Све у причама бива

О људима на власти

Благосиљање народа

Када је Бог стварао свет, одлучио је сваком народу подарити две врлине.

Тако су Швајцарци постали прецизни и послушни.

Јапанци вредни и стрпљиви.

Италијани весели и романтични.

Шпанци темпераментни и ритмични.

Када је дошао до Срба, Бог рече анђелу:

- Срби ће бити паметни, добри људи и политичари!

Након завршеног посла, пита анђео:

- Боже, свима си дао две врлине само Србима три. Зар неће тако бити надмоћнији од свих других народа?

Бог рече:

- Хм,... имаш право! Али како се Богом дане врлине не могу накнадно укидати, Срби ће их имати све три, али сваки Србин може имати као и други народи само по две особине: ко је добар и политичар не може бити паметан; ко је паметан и политичар не може бити добра особа; ко је добар и паметан не може бити политичар.

И би реч Божја!

Златни кавез

Један веома имућан, размажени цар ходао је са својом свитом. Обилазио би најсиромашније делове краљевства да би са понижењем посматрао сиромашан свет који би сретао уз пут.

Сав у злату и свили, сиромашан свет би у њега гледао као у Бога.

Једног дана, док је шетао са свитом, људи око њега су приметили неког младог калуђера који им је ишао у сусрет. Брзо су га позвали да се поклони цару.

Монах је то са смешком прихватио. Поклони се и рече:

- Помаже Бог, царе!

Цару је ова појава била чудна; никад није видео такву срећу ни на једном лицу. Његови поданици, који су му се клањали, или су били у страху за живот или изгладнели и несрећни. Толика срећа на монаховом лицу отопи ледено царево срце. Цар, затечен и изненађен, јер је то било нешто ново за њега, повика:

- Чудан си ти мали човечуљак... Реци: шта може цар учинити за тебе? Шта желиш да ти поклоним?

Монах се насмеја, начини поклон и рече:

- Хвала теби, добри царе, ја већ имам све што ми је потребно.

Царева свита се у глас поче смејати, и наставише даље.

Док су ходали ка дворцу, цар паде у депресију - први пут у животу осетио се беспомоћно. Те ноћи ока није склопио. У зору је позвао своје слуге да иду и пронађу тог монаха и да га ипак натерају да узме од њега неки поклон. Рекао им је:

- Нека тражи све што је у мојој моћи, нећу жалити ни за чим!

Кад су царски војници пронашли његову келију нису могли поверовати да неко може да живи толико скромно и да буде срећан. Онда су почела убеђивања: нудили су му палате, имања, титуле, чак су и део царства ставили испред њега.

Када више није могао да слуша те њихове, за њега, сулуде понуде, монах скочи и рече:

- Реците цару ако хоће да ми дарује поклон мора да уради следеће:

Нека преплива језеро а да се не удави.

Нека прескочи ватру а да не изгори.

И нека се попне на планину а да се не умори.

Тек тада ће моћи да уради нешто за мене.

У чуду су се слуге вратиле да саопште цару захтев.

Кад је цар чуо, прво је помислио да је монах полудео, а онда је ипак решио да га послуша.

Већ у зору је са својом свитом пошао по даље инструкције за пут ка том чудесном месту о коме је монах причао. Кад су дошли, цар му рече:

- Дај ми мапу тог чудесног места и реци шта желиш да ти отуда донесем.

Монах се поче смејати:

- За то место не постоји мапа; на то место мораш да кренеш сам. Језеро је сво богатсво овога света, које вуче човека у његове дубине. Пламен су све страсти и жеље које горе у нама - њих мораш да прескочиш. А висока планина је тежак физички рад, који не сме душу да замори. Е кад будеш на то место стигао, царе, ти клекни и помоли се Богу за мене! То ће бити мој најлепши поклон.

Схвативши како не може да било шта уради по питању ове три ствари, цар крену назад ка дворцу. Само што је овог пута дворац изгледао другачије. Уместо луксузне палате, цар је видео свој златни кавез, који га је, без решетака и ланаца, везао за себе до краја живота.

Чија је "шота"?

Арнаут убија српског калуђера* на Космету у манастиру Девич, 1912.

За опомену и наук: свадбена игра у славу злодјела над српском нејачи

ШОТА

Да ли знамо право поријекло ''ШОТЕ''?

