У сусрет пролећу

Свако себе сам покаже

Неки душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то није нимало милило, али, другог решења није имао. Не желећи да се о било коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и стаде ослушкивати.

Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао, али не знајући за његов наум, различито приступише послу.

- Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и дрскошћу. - Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га прода, да будемо сви мирни, ја понајпре...

- Можда то суђе и јесте луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода! Онда би могао да отпусти и мене... Шта бих му користила?

Домаћин, чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у служби.

аутор: причалица

СЛИКОВНИЦА - најзад!!!

У најави за скори излазак сликовнице, „Језерска принцеза“, кратко се, у једном од постова, присетисмо њеног настанка. За све оне који нису испратили чланак, исти могу погледати овде. А данас, када је сликовница и званично изашла из штампе, желим да се посебно осврнем на оне људе који су, својим учешћем у остварењу овог пројекта, заслужили да се о њима чује пригодно слово.

Наравно, најпре ћу кренути од особе која ме, милошћу Божијом, све време држи за руку и несебично ми помаже у узрастању, оном списатељском (али не само у њему), било саветима, било црвеном оловком. Реч је, дакако, о особи коју с правом називам мојом радости, јер она то и јесте – драга Ви. За оне који не знају, њено име је Виолета Милићевић, професор српског језика и књижевности, поетеса и писац. Задужена, најпре, да ме трпи, њој је припала дужност лектора. Оно што је код ње интересантно, јесте то да тачно осети кад се негде ломим или ми нешто не одговара у ономе што напишем. Као да седи поред мене, чучи у мени, и својом оловкицом зацрвени моју мисао, али никада ми не намеће своја размишљања, већ само тражи да се изјасним другачије, прецизније. Не желим да говорим о себи као о писцу, јер је то дуг и мученички пут, и односи се на оне који стигну на циљ; желим само да приметим да је за неког ко пише изузетна част и радост имати поред себе некога ко ће да вас разуме, да испрати вашу мисао и, ако залута, да је врати. То је мени Ви! Неко ко ме, својим присуством, испуњава као личност. На томе сам бескрајно захвална Богу.

Теби, Ви, хвала за радост коју ми чиниш и што ме трпиш.

Друга особа, која у једнакој равни доприноси моме сазревању јесте Даца – наш највећи женски афористичар Даница Машић. Као верни пријатељ, она прати Виолету и мене и даје нам ветар у леђа: некад критиком, некад лепом речју, некад афоризмом или каквом мисли познатих. И дели са нама терет узрастања. Да сам их тражила, не бих их нашла овако добре и несебичне, Богу хвала. И заиста је јако тешко пронаћи речи достојне којима би се могло описати све оно што оне мени чине и све оно што ја према њима осећам. С тим што сам ја прво упознала Дацу, а преко ње и Виолету. Ни сањала нисам у какву ћу дивну авантуру кренути оног тренутка кад се са Дацом упознах. Та авантура траје и дан-данас, а Даца је она која држи једра и води нас.

Само због тога да ти будем захвална, али то је тек почетак онога што ти нама дајеш и значиш нам, драга. Хвала Богу и на теби, мила моја Дацо.

Сад је на реду мушки део тима. Најпре смо урадили илустрације, а за њих је био задужен школски друг мога брата – Александар Божић. Е то је био подвиг, чини ми се! Оног тренутка кад је пристао да црта за мене, ни сам није могао да претпостави колико ћу бити захтевна. А јесам била, признајем! Јер сам за децу хтела искључиво оне слике након којих ће моћи лећи у кревет да спавају. Превише је страве и ужаса унето у сликовнице и цртане филмове и ја сам хтела да то све избегнем. И надам се да јесмо. Хвала Богу и на теби, драги Сале, и на твом трпљењу честих преправки; без свега тога не би данас било сликовнице. Иначе, да бисте се боље упознали са илустратором, предлажем да погледате његов сајт који је изложен на блогу међу линковима.

