Све у причама бива

Бићу - кад порастем!

Калеидоскоп

Дође једном младић код Старца да се посаветује:

- Оче, трудим се, али имам проблема са родитељима. У свему оном што се тиче мене и мојих жеља, мајка и отац имају различите ставове. Просто не знам којем родитељу да се приклоним, јер је немогуће да им обома удовољим. То ме раздире... Шта, оче, да радим?

Старац га саслуша помно, па узврати:

- А имају ли твоји родитељи добар брак? Слажу ли се?

- Истина, они се слажу и мислим да имају добар брак, али се често питам како то...

- Да... Дозволи да ти испричам једну причу. У једном граду отац и мајка наизменично чуваху сина. А у том месту, путем којим би пролазили идући ка школи или се из школе враћајући, свакога дана сретали су једног одрпанца. Можда дечак и не би тог човека прашњавог лица и одеће ни приметио да се путем није нешто чудно дешавало. Наиме, кад га је туда водила мајка, она би му увек говорила:
- Учи школу, да ти овај не буде пример!

Међутим, када га је пратио отац, он га је другачије саветовао:
- Сине, ма колике школе изучио, нека ти овај човек буде пример!
И дечак је, будући послушан, чинио како су му родитељи говорили. И није имао никакве сумње да их је требало послушати – обоје.

Младић, изненадивши се, понови:

- Обоје!?

- Да, обоје – потврди и Старац. – А ево и зашто: када је мајка ишла са сином, то је било већ прошло подне и она га је водила кући из школе, а одрпанац је тада седео на клупи, држећи и испијајући пиво. Са друге стране, отац је дечака пратио изјутра у школу, а у то време, путем који су пролазили, могли су да виде тог човека како вредно ради. Тако је мудри дечак њихове подељене погледе ставио у калеидоскоп својих мисли, уобличивши их у јединствену целину. Тиме не само да их је обоје испоштовао, већ ни од своје слободе није изгубио, а свој лични пут је дугиним бојама испунио. Исто онако како су се, будући различити, твоји родитељи у погледу брака пронашли и саставили.

Младић, сав усхићен, заблагодари Старцу на времену и причи и, покупивши разнобојне стаклиће погледа са којим је дошао, оде да и сам, у калеидоскопу својих мисли, пронађе за њих слику.

аутор: причалица

у.п.: Слике су рад белоруског сликара Леонида Афремова, који је имао јединствену технику цртања, при којој није користио четкицу већ нож.

О лечењу и лекарима

Добро је познато да реч поседује велику моћ. Она може да делује на човека како погубно, тако и благотворно; како да убије (у правом смислу речи, физички!), тако и да исцели, и то од, рекло би се, неизлечивих обољења. Има огромно мноштво примера за то. "Опште познат је моћни утицај психе болесника на ток болести. Стање духа болесника, његово поверење или неповерење у лекара, дубина његове наде у исцелење, или напротив, психичка депресија изазвана неопрезним разговорима лекара у присуству болесника о озбиљности његове болести, дубоко одређују исход болести" - писао је лекар и свештенослужитељ Војно-Јасењецки (архиепископ Лука). Узгред, какав прекрасан спој: лекар и свештеник. По предању и сам aп. Лука је био лекар. Вештина лечења тела, смелост лечења бесмртне душе, и предавање, наравствено поучавање, спасавање, надахнуће. Лекари-свештеници, како вас је још увек мало, а како је велика потреба за изабранима на том божанском пољу!

