Све у причама бива

Загрљај

Похлепа

Цврчково позориште

Да ли звезда трепери

ил се звезда смеје

јал од ватре гори

па се њоме греје?

Нити звезда трепери

нит се звезда смеје

а ни ватром не гори

да се њоме греје.

Шта заправо ради

звезда сјајна с неба

најбоље је о томе

питати где треба.

А ко боље причу

испричати знаде

од несташног ветра

који зборит стаде:

Изашао месец

попо се на престо

па позвао звезде

да заузму место.

Послушале оне

сложно све ко једна

но чудна ли чуда

да светли – ниједна!

Али месец свему

значај није даво

јер је разлог томе

још како познаво.

Ту он брже зраке

на земљицу шаље

да пронађу свирца

уруче поздравље.

Нађоше га ено

у рупу се скрио

но кад зрачак виде

пође за њим, чио.

И поздрави небо

виолином својом

сво испуни вече

музикалном бојом.

То удиви звезде

затапшаше силно

и пљескањем бодраху

свирање умилно.

И деси се чудо

од тапшања овог

засјаше им руке

због бридења многог.

И цело се небо

светлошћу испуни

а на земљи цврчка

радошћу испуни.

Па потраја ово

позориште бајно

све док се не јави

с зором сунце сјајно.

Тако вам то бива

с вечерима летњим

када с земља испуни

мирисима цветним.

А прича да остане

за висока знања

звездице нам сијају

од бисног тапшања.

аутор: причалица

Софијино расуђивање

Пре неки дан дође моје кумче код мене веома озбиљна у лицу.
- Љубави, јеси ли сама дошла? Без другарице? – упитах је не бих ли дознала разлог томе.

- Она није моја другарица! – поче да негодује оштро. – Она мени никад, до краја живота, неће бити другарица. Другарица се тако не понаша. Она је безобразна...

- Па шта је било? – упитах је.

- Она се са мном игра само кад нема никога, а чим нека од њених другарица дође, она се покупи и оде и не јави се и тако увек. А и говори ми ружне речи па ме буде срамота пред мојим другарима и другарицама. Она мене понижава. Безобразна је, безобразна...

- Да, то није у реду да се тако понаша према другарици. Али умете се вас две и лепо играти...

- Па умемо... Али је она љубоморна што ја имам а она нема. Па шта ја могу...? Мени је мама сашила дивну хаљину за свадбу, знаш како је лепа, а она хоће да се играмо са њом. Па то не може! Ја сам рекла да се можемо играти са неким другим стварима, а она хоће баш са њом. Па моја би се мама љутила, јер то није у реду. А да видиш како је лепа, као из бајке!

- Чула сам, а надам се да ћу је и видети. И у праву си, има ствари које јесу за игру и оне које нису.

- И знаш шта она још мени каже? – рече, згражавајући се. – Да је моја мама дебела! Како је није срамота! Па то је моја мама и шта њу брига зашто је моја мама дебела, могла је да буде и мршава, па шта онда?! Ја ћу ускоро да напуним седам година и нико!, нико нема права да вређа моју маму!

Ту је чак и прстић свој подигла да нагласи свој став.

- Тако је, луче кумино! – похвалих је, осетивши наједном како ме нека милина облива због ових њених речи, знајући како су обе на порођају имале компликација.

Затим, мало направивши паузу, додаде:

- Ја имам једну јако добру другарицу, културну, која се увек јави својој мами где год да иде, јер је лепо васпитана. Ако иде напоље, у продавницу, ако иде код другарице, она се увек јави мами да не брине. А ова каже да то тако баш и не треба и да она некад и оде да њена мама не зна. То није лепо, јер њена мама брине. Па зар није тако?

- Увек се треба јавити мами да не брине и та твоја другарица заиста лепо поштује своје родитеље, што је похвално!

- И шта она мени има да брани да ја седим код мог кума у крилу на њеном рођендану? Па он је мој кум! Ја могу и да му се јавим, и да седим, јер је он мене крстио! Па то је Божије! Нико мени не може бранити да ја будем са кумом и мој ће кум мени донети барбику и кућицу за лутке.

Ово ми је шапнула, премда смо биле саме у соби, а о чему сам ја њеног кума накнадно обавестила, будући да њему није било познато ово њено маштарење.

- Јесте, љубави, то је твој кум – потврдих још једном, додајући – али не треба твоја главица да се умара са таквим мислима, јер кад тако радимо, онда ни ми нисмо бољи. А и постаћемо ружни. Знаш како је Пепељуга била лепа, зато што није мислила никоме зло, а да су ружне биле њене посестриме.