Након илустрација, окренух се Ненаду Живковићу. Он је био задужен за прелом. Ако сте мислили да је он прошао без трпње, грдно сте се преварили. И то баш кад и није било добро време, али, дао Бог, прошло је, неповратило се. Иначе, Ненад је једна велика душа од човека, неко ко има огромно срце, у коме живи читав један град. Он је књижевник и власник сајта Творац града (културног профила), и неко ко се и сам несебично даје, не тражећи ништа за себе, већ све за другог. Мислим да се пред таквим величинама човек мора осећати постиђен и мален. Особа која је и сама употпунила мој живот, на један несвакидашњи начин, и од које се има свашта доброг научити. Слава нека је Богу кад и тебе упознах, драги Ненаде, и што чиниш мој свет лепим местом за живот.

На крају, остале су још корице; њих је, и овога пута, урадио мој брат у Христу – Зоран Живојиновић, рачунарски техничар. За тај рад морао је да узме годишњи одмор – скоро. Али, срећом, па смо у том нашем заједничком послу, где сам ја извољевала, а он улагао труд и зној, имали и помоћнике са стране, иначе не знам кад бисмо нас двоје то завршили. Дакле, осим њему, захвалност у Христу Господу дугујем и његовој дивној супрузи, као и милој му ћери. Данас је тешко наћи и пријатеља, али пронаћи брата и породицу је нешто неописиво. А они то мени јесу, заиста. Премда и не близу телесно, али срцем увек ту и у свако доба спремни да ми помогну и да ми се нађу. Савет старијег брата је од велике важности, јер носи у себи искуство. Нарочито за неког ко савет прижељкује, држећи да двоје увек види боље него једно. Стога нека је Богу слава и хвала кад ми их је послао – на радост и свако добро.

Свакако, овде ћемо се присетити и људи који су својим новцем помогли да сликовница не буде прескупа. Но њихова имена су Богу знана. Такође, посебну захвалност дугујем и мом добром штампару, који ми је и сам изашао у сусрет, знајући како бринем о „нескупоћи“ сликовнице. Али не само тиме да ме је задужио, већ од њега чух и прву лепу причу везану за сликовницу. Наиме, његова супруга уз „Језерску принцезу“ успављује њихово дете.

Па тога ради је и исписана, Богу хвала!

А и у мом граду је, бар судећи по доживљеном, наишла на леп пријем.

Иначе, у сликовници су прозвани и неки блогери. Који, чуће се!

Посвета је за мога вољеног оца (Бог да му душу прости), са којим и започех рад на сликовници. Он је био тај који је доносио својој ћери бајке на читање, усађујући тако у њој љубав према њима. Њему у сећање – једна песма:

За све оне који желе да поруче сликовницу на кућну адресу, могу да се обрате на следећи мејл:

jezerska.princeza@yahoo.com

Бог да вас све поживи, ви дивни људи света мог!

Воли вас, у Богу благодарна, причалица.

Шта Бога жели?

Убрзо после братовљевог рођендана мала девојчица почела је да моли родитеље да је оставе саму са бебом.

Плашили су се да је девојчица можда, као већина четворогодишњака, љубоморна и жели да га удари, па јој нису то дозволили. 

Међутим, она није показивала никакве знакове љубоморе. Према беби је била нежна и све више је желела да остане насамо са својим братом.

Најзад су јој дозволили.

Сва усхићена, утрчала је у бебину собу притворивши врата, али су се она мало одшкринула, сасвим довољно да радознали родитељи могу да вире и прислушкују. 

Видели су како мала девојчица лагано прилази брату, ставља своје лице уз његово и тихо говори: 

- Бебо, реци ми шта Бога жели, ја почињем да заборављам ?

Умовање

Љубав

О посту и благочашћу

Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.

Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15).

А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божије (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.

Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима багодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост.

Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!

Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.

Старац Пајсије Светогорац

Нека нам је срећан и Богом благословен почетак

Великог Васкршњег поста.

Амин.

Боже дај.