Архиепископу Луки (Војно-Јасењецком) припадају и следеће речи које се односе на психотерапију: "Психотерапија која се састоји у словесном, тачније духовном дејству лекара на болесника је опште признати метод лечења многих болести, метод који често даје изврсне резултате". Овде треба издвојити веома важан акценат: суштина психотерапије се састоји заиста далеко више у словесном (језичком) него у духовном дејству. Јер неодухотворена животворном силом духа реч је празна форма и љуштура. Зато нема никаквог смисла говорити о духовном лечењу ако нема љубави у срцу лекара, ако нема потпуне вере, божанске горљивости и праведности не само на устима, него много више на делима и у реалном животу. Значај духовног лечења бескрајно је велики и још није у одговарајућој мери оцењен од стране савременог човечанства. (Древни исцелитељи су стављали духовно лечење на највише место, дајући му предност у односу на све друге начине и лекарска средства.) Чудесна исцелења болести и васкрсавања из мртвих нису бајке или књижевне измишљотине, већ реалне чињенице које је потврдило мноштво сведочанстава. У својој првој књизи, посвећеној чудесним исцелењима, изабрао сам много фактичког материјала о том питању. Али ако бих себи поставио задатак да сакупим и опишем сва чудесна исцелења позната човечанству, за то не би биле довољне никакве књиге у целом свету. (Наравно, не могу се убрајати у чудесна исцелења псеудоисцелења многих савремених "чудотвораца" који пре свега имају користољубиве циљеве из комерцијалних побуда или из жеље да се прославе. Њихови исцелитељски ефекти се објашњавају сасвим другим узроцима, о чему је подробно испричано у поменутој књизи). Духовно дејство се остварује посредством дејствовања на духовну структуру болесника (а преко ње и на сав организам).

Истинско духовно лечење могуће је само посредством благодати Светога Духа, а не кроз тварне енергије или вољне напоре. Дар исцелења је дар благодати, а не резултат специјалног учења, тренирања, или коришћења неког система исцелења. Онај који је добио спољашње исцелење телесне болести од лажног исцелитеља (а тако нешто је могуће, на пример, на рачун прерасподеле енергије) у стварности се не исцељује потпуно од болести, јер се не уништавају узрочно-последичне везе које су довеле до обољења. Осим тога, само благодат ствара истинска чудеса. Приликом лажног лечења, напротив, греховне страсти се чак укорењују (гордост, мржња, таштина и друге), а такође се неретко допуњују негативним утицајем споља, јер се у процесу лечења као резултат међусобног утицаја душа могу, кроз ослабљену психолошку баријеру, прихватати енергије опасне по духовну структуру, енергије којима манипулише лажни исцелитељ.

Према духовној врсти лечења данас се треба односити крајње опрезно. Судећи по пророчанствима Светих Отаца и мишљењима подвижника светости последњих времена, истински исцелитељски подвизи су појава веома мало својствена "последњим временима", данима када у људима има тако мало љубави, вере, светости и праведности. Зато изазивају озбиљне сумње саопштења о покушајима масовних исцелења и егзорцизама, чак и оних који покушавају да то чине некористољубиво и помоћу молитава и вере у Христа. Понављам, ово мишљење је засновано на пророчанствима и ауторитетним мишљењима, а не изражава само личну тачку гледишта.

Из књиге "Терапија душе"

Владимир Константиновић Невјарович

Вера и невера

Историјска прича о часној љубави

Испричала сам Константину о својим осећањима на која су ме подстакли јајачки призори, а он је одговорио:

- Да, чудно је да су неки утисци тако дивни а ипак нису стимулативни. Постоје призори пред којима дрхтимо од веома рафинираног и суптилног задовољства, а да ипак не отварају нове путеве нашем уму, који личи на старог војника и воли да маршира зато што је то његов посао. А то је, верујте ми, јако тужно јер су нам потребни нови путеви. Потребни су нам стога што неки путеви, којима ум сав срећан корача, воде у лошем правцу.

Него, да вам испричам нешто о Јајцу. То је било веома значајно место за Турке. Био је то кључ за Централну Европу, и они су годинама настојали да га се дочепају. Седам година га је бранио босански генерал Петар Кеглевић`, све док није дошао неумитан крај.

