је потребно „ у Србији брзо установити капацитете за систематски пријем „миграната“. „Србија ће бити место на које ћемо се концентрисати, то је неизбежно“, обелоданио је јавно Гутереш пред члановима Одбора за спољне послове ЕП.
Погледајмо сада ову орвелијанску ситуацију на стероидима: премијер ваше земље, Британије, Дејвид Камерон је пред 11.јули ове године, драматично махао британском резолуцијом којом су Срби и Србија проглашени „геноцидним над муслуманима“ – захтевајући од УН и Европског парламента да ове резолуције усвоје, што је ЕП и учинио. Сада је Србија проглашена једином сигурном земљом на Балкану.

Све се ово одиграва у време када нам предстоји усвајање Агенде 30 на самиту о одрживом развоју у УН, којим ће отпочети даља реализација Новог светског поретка у којој ће људи бити потпуно контролисани и у којој ће изгубити права на располагање природним ресурсима. ЕУ ће до краја реализовати планове усвојене током тзв. „Барселонског процеса“ који је отпочео 1995, и ставиће у пун погон инфраструктуру за претварање у својеврсну електронски контролисану тврђаву за шта је успостављен Европски систем за гранични надзор и контролу (EUROSUR), подешен да прати све граничне прелазе ЕУ користећи сателите високе резолуције и беспилотне летелице за спречавање уласка и кретања миграната.

Новинар и продуцент BBC 4, је током мог образлагања често понављао како је анализа веома занимљива. На крају ми је рекао да ће ме обавестити уколико одлуче да ме укључе у програм.
Позив није уследио.

Извор: Фејбук Репортер

Преузето

Спасење родитеља зависи од деце

(слика са нета)

Св. Антоније Велики је говорио: „Од ближњег зависи живот и смрт“ (наше душе). Али у степену служења ближњима постоји одређени редослед. За родитеље су, очигледно, на првом месту деца и брига за њихово васпитање. Другим речима, нема већег задатка за родитеље од васпитавања своје деце са циљем да она постану прави Хришћани и да сав свој живот посвете Господу и ревносно Му служе на оним путевима којима их Он буде водио. Господ тражи на земљи душе људске које су Му до краја предане и верне, и велика ће се благодат излити на оне родитеље који успеју да тако васпитају своје дете. Св. Јован Златоуст каже: „Ко је немаран према својој деци, ако је у другим погледима и сасвим на месту, заслужиће крајњу казну за тај грех. Све треба да вам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4).

Свето Писмо на многим местима сведочи о одговорности родитеља за децу. Још у Старом Завету постоје примери кажњавања родитеља за бешчашће деце.

За то је био кажњен свештеник Илије о коме је Бог овако говорио пророку Самуилу: „Јер сам му јавио да ћу судити дому његову довека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио“ (1. Сам. 3,13).

Притом треба рећи да Илије уопште није занемаривао васпитавање синова. Не, Илије их је разобличавао говорећи: „Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи“ (1. Сам. 2, 24).

Али, очигледно, од Илија се тражило много више од самих прекорних речи. И то - старање, кажњавање и обуздавање синова. Свети Јован Златоуст каже: „Пошто Илије није учинио све што је било потребно, изазвао је Бога против себе и против синова и, не чувајући благовремено себе и децу, изгубио заједно с децом и сопствено спасење. Осим за немарност према деци, Бог није имао за шта друго да окриви старца...

И то што је био свештеник, и што је старац, и што је чувен, и што је дванаест година непорочно управљао јеврејским народом, ако све ово није могло да га оправда, већ је крајње јадно пропао због тога што се није више бринуо за децу, и грех његовог немара је као тешки, огромни талас све прекрио и све његове подвиге сакрио, каква тек казна чека нас који смо и далеко иза њега у врлини, а и децу не само да не поучавамо, већ поступамо са њима суровије од каквог варвара...“

Овај немар према деци који ми ни не примећујемо Златоуст објашњава следећим речима: „Кад видиш да неки скитница повуче за уво твоје дете, ти негодујеш, љутиш се, злобиш се и, бешњи од звери, притрчаваш овоме; а кад видиш како га (дете) ђаво свакодневно вуче за уво, како га демони терају на порок, ти спаваш, не негодујеш, не љутиш се, не отимаш сина од најужасније звери.“ У Новом Завету апостол Павле оштро осуђује немар према ближњем: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5, 8).

Расуђујући о дужности епископа апостол Павле на прво место ставља његов однос према члановима породице: епископ треба да „својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу“ (1. Тим. 3, 4). По заповестима апостола Павла на родитељима је и материјална и духовна брига за децу (2. Кор. 12,14).

