Све у причама бива

Српско - руски марш

Николај Николајевич Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године недовољно се зна с обзиром на значај онога што је учинио. Приликом другог доласка 1876. године, он је на Моравском ратишту учинио највише што је могао, и тада је ушао у легенду. А Петра Иљича Чајковског вероватно да су та и друге легенде из овог рата највише и подстицале да 1876. године компонује свој "Српско-руски марш"

МАРШ РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

Пише:   Мелодију која је на првом извођењу руској публици, пуној свесловенских осећања, нагнала сузе на очи, Чајковски је назвао "Српско-руски марш". Ко и како је ову композицију прекрстио, додајући јој назив под којим је данас позната - "Словенски марш"!

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих српских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико српских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење.

Петар Иљич Чајковски: Опчинила га је српска

народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако"

Ако се погледа биографија славног композитора, онда у њој није лако пронаћи идеје за општесловенска стремљења. Напротив, чак и у музичким лексиконима, Петар Иљич Чајковски (1840-1893) означен је као "највећи композитор западњачки оријентисане руске школе". Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.

И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Правну школу у Петроград у којој су се образовали чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао је у црквеном хору, али учитељи нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: "Кроз десет година ја ћу бити велики композитор."

Могуће је да је био незадовољан и тиме што је са деветнаест година постао чиновник у Министарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је учио композицију код Антона Рубинштајна, који је познавао Јоханеса Брамса баш из времена кад је овај компоновао дела према српским народним мелодијама, и поготово ћемо истаћи да је у Бечу упознао Вука Караџића.

+ + +

За свој "Српско-руски марш", Чајковски је користио мелодију руске химне, и три српске народне песме: "Сунце јарко, не сијаш једнако", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах" (други део песме "Радо иде Србин у војнике"). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића "Српске народне мелодије", штампаној у Бечу 1862. године, за шта је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава".

Гете учи словенску антитезу

Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и "Хасанагиницу", и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је "Хасанагиницу" превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је "словенску антитезу" употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван "српски трохеј", постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако", па да је зато употреби у своме делу.

Српска фантазија

Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком.

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Српска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева "Српска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесет трогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.

Добошар и трубач српске војске: "Српско-руски марш"

био је једно од омиљених дела П.И.Чајковског, који се

тешко одлучивао да јавно диригује, али би тада, обавезно,

у програм уврстио и ову композицију

Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој "Српско-руски марш" прошло је девет година. Како и када се определио да компонује ово дело, објаснио је његов пријатељ и биограф Н. Д. Кашкин. Он је истицао како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном српском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и "са великим жаром се прихватио посла."

Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у кући својих пријатеља. Не зна се тачно кад је започео рад на том свом делу. Међутим, о таквим стваралачким стремљењима узбудљиво искрену исповест оставио је Константин Паустовски:

"Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак није ни личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (...) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (...) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место - оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак; затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (...) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати - и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова."

Поред таквог штимунга Чајковском је био неопходан и одговарајући музички предложак. Које су то биле српске народне мелодије, и колико их је још било, а који је био извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?

+ + +

На српске теме компоновали су, поред Чајковског, и Дворжак, Рубинштајн, Винтерберг, Јаначек, Аулин, Сук... Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А "Српска фантазија", Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло - хит концертне сезоне у Москви.

Радо иде Србин у војнике

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: "Сунце јарко", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", што је други део песме "Радо иде Србин у војнике".

На други део питања - откуд Чајковском српске мелодије - део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава српског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје "Српске народне мелодије", после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.

Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.

Прво извођење "Српско-руског марша" било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено.

Непосредно после концерта Чајковском је стигло и једно писмо одушевљене обожаватељке:

"Завршујем писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш "Српски марш". Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизрециво срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник."

Застава, поклон из Москве за српску војску

Овако је писала Чајковском, после извођења његовог марша, једна двоструко заљубљена жена. Њено име је било Надежда Филаретовна фон Мек. Она је искрено исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна личност за биографију славног композитора, сведочи и податак Едварда Гардена, који је у исту раван ставио познанство Чајковског са Лавом Толстојем и почетак кореспонденције са Надеждом фон Мек.