Знао је да се неће моћи одупрети суманутом нападу. Управо тада је чуо да су турске трупе напустиле логор, и да су се почели скупљати у једној клисури како би, помоћу мердевина, подузеле изненадни јуриш на тврђаву. Онда је послао једног шпијуна који је Турцима рекао како је генерал приметио њихов одлазак из логора, како му је било веома драго, и како се следећим речима обратио својим војницима: »Сада се можете смејати и радовати будући да је непријатељ далеко, можете певати, пити и спавати, а сутра, на Ђурђевдан, по нашем старом обичају, ваше жене и ћерке могу да оду на уранак у гору, да се умију у роси, да играју и певају.« Али Турци су били сумњичави и чекали су до зоре, када су видели да све јајачке жене и девојке излазе из кућа свечано обучене, да силазе низ стрме улице до травњака и истина са друге стране реке све до места где су оне безобразнице биле данас после подне. Тамо су умиле своја слатка мала лица, неко је почео да гусла, друге су певале, а остале су се ухватиле за руке и почеле да играју коло. Прсти су им, јадницама, морали бити потпуно хладни и не верујем да су баш добро певале, јер свака је носила бодеж у недрима за случај да смишљени план закаже.

Када су Турци чули како певају и видели их како играју, помислили су да је шпијун говорио истину и да ће тврђава пасти у њихове руке као зрела крушка. Али како су били велики женскароши, отрчали су на ливаду да напаствују те беспомоћне јаднице пре него што почну да жаре и пале по граду. Када су стигли до шума и мочвара поред реке, хришћани су истрчали из заседе и уништили их. А оне које су биле тако храбре вратиле су се у град који су спасиле. Тек кроз неколико година житељи овог града су постали робови.

Ето, то је прича која ће покренути човеков ум, нарочито ако је реч о добром и једноставном човеку или жени. Петар Кеглевић је био лукав човек, и добро је што је својим лукавством могао уништити зло какво је било турско. Оне девојчице су биле храбре јер су ставиле све на коцку да би спасиле свој град и своју веру. А добро је бити храбар зато што увек постоји зло. А и све то је тако лепо. Јер девојчице су биле дивне док су певале и играле, њихова браћа Словени могли су се ослонити на њих. То значи да је између њих постојала часна љубав, за разлику од оне турске жеље које би се требало стидети, иако је и она веома узбудљива и пријатна. А Ђурђевдан је најлепши празник, и наше планине су дивне, а Јајце је прелеп град. Отуд Човек толико ужива када самоме себи исприча ту причу, и када замишља најразличитије догађаје у којима је он, Петар Кеглевић, са свим тим храбрим девојчицама које су то урадиле ради њега, и са свим побеђеним непријатељима који леже мртви у мочварама док им вода прелива лица. На томе се може изградити цела једна филозофија која је једноставна али стварна. Захваљујући тој филозофији човеков живот значи више него што би значио без ње. Е сада ми ви реците: која би то мирнодопска сцена могла да подстакне машту једноставног човека тако непосредно као ова ратна? Стога немојте презирати мој народ зато што му слобода није довољна, када он сличи оним људима на путу за које сам вам рекао: 'Они цело време мисле да морају умрети за Југославију, и не могу да схвате како од њих данас не тражимо да умру, већ да живе и буду срећни.' Видели сте да толики путеви којима су кренули наши уметници и мислиоци не воде никуда. То и нису заправо путеви, већ два-три дрвета под којима је пријатно одморити се за тренутак по врућини, то су шумарци у које човек може ући али из којих мора изаћи. Видећете да ми Срби нисмо такви. Ми смо једноставнији, и ми немамо тако много уметника и мислилаца, али је зато рат нешто о чему стално мислимо. Односно, у питању је нешто и узвишеније и племенитије од рата јер рат често није ни узвишен ни племенит. А са таквим мислима наш тим може кренути у многе авантуре…

Из књиге Ребеке Вест, „Црно јагње и сиви соко“

НАПОМЕНА:

` Петар Кеглевић, јајачки бан који се 1521, при одбрани Јајца, истакао у борбама против Турака. прим. прев.

Тренутак у вечности

Живео ономад цар који је често размишљао о вечности, али је није могао разумети. Једном су му саопштили да постоји дечак пастир, који даје задивљујуће разумне одговоре на сва мудра питања.

Цар је позвао дечака и упитао:

- Реци ми, дете моје, колико дуго траје један тренутак у вечности?

