Пречистој

Лествица молитвена

Знам да си ту. Руку подигнутих,
љубављу везаних за небо,
ничим придржаваних.
На камену, боса,од постања најављена,
сузом пророка предсказана,
Купина несагорела, Лествица молитвена.
Тиха, Девојка смерна,
Тајну од анђела сачувала,
достојна,обрадована.
Како да Ти певам? Усана нечистих
и прегласног смеха?
Срца прободеног, Богородице,
Девојко-Мајко, грешнике љубиш,
чистотом их мењаш.
Јалова је душа – посна и празна,
преварна, варана, ничија и свачија.
А Ти, што оправда Еву,
погледа благог, Утешитељко срца покајaног,
похитај, Пречиста, помози и спаси,
да зрно Сејачево не замре
и да се у мени не угаси.

Пречистој

Затвори очи моје и уши, Богородице,
да не видим и не чујем ишта – до Тебе.
Јер глас је Твој танак и тих, нећу га препознати
од разуздане дреке моје душе.
Поведи ме, Пречиста, до вијугавог понора мог срца,
јер нагнух се и уплаших онога што видех.
Руке и ноге ми преклони и зглобове ослаби,
да се не усправим, већ ничице да лежим пред
величанством Сина Твога.
Бојим се, Мајко…
Господ на вратима куца,
а ја га у смраду својих греха дочекујем -
девојка луда, што остави  лампу без уља,
играјући игре паганске, наливајући ватре идолске,
поганећи хаљине свечарске…
Где да их убелим?
Ти, што Серафиме и Херувиме осветљаваш чистотом,
само један зрак баци ка мени да оденем ругобу своју;
и покриј ме, Утехо, да се Син Твој не окрене од мене
због чедности моје развраћене,
смерност –непознане и мудрости –изгубљене.

Јасминка Марковић

Вилински плес

Бодље у очима (наставак)

аутор: причалица

Умка га погледа и потврђујући главом пође ка ружином грму. Како је њен ход био бучан, то кртицу позва на опрез.

- Ко је то? – упита Крле, пажљиво дижући њушку и ослушкујући.

- Комшиница... – рече Умка, смешећи се.

Хтеде да дода и своју омиљену узречицу „око мило“, али се уздржа из пристојности; пред њим је и иначе никад није употребљавала.

- О, Умка! Откуд ти код нас? – обрадовано ће Крле. – Ако, ако, баш ми је мило.

- И мени је, вала да знаш. Па... како је?

- Одлично! Али, шта је мени. Седи, смести се, знам да ти није лако стајати.

А док се Умка покушавала сместити испод ружиног грма, како би склонила главу са жарког подневног сунца, она се нехотично огребе о трн.

- Ах, убоде ме...!

- Па пази где седаш – узнемири се Крле. – Да неког не повредиш...

- Како мислиш да неког не повредим?! Па ја огребах своју главу о ружин трн!

- А тако, опрости... Мислио сам... Али, да, буди опрезна...

- Па сад хоћу... А шта си мислио под тим да неког не повредим...? Има ли овде још кога са тобом? Не видим никог...

- Мој другар! Помаже ми да скупим лишће за кућу. Зими уме да буде јако хладно доле, ако не затворим рупе и не навучем довољно лишћа под ноге.

Корњача стаде загледати, не би ли негде угледала тог друга, али једва да је могла подићи главу из траве. Најзад, примети подаље нешто као клупко које се котрља тамо-вамо.

- Је л` то онај што се ваља тамо? – упита га.

- Е, тај! Зову га Бодљави, мада не знам због чега – одговори јој Крле. – Било је далеко лепших надимака, који су му могли дати.

Док је он говорио, то клупко што се ваљало докотрља се до њих. Кад се уставило и растворило, те са својих леђа скинуло сакупљено лишће, корњача примети мноштво иглица, због чега јој одмах поста јасно одакле овом створењу тај надимак. Било је застрашујуће гледати те оштре врхове, а камоли им прићи.

- Ево, Крле! Видиш, ништа лакше, а још је и забавно! – изјави Бодљави тихим гласићем, смејући се, што је сличило на какав звон. Али кад угледа корњачу, он се намах уозбиљи и као постиђен, увређен, шта ли, брже-боље се откотрља у смеру из којег је дошао.

Умка се том понашању силно зачуди.

- Шта му би...?!

- Ма пусти га! Само је мало опрезнији, бира друштво... – брањаше га другар уз осмех.

- Биће да му се моје друштво не допада...

- Откуд знаш? Није те још упознао.

- Па како ме мисли упознати бежећи...?!

