Све у причама бива

Бајка о Сејачу (II део)

аутор: причалица Јелена Јергић

аравно, након овога, више нико није хтео да остане на имању, па су се већ исте вечери гости почели паковати за повратак. Но, кад полегаше, министру сан никако да дође на очи. Он је знао да мора нешто предузети, те поче муњевито размишљати како да се из свега неокаљано извуче и спасе себе чудовишног брака, који је озбиљно могао да поремети његове намере за устоличење сина. И ту му сине мисао, да кад успе овог да ожени, неће морати да брине за гољу, те он потрча - а са њим и напречац надошли тамни облаци, потражи кућу момка и, пробудивши га из сна, рече му:

- Види, синко! Ми сад идемо кући, да све уредимо, па ћемо, кад све буде готово, послати по тебе. Можда ће мало потрајати, јер је сад време неодложних послова од велике важности за нашу домовину... А и девојка је још млада, мора да се навикне на мисао о удаји... Али ти ништа не брини. Молио бих само да до даљњег никоме ништа не говориш о свему што се збило, а ја ћу, у своје време, већ послати или, још и пре, лично доћи по тебе! Реч је реч! 

А у том истом тренутку, кад он то с муком превали преко стиснутих уста, са неба запара муња и разлеже се силан гром, да се министар престраши и од страха поскочи, скоро павши на лежећег момка. И, излетевши из куће, он појури своме имању, где стиже мокар од кише и са срцем у петама.

Сејач, кротко се повинујући свему, устаде лагано из кревета, те изађе на кишу, радујући јој се. Као да је земља продихала са њом, тако ју је све дочекало – изузев гостију у одласку који су слабо марили за ово чудо с неба. Они су журно чекали да се што пре удаље од овог места за које их ништа лепо није везивало.

Са кишом приспеше дуго жељени послови. Новца ни сада није било, али се бар није гладовало. Сејач је и даље одлазио и нудио помоћ где год је била потребна, помажући породицама да се што пре опораве и деца да им не дочекају зиму гола и боса. Све више је постајао омиљен међу мештанима и није било човека који није осећао кривицу што му не може платити труд и зној. А ако би му нешто они богатији и платили, он је то здушно делио са сиротињом. У слободно време, одлазио је у шуму, тражећи и налазећи за себе нешто да се прехрани. Вести од обећане младе и оца јој министра не би ни на веру. Но Сејач једнако ћуташе, никоме ништа не говорећи, поштујући договор.

Са друге стране, у дворцу се припреме за краљев обилазак стадоше убрзавати. Први министар је одавно заборавио на дату реч, а камоли да се више и сећао Сејача. Својим најближим пријатељима и сарадницима је, по повратку, рекао да је момку дао откуп за ћерку, што је момак радо прихватио, те је то њима било довољно да више не запиткују. Наравно, кад се опет прочуло да је девојка слободна, почеше да је салећу угледни просци, тако да се она веома брзо верила за једног официра, чија је каријера била у успону. То је све веома годило промућурном оцу, јер је тиме његова позиција додатно ојачала, а што му је било неопходно ради постизања коначног циља – освајања власти! Тако је он свуда са собом водио, као каквог потрчка, свог сина, не би ли овај запао принцези за око. Али, нажалост, то се никако није дешавало; штавише, принцеза је по сваку цену желела да избегне друштво момка, који је у њој изазивао немир. Но отац и син су били упорни, више окренути томе да удовоље краљу, сматрајући да ће се девојка ионако повиновати очевој мудрости. Због свега, краљ, као човеку од највећег поверења, указа част да пође са њим и буде му од помоћи при одабиру младожење за његову миљеницу. Поласкан, министар се захваљиваше силно, хвалећи мудрост краљеву, уједно предложивши да им у пратњи буде и његов будући зет, официр, ради сигурности. Али далеко од тога да је он бринуо о сигурности краља, будући да је он у глави имао само једну бригу.