Дечак је размислио и одговорио:

- У једној земљи, господару, постоји планина од чистог адаманта, која има 7 врста* у ширину, 7 врста у дужину и 7 врста у висину. На ту планину једном у сто година долеће мала птичица и оштри о њу свој мали кљун. Када птичица изоштри својим кљуном ту планину, тада ће проћи један тренутак у вечности.

Адамант је најтврђи камен и изоштрити огромну планину од тог драгоценог камена кљуном мале птичице, која на њу долеће једном у сто година, немогуће је. На тај начин измерити тренутак у вечности је такође немогуће, зато што је и он вечан.

* мера за дужину 1,06 км

Молба!

обраћам вам се у нади да ми можете помоћи. Зовем се Драгана Мирковић, имам 32 године. Од друге године живота се борим са ретким обољењем хрскавице M. Ollier, које је захватило стопало, бутну кост и кук леве ноге. До сада сам имала 6 операција, 2 прелома и неколико повреда исте ноге. 3 пута сам носила Илизаров апарат (за продужење и исправљање екстремитета). 1999. године ми се појавила туморска израслина на стопалу. Доктори тада нису саветовали операцију, а на биопсији децембра 2004. године је констатовано да је малигни тумор Chondrosarcoma лоциран на три поменута места. Доктори су ми почетком 2005. године саветовали ампутацију ноге, као једино решење које званична медицина може да ми понуди и рекли да не чекам 6 месеци. Нисам пристала на ампутацију. За ових 7 година, колико се борим са тумором, нога је постала нестабилнија, колено иде у ’’x’', почело је да окоштава, што, ако се не спречи адекватним ортопедским помагалом–ортозом, може довести до непокретности. За ове 4 године од како носим ортозу, променила сам две, које нису могле да спрече кривљење. У Србији на тржишту постоје готове ортозе, не раде се по мери, а због специфичности проблема, једино решење је прављење ортозе. Потреба за ортопедском ципелом постоји од пре, јер је примарни тумор лоциран на горњем делу стопала. Уобичајену обућу нисам у могућности да носим, а сарадња са постојећим ортопедским кућама код нас није у потпуности уродила плодом. Ове године сазнајем за клинику ''Балгрист'' у Цириху, која једна од престижних ортопедских клиника у Швајцарској и у Европи, контактирам их и на основу послатих налаза и документације, утврдили су да могу да ми помогну. Потребно је да одем у Швајцарску. Време боравка би било најмање 2 недеље, а можда и дуже. Новац који је потребан за покривање путних трошкова и боравак у Цириху, преглед ортопеда, (по потреби и снимања), oртопедску обућу, конструкцију и израду ортозе, контролу функционисања и физиотерапију је око 10 000 eura. Како су моја примања као породичног пензионера скромна, нисам у могућности да себи приуштим даље лечење, молим све људе добре воље да ми помогну у складу са могућностима, да сакупим потребни новац.

Средства можете уплатити на жиро рачун Комерцијалне банке:

Рачун банке: 908-20501-70

Број динарског рачуна: 205-9011004456160-04

Сврха уплате: хуманитарна помоћ за лечење Драгане Мирковић у иностранству

Прималац: Драгана Мирковић

Уплате из иностранства иду преко девизног рачуна. Инструкције су дате у додатку.

у.п.: Клик на слике исте ће увеличати. А наше ма и мало овој дивној девојци значиће много.

Круг зла

Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола. Међутим, једнога дана, он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.

- Нема више суровости, нема више неправде – обећао је и држао се своје речи.

Од тога дана, он је у целом краљевству био познат под надимком „Племенити господар“. Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:

- Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?

Краљ му је одговорио:

- Док сам једнога јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цео живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му колено. Коњ настави брзо да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: „Зло привлачи зло. И ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити.“ Тако да сам одлучио да се променим.

Његов управник изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола. Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.

На паузи

Љубав и према животињама

 

 

Чича Јанис и његова барка

Тамо где је с времена на време пецао са најстрмијих морских литица на обали Новог Скита, тај брат случајно упозна једног старог рибара. Имао је и лепу барку, али због старости више није могао њоме да се служи.