Услов за рукоположење за свештеника је: „Ако ко... има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Прве заповести за младе жене: „да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45). Удату жену апостол Павле учи: „Али ће се спасти рађањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Удовицама које имају децу или унучад апостол Павле, такође, налаже да се пре свега баве њиховим васпитањем (1. Тим. 5, 4).

Тако да је очигледно да се под заповешћу „рађања“ подразумева и обавеза удате жене да сав свој живот посвети васпитању детета. Децу Господ шаље не као бреме или казну, већ као благословени пут удате жене - као награду и утеху живота. „Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од њега“, каже у псалмима пророк Давид (Пс. 127, 3). Родитељи којима су деца бреме или који се жале на децу - тешко греше пред Господом.

Нека удовица је долазила код преподобног Серафима и жалила се на своју судбину - на то како јој је тешко да васпита троје мале деце. Недељу дана после тога двоје њене деце је умрло. Скрхана болом она одлази код Преподобног и, на свој ужас, чује да је сама крива за смрт своје деце. „Клетвом својом си много увредила своју децу“, каже јој Преподобни и налаже јој да се помири с њима у души и да се каје за свој велики грех пред Богом. И ако смрт узме дете од родитеља, нека родитељи упитају своју савест - да нису чиме увредили дете или разгневили Бога тиме што су своју децу осећали као муку или се жалили на њу јавно или тајно, или нису хтели да им посвете свој живот и своје снаге, или им нису давали све своје срце.

Да оправдају немар према деци не могу друга богоугодна дела, чак ни такво као што је одлазак у иноке.

Николај Е. Пестов

Православно васпитање деце

др Јована Стојковић о „паради“, ЛГБТ феномену

Српски синдром

Најважније сећање

Шипово. Грађански рат и незван стиже до ових крајева. Муслимани се полако склањају: остављају куће, стоку... Сви ко један долазе код Србина и моле га да им, у њиховом одсуству, припази на кућу, стоку; дају му у пуном поверењу кључеве. Међутим, он им објашњава да то не може да уради из истог разлога из којег би и они невољно морали да одбију. Сви климају главом у знак разумевања.

- Једино што могу да вам кажем са сигурношћу јесте да ништа од оног што припада вама ни ја, нити ико из моје куће нећемо дирати.

Муслимани му захвалише и на толико.

Ово је прича о деди наше куме. Он је проживео већ Други светски рат, бранио Српство, али нико не зна где је био, сем да није био у партизанима. Сумњали су да је био у четницима. Кад је дошао комунизам, нудили су му посао са великом платом и положај, али кад је чуо да се мора одрећи Крсне славе – одбио је.

Црква, пост, вера и молитва Богу – са тим се није трговало.

Као што рекох, његова деца не знају готово ништа о времену проведеном у рату. Код лекара није ишао па су тек у каснијим годинама његовог живота сазнали да носи ожиљак од метка.

За једну причу из Другог светског рата сазнали су да ли од њега или од неког ко је преживео и био сведок, не знам тачно, али заиста је вредна дивљења.

Бежећи од усташа, а у цичу зиму, једна мајка, која је ишла пред њим, хтеде да остави болесно дете како би лакше могла бежати. Он је узео то дете и вратио га мајци, рекавши:

- Видим ли да си га још једном испустила лично ћу те убити!

Тек у осамдесетим годинама свог живота кум је почео да побољева. Имао је снаге, али му се нешто дешавало са памћењем. И тек тада, као да се почеше отварати неке забрављене фиоке, и он поче да прича о рату, о четницима, краљу Пери... Иако је све то причање изгледало неповезано, за њега се чинило толико живим да су имали осећај као да то време управо сад преживљава. Места која је набрајао, чак описивао до детаља – на њих је деловало запањујуће. Догађаје од јуче није знао, али прошлост је била жива.

Слушали су укућани и упијали - колико се могло - и углавном су сви мислили да је у питању сенилност или Алцхајмер. Међутим, пре извесног времена су га водили на детаљан преглед кад је почео да мокри крв и тад су установили да дека има неколико тумора. Не знам да ли је ово исправно, али лично сам мишљења да је све ово бекство у заборав заправо било бежање од бола, нека врста блокаде, јер се он никад ни на шта није жалио. Ни јаукнуо.

У свом том забораву једно сећање остало је недодирнуто. Овај Србин, који не зна ни кад му се упокојила жена, ни да ли ју је имао, ко су му деца, унучићи, није заборавио Бога. Ујутру кад устаје и увече кад леже, каже стара кума - његова ћерка, обавезно се прекрсти и помоли.

За блог и причољупце причу забележила причалица.

* * *

„Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.

Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.

Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.

Кад и у мени беше душе у пријатељству са свешћу и животом.

Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.

Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.

Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.

Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бејах помешан са тамом.

Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.

Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај...

Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.

Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.“

„Молитве на језеру“ Светог Владике Николаја