- Па да – рече она помирљиво. – Мени је ње жао и ја сам рекла мами, пошто они немају новца и њена ће мама да се породи, да јој ми сашијемо исту овакву хаљину да има као ја.

- Е тако треба! – дочеках одушевљено, љубећи је. – Баш си ме овим обрадовала, јер тако се праве принцезе понашају.

Овде је њен почетни тон почео да поприма другу нијансу, ону која доноси осмех и тера бриге са дечјег милог лица, те нас две, након наравоученијег, настависмо дружење уз игру.

Мудра камила

Мајка камила је са својом бебом камилом одмарала, лежећи на земљи, кад изненада беба камила упита:

- Мајко, мајко, могу ли нешто да те питам?

- Наравно! Шта те то мучи, дете?

- Зашто камиле имају грбе?

- Зато, мило моје, што смо ми пустињске животиње, па нам грбе служе да складиштимо воду, јер нам је вода, у пустињи, неопходна ради преживљавања.

- У реду! А зашто имају дуге ноге и заобљена копита?

- Па дете, сасвим је извесно да је то због лакшег ходања кроз пустињу. Знаш да са оваквим ногама могу да се крећем по пустињи боље од било кога другог! – рече мајка поносно.

- Добро! А што имају дуге трепавице? Некада ми сметају док гледам.

- Оне су ту ради заштите, чедо. Помажу очима да се заштите од песка и ветра – изјави мама камила поносно трепћући.

- Разумем! Дакле, грбе нам служе да складиштимо воду кад смо у пустињи, дуге ноге су за ход по пустињи и ове дуге трепавице су ми заштита у пустињи... Па шта онда ми радимо у зоолошком врту?!?

Наравоученије: Вештина, знање, способност и искуство користе само ако сте на правом месту.

Када Тебе немам

Господ и Свети Илија

Једном позове Господ Светог Илију и рече му:

- Много пута си желео, да макар само један дан управљаш светом. Ево, седи за божански престо, са кога се види све шта се деси у свету и суди људима.

Тек што је сео Свети Илија за престо и погледао по свету, угледа, како на гумну деле газда и наполичар пшеницу. Узели мерицу па на једну гомилу сипају газди, а на другу наполичару. Поштено су поделили – све мерицу једном, мерицу другом. Кад су тако лепо поделили, наполичар отрча до куће да донесе вреће, па да носи свој део у свој амбар. Чим је сиромашни наполичар одмакао подалеко, газда журно захваташе са његове гомиле и сипаше на своју...

Светог Илију ова неправда толико расрди, да одмах пусти гром на бездушног газду и он на месту остаде мртав.

Кад то виде Господ, рече Светом Илији:

- Уклони се, пророче Илија, са мога престола. Да сам ја тако радио до сада бих потукао цео свет.

- народна прича -

Себичан човек

Једном давно, постојао је један себичан човек. Он је волео да све буде његово. Он није могао да подели са другима ништа што је његово.

Једног дана, човек је изгубио тридесет златника. Он је отишао код пријатељеве куће и испричао му да је изгубио златнике. Његов пријатељ је био срдачан и љубазан човек. Док се кћер његовог пријатеља враћала са посла, пронашла је тридесет златника и, кад се вратила кући, испричала је свом оцу шта је пронашла. Отац јој је рекао да ти златници припадају његовом пријатељу и пошао је њему. Кад је дошао код њега, испричао му је да је његова кћер пронашла тридесет златника и дао му их. После пребројавања златника, човек је рекао како му фале још десет златника и како је његова кћер то узела. Он је још рекао да он треба покрити то што је његова кћер узела. Међутим он је одбио.

Себичан човек је оставио златнике и отишао у суд и обавестио је судију око спора између њега и његовог пријатеља.

Судија је послао неког да доведе његовог пријатеља и његову кћер и, када су стигли, он је питао кћер колико је златника она пронашла. Она је одговорила тридесет златника. Судија је после питао себичног човека колико је златника изгубио и он је одговорио четрдесет златника.

Судија је потом рекао себичњаку да златници не припадају њему, јер је девојка пронашла тридесет а не четрдесет златника и дао је њој златнике док се не појави човек који их је изгубио.

Судија је потом рекао себичном човеку да ће га обавестити ако се појави човек који је пронашао четрдесет златника.

Себичњак је потом признао да је лагао и да је изгубио тридесет златника, међутим, судија га није слушао.

Поука: Ова прича о честитости нас учи да увек будемо честити зато што се нечеститост никада не исплати.