Рибар обитељи старца Јосифа, отац Н., помало зато што се, рецимо, сажалио на остарелог рибара, о коме се нико није бринуо, а помало зато што се, рецимо, намерио на његову барку, смислио је ово: оде до старца Јосифа и почне га молити да му допусти да се брине о старом рибару у замену за његову барку, која им је толико била потребна.

Мудри старац му, међутим, рече:

- Остави се сентименталности, да те не снађе зло.

Брат, међутим, није попуштао.

- Хајде, старче, како би то било лепо! Доносио бих вам свеже рибе...

Напокон, пошто је послушник толико инсистирао, старац је морао да попусти, али му рече:

- Лепо. Онда доведи старог рибара, али ти ћеш на себе преузети обавезу да се о њему бринеш. У реду?

- У реду. Нека је благословено.

Тако је и било. Отац Н. је заиста редовно доносио свежу рибу, али је и чичу-рибара вредно пазио и гледао.

Е, али шта се догодило! Није прошло много времена, а чича-Јанис се разболи. Добио је такву дијареју да није стизао до тоалета, већ је почео да прља и себе и своју просторију. То се понављало често, готово свакога дана.

До тада отац Н. није имао проблема. Али када је сироти чича почео да се прља, онда је... дигао руке. Шта да ради? Сам је то тражио, па је требало и да поднесе. Али и то је људски. Из свог кратког општежитељног искуства знам да у великој обитељи сви морају нечим да допринесу. Један употпуњава другога. Али да би чистили и прали старог човека који се прља, могу рећи да им је за то потребан нарочити благодатни дар. Мало је оних који то могу. Но, отац Н. је нашао решење. Боље да нема ни чича-Јаниса, ни његове барке. Похита старцу:

- Старче, договорили смо се да ја водим рачуна о ономе чичи. Али не да се прља сваки час.

- И шта да радимо, чедо моје?

- Старче, мислио сам да га вратим тамо где сам га нашао, па нека иде и његова барка.

- Ма знаш ли ти шта говориш? Ниси ли сам молио да се о њему бринеш? Зар сада да га отераш? У његовој личности пружамо уточиште Христу. Ако отерамо њега, значи да смо из своје куће отерали Христа. Хајде одлази, остави то мени, па да научиш да други пут не радиш по својој вољи.

Отац Н. оде, а старац одмах позове оца Харалампија.

- Оче, од данас се ти стараш за чича-Јаниса.

- Нека је благословено.

„Од тога дана", причао је старац, „су почеле наше муке. Прихватио сам га из послушности, али нисам могао да бар мало не осуђујем свога сабрата. `Ама, какав је то начин`, говорио сам у себи, 'да се он отресе искушења и да га навали мени на леђа.' Међутим, напрегао сам сву своју снагу и одагнао ту помисао. Уместо тога, почео сам у себи да говорим: 'Води рачуна, Харалампије, служиш самога Христа. Ако ниподаштаваш овог старог човека, ниподаштаваш самога Христа. Вичи по целу ноћ, или колико год хоћеш, да ти подари милост. У себи ћеш чути одговор: блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) и још: када чинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Пази добро, поново полажеш испит, немој да се деси да га не положиш.`

Умирио сам се захваљујући таквим мислима и почео марљиво да обављам своју дужност. Не само да сам прао гомилу упрљаних панталона свакога дана, него и самога чичу, као и траг који би он оставио од своје собе до тоалета. Као човеку, било ми је гадно. Два, три дана сам затискивао нос, али касније је толико оснажила молитва у мени, осећао сам тако велику радост и сладост да сам истински осећао да служим својега Христа. Као врхунац целокупне ове ситуације, десило се следеће чудо: иако сам у почетку држао нос од смрада, одједном сам почео да осећам јак миомир, баш онакав какав се шири из часних моштију, само још интензивнији. Уверавам вас да сам прао панталоне потпуно натопљене... својим рукама сам чистио... прљавштину, а миомир је био толико јак да је надјачао сваки други мирис. У себи сам се опијао тим миомиром. Када се то први пут догодило, отрчао сам старцу да му то исповедим. Уместо одговора, старац ми рече:

- Јеси ли читао у Евергетиносу о оној јуродивој коју су у неком манастиру све монахиње сматрале истински лудом? Не само што су јој се изругивале, псовале је и ударале, него су јој давале да ради најпрљавије послове. Е, она је имала такву благодат и зато је била све срећнија што су је више ниподаштавали. Теби је Бог дао такву благодат на дар и то само због твоје усрдности и послушности."

