У неком селу у новопазарском Санџаку, живео је човјек по имену Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма ког од његових сељака: «Има ли у Шибрака какав недостатак?» - свако би вам одговорио: «Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!»


Шибрак је одувјек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће, и пашњака, и стоке, и шуме, и новаца, заштићених од сувишка рода родних година. Рано се оженио дјевојком у свему према себи. Задуго нису имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака не бијаше надалеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божји шти је боље могао, сеоски свештеник, човек неук и припрост, али пун страха Божјег, поучаваше народ да се угледа на Шибрака, којега је Бог наградио.


Али је срећа човјекова ћидљива и превртљива те се и Јованова показала таква – одједном га остави, а њу замјени сестра њена – несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво; на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу. Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године узалуд над болесником изређаше и врачаре, и хоџе са записима, па и учени лекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити с мишљу да ће им смрт уграбити јединца. А и несрећни младић који није имао болова, него је чилио и венуо, поче желети смрт.


И тако срећни човјек, коме су многи завидјели, постаде тако јадан, да се нико не би мјењао с његовим удесом!

 

Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је на пречац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацјело све би то лакше подносио, него што бијаше гледати где му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: «Бог сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном.»


А свештеник говораше Јовану:


- А ко то зна, брате? Можда те Господ само куша као оног праведног Јова, па ће се све добро свршити.


Тако је вријеме протијецало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио.

 

 


Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину:


- Де, Јоване сине, послушај један мој савјет. Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци, и да је силном свијету светац помогао. Пости свијету неко време па иди са вером и понизношћу!


Јован послуша и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику.


Тако прође још шест мјесеци.


Једном предвече, бјеше претпошљедње недјеље Великога поста – Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од пролетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зеленеле од младих бујних усјева. Шибрак, поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти, и онако у мислима и доколици ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај надомак његове куће раван је као длан, готово без и једног дрвета, јер је ту земља веома родна и сва обрађена. Али на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег. И баш Шибрак поче да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрми и просу се благи дажд. Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов рај.
Како ли се зачуди кад под дрветом затече неког свештеника!

 

Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе заподјену разговор о времену:


- Ево Божјег дара! – рече.


- Јест, потврди свештеник... – прољетна је кишица Божји дар.


Шибраку се учини да глас непознатога човјека не излази из његова грла, него да допире однекуда са стране из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је црна брадица ретка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника након неколико недјеља пошто је сахрањен.


- Путник ли си? – запита Шибрак мало као у страху.
- Путник сам - одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
- У Митровицу?
- У Митровицу! – потврди онај.
- Ако милујеш можеш свратити к мени, у моју кућу – на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде.
- Не могу брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату.


Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтеде поставити путнику питање: ко је, шта је, одакле је, куд иде, итд., као што је то већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некако велико бреме на срцу, зато узе говорити о себи, о своме злом удесу; исприча намјернику како му се син разболио, шта је све радио око њега и како је ишао Светом Василију Острошком, али узалуд! И заврши:


- Био је силан свијет, јер, као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац неће чинити чуда...


Након подужег ћутања намјерник ће Јовану:


- Свеци не могу помоћи што неће и измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни, него реци ти мени: дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?


- Дијелим, заиста, колико могу.
- Дајеш ли толико да и сам осетиш или дајеш од свога сувишка? – пита даље свештеник.
- Право да кажем, дајем од сувишка – рече Јован.
- То је оно што сам слутио и што не ваља – настави свештеник као из још веће даљине. – од сутра ради другачије. Намењуј, али не као до сада, него како ћу те ја саветовати, ако ћеш ме послушати.
- Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свога оца. Само говори – убрза Шибрак устајући.

Ноге су му клецале. А свештеник из мрака, а поступно као удаљујући се, започе:


- Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сутра изабери онога за кога мислиш да има највећу потребу, и ту потребу одмах намири. Али запамти добро да нико не дозна за то твоје добро дјело, нико, ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: «Да не зна твоја љевица шта чини твоја десница.» Изазови само онога коме си то добро дјело наменио, па га закуни да то никоме не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана за непознато доброчинство, почеће помагати.


- Хоћу, учинићу тако! – рече скрушено Јован.


Па онда - настави већ невидљиви и готово нечујни човјек, - таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце, да не зажалиш, јер срце човјечје сувише приања за земаљска блага.


- Хоћу, све ћу тако радити!
- Још нешто. Твој младић лежи у кући?
- у кући.
- Од сутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека седи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећићу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!


И ишчезне чудни путник.


Како се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.


Сутрадан зором устаде Шибрак и узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу коме бјеше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:


- Ево ти да купиш вола. Али те прелињем свијем што ти је најсветије, да о томе никоме не говориш. Не би ти било благословено ако ме одаш. Јер знај да је ово намјена. Моли се Богу за мога Миленка!


Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цео дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.


То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.


И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да његов мили болник помало снажи.


Али истом кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад виде да лице његове Станије постаје све брижније и да она као одгађа нека питања што је муче, истом се онда увјери да је и његову јединцу знатно боље.


Након три мјесеца Миленко се тако опоравио да је могао сједети и помало ходати, а након још толико времена устаде и поче радити, те се отац и мати почеше озбиљно договарати којом да га ожене.


Наврши се година, Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је овај необичан свештеник Божји човек, који је у животу, или то бјеше Божји човјек који је нарочито дошао са онога свијета да му помогне.


Кад дође на ред онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи неки његов пријатељ којега они не знају.


Али не дође нико.


Те ноћи Шибрак усни истога свештеника, на истоме мјесту, али свештеник бјеше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној необичној свјетлости.


Утвара рече Шибраку благо:


- Приступи, синко! Ја сам Василије Острошки!


И ишчезну као првога пута.

Симо Матавуљ
 
 
Свети Василије Острошки - Литија и чудо са коњем.ави
(У позадини се чује песма Светог владике Николаја, "Небеска литургија", у извођењу о.Воје Билбије)
 
 
Чуда Светог Василија, о.Јоил, игуман манастира Острог и чувар кивота Свечевог