Гвадалахара "Молитва"

Божије старање

Идући тако Исус и Његови ученици наиђоше на неког пастира који, лежећи у хладу подно једног дрвета, чуваше стадо. Приступивши му, Исус га замоли да им покаже пут ка месту где се упутише. Но пастир беше много лењ те, уместо руком, он подиже ногу и показа им смер. Исус се захвали и, позвавши ученике, продужи даље.

Најзад, идући путем, стигоше и до младе и лепе пастирице, која, поред тога што чуваше стадо, држаше у рукама вез и вешто исцртаваше бело платно нитима у боји. Исус јој приступи заједно са својим ученицима, те је упиташе где има воде за пиће. На то им девојка одговори:

- Седите, добри моји, ја ћу вам донети воде да се освежите!

И узевши тестију* у руке, пастирица брзо отрча и донесе воде за путнике. Кад су се освежили, они јој се захвалише и пут свој наставише.

Након што су мало одмакли, окрену се Свети Петар те упита Исуса:

- Господе, како ће се ово двоје спасити?

А Исус одговори:

- Онај лењи младић ће се оженити са овом вредном девојком.

- Али, Господе – настави Свети Петар да испитује – па он је лењ, а она је вредна и добра.

- Управо! Не треба га оставити да умре од глади – узврати Исус и нико од ученика се не усуди више да Га пита, јер видеше да Господ промишља за сваког човека.

* Тестија – глинена посуда за воду

- народна прича -

забележила причалица

У сну

Српско - руски марш

Николај Николајевич Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године недовољно се зна с обзиром на значај онога што је учинио. Приликом другог доласка 1876. године, он је на Моравском ратишту учинио највише што је могао, и тада је ушао у легенду. А Петра Иљича Чајковског вероватно да су та и друге легенде из овог рата највише и подстицале да 1876. године компонује свој "Српско-руски марш"

МАРШ РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

Пише:   Мелодију која је на првом извођењу руској публици, пуној свесловенских осећања, нагнала сузе на очи, Чајковски је назвао "Српско-руски марш". Ко и како је ову композицију прекрстио, додајући јој назив под којим је данас позната - "Словенски марш"!

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих српских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико српских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење.

Петар Иљич Чајковски: Опчинила га је српска

народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако"

Ако се погледа биографија славног композитора, онда у њој није лако пронаћи идеје за општесловенска стремљења. Напротив, чак и у музичким лексиконима, Петар Иљич Чајковски (1840-1893) означен је као "највећи композитор западњачки оријентисане руске школе". Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.

И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Правну школу у Петроград у којој су се образовали чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао је у црквеном хору, али учитељи нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: "Кроз десет година ја ћу бити велики композитор."

Могуће је да је био незадовољан и тиме што је са деветнаест година постао чиновник у Министарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је учио композицију код Антона Рубинштајна, који је познавао Јоханеса Брамса баш из времена кад је овај компоновао дела према српским народним мелодијама, и поготово ћемо истаћи да је у Бечу упознао Вука Караџића.

+ + +

За свој "Српско-руски марш", Чајковски је користио мелодију руске химне, и три српске народне песме: "Сунце јарко, не сијаш једнако", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах" (други део песме "Радо иде Србин у војнике"). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића "Српске народне мелодије", штампаној у Бечу 1862. године, за шта је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава".

Гете учи словенску антитезу

Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и "Хасанагиницу", и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је "Хасанагиницу" превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је "словенску антитезу" употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван "српски трохеј", постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако", па да је зато употреби у своме делу.

Српска фантазија

Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком.

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Српска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева "Српска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесет трогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.

Добошар и трубач српске војске: "Српско-руски марш"

био је једно од омиљених дела П.И.Чајковског, који се

тешко одлучивао да јавно диригује, али би тада, обавезно,

у програм уврстио и ову композицију

Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој "Српско-руски марш" прошло је девет година. Како и када се определио да компонује ово дело, објаснио је његов пријатељ и биограф Н. Д. Кашкин. Он је истицао како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном српском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и "са великим жаром се прихватио посла."

Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у кући својих пријатеља. Не зна се тачно кад је започео рад на том свом делу. Међутим, о таквим стваралачким стремљењима узбудљиво искрену исповест оставио је Константин Паустовски:

"Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак није ни личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (...) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (...) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место - оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак; затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (...) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати - и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова."

Поред таквог штимунга Чајковском је био неопходан и одговарајући музички предложак. Које су то биле српске народне мелодије, и колико их је још било, а који је био извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?

+ + +

На српске теме компоновали су, поред Чајковског, и Дворжак, Рубинштајн, Винтерберг, Јаначек, Аулин, Сук... Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А "Српска фантазија", Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло - хит концертне сезоне у Москви.

Радо иде Србин у војнике

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: "Сунце јарко", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", што је други део песме "Радо иде Србин у војнике".

На други део питања - откуд Чајковском српске мелодије - део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава српског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје "Српске народне мелодије", после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.

Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.

Прво извођење "Српско-руског марша" било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено.

Непосредно после концерта Чајковском је стигло и једно писмо одушевљене обожаватељке:

"Завршујем писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш "Српски марш". Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизрециво срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник."

Застава, поклон из Москве за српску војску

Овако је писала Чајковском, после извођења његовог марша, једна двоструко заљубљена жена. Њено име је било Надежда Филаретовна фон Мек. Она је искрено исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна личност за биографију славног композитора, сведочи и податак Едварда Гардена, који је у исту раван ставио познанство Чајковског са Лавом Толстојем и почетак кореспонденције са Надеждом фон Мек.

Ту жену Чајковски никад није лично упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом "најбољем пријатељу", а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, примајући њену меценарску потпору од шест хиљада рубаља годишње. На изјаве љубави, изван музике, никад јој није одговорио.

Занимљива је, свакако, личност Надежде фон Мек, богате удовице, великог мецене и својеврсног музичког заљубљеника. Пасија јој је била да се концерти одржавају у њеној кући. Једном приликом јој је недостајао пијаниста за њен камерни трио. Зато се обратила Париском конзерваторијуму и професору Мормонтелу с молбом да јој препоручи пијанисту. Овај јој је убрзо одговорио. Предложио јој је да позове тада младог Клода Дебисија. Пошто је његово музицирање оставило разумљиво изврстан утисак, госпођа фон Мек га је позвала да с породицом дође у Русију и проведе лето на њеном имању.

Најзад, необично је важан однос композитора према његовом делу. Какав је однос имао Чајковски према "Српско-руском маршу"? "Не само што га је Чајковски написао "у једном даху", већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је "Српско-руски марш" ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност...

Мада је "Српско-руски марш" био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у "Словенски марш". Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски, својеручно, написао назив своје композиције "Српско-руски марш". Аутентичан рукопис чува се у Музеју "Глинке" у Москви.

Српско-руски марш

Fairy Tale

Најлепша реч

Кад партнерка зна знање!

Сем Тебе

Сем Тебе

Никог на свету немам

Никог - да ме и блатњаву воли,

Због мене ништавне унизи,

И ову скерлетну душу

Венчаницом убели

Као Ти што чиниш, Господе.

Жедна је душа Твоје љубави,

Жениче Свеблаги,

И сузама Те тражи

Кроз боли срца,

Отврдлог од бежања

И заробљеног од скривања

У беспућима.

Чезнем и копним изгубљена,

Корачам долином плача

Загледана у осмехе ближњих

Не бих ли Те срела...

Из ропства ме изведи,

А душу голу и босу

У Љубав обуци.

аутор: причалица

Додир Маестрове руке

Уколико сте заборавили, драги причољупци, или сте нови па још нисте све прегледали, прича "Маестров додир" се одавно налази на овом блогу и може се прочитати овде.

Музика која се чује у кратком документарном филму јесте "Серенада" од Шуберта.