Али, да се не бисте питали шта је даље било са чича-Јанисом, испричаћу вам.

Од онога дана када је сироти чича постао проблем, старац Јосиф је почео топло да се моли, говорећи: „Господе, Ти си нам га послао. Ја не могу да га отерам. Ти нам дај решење." После неког времена чича се поче спремати да оде. Рекоше му:

- Куда ћеш, чича, у оваквом стању?

- Шта се вас тиче. Хоћу да идем. Одведите ме тамо где сте ме нашли.

Пошто је чича толико навалио, да је чак почео и да виче, рече старац:

- Сада можемо да га одведемо тамо где смо га нашли. Немамо одговорност. Ово је решење од Бога.

Из књиге "Бог те неће оставити", старац Харалампије

Не требају здрави лекара него болесни

- Знаш, ја сам се много молио, али се чини да мени молитва не помаже. Молим те, реци ми, које молитве помажу? – упитао ме је један момак у храму испружених руку које су се тресле.

Сећам се да сам тог тренутка пожелела да га загрлим, да га тим загрљајем заштитим бар на трен од онога што га мучи. Његова мука је била толика да он није могао да спозна чудо - да је његова молитва услишена, јер како другачије објаснити његов долазак у храм, у ту духовну апотеку са лековима за све болести душе. Било је то несумњиво чудо саме Пресвете Богомајке, у чију славу је храм и подигнут.

А стојећи преда мном, помислила сам, услед немогућности да држи смирено руке, да је наркоман, те са том бојазни и приступих свештенику, код кога сам га и послала да га он посаветује. И прота је, можда и поверовавши мојим речима, посумњао да је реч о наркоману покајнику. Но, прича коју потом чух изнела је на светло дана нешто друго.

Међутим, да кажем најпре неколико речи о самој цркви, јер су ове две приче повезане, а познато је да: „За Хришћанина у животу не постоји случајност: њему је "и коса на глави сва избројана" (Мт. 10,30). И као што је већ раније речено, Свеблаги Отац премудро усмерава ка добру наше путеве спољашњим околностима нашег живота.“ („Православно васпитање деце“, Николај Е. Пестов)

Храм је подигнут, Богу хвала и Пресветој Богомајци, као из воде да је никао, науштрб многим противљењима. Било је ту свакаквих повика, од тога да нам није потребан нови храм, те да је било боље да су отворили какву нову фабрику, па до тога да ће људима да заклања сунце!? Но, новопостављени свештеник, који се калио лежећи по хрватским затворима у време рата, зарадивши тако и астму али се Христа не одричући, (јер се зна да се ратови воде душа наших ради и да је Христово свештенство прва војска на коју ће непомјаник ударити, како би се овце расуле и постале лак плен лавовима), није се дао надјачати. Не само да није, већ је он за кратко време постао најомиљенији свештеник не само код свог народа, већ и код других. Он се чудом чудио видећи како Срби у Србији, уместо своје храмовне славе, прослављају – католичку. И он је кренуо да просвећује народ, али полако, слово по слово. Да чудо буде још и веће, почеше и други народи, кроз причу, да прихватају православну веру. Сам је помагао по речи Господњој да не зна левица шта чини десница, а што се екскурзија тиче, не само да су биле повољне, већ је он за сваког путника спремао по један оброк, док је некима чак и пут плаћао. Деца су трчала за њим; кад је имао бомбона, он је давао њима, а кад није, тражио је да они дају њему. И деца беху весела у његовом друштву. А чувши све те гласине, као и оне да узима од богатих паре, добри прота је одговарао да фабрика ионако има доста које не раде, те да им нове нису потребне, али јесте Бог, како би исте почеле са радом; а што се пара тиче, он не узима новац од уснулих, јер су све паре које је добијао биле намењене за нечију душу; сем тога, у граду има преко 20 секти, па како да Православље буде у мањини.