- Па он ако и бежи, ти седи и чекај.

Ове тако једноставне, а мудре речи, поразише почетно Умкино подозрење.

- Имаш право. Уосталом, и те бодље, ма колико страшно изгледале, чини се да могу и на добро послужити. Мораћу још једном да их погледам, под условом да Бодљави приђе поново.

Јеж, као да је чуо њене речи, заиста се докотрља још једном. Штавише, овог пута се устави много ближе њеном погледу. Тако је Умка могла из непосредне близине да посматра игличасти његов огртач. Био је умотан у њега са свих страна и тешко би му се ико могао приближити, а да се не убоде. Имали су право, дајући му такав надимак, мислила је Умка. Ако га је ико носио у сразмери са разлогом избора, онда је то овде био случај.

Не проговоривши ни реч, Бодљави истресе нову туру лишћа и бацивши тек један скрајнут поглед га гошћи, откотрља се назад.

- Заиста, тако чудесно и несвакидашње створење! – говораше удивљено Умка. – Ево примера како оружје може и оруђе бити! И обратно!

Крле, који је посао одложио са њеним доласком, помно је слушао, не скидајући осмех са лица.

- Ти мислиш да је то оно што чудесност чини чудесним? – примети загонетно.

- Не разумем, Крле – збуњено ће Умка. – Зар је ствар у нечем другом?

Али, уместо да јој удовољи одговором, Крле и сам упути питање:

- А јеси ли му видела очи?

- Очи?! – тек сад се корњача посрами и благо поцрвени у лицу, признајући: - Не, ја нисам!... Али, ти... Како си ти...?

Не желећи је додатно збуњивати, Крле просто добаци:

- Лепо! Нисам чекао на друге да ми кроје поглед, већ стадох и сам их погледах. И видех небо како се огледа у њима. Ето!

За тренутак корњача, навикнута да је она та која дели мудрост, утихну. О, да! Тачно је знала на чега су се односиле Крлетове речи, и што је још болније, осећала је да би се морала сложити са њима. У том тренутку, она по први пут у своме животу осети снагу праве и дубоке мудрости. Истина, растрзало је то што је морала да је чује од другог, али је бар ствар изнета на чистац. И то ју је необично обрадовало, јер је спознала да постоји поглед сакривен од света, који само ретки могу да користе. Знала је да сад, више већ ишта, жели њега да пронађе. А да би га пронашла, она направи и искорак у сусрет тој својој жељи.

Када се јеж докотрљао и трећи пут, Умка храбро иступи пред њега и најљубазнијим гласом му се представи, рекавши:

- Волела бих да Крле и ти свратите код мене и правите ми друштво.

Бодљави, који је стајао обореног погледа, наједном поче да диже главу. И тада она срете најлепши пар очију, у којима се, баш како Крле рече - који је њих гледао срцем, огледало небо. А онда се, да чудо буде још веће, у те исте очи и поглед уселило и Умкино лице. Бодљави се топло насмеја њеној позивници и радо пристане.

Сунце је већ било у нагињању, кад се поздравила са јежом и кртицом.

Пролазећи крај друштва окупљеног око базена, њима не промаче посебан сјај и живост на њеном лицу.

- Умка, јеси ли добро? Као да си се намирисала руже, тако изгледаш! – добациваше Шврћа шаљиво, али с мером. Осећао је он да се нешто чудно тамо догодило, чим ју је красио несвакидашњи израз, али није се усуђивао питати за појединости. А и мислио је да ће им сама већ рећи.

Но то се није десило.

- Нисам, Шврћо, премда хтедох, но криве очи понесох па на трн наиђох – одговараше Умка на прозивку, не устављајући се. -  А ружа висока, чак до неба, да видите само! Слеп да прогледа од милине!

Зуба, Шврћа, Мицка, Сунчица и Перла, немо и чудећи се између себе – не налазећи никаквог смисла изговореним речима, осташе да збуњено гледају за њом.

А корњача, не скидајући с лица израз дубоког заноса и радости, полако измицаше из њихових омеђених погледа. Ипак, не сасвим. Пазећи да својим одласком не закачи неку од бодљи и тиме затвори врата погледу који тек треба да се деси, она не заборави да и њима упути позивницу...

Прича са посветом

За најискренијег дечака, који је причом подстакао причу

Јелена, с љубављу.