Чим споменемо ријеч ''шота'' одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Њено поријекло води по злу чувеној Шоти Галици, жени србомрсца качака (одметника) Азема Бејта из села Галице (1189 – 1924.) који је својевремено харао по Косову и Метохији. Шота је након мужевљеве смрти зулумћарила и предводила одметнике. У српском народу сачувано је сјећање на догађај када је Шота ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ. Док су дјеца горјела, приповједа се, Шота је са качаницима играла своју игру око ватре, оргијала и пјевала: „Шоте, мори Шоте! Шоте, машала! Давно желим, мори, Шоте, да те играм ја!“ На мјесту страдања невине дјечице подигнута је спомен – плоча која је стајала до свршетка Другог свјетског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували '' братство и јединство – зјеницу ока свог''. Ово је сушта истина. Да ли из незнања, или пак из неких других побуда и разлога, Срби, нажалост, објеручке прихватају ову игру која је редовно, чак неизоставно, заступљена на репертоарима њихових славља. И, одиста, нема српске свадбе, која ће протећи без сцена падања на кољена што је саставни дио ове игре!?

Право јој је име Qerime Halili, у преводу Шота Гаљици, и њезин муж Азем Бејта, шиптарски терориста који је убијао Србе по Косову и Метохији.

Професор историје и декан косовскомитровачког универзитета, Драги Малинковић, који је на ту тему давно још објавио књигу, наводи историјске податке:

- Песма "Шоте, мори Шоте," настала је као свадбени поклон. Азем Бејта ју је наручио за своју жену Шоту, а Срби су је све време певали као своју. Азем Бејта био је најпознатији шиптарски одметник који је повео устанак качака (одметника) у дреничком крају, истом оном крају који ће касније дати Адема Јашарија.

- Устанак је био велики проблем за Краљевину СХС, све док их војска и жандармерија 1924. године није опколила - наставља Малинковић. - На позив српског команданта да се предају, одметници су одговорили ватром. Шест година су качаци жарили, палили и убијали по дреничком крају, све до 1924.

Тешко рањеног Азема Бејту, према казивању професора Малинковића, из обруча српске жандармерије, спасла је његова жена и саборац Шота Галица. Али, лечили су га надрилекари и Бејта није преживео.

- А Шота Галица, када је њен муж погинуо, обукла је мушку народну ношњу и ставила кече на главу. Наставила је да се бори против Срба и Српства истом силином као њен муж.

Постоји и народно предање, које се на Косову и Метохији преносило с колена на колено. По предању, Шота Галица је после смрти мужа, бесна и дивља, ухватила шесторо српских чобанчића. Свезала их је и затим запалила ватру. Док су деца умирала, она је певала "Шоте, мори, Шоте, Шоте, машала, давно желим, Шоте, мори, да те играм ја".

- То предање нема утемељење у историји, а то значи да немамо податке који би га потврдили - каже професор Драги Малинковић. - Оно се јавило и задржало у народу као језиво казивање и персонификација зла које су Арнаути чинили према Србима. У сваком случају Азем Бејта и Шота Галица убијали су Србе, радујући се сваком убиству. Јер, бројали су узете српске душе. А српски народ, не знајући за све то, обожавао је баш ту песму. Хвала Богу да су из српске музике почеле да се испирају те крваве ноте за крваву невесту.

НАПОМЕНА:

Гавран

Стари духовник причао нам је често причу како се једном човеку, док је седео у башти испред куће, обратио ђаво у облику гаврана.

Слетео је испред њега и речима човечијим поздравио га.

Изненађен, човек је сав претрнуо од страха. Питао је птицу шта жели?

Тада му гавран рече да је најмудрија птица и да ће му помоћи да се обогати.

Човек, сав срећан, упита гаврана шта да ради?

Тад му гавран рече:

- Иди у оближњу шуму и попни се на највише дрво. На врху највишег дрвета стоји најскупљи дијамант на свету.

Тако човек и уради, али кад се попео на највише дрво тамо није било ничега, а ветар је толико љуљао дрво да човек једва сачува живу главу.

Сав љут дошао је кући и почео да виче на гаврана:

- Ти си луда птица, замало да погинем!

Тад се ђаво насмеја из гаврана:

- Ја луд а ти причаш са птицама!

Ђаво не може погубити човека природом и стварима, него унутрашњим мислима и жељама. Јер човека није гавран натерао на дрво, него његова луда жеља за богатством.

