Све у причама бива

Живели некад давно цар и царица који су говорили сваког дана:

- Ах, кад бисмо имали дете!

А никако нису могли да га добију. Али, једанпут, кад се краљица купала, измили нека жаба из воде и рече јој:

- Твоја жеља ће се испунити. Пре него прође година дана, донећеш кћерку на свет.

Како жаба рече тако се и догоди и царица роди девојчицу, тако лепу да цар није знао шта ће од радости, па приреди велико славље. Није позвао само рођаке, пријатеље и познанике, него и мудре виле да би биле благе и наклоњене детету. Било их је тринаест у његовом царству, а пошто је имао само дванаест златних тањира, морала је једна од њих остати код куће.

Кад је славље било при крају, почеше мудре виле даривати дете својим чудесним даровима: једна врлином, друга лепотом, трећа богатством и тако редом са свим што се може пожелети на овоме свету. У тренутку кад је једанаеста даровала своје, изненада уђе она тринаеста. Хтела је да се освети што није била позвана. Нити кога погледа нити поздрави, само гласно рече:

- Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде вретеном и падне мртва.

Не рекавши више ни речи, окрену се и оде из дворане. Сви су били уплашени, али тада иступи дванаеста која још није била изрекла своју жељу. Пошто није могла отклонити зло пророчанство, него га само ублажити, рече:

- Нека то не буде смрт, него стогодишњи дубок сан.

Желећи да сачува своје драго дете од те несреће, краљ нареди да се сва вретена у царству спале.

На девојчици се почеше јављати сви дарови мудрих вила, тако да је била лепа, чедна, пријатна и разборита, па је свако, ко је само једном видео, заволео. Ипак, догоди се да, баш на онај дан кад је напунила петнаест година, цар и царица не буду у дворцу и да девојчица остане сасвим сама. Поче шврљати около, разгледати собе и одаје до миле воље, док не дође до једне старе куле. Пењући се уским, вијугавим степеницама стиже до неких малих врата. У брави је био зарђали кључ. Кад га она окрену, врата се отворише и она у малој собици угледа стару жену како седи с вретеном у руци и вредно преде лан.

- Добар дан, бакице, – рече принцеза – шта ти то радиш?

Предем, – одговори старица и климну главом.

А шта ти је то што тако весело скакуће? – упита девојче, узе вретено и хтеде да преде.

Али само што га је дотакла, зло пророчанство се испуни и она се убоде у прст. У истом трену, кад је осетила убод, она паде на старичин кревет и утону у дубок сан.

Тај сан се прошири по читавом дворцу: цар и царица, чим су стигли кући и ушли у дворану, заспаше, а с њима и цела дворска свита. Заспаше и коњи у штали и пси у дворишту, голубови на крову и муве по зидовима, па и ватра што је треперила на огњишту утихну и заспа, чак и кувар, који је баш тог трена хтео да повуче за косу свог помоћника, јер је нешто забрљао, пусти га и заспа. Стиша се и ветар. На дрвећу око дворца није се више мицао ни један листић. Око дворца поче расти трнова живица која је сваке године била све виша, док га најзад није сасвим обавила и прерасла да се више није могла видети ни застава на врх крова. По свету се ширила прича о лепој, уснулој Трноружици – тако назваше цареву кћер – па су с времена на време долазили принчеви и покушавали да кроз трње продру у дворац. Није им полазило за руком, јер их је трње, као да има руке, хватало, гребло и заустављало, чега се младићи нису могли ослободити, па су ту остајали и умирали.

После дуго времена дође опет један принц у ову земљу и чу како неки старац прича о трновој живици, како се иза ње налази дворац и у њему већ сто година спава прелепа царева кћи Трноружица, цар и царица и читава дворска свита. Он је још од свог деде слушао да су многи принчеви долазили и покушавали да се пробију кроз трње, али да су остајали да висе на њему и умирали тужном смрћу. Тада младић рече:

- Ја се не бојим. Идем унутра да видим лепу Трноружицу. Старац га је одвраћао, али он није слушао његове речи.

Десило се да је управо тада протекло оних сто година и дошао дан кад Трноружица треба да се пробуди. Кад се принц приближио живици, она се претвори у велике лепе цветове који су се сами размицали и пропуштали га, а онда се опет за њим затварали.

У дворишту угледа коње и царске хртове како леже у дубоком сну. На крову су седели голубови држећи своје главице под крилима. Кад је ушао у кућу, спавале су муве на зидовима, кувар је још држао руку као да хоће шчепати момка, а служавка је седела поред црног петла, кога је требало да очерупа. Ишао је даље и у дворани нашао читаву дворску свиту како лежи и спава, а горе на престолу спавали су цар и царица. Све је било толико тихо да је могао и свој дах чути. Дошао је напослетку до оне куле и отворио врата мале собе у којој је спавала Трноружица.

Била је тако лепа да није могао очи од ње одвојити, па се саже и пољуби је. Како је пољупцем дотаче, она отвори очи, пробуди се и погледа га љубазно. Управо кад сиђоше, пробуди се цар, за њим царица и цела дворска свита и гледаху се зачуђених очију. Коњи у дворишту устадоше и стресоше се, пси скочише и замахаше репом, голубови на крову извукоше главице испод крила, погледаше око себе и прхнуше у поље. Муве полетеше са зидова. У кухињи запуцкета ватра и поче кувати јело, печење опет зацврча, кувар прилепи момку такву пљуску да је зајаукао, а служавка очерупа петла. И кад се све пробуди започе свадба принца и Трноружице, па су живели срећно до краја свог живота.

Браћа Грим

(Илустрације: Ruth Ives)