Бодље у очима

„Знаш, сад се она бајка о ружном пачету не завршава више тако да оно постане лабуд већ – чичак!“, рече ми једна рањена душа и због ових речи осетих двоструки бол. Прво, јер сам и сама осећала његову тугу, а друго, јер је неко хтео да из његове душице истера лепоту. Све то осетивши, скоро да сам вриснула, покушавајући да допрем до њега:

- Не, то неће моћи! Ружно паче мора да постане лабуд, и не само то, већ желим и ти сам лабуд да постанеш! Јеси ли разумео!?

Насмејао се и то је био смер који сам тражила, да би ми, најпосле, оним својим делом душе, којем сам се и обраћала, то и обећао. Затим је додао:

- Ма ја се слабо споразумевам са људима, не разумемо се.

- Можда зато што они не остају дуже - да те упознају, и суде на прву лопту, или им ти сам то не допушташ. Само наизглед ти личиш на какву тврђаву, на морског јежа, који се чине недодирљиви и неосвојиви, али је твоја унутрашњост тако топла и сусретљива. А ја не причам напамет, већ оно што сама искусих.

- Хеј, можда једног дана напишеш причу о мени!? – рече, насмејавши се поново.

- Није немогуће. Штавише, можда ја то већ имам у плану. Само, да ли ћеш се и препознати? – добацих и сама се осмехујући. – Јер ја увек гледам да оног о коме причам вешто сакријем од радозналих очију.

- Ваљда ћеш ме обавестити, да знам!

- Наравно, срећице...

А потом ми исприча још понешто из свог живота, што ули нову наду у веру моју у њега, и пут који је изабрао. Није ме изненадио, јер сам неким делом свога бића то осећала да је могуће, али ме јесте веома обрадовао. Сад само да му пожелим успех и благослов Божји да га прати.

И захвалим на дивним тренуцима који су условили причу...

Бодље у очима

аутор: причалица

Дуго тражећи место за своје становање, млада корњача најзад изабра једно. Био је то врт прекрасног растиња, најлепши у том крају. Том избору је, поред раскоши бујног шаренила - унутар којег се налазио базенчић са свежом изворском водом, допринела и надасве добра прегледност околине, што је њеној тромости итекако одговарало. Осим тога, ни друштва јој ту није мањкало. Тако је, седећи у својој удобности, могла и без кретања да сазнаје о дешавањима у окружењу. Како је била доброг памћења и у неким разговорима, услед своје добре обавештености показавши умешност, о њој су говорили са поштовањем, дајући јој надимак Умка.

А један од најчешћих њених посетилаца био је пас Шврћа, мешанац са огрлицом око врата, коју је носио више као украс, јер се његовом власнику одавно изгубио сваки траг. Но њему то, чинило се, није сметало: овако је могао сваког дана да бира новог газду - према коски која му се понуди. Уколико би му, уз коску, био понуђен и какав посао да обави, он би се захвалио једним мирисањем и дигнутог репа би се вратио путем којим је и дошао.

Тако је он и тог јутра, најнеобичнијег од свих, поранио да корњачи учини дужну посету.

- Хеј, Умка, како је? – добаци Шврћа још са врата. – О чему данас...?

Он овде не изговори мисао до краја, већ шапом дотаче главу, смешкајући се.

- О, очи моје лутајуће! – тепала му је корњача, као и свима који су, долазећи код ње, доносили какву вест са собом. – Ево, кад не умујем, одмарам главу на јутарњем сунцу.

- Јеси ли чула новост? – упита је сав званичан.

- Не, али слутим да неко јесте... – примети она, осмехујући се.

- Наравно! – славољубиво дочека Шврћа. – Зато и пожурих са доручка, премда га је месар баш добро удесио, брке да полижеш, али нисам хтео да останем до хвале, већ дођох да ти јавим вест. А ко ће, ако не ја, зар не?

Корњача весело климну главом, потврђујући, а он настави:

- Знаш, оно моје друштванце што се саживело у врту у близини, а што долази и код тебе: замисли, добили су новог станара!

- Стварно? – заинтересовано ће корњача. – Неко га позвао?!

- Ма какви позвао! Дошљак! Самозванац! Не личи ни на шта, ја кад ти кажем... Ови моји разменили с њим реч-две, видели с ким имају посла и тајац! Ту су, али се не миришу...

- Занимљиво! Па је л` тако ружан?

- Ма страшан, шта да ти кажем... Страшан!

- Хм, па ипак, волела бих да га видим – изјави корњача знатижељно.

- Мислим, Умка, да од тога нема ништа – узврати пас. – Нити га има ко довести, нити ће он сам изволети да дође. Он се скупио тамо под ружин грм и без неке потребе не мрда одатле. А и боље му је... Да не би било каквих незгодација...

Још мало поразговаравши о необичном дошљаку, Шврћа, који и иначе није могао дуго да седи на једном месту, најзад се подиже и крену даље.