Стотинама година

Сопствено расуђивање

Сакупили су се једанпут оци око Светог Антонија, да би испитали која је врлина најсавршенија, тј. која може да сачува монаха од свих ђаволских замки. Сваки је од њих рекао шта му је изгледало најбоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они усредсређују помисли, доприносе лакоћи духа, и олакшавају човеково приближавање Богу. Други су више ценили сиромаштво и презирање земаљских ствари, зато што њима дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, услед чега приближавање Богу постаје лакше. Неки су опет хтели дати првенство милосрђу, зато што ће Господ милосрднима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34). Било је још и других предлога. А Свети Антоније је рекао:

- Све врлине које сте споменули веома су спасоносне и врло потребне онима који траже Бога и који горе жељом да му се приближе. Међутим, видели смо да су многи изнуравали своје тело прекомереним постом, бдењем, самовањем у пустињи, да су усрдно ревновали у напорима, волели сиромаштво, презирали светске удобности до те мере да нису остављали за себе ни онолико колико је потребно за један дан, већ све раздавали беднима. Па ипак се дешавало да су после свега тога скренули ка злу и падали, те се лишавали плода свих врлина, поставши достојни осуде. Узрок томе није ништа друго до одсуство врлине расуђивања и благоразумности. Они нису могли да се користе њеном помоћу. Јер, баш је то врлина која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће у беспућа. Уколико идемо царским путем, никада нас неће привући наши клеветници, ни са десне стране - на прекомерено уздржање, ни са леве - на немар, безбрижност и лењост. Расуђивање је око душе и њен светилник, као што су очи светилник телу: ако око буде светло, онда ће све наше тело (дела) бити светло; а ако буде тамно, и све тело наше биће тамно, као што је рекао Господ у светом Јеванђељу (Мт.6,22-23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних који га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је добро, а шта зло.

На исти предмет односи се и следећа изрека: Узевши комад гвожђа ковач унапред гледа шта може од њега да начини - косу, мач или секиру. Тако и ми треба да расуђујемо каквој врлини да приступимо да се не бисмо узалуд трудили.

Коме глас?

Две стазе пута

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.

- Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.

- До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.

- И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето...

- Може, господару... Мени треба посао и храна.

И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.

- Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.

Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.

На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Богаташу се очи распаметише овим вашаром таштине, да он просто није знао где да се пре окрене. А свет, привучен његовим богатством, устављаше га, вукући га тамо-вамо, што њему силно гођаше. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.

Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Но он је то све ћутке подносио, ревносно пратећи свог господара током читавог дана и угађајући његовим хировима. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му је тек бесловесни израз на лицу.

Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.

Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.

- Али, ја сам само најамник, погрешили сте... Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.

Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.

Богаташ, како виде то, позелени од зависти.

- Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!...

- Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.

Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање. Уплашен, он се хитро окрену у смеру из којег је оно долазило, и имаше шта и да види: по њега дођоше пси какве земља јоште не виде, а и кад би видела, од страха би се распала.

И тако он, разрогачених очију, би одведен њима, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град - не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори.

аутор: причалица

Пријатељство

Загрљај

Похлепа

Цврчково позориште

Да ли звезда трепери

ил се звезда смеје

јал од ватре гори

па се њоме греје?

Нити звезда трепери

нит се звезда смеје

а ни ватром не гори

да се њоме греје.

Шта заправо ради

звезда сјајна с неба

најбоље је о томе

питати где треба.

А ко боље причу

испричати знаде

од несташног ветра

који зборит стаде:

Изашао месец

попо се на престо

па позвао звезде

да заузму место.

Послушале оне

сложно све ко једна

но чудна ли чуда

да светли – ниједна!

Али месец свему

значај није даво

јер је разлог томе

још како познаво.

Ту он брже зраке

на земљицу шаље

да пронађу свирца

уруче поздравље.

Нађоше га ено

у рупу се скрио

но кад зрачак виде

пође за њим, чио.

И поздрави небо

виолином својом

сво испуни вече

музикалном бојом.

То удиви звезде

затапшаше силно

и пљескањем бодраху

свирање умилно.

И деси се чудо

од тапшања овог

засјаше им руке

због бридења многог.

И цело се небо

светлошћу испуни

а на земљи цврчка

радошћу испуни.

Па потраја ово

позориште бајно

све док се не јави

с зором сунце сјајно.

Тако вам то бива

с вечерима летњим

када с земља испуни

мирисима цветним.

А прича да остане

за висока знања

звездице нам сијају

од бисног тапшања.

аутор: причалица

Софијино расуђивање

Пре неки дан дође моје кумче код мене веома озбиљна у лицу.
- Љубави, јеси ли сама дошла? Без другарице? – упитах је не бих ли дознала разлог томе.

- Она није моја другарица! – поче да негодује оштро. – Она мени никад, до краја живота, неће бити другарица. Другарица се тако не понаша. Она је безобразна...

