Петак, Децембар 10, 2010
Други о Србима
Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.
Габријел Мије (Француска), 1919.
Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости.
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе.
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света.
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веома згодни, имају тамнији тен и јако лепе очи.
Изабела Рос (Шкотска), 1916.
А ја више волим сиромашко србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве.
Рене Мије (Француска), 1891.
Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!
Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.
Максим Горки (Русија)
А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.
Леонид Андрејев (Русија), 1914.
Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе.
Лео д` Орфер (Француска), 1916.
Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село.
Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.
Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас.
Филип Џенкинс (САД), 1995.
Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију.
Никола Томазео (Италија), 1844.
"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја.
Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.
Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.
Јакоб Грим (Немачка), 1823.
Србин живи своју поезију.
Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.
Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона, међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро…
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих.
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила.
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.
Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст.
Данијел Ђанкане (Италија), 1993.
У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!
Никола Томазео (Италија), 1844.
То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове.
Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.
Припекло а извор неодољиво мами, тако да се зауставих. У близини, на пропланку, две девојке, две чиле и румене плавуше, по одећи и целим својим изгледом праве наше руске, сеоске девојке, простиру платно. Док сам скидао торбак, и припремао се да се напијем, и девојке су пришле води. Одмакао сам се малко, али једна од њих брзо приђе код мене, ухвати моју руку и пољуби је. То је било тако брзо и изненада да нисам био у стању да отмем руку и једва сам успео да спречим другу која се спремала да учини исто. Такво љубљење руку мушкарцима од стране жена у свим крајевима је уобичајена ствар тамо где још нису продрли нови обичаји. Варошка девојка не пружа руку никоме, чак и свештенику прилази само ако је у питању часна старина или млади лепотан. Гледао сам како се девојке одмичу од проте да га не би пољубиле у руку. И обрнуто, гледао сам како удата жена приступа руци шеснаестогодишњег младића и он је мирно седео прихватајући ове знаке женског поштовања који су били, разуме се, знак његовог уважавања.
Павле Аполонович Ровински (Русија), 1868.
Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. “Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.”
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
“С Божјом помоћу пођи, роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео.”
Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле (Заклетва- комад из србског живота у једном чину), 1916.
Не би требало пропустити православну службу, ако ни због чега, оно да би се искусила дубина раскола између обичаја Истока и Запада. Цела организација и атмосфера потпуно су другачије него на Западу. Људи не седе сами, у приватној интроспекцији, већ стоје поред својих пријатеља и у друштву анђела. Овде су клупе и столице непотребне. Нема химне, нити инструменталне музике, постоји само интимно заједништво, у којем чак ни певачи који офецијелно певају нису издвојени, као што је то код западних хорова, већ су чланови конгрегације у којој стоје. Гласови одјекују у цркви због посебних акустичних особина куполе, као да долазе од Христа одозго и разлежу се преко небеског дома који Њега окружује. По ноћи, када је мрак, у рукама трепере свеће, а около, повијајући се нежно, настаје корона, лебдећи круг светлости који својим покретима као да покреће анђеле и свеце на зидовима и сводовима. Божанске мистерије тако се, посвећенима, откривају.
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1959.
Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи.
Франсис Конт (Француска), 1986.
Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5 000 живих србских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио србски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – Србија. Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.
Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945. у селу Евербургу, крај Оснабрика.
Toliko je svega od toga malo ostalo, samo da zalim. sto gordi, ponosni i dobri srbi danas su zamenjeni sakom dolara , necijom halapljivoscu i prizemnim interesima :( tuzno
*гастросити
Мислим да су то они који су на површини и који као представљају Србе. Они прави полако се буде и роморе испод наоко Мртвог мора.
Чврсто верујем у то, јер имам разлога. Поздравче!***
Poslala sam ti zaveštanje Arčibalda Rajsa, da upotpuniš kolekciju.
ponekad mi se učini da sami sebe ne umemo da predstavimo u pravom svetlu. srećom pa ima ljudi koji dobro vide...
Prijatno!
Bravo!
*сањарења
Да, хвала ти. То је, иначе, књига моје кућне библиотеке. А други део започиње баш са Арчибалдом. Тако сам оставила. :)))
*домаћица
А можда и ми сами себи понечим замаглимо поглед, па се видимо другачијим. Али нас искушења прикажу стварним. Онаквим на које се рачуна, као и ови људи што су баш такве Србе урачунали и вредновали. Поздрав!***
Zato sam ja od svih zemalja na svetu izabrala da sletim baš ovde:))
Možda od svih ljudi, mi sami sebe najgore vidimo, ali ova zbirka svakako je impresivna.
Veliki pozdrav
Ovo treba "provući" kroz udžbenike.Sasvim dovoljno da mladi saznaju o precima čije gene nose, i na koje treba da su ponosni.S obzirom da " svetski kuvari najbolje znaju ukus naroda" gladne hrane svim i svačim.A naši mladi su gladni istine o sopstvenom narodu.
*Мира куглоф
А можда је то и добро, јер да мислимо о себи високе мисли, били би освајачи, а овако смо бранитељи. А збирка је непроцењива. Поздравче, Мирче!***
*Даца
Мислим да ће се у овом другом делу разјаснити још више тога. А кад већ нема у уџбеницима, нека буде на нету. За оне који желе да уче и да сазнају, увек се нађе начин. Поздрав.***
Evo me palim lulu.
:)))
Ne, nisam na Paliluli.
:)
Pozdrav tebi.
:))
*Талас
Где си, да си, надам се да ти је добро, пријатељу драги! :))) Бистро!***