- Хвала ти на вестима –захваљујући се, поздрављаше се корњача са њим.

- Увек на услузи, Умка! А ако те баш интересује, ти знаш... ако неће брег теби, иди ти брегу... – говораше Шврћа у одласку, весело намигнувши.

Ове његове речи заголицаше корњачу. Већ се и не сећајући кад је последњи пут изашла из дворишта, она се мало и уплаши од помисли. Али, како је мисао није напуштала, већ све јаче храњаше њену радозналост, најзад, она се, охрабрена, подиже и крену.

Требало јој је прилично времена да се догега до врта о којем јој је пас говорио. Овај је подсећао у понеком детаљу на њену башту, али далеко од тога да се могао мерити са њом. Премда јој ово није била прва посета - али јесте једна од ретких, ипак, када је ушла, имала је осећај као да се ништа није променило и да све стоји на свом месту. Чак је и друштво затекла онако како их је и упамтила: зец Зуба је грицкао салату крај рупе над којом је расло стабло, док се на једној од грана излежавала мачка Мицка, велика чистуница, а на другој сврака Перла, која је волела да се кити разним украсима; жаба Сунчица је, седећи на ивици, хладила ноге у базену, а пас Шврћа, који је таман стигао са ручка, причао им је о својим дневним догодовштинама.

Угледавши је како долази, друштво се стаде осмехивати.

- О, Умка! Каква част! – мјаукаше Мицка дочекујући је, умилно вртећи репом.

- Таман стижеш на свежу салату, тек узбрану – рече Зуба, мљацкајући.

- У-У-Умка – растезаше Сунчица, надувавајући се од усхићења.

- Баш те је лепо видети! – повика Перла сва раздрагана, са чије ноге блесну прстен огромног црвеног камена.

Шврћа се само насмеја и добаци јој један од својих шеретских мигова.

- Шта ћу – изјави Умка и сама обрадована – кад сам вас се пожелела. А и добро је мало прошетати, да се не улењим. Можда и моје очи буду вредне попут ваших, па улове понеки поглед за незаборав.

На ове њене речи сасвим спонтано Мицка отпоче разговор.

- Хајде, де! Него, кад смо већ код лењости, данас је код нас на кафи била нека госпођа, ако се та жена са госпођом сме упоредити, која има у кући мишеве! Замислите! Госпођа, а мишеве у кући има! И шта је њој пало на памет: да позајми моју маленкост, како бих јој ја по кући мишеве ловила... Брука! Да је вредна, имала би новца за слушкињу да јој она реди кућу. Као моја газдарица што има...

- Сасвим си у праву, Мицка – сагласи се Шврћа. – И мени су јутрос, на неколико места, условљавали храну. Па зар им није драго што сам уопште дошао код њих? И то што сам баш неког посебног изабрао, већ је довољан рад сам по себи. А и њима је на корист, да могу неком да удовоље. Шта би хтели више?!

Корњача их је пажљиво слушала, разбашкарена у шушкавом лишћу, не оглашавујући се.

- Истина, има много лењог и доконог света данас – журно дочека Перла. – Да знате само колико има неуредних оџака и прљавих прозора... чудо једно!

- Морам се и ја сложити са вама – рече Сунчица. – Могли би и овај базен да очисте, а не да ми се ноге прањем прљају.

Ту она, ради потврде, извуче свој десни крак и подиже га увис.

- Ја не бих имао ништа против да ми неко други спрема салату – надовеза се и Зуба, на чију примедбу сви праснуше у смех.

Потом се Шврћа обрати корњачи, покушавајући да је увуче у разговор.

- А ти, Умка, шта ти имаш да кажеш?

Ова, уместо да одговори, примети с чуђењем нешто што јој је промакло при доласку.

- Кажем да нигде не видим Крлета. Где је он?

Крле-кртица је, иначе, био још један члан ове дружине.

- А, Крле се отуђио... – рече Перла уз негодовање. – Нашао је себи боље друштво. Нисмо могли ни замислити какав је то лицемер, драга Умка. Откад је Бодљави стигао, највише са њим време проводи.

- Бодљави?! – зачуђено ће Умка.

- Ма она придошлица о којој сам ти причао... – појасни Шврћа.

- Аха! А зашто га зовете Бодљави?

- Па сав је на јуриш, не можеш му ниодакле прићи. Први дан кад је дошао, поче да нас загледа и као нешто исправља, шта ли, а све тако фино, да ти мука припадне – објашњавала је Мицка. – Замисли, чак је и данас, пролазећи овуда и прислушкујући наш разговор, добацио - мени у пролазу, да ми не би реп отпао, ако бих помогла оној сељанки и отерала мишеве из њене куће. Па зар ја за то живим? Да будем ловац? Каква дрскост и безобразлук!...

