Љубав из доба јуре
Радост, пропаст туге
Бол, брига, стрепња, трагедија душе резултати су пада људског до којег је дошло због самољубља човековог. „Испарења“ ега рађају бригу у души, док је природно стање човека радост, јер је Бог радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде. Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.
Али, данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.
Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог. Ако је неко човек овога света и упућен је на привремено, радује се страстима, пролазноме и узалудном, он можда и има неку насладу, неко задовољство, али у ствари, ако мало обратимо пажњу, видећемо да у његовом животу има невоља и брига, као што и Свето Писмо каже: „Невоља и туга на душу свакога човека који чини зло.“ [Рим.2,9] Није могуће да тамо где се преступа заповест Божија има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божијег постоји брига.
Радост је нешто ретко, али то не значи и да је она нешто велико: она је природна, као што је и природно да човек гледа. Неко ко је слеп могао би да каже: „О! Ти видиш?“ Тако, када је неко радостан, остали се чуде и питају: „Радостан си?“ – јер су, одрекавши се Бога у свом свакодневном животу, навикли на јад, лаж, грех, на тмине подсвести људског бића. Према томе, радост није нешто ново. Она је један елемент који нам помаже у духовном животу.
Архимандрит Емилијан Метеоритски и Светогорски
Асим Сарван - Светла, светлости
Краљ класова
Ниче једне године на њиви неког богаташа из обичног зрнца пшенице клас већи него што се икад на њивама те земље видело. Људи то нису приметили, јер се око овог необичног класа таласало море укласале пшенице, те га тако скривало погледу људи. Остали класови, видећи величину и надмоћ свога друга, досете се да га је сам Бог одредио да буде цар свих класова, и једног дана, пред саму жетву, гласно га признадоше за свога цара. И као и сви верни поданици, класови предложише своме цару да га спасу жетелаца. Међутим, цар на то не пристаде и чекаше мирно са осталима дан жетве.
Иако је цар класова био већи од својих поданика, ипак је и он имао златну боју зрелог жита и жетеоци га пожњеше и не приметивши да се чиме од других разликује. Тако се његова зрна растурише и помешаше у доба вршидбе са другим многобројним пшеничним зрнима. И како богаташу није требало цело његово жито, он га распрода, те се зрнца цара класова растурише по целом свету.
Међутим, једног дана скакуташе неки мршави врабац сеоским путем, и задовољно застаде кад спази на путу, украј шљунка, огромно зрно пшенице веће него што је икад прогутао. Док је врабац у чуду зрно посматрао, оно се насмеши, па му рече:
- Ја сам зрно из круне цара класова. Која ме птица прогута, постаће одмах цар свих птица.
- Зар и ја могу постати цар? – упита врапчић црвенећи од узбуђења.
- И ти и свака друга птичица, ма како убога и мала била.
Врабац тада зину, да прогута зрно, али му оно рече:
- Не гутај ме, док ти још једну важну тајну не кажем. Ако ко од људског рода сакупи девет зрна из круне класова, од њих умеси хлеб и поједе га, постаће одмах цар, па ма најмањи и најсиромашнији био на свету.
Врабац пажљиво саслуша тајну, тада хитро прогута зрно, јер је био врло гладан, а и плашио се да која друга птица не постане цар пре њега.
Чим врабац прогута зрно, наједном порасте као огроман орао; и у том часу слеже се мноштво птица око њега, са свих страна света. Неке га са одушевљењем поздравише, неке се чуђаху како врабац да толико порасте и постане цар свих птица. Врапци беху нарочито радосни, јер се надаху многом добру од свог старијег рођака. Птице грабљивице, пред којима је врабац некад стрепео, сад се ухватише у коло и начинише му хлад својим крилима.
Тада цар врабац, као и сваки други владар, одржа говор својим поданицима. Заповеди између осталог да му кроз три дана набаве девет зрна из круне цара класова.
