Среда, Септембар 21, 2011
Бајка о Сејачу (II део)
аутор: причалица Јелена Јергић
аравно, након овога, више нико није хтео да остане на
имању, па су се већ исте вечери гости почели паковати за повратак. Но, кад
полегаше, министру сан никако да дође на очи. Он је знао да мора нешто
предузети, те поче муњевито размишљати како да се из свега неокаљано извуче и
спасе себе чудовишног брака, који је озбиљно могао да поремети његове намере за
устоличење сина. И ту му сине мисао, да кад успе овог да ожени, неће морати да
брине за гољу, те он потрча - а са њим и напречац надошли тамни облаци, потражи
кућу момка и, пробудивши га из сна, рече му:
- Види, синко! Ми сад идемо кући, да све уредимо, па ћемо, кад све буде готово, послати по тебе. Можда ће мало потрајати, јер је сад време неодложних послова од велике важности за нашу домовину... А и девојка је још млада, мора да се навикне на мисао о удаји... Али ти ништа не брини. Молио бих само да до даљњег никоме ништа не говориш о свему што се збило, а ја ћу, у своје време, већ послати или, још и пре, лично доћи по тебе! Реч је реч!
А у том истом тренутку, кад он то с муком превали преко стиснутих уста, са неба запара муња и разлеже се силан гром, да се министар престраши и од страха поскочи, скоро павши на лежећег момка. И, излетевши из куће, он појури своме имању, где стиже мокар од кише и са срцем у петама.
Сејач, кротко се повинујући свему, устаде лагано из кревета, те изађе на кишу, радујући јој се. Као да је земља продихала са њом, тако ју је све дочекало – изузев гостију у одласку који су слабо марили за ово чудо с неба. Они су журно чекали да се што пре удаље од овог места за које их ништа лепо није везивало.
Са кишом приспеше дуго жељени послови. Новца ни сада није било, али се бар није гладовало. Сејач је и даље одлазио и нудио помоћ где год је била потребна, помажући породицама да се што пре опораве и деца да им не дочекају зиму гола и боса. Све више је постајао омиљен међу мештанима и није било човека који није осећао кривицу што му не може платити труд и зној. А ако би му нешто они богатији и платили, он је то здушно делио са сиротињом. У слободно време, одлазио је у шуму, тражећи и налазећи за себе нешто да се прехрани. Вести од обећане младе и оца јој министра не би ни на веру. Но Сејач једнако ћуташе, никоме ништа не говорећи, поштујући договор.
Са друге стране, у дворцу се припреме за краљев обилазак стадоше убрзавати. Први министар је одавно заборавио на дату реч, а камоли да се више и сећао Сејача. Својим најближим пријатељима и сарадницима је, по повратку, рекао да је момку дао откуп за ћерку, што је момак радо прихватио, те је то њима било довољно да више не запиткују. Наравно, кад се опет прочуло да је девојка слободна, почеше да је салећу угледни просци, тако да се она веома брзо верила за једног официра, чија је каријера била у успону. То је све веома годило промућурном оцу, јер је тиме његова позиција додатно ојачала, а што му је било неопходно ради постизања коначног циља – освајања власти! Тако је он свуда са собом водио, као каквог потрчка, свог сина, не би ли овај запао принцези за око. Али, нажалост, то се никако није дешавало; штавише, принцеза је по сваку цену желела да избегне друштво момка, који је у њој изазивао немир. Но отац и син су били упорни, више окренути томе да удовоље краљу, сматрајући да ће се девојка ионако повиновати очевој мудрости. Због свега, краљ, као човеку од највећег поверења, указа част да пође са њим и буде му од помоћи при одабиру младожење за његову миљеницу. Поласкан, министар се захваљиваше силно, хвалећи мудрост краљеву, уједно предложивши да им у пратњи буде и његов будући зет, официр, ради сигурности. Али далеко од тога да је он бринуо о сигурности краља, будући да је он у глави имао само једну бригу.
Било је то најнеобичније од свих краљевих дотадашњих путовања. Упознавао је на том путу свој народ, његове навике, вољу и жеље, и увидео да му је Бог дао да служи добрим људима. Али, међу свима, он ипак не нађе и оног једног који би био по мери његове кћери. Таман кад би помислио да га је нашао, његов би саветник одмах нашао ману да овога облати, а оцу није требало много - ни двапут рећи, па да се поколеба. И тако, прошавши готово целу земљу и не нашавши достојну прилику, краљ поче да тугује. Министар, видећи га неутешног, зналачки му приступи, и, користећи ситуацију, поче да му саветује како би можда ипак било боље да прилику за девојку потражи међу онима које познаје и цени и који су по звању приличнији да буду међу изабраницима. Краљ, пажљиво га саслушавши, рече:
- Можда си у праву! Хајде, ако не нађемо ништа вредно ни у следећем месту, враћамо се на двор и радићемо како кажеш!
Министар се уздржа да не скочи од задовољства које га изненада испуни, те, сложивши се са реченим, нареди да двојица оду напред и нађу где год преноћиште за краља.
Оно што министар није у својој обести приметио, било је то да је на само три дана хода одатле било место у којем беше његово лично имање и Сејачев трошни кућерак.
Eh, a ja mislila da ću saa saznati šta je bilo. Koliko ima delova:)?
*биљанак
Па то ја тако мало калкулишем. :)))
Трећи наставак је и последњи.