- Мени је рекао да превише извољевам, и да храну треба и зарадити – с презиром говораше Шврћа. – Шта он умишља да је? Боље себе да погледа, на шта личи...

- Ја боље и да не говорим шта је мени рекао – умеша се и Перла. – Смета му мој накит, који сакупљам у пролазу. Боде му очи! Чуј! Њега боде...!? Нечувено...

И протресавши главом од надошлог једа, она уздахну гласно.

- Накит ти је диван, драга Перла – саосећајно изјави Сунчица, тешећи је. – Мени је рекао да ћу се распући, и да је боље да ме се клони - да не би одговарао за моје здравље. Па и треба да ме се клони, дрзник један! Ја да се надувавам...?! Није-него!

- А да не причам како је био завидан на то што сам ја, за разлику од њега, тако фин и мекан – хвалисаво ће Зуба.

- Кажем ти, Умка – поново узе реч Шврћа. - Необичнијег створа од њега нисам видео. Тај би се могао по цео дан бости, ништа друго да не ради.

Корњача се зачуди овим његовим речима.

- Како то мислиш: бости...?! Има рогове, шта ли?

- Ма какве рогове! Сав је ко трњак какав!

У том се у непосредној близини зачу шушкање. Сви окренуше главе у правцу ружиног грма, где је кртица Крле управо извирио.

- Ево Крлета! – тихо примети Мицка.

- Сигурно њушка где му је друг Бодљави – шапутајући добаци Перла.

- Мислите да је и он ту? – радознало ће Умка.

- Без икакве сумње, ту је! – дочека Шврћа иронично. – Иди и сама се увери каквог смо чудака добили...

- наставиће се -

Крст Цара-Мученика

Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава). Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега.

Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.

Цару је на дан крунисања уручен крст заједно са следећим писмом:

„Ваше Царско Величанство,

Свемилостиви Господару,

С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.

Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.
Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.

Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског – Првог Словена.

Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије – вазда заштитнице српског народа.

Маја 1896. године, Београд.

Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић

Сваки народ у своје време полаже духовни испит. Такво искушење је за српски народ био 28. јуни 1389. године. И као што знамо, српски народ је часно поднео то искушење.

За руски народ и руског Цара такво искушење је била 1914. година, када је Аустроугарска упутила ултиматум Србији у коме је један од захтева било увођење аустријског батаљона у Београд. Пристати на такав ултиматум значило би губљење независности српске државе. У тој ситуацији Србију нико није могао заштитити осим Русије, која у то време није била спремна за рат широких размера. Тада се Цар Николај Александрович нашао пред истим избором који је стајао пред кнезом Лазаром. Као што ни кнез Лазар није бирао само за себе, већ и за свој народ, исто тако је и руски Цар, како су показали потоњи догађаји, начинио избор за читав руски народ, не само за тадашњи нараштај, већ и за будуће. И поред тога што Русија није била спремна за рат и што су многи предвиђали њен пораз, руски цар, кога поједини оптужују за колебљивост, одлучно је устао у одбрану Србије, самим тим једнозначно начинивши духовни избор за Русију, приволевши је Царству Небескоме.

В.Ансимов

Косовски Крст Цара-Мученика

Сестринство Ново-Тихвинског манастира о Косову

У сусрет пролећу

Свако себе сам покаже

Неки душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то није нимало милило, али, другог решења није имао. Не желећи да се о било коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и стаде ослушкивати.

Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао, али не знајући за његов наум, различито приступише послу.

- Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и дрскошћу. - Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га прода, да будемо сви мирни, ја понајпре...

- Можда то суђе и јесте луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода! Онда би могао да отпусти и мене... Шта бих му користила?

Домаћин, чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у служби.

аутор: причалица

СЛИКОВНИЦА - најзад!!!

У најави за скори излазак сликовнице, „Језерска принцеза“, кратко се, у једном од постова, присетисмо њеног настанка. За све оне који нису испратили чланак, исти могу погледати овде. А данас, када је сликовница и званично изашла из штампе, желим да се посебно осврнем на оне људе који су, својим учешћем у остварењу овог пројекта, заслужили да се о њима чује пригодно слово.