Птице се потом разиђоше у жељи да свака прва донесе бар једно тражено зрно.
И збиља, већ увече првог дана, ласта донесе једно. Нашла га је крај некога сеоског амбара, између струкова сламе и осталих обичних зрна. За њом је дошла сеница са својим пленом, који је нашла крај неке брдске воденице. После овога приспе зеба носећи у кљуну велико зрно. Срећа јој је помогла да га отме из кљуна неке старе прождрљиве вране. Тако редом долажаху птице са зрневљем у кљуну, а цар врабац их скупљаше и стављаше у дупљу најстаријег храста у шуми. Трећег дана већ су сва зрна била прикупљена. Врабац их са задовољством још једном преброја и заповеди својој свити чворака да сваки узме у кљун по једно зрно и да пође за њим.
Већ је увелико била ноћ, кад се спустише крај једне воденице. Цар врабац закуца трипут кљуном на осветљени прозор, као што је чинио некад док је био још убоги сиромашак. На прозору се као и пре указа воденичарева кћи, милосрдна девојчица, која је врапца целе зиме хранила, скупљајући му зрнца пшенице просута по воденици. Али девојчица, разуме се, не познаде свог малог пријатеља.
Тада врабац заповеди својој свити да спусти девет зрна пред девојчицу и рече јој:
- Никад се нисам надао да ћу ти се моћи одужити што си ми живот спасла хранећи ме зимус.
Девојчица га прекиде радосно пљескајући рукама, јер је сад по гласу познала свог пријатеља малог врапчића у великом цару врапцу.
А врабац настави:
- Узми ових девет зрна, самељи их, умеси хлеб потом и поједи га, и постаћеш истог часа царица. Кад сам прогутао само једно овакво зрно из круне цара класова, ја сам постао цар птица.
Девојчица поверова врапцу, учини како јој је рекао, и истог часа поста дивном девојком царицом.
И сад још у тој земљи она је царица међу људима; а врабац је цар птица.
Из књиге „Вилина кћи“, Десанке Максимовић (1931)
Трпељиви према туђим недостацима
Једном је патријарх Аврам, чувен по својој гостољубивости, примио у кућу неког Арапина, који је био јако напоран и захтеван. Ни са чим није био задовољан. Ни због чега није био захвалан. Ни на кући, ни на јелу, пажњи, срдачним и топлим осећањима Аврамове љубави. Приговори, тужбе и жалбе овог Арапина распршиле су стрпљење домаћиново.
- Боже мој - рече - зашто си ми послао овог човека? Не могу више да га поднесем.
У том зачу глас са неба:
- Авраме, Авраме, тог човека Ја трпим 40 година, а ти не можеш да га поднесеш ни један дан!?
Тада је Аврам увидео своју погрешку.
Можда си и ти, брате мој, привезан животом за једну овако захтевну особу. Можда је то твој пријатељ. Можда колега са посла из фирме у којој радиш, из твога села, комшилука. Немој заборавити на Аврама. Твоје ће се стрпљење увећати. Твоја доброта ће постати неисцрпна. А твоја врлина ће бити од Бога награђена.
Менаџер на концерту
Председник Управе добио је на поклон карте за концерт за извођење
Шубертове „Недовршене симфоније“. Пошто није могао да иде, карте је дао
менаџеру и рекао му да он оде уместо њега. Када га је сутрадан упитао да
ли је уживао у концерту, менаџер му је уручио следећи извештај:
1.
У посматраном периоду, четири свирача обое нису ништа радили. Њихов
број треба смањити, а њихове послове расподелити осталима у оркестру,
што ће уклонити варијације у активностима.
2. Свих 12 виолина свирало је идентичне ноте. То је потпуно непотребно дуплирање и чланове те секције треба драстично смањити.
3.
Нема сврхе да дувачи понављају исте деонице које су већ одсвирали
гудачи. Када би се уклониле све деонице које се понављају, концерт би се
могао скратити с два сата на само двадесет минута.
