„Неће помоћи цару велика сила, неће заштитити јакога велика снага.”
(Пс.33;16)
„...  злоба говори сама против себе.” (Пс.27;12)
   

Живео једном један много прек владар, који је, више но о ичем другом, бринуо да има леп и уредан врт. То, истини за вољу, и не би било тако страшно, да га није, у својој обести, поставио за једино мерило у држави. Тако је сваки онај, који би гајио икакву другачију мисао од цареве, или пак нешто претпоставио превеликом значају љубљене му баште, бивао проглашаван за „коров” и истог тренутка би био послан на погубљење. Да ли је онда тешко разумети, да су врт, хтели – не хтели, сви волели?... Чак и они, који нису ту живели, али су га, због путева који су се са њим укрштали, морали посећивати. Заузврат, он их је награђивао својим гостопримством, и то тако, што је, преко њих, држао у власти безмало читаву планету.
Живећи у уверењу, како је, ето баш њему, од свих других, пошло за руком да створи мир на земљи, цар, силно задовољан собом, пожеле једног јутра да прошета по врту. Сви, који су се затекли у послу, са стрепњом су пратили сваки његов корак. Но, за дивно чудо, он држаше уста затворена. И баш кад су помислили да ће све проћи у најбољем реду, наједном, његово се лице помрачи, а грло расцепи:
- Ко је од вас, лењиваца, задужен за ред у врту?
Једна прилика се невољно издвоји из масе, па догега до њега.
- Ј - ј - ј - ја... - промуца човек.
- По чијем, оно, наређењу...?
- Ва - вашем, висости...
- Е, па кад је тако, а ти бирај: главу да скидамо, или да је не дирамо?
- Да не ди - дирамо...
А краљ, обилазећи око њега, процеди с гневом:
- Зашто се у мом прелепом врту не чује славујева песма?
- Јер нема славу - у - уја, ваше височанство - шапташе престрављени вртлар.
- Ма, је ли... !? Треба ли да се уплашим од твоје мудрости? Можда би хтео место да ми преотмеш... ?
- Не дао Бог, господару!
- Тишина кад ја говорим! - подвикну цар на њега па, након станке, настави са придиком. - Будући да си нам тако сликовито дочарао своју оштроумност, а ти буди љубазан па објасни: шта је то што недостаје мом врту, кад он није рад да у њему свије гнездо?
Вртлар се, из превеликог страха, не усуди одмах одговорити, премда је слутио који би разлог томе могао да буде. Зато стаде премишљати како да скине беду с врата. Најзад, досетивши се, он предложи цару следеће:
- Ако је ваше царско величанство радо имати славуја у своме врту, знам човека који може да га дозове.
- Па, шта чекаш...?! Одмах да си га довео, иначе - оде глава!
Не чекајући да му се двапут каже, вртлар појури из стопа. Међутим, у славујевом гају не нађе власника, већ неког старца у похабаном руху.
- Ко си ти? - упита он, чудећи му се.
- Можда баш онај кога требаш - мирно узврати старац.
- Не шали се, старче, јер јој није време, но причај: где је власник овога луга?
- Стигао му је позив и он је неодложно морао да отпутује. А како се неће враћати, јер му је боља служба запала, мени је до даљњег поверена брига о имању, па... ако могу ја што помоћи...?
Немајући куд, вртлар му исприча своју муку.
- Хм - замисли се старац, а онда рече - води ме цару!
Видевши их где долазе, његова висост не издржа, већ им похита у сусрет и, обигравајући око њих, стаде се распитивати:
- Јеси ли ти тај што прича са славујима? Можеш ли их дозвати у мој врт? Можеш ли... ? Како ћеш ... ?
Али старац му ни једном не одговори.
- Хоћеш ли, несрећниче, коначно проговорити? Знаш ли ти пред киме ћутиш? Пред оним од кога ти живот зависи! Одговарај!
Но када цар, у гневу, потражи старчев поглед, подиђе га нека неугодност, и он, не издржавши, пови главу у страну.
- У реду - најпосле прозбори старац, зауставивши се у ходу - али да ми обећаш, царе, једно...
- Све... ! - понуди овај самоуверено.
- Све и да хоћеш - не можеш, али ово - да. Како би славуј дошао у твој врт, потребно је извесно време, и ја сам вољан да се настаним у њему. Молим те, дакле, следеће: да ником не буде дозвољено мешати ми се у посао, док ја то не дозволим; у противном, ко би се дрзнуо да ме омета - тај да се посече!
- Зар то...?! - одахну цар уз осмех. Ево, имаш моју царску реч да ће бити као што рече, а царска се не пориче. Већ колико сутра, ја крећем на пут, а теби остављам сасвим довољно времена да припремиш место славују.
И цар, сав блистајући од задовољства, одскакута у двор, како би се што боље припремио за путовање.
А док се он проводио, старац се сместио у источни део баште, где отпоче припреме за дочек жељене птице, и то тако што - није радио ништа! Људи, задужени за уређење врта, видевши како се део у коме се налазио из дана у дан губио у растињу и трњу, све више и више негодоваху, нарочито како се царев повратак приближавао. Међутим, нико се није смео усудити да нешто и предузме, јер су сви били сведоци царске заповести.
Најзад, дође и дан од кога са зебњом зазираху! Вративши се с пута, цар, још ни не преобукавши се, излете из кочије и појури равно у врт. Кад тамо имаше шта и да види: све беспрекорно уређено до места на истоку, где владаше права џунгла.
- Шта ово има да значи? - викаше љутито. За ово ти не гине погубљење, старче!...
И управивши руку ка растињу, стаде га чупати.
- Стој! - обрати му се старац гласом који није трпео поговор. Нисмо ли се, царе, ми нешто договорили и ти дао своју царску реч?
- Да, али... - устукну цар, коме се ноге одсекоше - не мислиш, ваљда...
- Ја своје испуних; сада је ред на тебе - узврати старац и истог тренутка са њега спаде оно старо рухо, а он се показа у сјајној одећи и младолик, држећи мач у десници. Затим, као добар војник свога господара, располови цара, из кога испуза сикћућа змија. Потрчавши за њом, он јој стаде петом на главу. Кад сиктање утихну, из грма се заори песма - песма славуја. Од ње се људима разгалише душе, јер им, напокон, засија сунце правде.

* * *

Постоје две врсте трњака: онај, којим је справљен венац за главу страдалног Господа, и онај, који златом сијаше, китећи главу Иродову. У првом се скривао славуј, прослављајући униженог, док је царева круна потекла из камењара, у коме се скриваху змије. Али, шта каже Свето Писмо: униженом смрт не науди, јер Он смрћу уништи смрт, поставши Први; гордога удари Господ и он издахну изједен од црва. Знајући ово, нека нам не буде тешко направити одабир: боље нам је страдати са Христом, „... неголи имати земаљску сладост греха, државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага мисирскога...." (Јев.11;25-26) Гледајмо на плату!


Из књиге "Све у причама бива - допуњено издање"
 
аутор: причалица