Наравно, најпре ћу кренути од особе која ме, милошћу Божијом, све време држи за руку и несебично ми помаже у узрастању, оном списатељском (али не само у њему), било саветима, било црвеном оловком. Реч је, дакако, о особи коју с правом називам мојом радости, јер она то и јесте – драга Ви. За оне који не знају, њено име је Виолета Милићевић, професор српског језика и књижевности, поетеса и писац. Задужена, најпре, да ме трпи, њој је припала дужност лектора. Оно што је код ње интересантно, јесте то да тачно осети кад се негде ломим или ми нешто не одговара у ономе што напишем. Као да седи поред мене, чучи у мени, и својом оловкицом зацрвени моју мисао, али никада ми не намеће своја размишљања, већ само тражи да се изјасним другачије, прецизније. Не желим да говорим о себи као о писцу, јер је то дуг и мученички пут, и односи се на оне који стигну на циљ; желим само да приметим да је за неког ко пише изузетна част и радост имати поред себе некога ко ће да вас разуме, да испрати вашу мисао и, ако залута, да је врати. То је мени Ви! Неко ко ме, својим присуством, испуњава као личност. На томе сам бескрајно захвална Богу.

Теби, Ви, хвала за радост коју ми чиниш и што ме трпиш.

Друга особа, која у једнакој равни доприноси моме сазревању јесте Даца – наш највећи женски афористичар Даница Машић. Као верни пријатељ, она прати Виолету и мене и даје нам ветар у леђа: некад критиком, некад лепом речју, некад афоризмом или каквом мисли познатих. И дели са нама терет узрастања. Да сам их тражила, не бих их нашла овако добре и несебичне, Богу хвала. И заиста је јако тешко пронаћи речи достојне којима би се могло описати све оно што оне мени чине и све оно што ја према њима осећам. С тим што сам ја прво упознала Дацу, а преко ње и Виолету. Ни сањала нисам у какву ћу дивну авантуру кренути оног тренутка кад се са Дацом упознах. Та авантура траје и дан-данас, а Даца је она која држи једра и води нас.

Само због тога да ти будем захвална, али то је тек почетак онога што ти нама дајеш и значиш нам, драга. Хвала Богу и на теби, мила моја Дацо.

Сад је на реду мушки део тима. Најпре смо урадили илустрације, а за њих је био задужен школски друг мога брата – Александар Божић. Е то је био подвиг, чини ми се! Оног тренутка кад је пристао да црта за мене, ни сам није могао да претпостави колико ћу бити захтевна. А јесам била, признајем! Јер сам за децу хтела искључиво оне слике након којих ће моћи лећи у кревет да спавају. Превише је страве и ужаса унето у сликовнице и цртане филмове и ја сам хтела да то све избегнем. И надам се да јесмо. Хвала Богу и на теби, драги Сале, и на твом трпљењу честих преправки; без свега тога не би данас било сликовнице. Иначе, да бисте се боље упознали са илустратором, предлажем да погледате његов сајт који је изложен на блогу међу линковима.

Након илустрација, окренух се Ненаду Живковићу. Он је био задужен за прелом. Ако сте мислили да је он прошао без трпње, грдно сте се преварили. И то баш кад и није било добро време, али, дао Бог, прошло је, неповратило се. Иначе, Ненад је једна велика душа од човека, неко ко има огромно срце, у коме живи читав један град. Он је књижевник и власник сајта Творац града (културног профила), и неко ко се и сам несебично даје, не тражећи ништа за себе, већ све за другог. Мислим да се пред таквим величинама човек мора осећати постиђен и мален. Особа која је и сама употпунила мој живот, на један несвакидашњи начин, и од које се има свашта доброг научити. Слава нека је Богу кад и тебе упознах, драги Ненаде, и што чиниш мој свет лепим местом за живот.

На крају, остале су још корице; њих је, и овога пута, урадио мој брат у Христу – Зоран Живојиновић, рачунарски техничар. За тај рад морао је да узме годишњи одмор – скоро. Али, срећом, па смо у том нашем заједничком послу, где сам ја извољевала, а он улагао труд и зној, имали и помоћнике са стране, иначе не знам кад бисмо нас двоје то завршили. Дакле, осим њему, захвалност у Христу Господу дугујем и његовој дивној супрузи, као и милој му ћери. Данас је тешко наћи и пријатеља, али пронаћи брата и породицу је нешто неописиво. А они то мени јесу, заиста. Премда и не близу телесно, али срцем увек ту и у свако доба спремни да ми помогну и да ми се нађу. Савет старијег брата је од велике важности, јер носи у себи искуство. Нарочито за неког ко савет прижељкује, држећи да двоје увек види боље него једно. Стога нека је Богу слава и хвала кад ми их је послао – на радост и свако добро.