4. Да је Шуберт водио бригу о тим стварима, вероватно би и довршио симфонију.
Праштање увреда
Lost my way II by moroka323
Једна се жена жалила својој комшиници на пријатељицу која ју је увредила. Комшиница је стаде умиривати, уједно јој саветујући да опрости пријатељици увреду.
- Молим...?! А зашто бих...? Након свега што ми је приредила? Не, злобу не могу опростити! – рече жена. – Осим тога, због чега да волим људе који мене не воле, и зашто да чиним добро кад сви око мене гледају да те преваре, издају и учине ти сваку пакост?
- Испричаћу ти једну причу – рече јој комшиница. – Живео једном један човек. И замоли он Мајку природу да учини да ноћу буде светло, како не би морао палити свећу, и да зима буде топла, како не би морао ложити пећ. Но Мајка природа зна најбоље и како би требало да буде, тако да она не удовољи молби овог човека. Он се због тога силно наљути, те рече одлучно:
- Тако значи! Е у том случају ни ја нећу палити ноћу свећу да ти сија и буде светло. И нећу зими ложити пећ да се ти грејеш. Чак ћу и врата од куће држати отворена, да се ни унутра топлота не задржава, па нека ти буде хладно.
- Каква будала! – рече жена, прекинувши комшиницу. – Мислио је да он својом свећом прави светлост и својом топлотом из пећи да греје свет. Надмени лудак! Та то је, пре свега, било потребно њему самом. Мајка природа се сама стара о себи.
- Па због чега ти – добаци комшиница – радиш исто?
- Ја?! – зачуђено ће жена.
- Да, ти. Зашто ти гушиш у себи своју љубав, када је свуд око тебе тама, и због чега ускраћујеш топлоту свог срца, кад се око тебе налазе хладна људска срца? Зашто да седиш у мраку и чекаш да те неко обасја? Зар није боље да светлиш себи и другима? Јер ћеш тако и сама пронаћи пут и, сасвим могуће, угледаће га и они око тебе и поћи с тобом руку под руку. И зашто да седиш у хладном и чекаш да те неко огреје? Радије разгреј своје срце, па ћеш његовом топлином разгалити и срца других људи, тако да из топлих срдаца неће долазити хладноћа.
Молитва
Прича о Марији, Димитрију и Јоргосу
Димитрије и Марија су били брат и сестра. Димитрије је имао пријатеља Јоргоса, лекара. Јоргос је посећивао Димитрија у његовој кући. После неког времена, Марија открије брату своју тајну: озбиљно се заљубила у Јоргоса. Због тога је молила брата да више не доводи Јоргоса у кућу да не би узалуд патила, тим пре што је Јоргосова породица била богата и припадала вишем сталежу, и никад не би прихватила да им снаха буде сирота и неугледна Марија. Отада је Димитрије избегавао да позове Јоргоса у кућу; под разним изговорима, сусретао га је изван своје куће, у башти.
Једног дана Марија ми дође у посету. Отвори преда мном своје срце и изнесе своју муку. Ја је посаветовах да се усрдно моли, и то нарочито у праскозорје, пре сванућа; да подигне руке к Богу молећи Га да буде по Његовој вољи. Марија верно послуша мој савет. Не прође много времена, Јоргос замери Димитрију да је овај необјашњиво променио своје понашање према њему, да га избегава и да га више и не уводи у кућу. Димитрије му откри разлог за такво понашање и изнесе проблем своје сестре. Јоргос тада бризну у плач и признаде да и он има исти такав проблем - да веома воли Марију и да се већ дуго, у прво свануће, буди са Маријиним ликом пред очима. Био је то час кад се Марија молила, управо онако како сам јој саветовао. Тако су се, уз помоћ усрдне молитве, открила скривена осећања ово двоје честитих младих људи; на крају се они и узеше, иако су се Јоргосови родитељи испрва томе противили.