Ту жену Чајковски никад није лично упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом "најбољем пријатељу", а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, примајући њену меценарску потпору од шест хиљада рубаља годишње. На изјаве љубави, изван музике, никад јој није одговорио.

Занимљива је, свакако, личност Надежде фон Мек, богате удовице, великог мецене и својеврсног музичког заљубљеника. Пасија јој је била да се концерти одржавају у њеној кући. Једном приликом јој је недостајао пијаниста за њен камерни трио. Зато се обратила Париском конзерваторијуму и професору Мормонтелу с молбом да јој препоручи пијанисту. Овај јој је убрзо одговорио. Предложио јој је да позове тада младог Клода Дебисија. Пошто је његово музицирање оставило разумљиво изврстан утисак, госпођа фон Мек га је позвала да с породицом дође у Русију и проведе лето на њеном имању.

Најзад, необично је важан однос композитора према његовом делу. Какав је однос имао Чајковски према "Српско-руском маршу"? "Не само што га је Чајковски написао "у једном даху", већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је "Српско-руски марш" ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност...

Мада је "Српско-руски марш" био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у "Словенски марш". Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски, својеручно, написао назив своје композиције "Српско-руски марш". Аутентичан рукопис чува се у Музеју "Глинке" у Москви.

Српско-руски марш

Fairy Tale

Најлепша реч

Кад партнерка зна знање!

Сем Тебе

Сем Тебе

Никог на свету немам

Никог - да ме и блатњаву воли,

Због мене ништавне унизи,

И ову скерлетну душу

Венчаницом убели

Као Ти што чиниш, Господе.

Жедна је душа Твоје љубави,

Жениче Свеблаги,

И сузама Те тражи

Кроз боли срца,

Отврдлог од бежања

И заробљеног од скривања

У беспућима.

Чезнем и копним изгубљена,

Корачам долином плача

Загледана у осмехе ближњих

Не бих ли Те срела...

Из ропства ме изведи,

А душу голу и босу

У Љубав обуци.

аутор: причалица

Додир Маестрове руке

Уколико сте заборавили, драги причољупци, или сте нови па још нисте све прегледали, прича "Маестров додир" се одавно налази на овом блогу и може се прочитати овде.

Музика која се чује у кратком документарном филму јесте "Серенада" од Шуберта.

Молитва лењог човека

Свети Оци говоре о томе да се лењост може искористити на спасење човекове личности, ако се користи против онога што човека рањава и убија.

МОЛИТВА ЛЕЊОГ ЧОВЕКА

Ако је човек лењ да испуњава своје страсти онда је то Света Лењост.   
Ако је човек лењ да мрзи друге и да им зло чини онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да буде похлепан онда је то Света Лењост.  
Ако је човек лењ да оговара и опањкава друге онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да се свађа и залудно расправља онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да лаже и краде онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да измишља и преувеличава онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да малтретира друге да би се показао онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава жеље своме телу онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава глупе жеље других људи онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да чини било шта лоше или глупо онда је то Света Лењост.

Подари ми, Господе, људску лењост да чиним лоше, а поштеди ме лењости да верујем, надам се и волим.

Робиња

Стопе

УСКОРО!!! Језерска принцеза

Драга децо, мили причољупци!

Надам се да сте спремни, јер „Језерска принцеза“, дао Бог, лаганим корацима креће свима нама у сусрет. Овде ћемо се још једном присетити ко је био њен иницијатор, а што је, свакако, наглашено и у сликовници. Дакле, Пинокио, споменут си с разлогом и задовољством! Али и други, но њихова блогерска имена, изненађења ради, нећу откривати.

Оно што ћу са вама поделити јесте текст који ће да краси корице, а гласи овако:

„Не слушајте бајку при светлости дана или скептичне и бескрилне свести. Бајку ваља слушати увече, или ноћу, у зачараној тами која скида са ствари познати и једнозначни изглед и придаје им нови лик, неочекиван и тајанствен. Бајку ваља слушати осутоњеном свешћу на граници полусна и полуободрености. У сусрет бајци треба да се отворе хранилишта и јаме несвесног, где душа живи младеначки, сједињујући дете са мудрацом; где опстаје на дечији начин, "глупа", и не стиди се те своје глупости; где је на дечији начин поверљива и искрена, где беспомоћно пита и двоуми се, где се беспомоћно плаши и ужасава; где више не измишља "шалу" и не "игра се", већ се запућује у бајку са свом озбиљношћу и страшћу наде и очајања; где се већ и не сећа шта је то "игра", јер у суштини то више и није игра, него живот, сам живот - и борба, и победа, и догађај.“

Иван Иљин

Воли вас причалица!