Храбри медведић

Неочекивана сведочења

Рођена сам у једном малом градићу у Босни са већинским српским становништвом. Потичем и васпитавана сам у патријархалној породици гдје је отац био страх и трепет. Родитељи никада нису ишли у џамију али мајка је ипак носила димије. Добровољни прилог, који је прикупљао тамошњи хоџа, никада нису дали. Отац се декларисао као Пакистанац, поријеклом из неког Хајдарабада, мада је то далеко од истине, а не знам ни да ли је то право име неког града који постоји негде.




Али знам да смо моја мајка и ја били његови робови, више него што смо му били супруга и ћерка. Једно од мојих константно присутних размишљања било је тражење разлога и одговора на чињеницу да су моји родитељи тако силно мрзели Србе и све што је српско. Многе ствари сам схватила тек када сам одрасла и када сам се, без њихове дозволе, удала за човјека кога сам вољела и који није био по њиховој вољи. Пред сам рат у некадашњој Босни, крајем 1991. године, почела сам да се враћам у ретроспективу односа између мене и породице у којој сам рођена. Осећала сам да код њих мој супруг није добро дошао и да наша дјеца никада нису била прихваћена као њихови "прави" унуци. Колико сам била испуњена срећом као супруга и мајка, толико сам била несрећна што се у кући мојих родитеља нигдје није могла видјети фотографија мене и моје дјеце. Фотографије других унука биле су видно истакнуте. Комуникација између мене, моје "четничке" породице и мојих родитеља, ишла је истрошеним мостом, несигурним и оронулим од терета емоција наизменичне љубави и мржње. Како по вредновању мојих родитеља за животног сапутника нисам нашла "блистави дијамант" одлучила сам да са супругом обликујем и створим наш блистав животни мозаик од чистих драгуља, нас четворо који смо сачињавали породицу подарену највреднијим Божјим даром, љубављу и међусобним поштовањем и разумевањем.


Негдје крајем те исте 1991.године, ја и моја породица смо осјећали да се нешто необично дешава и спрема?! Висило је у зраку. Продавнице и самопослуге биле су опсједнуте купцима, мојим комшијама муслиманима. Куповали су прехрамбене производе у енормним количинама. Никако ми није било јасно зашто ми је комшија-муслиман, често сугерисао да и ја купим што више конзерви, уља, брашна, шећера… И сада га чујем како каже: "Комшинице, купи, требаће ти!” У оближњим продавницама константно су се заустављали неки мени страни људи. Остајали су дуго и за пултом са власницима истих водили разговоре. При мом уласку прича би, као по команди, утихнула…! Те године почеле су и да ми се "удварају" моје комшинице – муслиманке. Позивале су ме на кафу и утркивале се код које ћу прије доћи. Било ми је сумњиво зашто сам им тако напрасно запала за око баш сада?! Знале су да ја нисам од оних која воли пити "кафицу" а, искрено речено, за то нисам ни имала времена. На наговор мог супруга једног дана одлучим да одем код најближе од њих. Била је то права муслиманка. Клањала је пет ваката, прочитала је Куран неколико пута и имала кћерку удату за Хрвата, којој то никада није опростила.


Уђох и сједох. Преда мном на столу Куран на арапском језику и Куран у преводу. Питам је да ли она зна преводити са арапског језика, а она ће као из топа: "Драга моја, то се не преводи, то се учи. А за тебе сам припремила један Куран на Босанском језику"! Упитала сам је да ми објасни разлог да ми даје на читање овај други? "Па знаш…", рече комшиница, "ти си погријешила пред нашим Алахом. Треба да се молиш да ти опрости што си се удала за "иневјерца". Аха, рекох себи! Ту ријеч сам често слушала од мојих родитеља и осјетила сам да је сада био моменат када ћу и мојој комшиници рећи истину у брк. Исто као што сам је рекла и мојој мајци. Пошто добро познајем историју муслимана, и других религија, почех да јој постављам разна питања. Поведох и причу о настанку муслиманске религије, о Богумилима који нису прихватили Хришћанство и прелазили у Исламску религију. "Данак у крви" сам јој лијепо описала. Моја комшиница слуша, а ја никако да станем и кажем јој: "Већина муслимана знају своје поријекло. Због њиховог поријекла муслиманске и православне породице имају иста презимена. Многи од њих се враћају својим КОРЕНИ-ма, а они који прате своје генолошко стабло знају врло добро да су поријеклом Хришћани, а то су: Осман Ђикић, Аливерић Тузлак, Меша Селимовић, Авдо Карабеговић, Кустурица итд. Неки од њих су држали иконе у својим кућама све до посљедњег дана њиховог живота". На моју примједбу да се вјерска мржња не распирује ни у једној од других религија (Стари завјет, Нови завјет, Талмуд), као што се то може прочитати у Курану и у Алијиној Исламској декларацији, осјетила сам и да смо тиме дошли до краја нашој причи. Узех Куран и право у моје "гнијездо" пуно топлине и љубави. На путу до куће, и против моје воље, размишљах да ли сам стварно погријешила пред Алахом и да ли је моје срце могло и смело изабрати другог Бога, без одобрења оног првог?! Али да ли "њихов" Алах може то рећи, да су моја дјечица, двије слатке и прелијепе главице, неприхватљиви, мање вредни и другачији, само зато што су "иневјерци" ?!