Таква молитва је, дакле, потребна оном детету о коме смо говорили: усрдна, трајна, упорна, и Бог ће учинити чудо и ослободиће дете од тога што га спутава. Када мајка постане света, дете ће пронаћи прави пут.
Константин Јанациотис – Покрај Старца Порфирија
(сећања његовог духовног детета)
Лабудица над Моравом
Никад није била лепша, размишљам и питам се зашто сам толико страховао од овог сусрета. Малодушан сам, плашим се сенке. Лагано ходамо и несвесно скрећемо према мосту на Морави.
- Куда смо се ми то запутили? – враголасто упита Нена и љупко ми се унесе у лице.
- Наше ноге по навици препознају правац према стази љубави на обали – одговарам ја. – Никад ми ниси била лепша, а увек си лепа.
Нена ме држи под руку и, као и увек, припи се уз мене и обеси своје тело о моје раме. Причамо нешто без везе и без теме, тек да не ходамо ћутећи. Стижемо на наше омиљено место, под врбу наших тајни. Не смемо да седнемо, запрљаће Нена ту снежно белу хаљину. Љубим кратко своју белу лабудицу, узимам ваздух и спремам се да јој кажем своју причу. Осећам да дланови почињу да ми се зноје. Нена нешто слути, гледа ме широко.
- Нено, морам да ти саопштим непријатну ствар. Налазим се у судбоносној дилеми. Немам избора. У ствари, имам два а оба су лоша. Од стипендије коју сам тражио нема ништа. Нашој општини нису потребни професори књижевности, односно стипендисти. Добијају их заправо већ готове, без стипендирања. Био сам код председника општине. Из истог смо села, куће нам нису далеко. Познаје се добро са оцем и наклоњен им је. Хоће да ми одобри стипендију али за агрономију. Каже да је ово пољопривредни крај, потребни су им такви кадрови. Моја молба и прича да одувек желим српски језик и књижевност нису помогли. Разуме ме, али нису у фондовима предвидели тако нешто.
Застадох јер осећам како Нена полако испушта моју руку. Не ослања се више на мене. Гледа ме готово запањено. Настављам причу.
- Има већ више дана како сам био на разговору. Председник ми је рекао да размислим и договорим се са родитељима па да дођем и потпишем уговор. Зна он нашу ситуацију код куће. Штета је, каже, да останем нешколован. Ако не прихватим, стипендију ће добити неко други. Други мој избор је да одбијем то, да уопште не идем на студије и останем овде прикован за неизвесну стварност.
- Милоше! – завапи Нена и остаде отворених уста.
- Нисам ти се протеклих дана јављао. Борио сам се са собом и овом ситуацијом. Моји би све учинили али немају могућност да ме школују. Само са стипендијом бих могао да изгурам. Очајан и бесан на живот и сиротињску судбину, не причајући ником у кући, покушао сам да потражим посао у фабрици. Узалуд, не треба им гимназијалац. Не знам шта ћу, не волим ту пољопривреду. Сиромах и надничар никад не воле то што раде. Знам да ти та агрономска професија не нуди никакву заједничку будућност са мном. Од својих планова не одустајеш, зар не? Ја не знам где ће ме живот и струка одвести, овога часа не знам.
Осећам како Нена подрхтава. Искорачи натраг и окрену се према мени. Загледа се онако прострелно у мене, али су јој очи овога пута биле сужене, ситне. Као да ме нишани и стреља.
- Милоше Бошковићу! – поче она тоном који ми је све говорио. – Има неко време како сам почела да слутим шта ће се десити. Својим причама си недавно и наговестио тако нешто. Узалуд сам се надала да ћеш бити способан, да ћеш се снаћи и негде пробити и доћи до стипендије. Не, ти си се показао инертан, неспособан и фаталистички си се предао, без жеље да се потрудиш. Постоји свет и изван Града на Морави и твога села. Могао си на другој страни да покушаш. Не, ти си чекао да ти стипендија падне као зрела крушка.