Прича за Давида

Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.

А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.

Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце - дечак по имену Давид - ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:

- Чедо бакино, шта је било?

- Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм...

- Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?

- Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.

Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.

Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.

Кад наступи тишина и ишчекивање, она стаде приповедати:

- Испричаћу вам причу о Милету Пилету, најмањем али и најхрабријем петлићу.

- Ту нисмо чули досад, бако! – изјавише деца задовољно.

- Дакле, било је то овако:

„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.

Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.

Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан - јер је мали, за шетњу сувишан - јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.

Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.

И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто...“

- На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.

- На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.

И бака настави с причом:

„ ... он, онако замишљен, нагази на нешто.

- Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.

- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.

Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:

- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?

И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“

- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.

- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.

„ И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.

А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.

Било је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати...“

- Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.

- Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.

„ Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду - таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.

И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.

Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.

Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу - кад год би помислио на њих - сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је било пуно пилића.“

- Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.

- Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.

„ И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.

Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом...“

- Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.

„ Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.

Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“

- Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.

- Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.

Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.

- Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.

- Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.

И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:

- Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“...

Соба утихну, да би одмах потом сви изразили своје задовољство предложеним насловом.

- Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.

И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.

аутор: причалица

Књига с препоруком

„Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде,

и који виде да постану слепи.“ (Јов.9,39)

Једно време се, нарочито уочи и након канонизације Владике Николаја, расправљало о томе каквим се чудима он прославио, да би се могао сврстати у светитеље. Заиста, каквим? Наш Златоусти светац, како га с правом називају, чини најнеобичнија чуда, а којима сам и сама сведок. Нека од њих ћу, на славу Бога и Светог Николаја, поделити са вама.

Прва књига нашег Златоустог Николаја коју сам прочитала била је „Касијана“. Затим су заређале: „Емануил“, „Земља недођија“, „Молитве на језеру“, „Мисли о добру и злу“, па редом, док, најзад, не стигох до комплета у издању Гласа цркве. Али тај наш први сусрет преко „Касијане“, оставио је на мене неизбрисив траг и учинио да ова књига нађе посебно место на мојој полици. Од тога трена, она је постала Књига с препоруком.

Није то лако објаснити, јер је, истини за вољу, тешко од свих владичиних дела издвојити једно посебно. Али се деси, као што је овде случај, да се дело само наметне и крене својим неким стазама да крчи себи пут и налази људе који ће у њему да нађу оно за чиме трагају, а бојали су се, или нису имали кога, (или храбрости), да питају. Наша су срца попут врата, с тим што неко може бити гвоздено, друго дрвено, треће, пак, меснато, итд, и свако има свој кључ изнутра и отвара се у зависности од начина на који му се прилази. Тако је и „Касијана“ постала онај преко потребни дажд, како би се нека закржљала срца, попут скрајнутих пупољака, озарила зраком сунца и процветала.

Прва препорука „Касијане“ ишла је на адресу мога брата. Наравно, утисци су нам били неподељени да је реч о делу које се чита у једном даху. Био је то, на неки начин увод у веру, па је, након тога, прешао у Православље. Онда се и апетит отворио, па се почело са читањем и других владичиних дела, са којима сам га снабдевала. Јер језик којим Свети Николај пише је простонародни, да га једнако могу читати и цар и сељак. Разумљив, а опет тако неземаљски, да уздиже човека у небеса и небо спушта ка човеку. Од њега, књига је наставила да се препоручује на нову страну.