Куран су почела читати моја дјеца јер ја нисам имала интереса према тој литератури. Када су стигли до странице гдје стоји да "…муслиман не може имати за пријатеља некога ко је друге вјере…" предложише ми, уз констатацију да је оно што су у њој прочитали неприхватљиво, да комшиници што прије вратим њену "књигу". Обрадована њиховом одлуком и ставом одрецитовала сам им једну строфу пјесме од Османа Ђикића, где се између осталог каже: "…Хеј, Србин сам, Србин, брате, то је моје право име које не бих за све дао, а све за њ бих жртвовао…"! Књига, која је била толико вредна за моју комшиницу, код нас је заувијек затворена. Истовремено, дан за даном, било је све очигледније да се врата међунационалној мржњи у Босни отрварају све чешће и све шире. Изузетно припремљена Муслиманска пропаганда ширила се свакодневно у емитовањима Телевизије бивше Босне и Херцеговине. Примјењивали су познату идеју: "Ако се највећа лаж понавља безброј пута, она ће временом постати истина".

Одломак из сведочења "Ја, муслиманка"

СРПСКИ ЈЕЗИК

Српски језик, рајски језик -

не што њиме збори раја,

већ за то, што у себи

све милине звука спаја.

Српски језик, рајски језик -

знаш како с` у души хори,

кад нам мајка, кад нам сестра,

кад нам љуба њиме збори.

Српски језик, рајски језик -

знаш како нас он потреса,

кад нам гуслар њиме пјева,

те нас диже у небеса.

Српски језик, рајски језик -

ране вида, л`јечи боле,

знаш како нам души прија

кад нас старци њим соколе.

Српски језик, рајски језик -

за то велим, што да кријем:

сваки онај Богу гр`јеши,

ко га зове земаљскијем.

Аливерић Тузлак

ЖЕЉА

I

Сићане зв'језде осуле небо,
с мјесеца трепти алемов сјај;
небеским сјајем, свјетлошћу својом
он злати и наш успаван крај.

И благим миром он тврди санке,
најбољи вјесник на небу свом.
У санку барем он вида ране
паћеном тужном народу мом.

Ал' на ме млада ни санак неће,
не успава ме никаква моћ,
вјечита патња вјечно ме креће
кроз био данак и црну ноћ.

Ја мислим на те, о, робе тужни,
што 'но те ломи тај сраман лом.
Ја мислим на те, мој роде српски,
што си на нехај свијету свом.

Ја мислим на те, у вјечној мисли
крећу се дани и живот млад;
ал' хора пуста касно ће доћи,
да оков скидам, а с њим ти јад.

Хоћу л' к'о старац машит' се мача,
душманским кост'ма тупит му рез,
на гадном лицу душмана твога,
одужујућ' се, да везем вез.

Ох срећо, срећо, ој, стигни само,
да живот дадем - да нисам роб;
бар мјесец својим златиће сјајем
поштеног борца хлађани гроб.

II

У срећном санку, о, мили сине,
буднога бабе да л' чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
мрзиш ли ропство, штујеш ли спас?

Да, мрзиш, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
јер исту мисо, ко у твог бабе
у срце твоје усади Бог.

Душмане мрзи, а Српство љуби,
тако ми, сине, ти био жив,
пане ли бабо у борби љутој,
освет' га, сине, соколе сив!

III

Још мјесец сјаји, још трепте зв'језде,
на плавом небу, сијелу свом;
још жарка жеља пламеном пламти,
у српском срцу - у срцу мом.

Па лети, пјесмо, на крил'ма жеља,
поштених жеља срдашца мог;
полети небом, полети земљом,
полети, пјесмо, с тобом је Бог!