- Да ти кажем, Нено...
- Молим те, не прекидај ме. И ја сам скамењена ћутала док си се ти увијао да опишеш своју злу судбину. Узалуд теби та твоја писменост и начитаност, џабе ти смисао за лепу писану реч, кад нећеш имати где то да употребиш. Био си у приземљу и остаћеш тамо. Комплекс гумених опанака и блата ће те пратити, Милоше. Само ћеш сада добити чизме за дубље блато које ћеш имати тамо, ко зна где. Моћи ћеш у гуменим чизмама да обилазиш и товилишта, гледаш товљене свиње и њихове дебеле бутове. То је твој избор, Бошковићу – истресе сав свој отров Невенка, дрхтећи у бесу као прут.
- Стани, Нено, ако ме газиш, немој још и да ме мрвиш! Нисам ни слутио да из тебе могу да изађу тако отровне и понижавајуће речи.
- Не понижавам ја тебе, сам си себе довео дотле. Ја сам очајна због себе. Љубав моју си уништио. Бацио си под ноге моју невиност и искрену жељу да живим са тобом. Где да живим са тобом, агрономе задружни?! Да се селим од села до села, од земљорадничке задруге до пољопривредног добра. И да са собом носим штафелај, боје и платно и да сликам закоровљене кукурузе и ђубришта покрај товилишта. Можда бих могла да предајем цртање у некој сеоској нижеразредној школи. То си наменио својој лабудици, Милоше!
- Укочи мало, Нено, и дозволи да и ја нешто кажем!
Она дрхти окренувши главу у страну. Из ташне вади марамицу, брише нос и сузе које клизе низ образе.
- Не плачи, Нено, не мора све да буде тако одвратно и црно како ти видиш.
- Пусти ме да плачем. Ја себе оплакујем овако наивну и глупу. Још ни пуних осамнаест нисам имала а дозволила сам себи да се толико затрескам, да не видим даље од носа и да ти се предам. То је моја кривица, није твоја. Требало је најпре да познајем психологију и менталитет сељачких гена. Од сеоског надничара, виши ступањ је само школовани сељак, агроном.
- Под стресом си, не знаш шта говориш. Кад бих твоје речи могао некако да снимим, сигурно би се некад стидела, ма где и са ким била и живела. То је твоја надмоћ над каљугом моје неизвесне професионалне сутрашњице. Само небо може да зна да ли је то само тренутна твоја надмоћ. Зар ти мислиш да су агрономи предодређени и по некој сили распоређени само по селима и задругама? Да ли знаш да има много института и завода, огледних станица и научних установа по градовима и великим центрима? Свуда тамо такође раде пољопривредни инжењери који постају доктори наука и научници. Има толико фабрика за прераду и производњу хране. Не раде тамо писари и обућарски радници. Нисам ваљда ја толико уклет да ми је, како ти слутиш, суђено да само у гуменим чизмама ходам по њивама и шталама. Зар се не може догодити да се запослим у тако лепим установама, а оне су углавном у великим и развијеним урбаним срединама? Зар тамо не бисмо могли да живимо и стварамо, ја у мојој а ти у својој ликовној професији?
- Баш ће теби, тако инфериорном и закопчаном, да западне да радиш у неком институту – промуца Нена.