Потом је, сасвим неочекивано (бар мени се тако учинило тада, али касније схватих да је то по људском, али не и по Божјем мудровању) код мене почела да долази братова другарица из разреда. И сасвим се лепо нас две сложисмо, док најпосле не почесмо и о вери да причамо. Она је тој теми приступала тако бојажљиво, као да се плашила да је неко не чује и не осуди што верује, а није крштена. Ја сам је помно слушала о свему што је имала рећи и шта јој је на души лежало и тиштило. Посебно ми је било занимљиво колико ју је савест мучила због посла којим се бавила, где је просто била принуђена да учествује у преварама. Зависила је од њега, а хтела је да вришти колико јој је сметало оно кроз шта је пролазила. Једног дана, дошла је код мене да јој дам нешто за читање. „Касијана“ је већ била при руци и с лакоћом је прешла у њене. Сутрадан, негде око поноћи, зазвонио је телефон. На вези је била она и плакала је.

- Зовем те, јер немам коме другом да кажем... Читам књигу и плачем, и не могу да верујем шта је Јула урадила!?... И Бог опростио!?!... И питам се: има ли наде за мене и да ли су моји греси опростиви?...

Наставиле смо да разговарамо још неко време; она плачући због својих грехова, ја због благодарности Богу и Светом Николају. Овако или онако, нас две се тих тренутака истог пута држасмо. И она се, недуго затим, крсти, срећна, пресрећна, што је у заједницу са Богом ушла. Наравно, напустила је посао и срећно се удала, дао Бог.

У том поче да ме посећује једна старија девојка, из комшилука, за коју су сви говорили да је помало чудна. Мени, лично, је била мало више своја, што ми није сметало, јер нисам о томе размишљала. Ми смо се у улици више дружили са њеним братом, док је она водила бригу о неким својим мислима. Повремено смо само размениле по који каубојски или цртани роман, али ништа више од тога. Али наши родитељи су се добро слагали.

Мислим да смо се, пре свега, почеле да посећујемо због ручних радова. И она и ја смо им веома наклоњени. Потом кренусмо и да сарађујемо. Она није имала посао, а у годинама у којима је била није га могла ни наћи; не у то време, данас још мање. Како сам ја већ имала неког успеха у томе, понудих јој сарадњу, што она и прихвати. И зарадисмо ми понеку парицу, али то је све било ситно и недовољно. Поврх свега, било је ту још сијасет других проблема, који се знају с беспарицом накупити, о чему, што смо више време проводиле, све више и разговарасмо. Ни она није била крштена, али је живо осећала своје српске корене, и упијала је све што је било везано за нашу историју. Често смо о томе знале да причамо и волела сам да је слушам. Најпосле се дотакосмо вере и владике Николаја, те у једном тренутку стигосмо и до Књиге са препоруком. Наравно, као љубитељ писане речи и добре књиге, друштво које је увек радо бирала, она је прихвати. Убрзо је почела да чита и друга владичина дела – у одушевљењу. Најзад, недуго пре но што ће се крстити, дође она код мене и рече:

- Знаш, да није било владике Николаја и његових књига, ја бих се убила. Никаквог смисла у мом животу није било. Али сада знам да смо сви ми царског рода, без обзира били на власти или просјаци. Он је тај који је донео чудо у мој живот!

Слава Богу у Светима Његовим!

Но немојте мислити да су ово једина чуда и да је Књига с препоруком дотакла само њихова срца. Не! Било је ту још случајева, чак и неких у којима су ме тек питали шта да неком свом препоруче, након чега су уследила дивна сведочења. Осим тога, „Касијана“ се сад већ и преко нета дели и само Бог зна колико је срца откључала и једнако вредних а неисписаних прича колико памти.

Па онда, како сумњати у Светост онога, који је слуга Слова био и остао?

Ја сумње немам, јер бих се очију одрекла.

Размишљања атеиста

По казивању мога брата од тетке, уђе он, једном приликом, неким послом у продавницу опреме за рачунаре. У њој ради његов познаник и особа са којом размењује информације везане за интернет. И тако, док њих двојица разговараху о својим интересовањима, њима се придружи и још један човек, именом им непознат, али не и ликом. Мало-помало, ни сами не знајући како, стигоше они и до плаца који је уступљен Цркви, како би се на њему изградио нови храм. Продавац, будући атеиста, одмах узнегодова:

- Шта ће нам још једна црква? Ко се још Богу моли? Уместо да идемо напред, ми се све унатраг враћамо! Боље да су продали неком ко ће ту да отвори кафић, па да се и људи запосле, и омладина да има где да изађе.