Било је то најнеобичније од свих краљевих дотадашњих путовања. Упознавао је на том путу свој народ, његове навике, вољу и жеље, и увидео да му је Бог дао да служи добрим људима. Али, међу свима, он ипак не нађе и оног једног који би био по мери његове кћери. Таман кад би помислио да га је нашао, његов би саветник одмах нашао ману да овога облати, а оцу није требало много - ни двапут рећи, па да се поколеба. И тако, прошавши готово целу земљу и не нашавши достојну прилику, краљ поче да тугује. Министар, видећи га неутешног, зналачки му приступи, и, користећи ситуацију, поче да му саветује како би можда ипак било боље да прилику за девојку потражи међу онима које познаје и цени и који су по звању приличнији да буду међу изабраницима. Краљ, пажљиво га саслушавши, рече:

- Можда си у праву! Хајде, ако не нађемо ништа вредно ни у следећем месту, враћамо се на двор и радићемо како кажеш!

Министар се уздржа да не скочи од задовољства које га изненада испуни, те, сложивши се са реченим, нареди да двојица оду напред и нађу где год преноћиште за краља.

Оно што министар није у својој обести приметио, било је то да је на само три дана хода одатле било место у којем беше његово лично имање и Сејачев трошни кућерак.

Бајка о Сејачу (I део)

  

 

времена давна беше једно краљевство над којим владаше веома мудар и праведан владар. А у том краљевству, негде у забити, било је једно село и у њему живљаше човек сиромах, који је с тешком муком прехрањивао жену и синчића, али се никада није жалио нити роптао. Није се плашио никаквог посла а због поштења је био уважаван чак и од оних тешких на парама.

У почетку је послове обављао сам, али кад је синчић порастао толико да му може у понечему помагати, он поче и њега водити са собом. Будио би га с првим јутарњим зраком, са увек истом узречицом:

- Хајдемо, сине, с Божјом помоћи! Што с јутром посејемо, то ћемо с вечери да уживамо.

И дечак би хитро устајао, пратећи вољеног оца, премда, због младости, и не разумевајући ову мудрост с којом га је будио. Јер су, од свих послова које су обављали, најређи били они по њивама, тако да сејања готово да и није било. Више се ту радило по шталама, секла су се и цепала дрва, тестерисало се, мајсторисало и радило све оно од чега је, истини за вољу, велика већина бежала. Међутим, и поред тога, дечак би сваком ко би га питао где иде или шта је радио, одговарао да је од раног јутра сејао, поштујући тиме родитељско васпитање. Ипак, његови вршњаци су у томе више видели разлог за шалу, те га због тога прозваше - Сејач.

И растао је мали Сејач, не из дана у дан, већ из трена у трен, и не само телесно, но и у мудрости он поче засењивати многе, чак и старије од себе. Био је ретко послушан и хитар, брз чути, спор говорити, вредан и надасве златне руке: чега год би се латио, то би под његовим прстима процветало - тако је био Богом благословен у послу.

Кад је већ израстао у момка, он узе на себе да се брине и стара о својим онемоћалим родитељима и гледаше их све до њиховог блаженог уснућа, никада их, ниједном речју, не увредивши или нечим озлоједивши. Због тога су га поштовали још и више и као човека и као мајстора, чак су се негдањи подсмеси претворили у изразе поштовања, да су га као пример наводили својој деци. Они старији би га гледали и као сина, само да није био толико сиромашан. Јер он, ни за живота а ни након смрти родитеља, немаше ничега са чиме би могао жену издржавати, бар не онако како су то други замишљали да треба чинити; све што му је остало у наследство, био је трошни, оронули кућерак, који једва да се држао на ногама. Новца никада није било за темељне оправке, па су се довијали како су знали и умели, са оним што су имали, да га крпе и крпљењем одржавају у животу. Сејач, оставши сам, имађаше још мање прилике и средстава за оправку. Но он је ионако био милостивог срца, те је више бринуо о другима него о себи. Али и не може се баш увек, без обзира на жеље. Јер некако, баш по престављању његових родитеља, нагрну суша у те крајеве, што не само њега, већ све поче да баца у оскудицу. Понестајало је свега па и посла. Многи радници, надничари и слуге, постајали су вишак и терет и слати су кућама. Зато је сваки зарађени комад хлеба био прави благослов.