- Да ли је могуће да си ме сматрала неспособњаковићем и глупаком? Зашто си ћутала досад, зашто си ишла са мном, Невенка? И, да наставим што сам наумио. Зар заиста не знаш да су многи велики сликари живели и стварали у малим срединама? Знаш ли где је све сироти Ђура Јакшић писао песме и насликао маестрални портрет „Девојке у плавом“? Сигурно није у Београду, или бар у Скадарлији? Пре ће бити да је доста тога створио у Горњој Сабанти или у Сумраковцу а можда у неком другом забитом месту свога службовања. Знаш ли где је све стварао Пол Сезан, где је сликао најбоља дела Рембрант, где живи и ствара наш Милан Коњовић? Да ли је твој Матис сва своја дела створио у париским атељеима или је сликао широм Француске, где се налазио и тренутно живео? Едгар Дега је исто тако најлепше слике створио у унутрашњости. Париз му није био инспиративан амбијент. Да ли знаш, величино моја сликарска, где је Огист Реноар насликао своју „Купачицу“ 1893. године, ремек дело које је појам и мера здравих пропорција женског акта? Знаш ли где је пре три века своје најлепше пејзаже и слике у природи радио Клод Лоран? Не, није у Паризу. Ето, сада видиш, Нено, будућа сликарска диво, да сам и ја научио нешто о сликарима и сликама, све да бих ти се придружио, да бих ти био саговорник и пратилац. Све због љубави, због тебе, Невенка...
(одломак из романа)
Аутор: Милун Мића Бабић
Два кувара
Некада давно живела су два дивна кувара, Бојлер и велики Тигањ, и обојица су имали своје ресторане. Једнога дана Бојлер рече великом Тигању:
- Обојица смо велики кувари па зашто онда не направимо нешто заједно?
- У праву си! - сложио се ревносно велики Тигањ. - Зашто нисам размишљао о томе? Јело припремљено заједно разликоваће се од свега што је ико пре пробао, и позваћемо цео град да то проба! То ће бити права гозба!
- Да, гозба! То је сјајна идеја! - ускликну Бојлер. - Које јело ћемо припремити?
- Нисам сигуран - рече велики Тигањ. - Али свакако нешто заиста укусно!
Након веома дуге дискусије, кувари одлучише да припреме рибу, али не само уобичајену рибу – врсту рибе која ће натерати људе да чисто полижу своје тањире.
- Почећемо сутра - рече велики Тигањ. - Хајде да урадимо ово: jа ћу пржити рибу, а ти ћеш за њу припремити сос!
- Договорено! - рече Бојлер, и кувари направише планове да све састојке морају доставити у ресторан великог Тигања. Задовољни својим плановима, они се руковаше и одоше различитим путевима.
Наредног јутра велики Тигањ оде до рибље пијаце. Он проведе пуна три сата бирајући најбољу рибу са сигурношћу да је та најсвежија. Седамдесет бачви рибе из различитих земаља биле су утоварене у кола и достављене у његов ресторан. У међувремену, Бојлер оде до пијаце поврћа и требало му је три сата да одабере најукусније поврће и зачине из многих различитих земаља. Достављачи су носили седамдесет корпи које су до врха напуниле ресторан великог Тигања. Кувари се одморише кратко време и онда се латише посла. Велики Тигањ је пржио своју рибу у седамдесет различитих тава, и Бојлер је кувао свој сос у седамдесет различитих лонаца.
Након четири сата све је било спремно. Риба коју је велики Тигањ припремио изгледала је тако чудесно добро да се чинило да сија као сјајно углачане бронзане таве у којима је била пржена. У ствари, она је изгледала тако дивно укусно да велики Тигањ више није желео да стави Бојлеров сос преко ње. У међувремену, мирис Бојлеровог соса је тако добро мамио воду на уста да нико није могао да прође ресторан без заустављања, и велика гомила људи скупи се поред ресторана.
- Да ли морам да сипам овај предивни сос преко рибе великог Тигања? - рече Бојлер тужно.
Намргођени кувари приступише један другом.
- Па, претпостављам да је дошло време да твој сос ставиш преко моје рибе - рече велики Тигањ не гледајући у Бојлера.
- Прелијем свој сос преко ње? - упита Бојлер зачуђено. - Провео сам тако много времена припремајући ово кулинарско ремек дело, и ти желиш да то ставим преко твоје рибе да би људи рекли, ’Како је велики Тигањ припремио сјајну рибу!’?
- Знаш шта? - велики Тигањ одговори љутито, - У том случају, ја не желим да уништим чудесан укус своје рибе стављајући твој сос преко ње! Хајде да свако од нас задржи оно што је припремио.