Овде би ваљало напоменути да је то човек ожењен, отац двоје деце и да се лечи од тумора главе.

Други, пак, човек, саслушавши га, примети:

- Нисам ни ја верник, пријатељу, али мислим да грешиш. Моје је мишљење да је боље да се отвори црква већ кафана, јер ће из цркве изаћи бољи људи, неголи из кафане.

Мој брат се осмехну у себи и, заблагодаривши Богу на овом необичном разговору, пожури да ми исти што пре пренесе.

Са своје стране, а у прилог овој причи, додаћу и необично казивање и сведочанство моје куме, која је и сама, на своје уши, примила још једно атеистичко размишљање. Наиме, радећи у једном кафићу, њој је као гост стигао један познаник, за кога је знала да није верник. И, немајући посла, јер није био ударни сат, она седе са човеком да се мало разговоре. А прича је хтела да их одведе до Космета. И ту овај атеиста пред њом изјави:

- Кад би ме сад позвали да идем на Космет, да га браним, ја бих отишао без размишљања, иако сам атеиста. А ишао бих, јер знам да је сваки храм, свака црква на Космету, део наслеђа мог српског народа и животом бих бранио и манастире и монаштво.

Заиста, свако од нас ће, кад се испуни време, на чудесан начин бити призван, а само је Богу познато кад и како.

Молитва Светом Сави

Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи. Ти, који си ангелски живео, апостолски проповедао и мученички се борио и страдао, чуј данас усклике мале српске деце у Отаџбини и по целом свету која ти с љубављу певају:

Свети Caвo Србе воли, За Србе се Богу моли, Српском роду даје крила, Српску децу благосиља.

Па кад чујеш данас овакве усклике љубави деце српске на обе хемисфере, испроси у Христа Бога милост да се сви Србе обоже, сложе и умноже. Теби, духовниче, који си био први уредитељ српске цркве и ујединитељ српскога народа, моле Ти се данас свештеници српски, измучени и напаћени, по разореним храмовима и по спаљеним задужбинама Твојим, по опустошеним селима и опустелим градовима: не остави нас, оче наш духовни, но умоли благог Христа, да нам опрости немар наш и немоћ нашу те нас све обожи, сложи и умножи.

Теби који си благословио и крунисао прве краљеве српске у Жичи и који си на хришћанском темељу утврдио краљевину српску. Саво премудри, испроси опроштај и милост роду Твоме, те да се обожи, сложи и умножи.

Теби који си се после многотрудног живота упокојио пре 710 година, моле се безбројне матере српске над свежим гробовима својих синова и кћери: Саво Свети, родитељу наш духовни, моли Христа милостивога, да деца наша, покошена пре времена као неузрело жито, буду тамо где си Ти, у Небесној великој Србији, у рају сладости, где се не зна за болест, муку и смрт, и да се преостатак Срба на земљи обожи, сложи и умножи.

Теби који си био неустрашиви поборник правде Божије и добре воље мећу људима и народима и борац против сваке лажи и насиља, моле се данас српски војници и војеначалници: помози нам, Свети оче Саво, са свом Небесном Србијом, помози да истрајемо до краја на путу који води у живот вечни; коме си нас Ти као Христов ученик научио и помози да се сви Срби обоже, сложе и умноже.

Теби, народољупче, на данашњи Твој дан пева Ти похвале сав српски народ, потиштен, понижен, остављен од људи, неопран од крви своје, јецајући у ранама по болницама и тамницама, на згариштима својих домова, по горама и збеговима, по кулачама и пештерама уздиже Ти молитве: не заборави нас Саво, путеводитељу наш но испроси милост у Свевишњег Бога, да упокоји и прослави милионе новомученика вере Твоје и поштења Твога, браће и деце наше, а нас преостале на земљи да обожи, сложи и умножи.

Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. Амин!

Свети Николај Жички и Охридски

У Бечу 27. јануара 1945.

Нека нам је срећан Савиндан,

онима који се уче и онима који их уче нека је срећна Школска слава!

Немој се љутити на мене