Истина, живот је постајао из дана у дан све тежи, али Сејач ни у тој несрећи није зароптао. Штавише, знао је да, и кору хлеба коју би с тешком муком зарадио, подели са гладнима, понајпре комшијском децом. Али не само са њима! Умео је он често да посећује околне шумарке те да и са младунцима каквих животиња, које су и саме гладовале, подели последњу кришку. Посебно је бринуо о малом мечету, чија је мајка завршила као трофеј на поду каквог богаташа. Њихово је пријатељство било дирљиво, ничим условљено, тако да су се једно другом радовали при сваком сусрету.

У међувремену, док је суша царовала једним крајем овог краљевства, у другом делу, где је био и краљевски дворац, дешавало се нешто необично. Наиме, мудри и праведни краљ стаде премишљати о удаји своје ћерке јединице. Она само што није приспела за брак, па је било неопходно унапред испитати могућности.

Помно размисливши ко би могао бити ње достојан, он помисли:

- Хм, ако бих своју кћер дао за жену било којем од принчева из суседства, то ми се виши чини као да бих рођено дете продао, а, поврх тога, ко зна шта бисмо тиме добили и она и ја и цео овдашњи народ. Туђин не мора да воли туђе. Стога је можда боље да се уда за праведног и поштеног човека, оданог својој земљи, који има потврду од народа да је честит, неголи да има шупље звање за којим би с лакоћом могла да дозвечи каква неугодност. Помози Ти, Боже!

И краљ, посетивши своју кћер, која је по мудрости све више сличила оцу, и добивши од ње потврду да је сагласна са њим, објави вест у целом краљевству да ће у најскорије време кренути у обилазак не би ли пронашао човека достојног да буде краљевски зет.

Наравно, оваква краљевска одлука наиђе на неразумевање међу многим министрима, који су већ поодавно били у везама са принчевима из окружења, онима који су гајили наду да би могли наследити трон. Међутим, брзо су они то заборавили и гурнули те понуде у запећак, јер су изнашли нешто боље за себе: сада је сваки од њих, који је имао сина, видео у томе могућност да се докопа невиђене почасти - да преко деце владају краљевством. Међу њима, посебно се лукавством, али оним скривеним – најгоре врсте, истицао краљев први министар. Видео је он свога сина, иначе момка веома разметног и раскалашног живота, великог расипника али поводљивог и поткупљивог, као будућег краља и већ идућег дана поче да скреће људима пажњу на њега. Чак је у то име организовао и велики излет на своје огромно али удаљено имање, које је обилазио само кад је требало да убире порез. Позвао је уважене и присне сараднике са двора да се придруже његовој породици: жени и сину и једнако размаженој, мада лепој, ћерци. Наравно, краљ није могао да буде присутан, јер је он већ отпочео полако с припремама за свој најављени обилазак, а што је управо овај министар, са овим излетом, на свој препредени начин желео да осујети.

И тако је поворка богатог света кренула на дуг пут, а који се имао зауставити баш у оном крају у којем живљаше Сејач. Нико од њих, сем неколицине запослених на имању, није познавао богатог министра ни његову породицу. Али су сви мештани били обавештени о њиховом доласку и излету који је требало да се уприличи у шумарку.

Кад су гости, преноћивши и одморивши се од пута, поранили да за раног јутра ухвате какву-такву свежину у природи, они кренуше у поворци, на удивљење свих очију које их испратише, до шуме.

У почетку су били некако стидљиви у разговарању, али их та стидљивост брзо прође и они почеше све гласније и гласније да се надвикују. Наравно, скривени и ненавикнути шумски живаљ то поче силно да узнемирава, да би у једном тренутку, опасно се приближивши месту где се одмарала мечка са младунцима, ова скочила и појурила, насрнувши баш на министрову ћерку. Престрашена девојка потрча колико је ноге носе; али у лаким и нимало прикладним сандалама, као и ненавикнутим ногама на било какву хитрост, она није имала никаквог изгледа пред разгоропађеном мечком. Отац, видећи да ће му дете сигурно погинути, наједном повиче:

- Ко ми спасе ћерку, добиће је за жену!