И даде Бог, те паре почеше пристизати али нашег свештеника Господ убрзо позва к Себи, Бог да му душу прости.

Но након њега, Господ посла новог пастира, који нимало не заостајаше за претходником: млад али у вери стасит, врли проповедник сјајних беседа које почеше да привлаче, нарочито омладину, у цркву као кошницу. Не само он, већ и цела његова породица - жена и троје им мале дечице, не штеде се у труду и љубави пред Богом и народом.

А у непосредној близини, док још нико ни слутио није да ће ту икад бити подигнут храм, живели су годинама мајка, син и баба. Из те куће је увек долазила вика, дрека, свађа. Мало је рећи да је дете које је ту расло било психички малтретирано. Јер су у лудости и баба и мајка знале да потежу и ножеве на дете. Најпосле, под толиким притиском, дечак је нервно оболео и завршио је у болници зависан од таблета за смирење. Мој кумић, који је ишао са њим у школу, прича како је знао у по лета да обуче зимску јакну, тресући се и цвокоћући од зиме.

Тако је то трајало и трајало, а у време кад се храм поче подизати Богомајци у част, слава Јој и милост, дечак, који је већ израстао у момка, врати се кући са лечења. Сећам се да је једна наша комшиница упала у бригу, јер се са тим догађајем поклопило и њихово пресељење у кућу баш поред њихове. Чувши од комшија, да је и дечак, кад није имао лекова, знао са ножем да излети из куће и прети, она се силно над тиме замисли, јер је имала двоје мале деце. Богу хвала, ништа се ружно није догодило, али јесте чудесно: дечак је, силно желећи да оздрави, дошао у храм у време једне службе, молећи да му се помогне. Препознавши брата од кумића, са којим сам и ја дошла, он му приђе, те се најпосле и мени обрати молећиво. Наравно, послушао ме је, дао Бог, и отишао је код свештеника да се са њим посаветује. Ми смо отишли из храма, али смо после свештеник и ја разговарали, јер се интересовао за њега, а ја му испричах све ово што је мени кум испричао, те да дечак није наркоман, већ нервни болесник. После тога видех га на служби поново и душа ми се обрадова: дошао је и причестио се. Сада се већ чешће срећемо у храму, Богу слава и хвала и Пресветој Богомајци.

И, зар није било вредно труда подићи храм ма и за ову једну изгубљену Божју овчицу? Јер се и каже у Светом Писму: „Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се...“ (Лк.15.4-5) И још: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се.“ (Јак.5,14-15)

Признајем, ја, која сам живела у близини, нисам знала све ове потанкости из дечаковог живота; колико их је знало од ових што су негодовали због подизања храма? Али нема ништа тајно и скривено пред Богом и „Господ ће се постарати“ да се све изгубљено нађе.

причалица

И через тысячу лет

Иштите најпре Царство Божије

Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви,
вели Господ; него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји
виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли." (Мт.6,17-18 )

Када се говори о посту треба рећи и да је пост без молитве, заправо, дијета. Пост мора да буде уздржање и у телесном али и духовном смислу. Ово је веома важно, јер неки, недовољно утврђени у вери или православном учењу, везују пост за физички изглед, па га користе како би „дотерали линију“. А дијета зна да буде итекако опасна, као и брига за телесни изглед.

Лежећи у болници, моја пријатељица је имала прилику да види децу оболелу од анорексије, а која су, најпре очима оболевши услед гледања разних манекенки и модела из разних часописа за „здрав живот и лепоту“, почела и духовно да побољевају, умисливши да су гојазна. И тако, наметнутим мислима, она су одбијала храну или су исту избацивала насилно из себе, док се њихово тело, услед неједења, почело сушити, а дух гасити. И, каже она, ми ни не знамо колико деце има да болује од тога, нити знамо како је то страшна болест. Опоравак може бити дуг и болан, али, нажалост, у неким примерима и немогућ.