- Па шта је било? – упитах је.

- Она се са мном игра само кад нема никога, а чим нека од њених другарица дође, она се покупи и оде и не јави се и тако увек. А и говори ми ружне речи па ме буде срамота пред мојим другарима и другарицама. Она мене понижава. Безобразна је, безобразна...

- Да, то није у реду да се тако понаша према другарици. Али умете се вас две и лепо играти...

- Па умемо... Али је она љубоморна што ја имам а она нема. Па шта ја могу...? Мени је мама сашила дивну хаљину за свадбу, знаш како је лепа, а она хоће да се играмо са њом. Па то не може! Ја сам рекла да се можемо играти са неким другим стварима, а она хоће баш са њом. Па моја би се мама љутила, јер то није у реду. А да видиш како је лепа, као из бајке!

- Чула сам, а надам се да ћу је и видети. И у праву си, има ствари које јесу за игру и оне које нису.

- И знаш шта она још мени каже? – рече, згражавајући се. – Да је моја мама дебела! Како је није срамота! Па то је моја мама и шта њу брига зашто је моја мама дебела, могла је да буде и мршава, па шта онда?! Ја ћу ускоро да напуним седам година и нико!, нико нема права да вређа моју маму!

Ту је чак и прстић свој подигла да нагласи свој став.

- Тако је, луче кумино! – похвалих је, осетивши наједном како ме нека милина облива због ових њених речи, знајући како су обе на порођају имале компликација.

Затим, мало направивши паузу, додаде:

- Ја имам једну јако добру другарицу, културну, која се увек јави својој мами где год да иде, јер је лепо васпитана. Ако иде напоље, у продавницу, ако иде код другарице, она се увек јави мами да не брине. А ова каже да то тако баш и не треба и да она некад и оде да њена мама не зна. То није лепо, јер њена мама брине. Па зар није тако?

- Увек се треба јавити мами да не брине и та твоја другарица заиста лепо поштује своје родитеље, што је похвално!

- И шта она мени има да брани да ја седим код мог кума у крилу на њеном рођендану? Па он је мој кум! Ја могу и да му се јавим, и да седим, јер је он мене крстио! Па то је Божије! Нико мени не може бранити да ја будем са кумом и мој ће кум мени донети барбику и кућицу за лутке.

Ово ми је шапнула, премда смо биле саме у соби, а о чему сам ја њеног кума накнадно обавестила, будући да њему није било познато ово њено маштарење.

- Јесте, љубави, то је твој кум – потврдих још једном, додајући – али не треба твоја главица да се умара са таквим мислима, јер кад тако радимо, онда ни ми нисмо бољи. А и постаћемо ружни. Знаш како је Пепељуга била лепа, зато што није мислила никоме зло, а да су ружне биле њене посестриме.

- Па да – рече она помирљиво. – Мени је ње жао и ја сам рекла мами, пошто они немају новца и њена ће мама да се породи, да јој ми сашијемо исту овакву хаљину да има као ја.

- Е тако треба! – дочеках одушевљено, љубећи је. – Баш си ме овим обрадовала, јер тако се праве принцезе понашају.

Овде је њен почетни тон почео да поприма другу нијансу, ону која доноси осмех и тера бриге са дечјег милог лица, те нас две, након наравоученијег, настависмо дружење уз игру.

Мудра камила

Мајка камила је са својом бебом камилом одмарала, лежећи на земљи, кад изненада беба камила упита:

- Мајко, мајко, могу ли нешто да те питам?

- Наравно! Шта те то мучи, дете?

- Зашто камиле имају грбе?

- Зато, мило моје, што смо ми пустињске животиње, па нам грбе служе да складиштимо воду, јер нам је вода, у пустињи, неопходна ради преживљавања.

- У реду! А зашто имају дуге ноге и заобљена копита?

- Па дете, сасвим је извесно да је то због лакшег ходања кроз пустињу. Знаш да са оваквим ногама могу да се крећем по пустињи боље од било кога другог! – рече мајка поносно.

- Добро! А што имају дуге трепавице? Некада ми сметају док гледам.

- Оне су ту ради заштите, чедо. Помажу очима да се заштите од песка и ветра – изјави мама камила поносно трепћући.

- Разумем! Дакле, грбе нам служе да складиштимо воду кад смо у пустињи, дуге ноге су за ход по пустињи и ове дуге трепавице су ми заштита у пустињи... Па шта онда ми радимо у зоолошком врту?!?

Наравоученије: Вештина, знање, способност и искуство користе само ако сте на правом месту.