Ускомеша се гомила, али нико од присутних ни да се нашали или накашље на животињу. Чак, да брука буде још и већа, и брат девојке се, уплашен за сопствени живот, уз врисак попе на најближе дрво. А девојка из трена у трен губљаше предност. И у тренутку кад ју је готово сустигла, мечка се наједном пропе, силно забрундавши, док се девојка залети у незнанца, који се изненада појави на стази и испречи на путу.

Био је то нико други до Сејач, који се неким послом затекао у шумарку. А мечка беше оно мало мече, које је он одгајио на корицама хлеба, а која и сама сад одгајаше с тешком муком свој подмладак. Он јој се пријатељски обрати, а од његовог гласа се животиња поче полако смиривати, док најзад не седе питомо крај његових ногу. Ту он замоли да му добаце нешто са богате травнате трпезе и, нахранивши је онако изгладнелу, пусти је да се врати гладним мечићима.

Тек кад се она изгуби сасвим из видокруга, људима одлакша и они живнуше. А онда почеше да загледају будућег зета. Они почетни говори захвалности брзо прерастоше у подсмех, кад угледаше рите на њему. Сама девојка, видећи коме ју је отац непромишљено наменио, одјури у правцу имања, ни не захваливши се момку што ју је спасио, али ни не приметивши да је за собом испустила ручно везену марамицу. Али најповређенијег поноса беше девојчин отац. Он је жалио двоструко: прво, што је за зета добио гољу, и друго, што је, уместо да пред свима прикаже сина у најбољем светлу, осетио силно понижење видевши овога како вришти, висећи с дрвета. Брука је била да није могла бити гора! Али сад кад је пред свима обручио кћер, назад није могао, знајући да би тиме угрозио понајпре свој положај код краља; краљ није трпео у својој близини оне који су кршили дату реч. Стога он, пришавши момку, процеди с муком:

- Нас ћемо двојица о свему већ разговарати.

Младић се поклони пред њим, рекавши:

- Како говорили и радили, тако нам и Бог помогао, уважени министре! Слуга сам покоран.

И пустивши министра да оде, Сејач се саже доле и узе ону полеглу девојчину марамицу коју понесе са собом...

Муве и пауци

Некакав млад краљевић запита једнога дана:

- Зашто је Бог створио муве и пауке, кад они нису човеку ни од какве користи. Кад бих имао ту моћ, ја бих сву ту гамад потаманио.

Саговорник му рече:

- Сва су Божја створења велико дело руку његових; сва су она тако мудро створена и распоређена, да је сваки, ма и најмањи створ, свету од користи, иако се то не може тако лако на први поглед увидети.

- Добро – рече краљевић – ја знам да неки инсекти могу бити од користи, али су за људе скоро сви права напаст.

Неколико година после овога разговора, мораде онај краљевић да иде у рат. Ратна срећа се окренула и краљевић је морао да бежи од непријатеља. Забаса у неку шуму, па уморан леже под једно дрво и заспа. Док је он спавао, прикраде му се непријатељски војник и баш кад је хтео да га убије, једна мушица падне краљевићу на лице и убоде га тако јако да се од бола пробудио и скочио. Војник се пренерази. Краљевић хитро извуче мач и нападе непријатеља, који побеже.

Кад је опасност прошла, краљевић се сакри у једну пећину. Чим он уђе, паук поче да плете своју мрежу на улазу пећине, и до зоре бејаше сасвим готов. Баш у том тренутку, војници, који су трагали за краљевићем, прођоше поред пећине. Краљевић чу како један каже да треба да прегледају пећину. А други одврати да сигурно није тамо, јер, да је прошао, покидао би паучину на улазу.