Свакако, овде ћемо се присетити и људи који су својим новцем помогли да сликовница не буде прескупа. Но њихова имена су Богу знана. Такође, посебну захвалност дугујем и мом добром штампару, који ми је и сам изашао у сусрет, знајући како бринем о „нескупоћи“ сликовнице. Али не само тиме да ме је задужио, већ од њега чух и прву лепу причу везану за сликовницу. Наиме, његова супруга уз „Језерску принцезу“ успављује њихово дете.

Па тога ради је и исписана, Богу хвала!

А и у мом граду је, бар судећи по доживљеном, наишла на леп пријем.

Иначе, у сликовници су прозвани и неки блогери. Који, чуће се!

Посвета је за мога вољеног оца (Бог да му душу прости), са којим и започех рад на сликовници. Он је био тај који је доносио својој ћери бајке на читање, усађујући тако у њој љубав према њима. Њему у сећање – једна песма:

За све оне који желе да поруче сликовницу на кућну адресу, могу да се обрате на следећи мејл:

jezerska.princeza@yahoo.com

Бог да вас све поживи, ви дивни људи света мог!

Воли вас, у Богу благодарна, причалица.

Шта Бога жели?

Убрзо после братовљевог рођендана мала девојчица почела је да моли родитеље да је оставе саму са бебом.

Плашили су се да је девојчица можда, као већина четворогодишњака, љубоморна и жели да га удари, па јој нису то дозволили. 

Међутим, она није показивала никакве знакове љубоморе. Према беби је била нежна и све више је желела да остане насамо са својим братом.

Најзад су јој дозволили.

Сва усхићена, утрчала је у бебину собу притворивши врата, али су се она мало одшкринула, сасвим довољно да радознали родитељи могу да вире и прислушкују. 

Видели су како мала девојчица лагано прилази брату, ставља своје лице уз његово и тихо говори: 

- Бебо, реци ми шта Бога жели, ја почињем да заборављам ?

Умовање

Љубав

О посту и благочашћу

Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.

Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15).

А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божије (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.

Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима багодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост.

Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!

Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.

Старац Пајсије Светогорац

Нека нам је срећан и Богом благословен почетак

Великог Васкршњег поста.

Амин.

Боже дај.

Гвадалахара "Молитва"

Божије старање

Идући тако Исус и Његови ученици наиђоше на неког пастира који, лежећи у хладу подно једног дрвета, чуваше стадо. Приступивши му, Исус га замоли да им покаже пут ка месту где се упутише. Но пастир беше много лењ те, уместо руком, он подиже ногу и показа им смер. Исус се захвали и, позвавши ученике, продужи даље.

Најзад, идући путем, стигоше и до младе и лепе пастирице, која, поред тога што чуваше стадо, држаше у рукама вез и вешто исцртаваше бело платно нитима у боји. Исус јој приступи заједно са својим ученицима, те је упиташе где има воде за пиће. На то им девојка одговори:

- Седите, добри моји, ја ћу вам донети воде да се освежите!

И узевши тестију* у руке, пастирица брзо отрча и донесе воде за путнике. Кад су се освежили, они јој се захвалише и пут свој наставише.

Након што су мало одмакли, окрену се Свети Петар те упита Исуса:

- Господе, како ће се ово двоје спасити?

А Исус одговори:

- Онај лењи младић ће се оженити са овом вредном девојком.

- Али, Господе – настави Свети Петар да испитује – па он је лењ, а она је вредна и добра.

- Управо! Не треба га оставити да умре од глади – узврати Исус и нико од ученика се не усуди више да Га пита, јер видеше да Господ промишља за сваког човека.

* Тестија – глинена посуда за воду

- народна прича -

забележила причалица

У сну

Српско - руски марш

Николај Николајевич Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године недовољно се зна с обзиром на значај онога што је учинио. Приликом другог доласка 1876. године, он је на Моравском ратишту учинио највише што је могао, и тада је ушао у легенду. А Петра Иљича Чајковског вероватно да су та и друге легенде из овог рата највише и подстицале да 1876. године компонује свој "Српско-руски марш"

МАРШ РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

Пише:   Мелодију која је на првом извођењу руској публици, пуној свесловенских осећања, нагнала сузе на очи, Чајковски је назвао "Српско-руски марш". Ко и како је ову композицију прекрстио, додајући јој назив под којим је данас позната - "Словенски марш"!

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих српских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико српских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење.

Петар Иљич Чајковски: Опчинила га је српска

народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако"

Ако се погледа биографија славног композитора, онда у њој није лако пронаћи идеје за општесловенска стремљења. Напротив, чак и у музичким лексиконима, Петар Иљич Чајковски (1840-1893) означен је као "највећи композитор западњачки оријентисане руске школе". Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.