Бојлер позва неке конобаре и нареди им да однесу сос у његов ресторан, и он такође оде тамо и седе љут на на цео свет.
- Нико ми није потребан! – помисли. - Мој сос је предобар за њих. Ја не желим ничије похвале; појешћу тај сос сам.
И узео је велику кашику и почео да једе, али сос је био превише зачињен и након пар залогаја Бојлеру позли.
- Направио сам грешку - помисли он. - Али још није прекасно.
- Хеј, конобари! - позва их он.
- Да, Бојлеру! - одговорише они.
- Да ли бисте хтели да овај сос однесете натраг великом Тигању?
- Да, ти си у праву - рече велики Тигањ.
- Опрости ми, мој драги пријатељу, направио сам грешку - поче Бојлер. - Не знам шта ми је било. Овај сос је направљен да би прелио твоју рибу.
- Не, не! -успротиви се велики Тигањ. - То сам био ја који је направио грешку мислећи да је моја риба дивно укусна без твог соса. Нисам могао јести ни мало од тога јер нема укуса само по себи. Како је дивно што си се вратио!
Бојлер и велики Тигањ загрлише се срећно и одмах сервираше чудесну гозбу коју ће град заувек памтити! Људи дођоше одасвуд само да би пробали најукуснију рибу на свету. Никада пре они нису пробали тако нешто!
До дана данашњег мушкарци и жене причају ову стару причу својим унуцима. Мој деда испричао је причу мени и замолио ме да је пренесем свој деци света. На овај начин, она ће сазнати вечну истину: само заједно можемо учинити нешто дивно, и нико не може бити срећан сам.
Аутор: Игал Резник
Најузбудљивији дан једног детета
- Како је изгледао ваш најузбудљивији дан прошле недеље? Максе?
- Био сам на дивном излету са целом породицом. Ишли смо великим аутом, прави мерцедес бенз! Затим смо отишли да посетимо ујка Петра [1], који је краљ или нешто слично. Живи у огромној кући, правом дворцу [2]. Ујка Петар има много пријатеља који га често посећују. Али исто тако има и пуно непријатеља. Неки од њих би чак волели да га пошаљу на месец. Након посете смо огладнели, па смо изашли на ручак. Било је тако пуно хране, да је мама могла да понесе две пуне кесе кући. Увече смо отишли до мора и посматрали смо бродове на таласима...
- Лажову! Није могуће имати тако леп дан.
Сиромаштво говори много прича
Напомене:
1. Ујак Петар - Peter Hartz, познат као саветник немачког канцелара Герхарда Шредера, за кога је развио Харц-реформе немачког тржишта рада и пословних агенција - за благостање и добробит Немачке
2. дворац - Arbeitsamt – Центар за запошљавање
Sweet innocent child
With your open eyes
You've seen us through
we really are
And I know that there'll be tomorrow
So that hope can have its glory day
And I wish that this world would embrase you
From magic stars and mystery
My open heart
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
I know you
I've seen you're face before
You braught me to this open door
Afraid to walk through
Please take my hand
And I know that there will be tomorrow
To the how can have this glory day
And I wish that this world embrase you
From magic stars and mystery
My open heart
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
And I'll see where we'll go from here
'cause love doesn't break with the right [...]
You hands is how
You've chosen to be
Life is a freedom
Now go out there and be free
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Годишња доба
Био једном један човек који је имао четири сина. Желео је да његови синови науче да не смеју судити о стварима и догађајима сувише брзо. И тако, послао је сваког сина, једног за другим, у потрагу за стаблом крушке, које се налазило далеко од њиховог дома.
Први син је отишао у зиму, други син у пролеће, трећи је отишао у лето, а најмлађи син у јесен.
Када су се сви вратили натраг, отац их је позвао заједно да му опишу шта су видели.
Први син је рекао да је дрво било ружно, савијено и уврнуто.