Кроз српски свијет, кроз свијет цио,
свакога брата поздрави мог.
Та сви смо синци једнога дома,
једнога дома - Србинства свог!

Нек иста мисо грије нам груди,
кад иста боља таре нам врат,
поштена жеља у српству милом -
да смо сви сваком: ко брату брат!

Босанска вила, 1897, бр. 1, стр. 8. 

 

Michael Parenti - The U.S. War on Yugoslavia

Хијене рата

Узалуд вам осмех, ви, хијене рата,

из погледа вашег избегла је дуга.

Ни у једном од вас ја не гледам брата,

милосрђу вашем завиди и куга.

Око срца вашег - дрвље и камење,

мостове сте многе за собом потрли.

Пустош и плач дечји ваше је ордење,

у дрској сте снази злоби пут утрли.

Ал` горка вам мис`о да сте због тог сила.

Сујета не преза, хоће да превари.

И ваша ће горда посустати крила,

а небеска Правда поравнаће ствари.

Свеће ваше беле црним димом чађе

па молитва ваша земљу не напушта,

а Богу је драгом зборење најслађе

уз воштане свеће из покајних уста.

Ако моја земља ко Јов и страдава

због оружја љутог што од свуда сева,

не радуј се, слепче! Знај, злоба не спава -

и осмеху твоме фитиљ догорева.

Јер ако и пусти Господ искушења,

то не бива друкче већ жив да се јави.

Кад се збуде време, биће и спасења

Србија ко Јов ће праведни да слави.

аутор: причалица

Мој пас

Мене је заволео,

заволеће и вас –

то је мој пас!

Црно-беле је боје

и увек је добре воље.

Има густу длаку,

кући се враћа по мраку.

Птице му поједу све из тањира

па се бака увек нервира.

Дружи се са свима

и свуда га има!

Он је најбољи пас

и прави је ас!

Аутор: Анастасија Џопалић, 10 и по година

Заљубљен човек

Питали су једном једног заљубљеног човека:

- Зашто се не дивиш лепоти руже као остали?

- Зашто се смејеш и погледаш у Сунце када оно изненада још више засија, а остали склањају поглед од његовог сјаја?

- Зашто, када је највећа олуја и грми, ти излазиш из куће и киснеш?

- Зашто ноћу излазиш и причаш Месецу ?

- Зашто...

Човек их прекида одговарајући :

- Ружа је лепа, али никада нисте видели Ону која је посадила ту ружу. Никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацилe семе руже којој се сада ви дивите. Нисте осетили љубав којом је та ружа негована.

Нисте видели лице, осмех, нежност Оне од које је ружа научила тајну лепоте, чистоће, нежности...

Сунце греје и обасјава свако биће на планети. Сунце види и Њу. Види најдивније људско биће. Сваки пут када Сунце види Њену срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија, јер се радује уз Њу. Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид? Њен осмех, срећа, радост.... то је све моје.

Олуја на коју излазим није ништа у односу на страх да је Она негде сама и дрхти. Када изађем, шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.

Ноћу причам Месецу све жеље, снове, наде... Па у свитање када буде сретао Сунце нека све исприча. Нека онда Сунце јутром својим првим зрацима помилује Њено лице и пренесе јој моје речи.

За сва остала питања која сте имали морао бих вас пустити у моје снове.

Мојим сновима само Она има приступ.

А вашим сновима....има ли ко приступ?

Планине ће памтити вукове

Синдром Нијагаре

Thomas Cole -Distant View of Niagara Falls, 1830, Oil on panel

Верујем да је живот попут реке и да већина људи ускаче у ту реку никада заиста не одлучивши где желе завршити. И тако за врло кратко време они бивају ухваћени у струји: струји догађаја, струји страхова, струји изазова. Када стигну до места где се река рачва, они не одлучују свесно где желе поћи или који им смер одговара. Они једноставно "иду како их вода носи". Постају део гомиле људи коју усмеравају догађаји уместо њихових властитих вредности. Због тога осећају да немају надзор. Остају у том несвесном стању све док их једног дана не пробуди звук разбеснеле воде. Тада откривају да се налазе два метра од слапова Нијагаре у чамцу без весла. У том тренутку кажу: "Ох, к врагу!" Али, тада је већ касно. Налазе се пред падом. Понекад је то емоционалан пад. Понекад је пад телесан. Понекад је реч о финансијском паду. Велика је вероватноћа да је оно што вас тренутно оптерећује у животу могло бити избегнуто бољом одлуком узводно.

Anthony Robbins