Кад опасност прође, краљевић викну узбуђено:

- O, велики Боже, како је неизмерна доброта твоја: јуче си ми спасао живот помоћу једне мале мушице, а данас помоћу једног слабог паука. Како су савршена дела руку твојих!

Не презири ситну муву,

паука ни мрава,

јер деси се понекад,

да миш спасе лава.

Кристоф фон Шмит

Ноћас у подне

 

 

 

Чувар

Зрно части

Танаско Рајић - Петар Раносовић (1858-1918)

Зрно части

Што год нам чините

заборавити нећемо

вратићемо

не колико будемо хтели

него колико будемо могли

Дужни остати нећемо

сачекајте уздарје

све ћемо дати без задршке

Изузев зрна части

то вам бацати нећемо

не би га ни препознали у гомили

не знате ви шта је то

цену нема

за продају није

Када бисте нам и то

окрњили

остао би само

рез туге неизрециве

Србијо, господарице

Сити

а гладни тебе

насрћу

Хтели би да им погача будеш

а они

да ломе

распарчавају

колико коме треба

У својој безумној доколици

тебе

сатиру

сагињу

Кривицу намећу

удељују тражење спаса

само од неба

О, могу ли те

незасити

прогутати целу

а да им залогај не запре

Слуте ли

да би се и они

у хаосу могли наћи

у предворју

отворених рака

под покровом презира

Знају ли

Господарице

да си у склоништу духа

кроз векове

као бедем сама

поносно опстајала

неуништива

Завет старог Призренца

Икону славску под пазухо

кандило запалите

Родослов деци у повојак

колевку тканицом прекријте

Дуката ниске понесите

јелеке пригрните

Пред полазак

троножац уз огњиште

прислоните

Кућна врата оставите

и прозорче отворено

ласта да улети

настани гнездо

сачува дом

Ја остајем

гробове да чувам

Упамтите

Родослов деци у повојак задените

а прозорче

разданак

нек чека

Милка Ђуретић

Молитва за Косово - Зага Жегарац

Твои глаза

Засыпаю и вижу тот сон, что в кого то я сильно влюблен

Но никак не могу ей об этом сказать и приходиться мне убегать

Убегаю я и мысли рассвет почему не сказал ей это в след

В след когда уходила она с другим и остался я теперь один

А твои глаза рисуют любовь

А твои глаза шепчут мне вновь

Почему же ты не подходишь ко мне

Почему же ты не расскажешь все мне

Так же сильно ты любишь меня

А потом спроси Люблю ли тебя

Что бы мысли все развеять твои

Я так же развею твои мечты

Но однажды я силы набрал подошел я к ней все рассказал

Как же сильно я ее люблю и жить без нее я не могу

Посмотрела она мне прямо в глаза и сказала что тоже любит меня

Но теперь любимый ты опоздал слишком поздно мне все это сказал

А твои глаза рисуют мне смерть

И теперь хочу я улететь

Улететь туда где нету мечты

Улететь туда где нету любви

Что бы жил я там на небесах

И парил всегда я в облаках

И тебя забуду я навсегда

Ведь так сильно я ненавижу тебя.

У оркестру

Диригент је на пробама имао проблема са тимпанистом. Причао је и причао са њим, али није помогло – тимпаниста и даље није свирао онако како је диригент тражио. На крају, потпуно исцрпљен и бесан, диригент је прокоментарисао:

- Када неко не уме да свира свој инструмент како треба, одузму му инструмент, дају му две палице и тимпан!

Из секције удараљки зачуо се шапат:

- А ако не може чак ни то, одузму му једну палицу и поставе га за диригента…

Rowan Atkinson - The Conductor

Ветар

 

 

Истина

Само једном

Оженићеш ме милом или силом!

Очева љубав

 

 

 

Деца Сомалије

Добивши на свој јутјубе налог слике од једног корисника да уради видео прилог о деци Сомалије, мој пријатељ Лаки се послушно одазва. Са његовим допуштењем представљам га и вама:

Somalia children

Сузе Мајке Божје