Други син је рекао да је дрво било прекривено са зеленим пупољцима и да је пуно обећања.
Трећи син се није сложио са претходним причама. Он је рекао да је дрво било препуно цвећа, које је мирисало тако угодно и изгледало предивно; било је то нешто најљупкије што је он икада видео.
Најмлађи син се није сложио ни са једним од претходне тројице. Он је рекао да је дрво било у јеку зрелости, отежало од плодова, пуно живота и испуњености.
Отац је, потом, објаснио синовима да су сви били у праву, зато што је свако од њих понаособ видео само једну сезону у животу дрвета. Рекао је синовима да не могу судити о дрвету, или о особи, само на темељу једне сезоне. Рекао им је да суштина њиховог постојања, задовољства, радости и љубави, која долази од тог живота, може бити мерена једино на крају, када се све сезоне живота заокруже.
Ако одустанете када је зима, пропустићете обећања вашег пролећа, лепоту вашег лета и испуњеност ваше јесени.
Не дозволите да бол једне сезоне уништи радост и задовољство свих осталих.
Не судите о животу на основу једне тешке сезоне.
Устрајте током тешких фаза у животу и боља времена ће сигурно доћи у одговарајућем тренутку.
Стреми ка надахнућу... пре него што се угасиш.
Живи једноставно.
Воли племенито и дарежљиво.
Устрај у настојањима.
Говори љубазно и благо.
А све остало остави Богу да одлучује.
Срећа вас чини угодним и благим.
Искушења вас чине јаким.
Туга вас чини хуманим.
Неуспех вас чини покорним.
Успех вас подстиче да се развијате.
Али једино вас Бог чини устрајним.
Буди сигуран, јер је Он уз тебе...
Бог те благословио и нека се брине о теби кроз све делове – сезоне твога живота!
А ти устрај и расти заједно са Њиме!
Упорност
Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом.
Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.
Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цели дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђавао се одлучи умешати. Почео га је саветовати: «Већ предуго времена гураш тај камен и још се није померио. Зашто се мучиш? Ионако га никада нећеш померити.» Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. «Зашто бих се толико мучио око овога?», мислио је. «Једноставно ћу уложити нешто мало времена и минимум труда и то ће бити сасвим довољно.» И тако је то намеравао учинити. А затим је одлучио помолити се и изнети своје муке Спаситељу. «Спаситељу», рече, «дуго сам и напорно радио у Твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене тражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам померио камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам?»
Господ му, сажаливши се, одговори: «Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помакнути. Твој задатак је био да га гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, да ли је тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред тога ти си много порастао и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, померити камен.»
Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити свој ум како би сазнали шта Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.
Беседа о неутралнима
Од свих дирљивих сусрета на мене је најснажније деловало оно што сам видела на путу за Шилово, кад су ме карабињери провели кроз спаљено, опустело српско село, до издвојене куће на узвишици, упозоривши ме да за ово што ћу видети треба имати вучје срце. На врх брда, зарасла у високу траву, стајала је кућа чији су зидови били изрешетани рафалима калашњикова. У тој кући је живела породица која после јунског дивљања помахниталих Албанаца није хтела са осталима да напусти село. Иако су знали шта их чека. Они су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила – што се често среће код људи по косовским енклавама. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…10. јуна је стигла смрт. Нема сведока о начину на који су убијени, нема тела која су уништена, а највероватније претходно масакрирана… Док смо стајали пред разрушеном и темељно опљачканом кућом око нас је бујало пролеће. Сви смо плакали напуштајући ово место, на којем је европска цивилизација оставила неизбрисив траг.
Марија Лина Века, аутор књиге „Вучје срце“, у којој објављује свету истину о страдању Срба на Космету
Видовданска беседа о неутралнима
Ево нам опет Видовдана. Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста.
Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те.“ Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.
Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба. Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.
Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде и неправде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.
Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.
Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин.
Свети Владика Николај, 1948. година (одломци)