И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Правну школу у Петроград у којој су се образовали чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао је у црквеном хору, али учитељи нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: "Кроз десет година ја ћу бити велики композитор."

Могуће је да је био незадовољан и тиме што је са деветнаест година постао чиновник у Министарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је учио композицију код Антона Рубинштајна, који је познавао Јоханеса Брамса баш из времена кад је овај компоновао дела према српским народним мелодијама, и поготово ћемо истаћи да је у Бечу упознао Вука Караџића.

+ + +

За свој "Српско-руски марш", Чајковски је користио мелодију руске химне, и три српске народне песме: "Сунце јарко, не сијаш једнако", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах" (други део песме "Радо иде Србин у војнике"). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића "Српске народне мелодије", штампаној у Бечу 1862. године, за шта је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава".

Гете учи словенску антитезу

Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и "Хасанагиницу", и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је "Хасанагиницу" превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је "словенску антитезу" употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван "српски трохеј", постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако", па да је зато употреби у своме делу.

Српска фантазија

Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком.

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Српска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева "Српска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесет трогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.

Добошар и трубач српске војске: "Српско-руски марш"

био је једно од омиљених дела П.И.Чајковског, који се

тешко одлучивао да јавно диригује, али би тада, обавезно,

у програм уврстио и ову композицију

Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој "Српско-руски марш" прошло је девет година. Како и када се определио да компонује ово дело, објаснио је његов пријатељ и биограф Н. Д. Кашкин. Он је истицао како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном српском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и "са великим жаром се прихватио посла."

Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у кући својих пријатеља. Не зна се тачно кад је започео рад на том свом делу. Међутим, о таквим стваралачким стремљењима узбудљиво искрену исповест оставио је Константин Паустовски:

"Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак није ни личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (...) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (...) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место - оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак; затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (...) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати - и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова."

Поред таквог штимунга Чајковском је био неопходан и одговарајући музички предложак. Које су то биле српске народне мелодије, и колико их је још било, а који је био извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?

+ + +

На српске теме компоновали су, поред Чајковског, и Дворжак, Рубинштајн, Винтерберг, Јаначек, Аулин, Сук... Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А "Српска фантазија", Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло - хит концертне сезоне у Москви.

Радо иде Србин у војнике

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: "Сунце јарко", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", што је други део песме "Радо иде Србин у војнике".

На други део питања - откуд Чајковском српске мелодије - део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава српског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје "Српске народне мелодије", после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.

Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.

Прво извођење "Српско-руског марша" било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено.

Непосредно после концерта Чајковском је стигло и једно писмо одушевљене обожаватељке:

"Завршујем писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш "Српски марш". Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизрециво срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник."

Застава, поклон из Москве за српску војску

Овако је писала Чајковском, после извођења његовог марша, једна двоструко заљубљена жена. Њено име је било Надежда Филаретовна фон Мек. Она је искрено исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна личност за биографију славног композитора, сведочи и податак Едварда Гардена, који је у исту раван ставио познанство Чајковског са Лавом Толстојем и почетак кореспонденције са Надеждом фон Мек.

Ту жену Чајковски никад није лично упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом "најбољем пријатељу", а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, примајући њену меценарску потпору од шест хиљада рубаља годишње. На изјаве љубави, изван музике, никад јој није одговорио.

Занимљива је, свакако, личност Надежде фон Мек, богате удовице, великог мецене и својеврсног музичког заљубљеника. Пасија јој је била да се концерти одржавају у њеној кући. Једном приликом јој је недостајао пијаниста за њен камерни трио. Зато се обратила Париском конзерваторијуму и професору Мормонтелу с молбом да јој препоручи пијанисту. Овај јој је убрзо одговорио. Предложио јој је да позове тада младог Клода Дебисија. Пошто је његово музицирање оставило разумљиво изврстан утисак, госпођа фон Мек га је позвала да с породицом дође у Русију и проведе лето на њеном имању.

Најзад, необично је важан однос композитора према његовом делу. Какав је однос имао Чајковски према "Српско-руском маршу"? "Не само што га је Чајковски написао "у једном даху", већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је "Српско-руски марш" ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност...

Мада је "Српско-руски марш" био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у "Словенски марш". Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски, својеручно, написао назив своје композиције "Српско-руски марш". Аутентичан рукопис чува се у Музеју "Глинке" у Москви.

Српско-руски марш