Молитва је нераскидиво везана с постом. Међутим, и молитва, као и пост, не сме да буде фарисејска, у којој наше „ја“ постаје веће од Божјег „ТИ“. Ми морамо знати да и кад се молимо, Бог најбоље зна шта је потребно нашем спасењу. И ниједна молитва не остаје ускраћена, само је питање да ли ми то можемо да појмимо. Тако се често чује из наших уста: „Боже Ти помози!“, а онда се нешто неочекивано деси и ми посумњамо да је наша молитва уопште стигла или примљена код Бога. А то све зато, јер смо телесни, и наша молитва лицемерна, али Господ каже да у својој молитви иштемо најпре Царство Небесно и да ће нам све остало бити додато; проблем је што ми желимо најпре да нам „буде додато“, па тек онда ћемо мислити о Царству Небесном - а можда и не.

И прича та моја пријатељица, како је, лежећи у болници, код њих у собу стигла девојка из Египта, иначе наше горе лист, а која је тамо била трбушна плесачица. Тај посао је радила са свом страшћу њеног младог бића и била је веома популарна. Иначе су јој и родитељи били из елитног друштва, и то веома високог. Али, једног дана, ненадано је у њену собу ушло неко мушко друштво и она, да би се спасила, скочи са терасе. А њен стан је био негде на трећем, четвртом спрату. Наравно, приликом пада, девојка је повредила кичму и остала је непокретна. Пренели су је у болницу и започео је и процес рехабилитације. Али, све узалуд – лежала је као полегнут цвет. Но она је силно плакала и Богу се молила да је подигне из болесничке постеље. Кад је прошло време предвиђено за опоравак, родитељи је врате у стан. Једне вечери, лежећи непомично и плачно се молећи, она наједном осети силне болове у телу и – устаде! Слава Богу! Радост је била превелика како за њу, тако и за њене родитеље. Међутим, она јесте устала, али, како каже ова моја пријатељица, оболела је од нечег другог. Наиме, пореметио се рад штитне жлезде и хормона и девојка је почела да се гоји. Оног тренутка кад ми је то рекла, мени дође на ум да је питам какве су јој биле жеље и мисли након подизања. Каже, све што је желела било је да плеше и плесом увесељава себе и друге. Ето, рекох, она би опет путем погибли али Господ жели да се сви људи спасу и, може-бити, да јој је ову болест послао на спасење душе и тела.

Заиста, ко би разумео путеве Господње и љубав којом нас воли, тако силно, да је и Сина Свога Јединороднога дао за наше спасење. Зато, ма колико нам се чудно и неразумно у неком тренутку чинило оно што нас снађе, након молитве, не треба да сумњамо у то да „Господ ће се постарати“ на наше добро, јер је Сам Господ Савршено Добро.

причалица

08. новембар лета Господњег 2011.

А кад постите, не будите жалосни као лицемери

"А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те
не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој
који види тајно, платиће теби јавно." (Мт.6,17-18 )

Ко пости, душу гости; ко не пости, болест гости! А највећа болест јесте гордост. Читајући књигу „Невидљива борба“, од Никодима Агиорита, сазнајемо да постоје две врсте гордости, и то: гордост ума и гордост воље. „Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу?“

Вративши се из манастира, где је био за Празник Свете Петке, прича мој кум: „Премда је било хладно и изузетно ветровито време, могу рећи да је народа било доста, Богу хвала. Али ти морам испричати шта се десило за трпезом. Било је ту неко друштво, већ се знамо, а за ручак нема меса! Зачудили се неки откуд то?! И неко рече да, ето, има и таквих манастира где се месо не служи, као и оних где се месо служи. У том се поведе прича о посту - премда тог дана, ваља нагласити, није била ни среда ни петак - те устаде једна жена, коментаришући: „Ха! Видела бих ја вас да ли бисте могли тако постити и не јести, па ићи на њиву радити!“ А крај ње је седео један миран човек, који ју је пажљиво слушао, да би, кад је завршила, сасвим смирено добацио: „Во се наједе траве, па иде да оре...“ На његове речи се салом разлеже смех а жена, шта ће - ућута.“ Тако, још једном, на примеру увидесмо како се мудрост скрива не у људском умовању, већ смирењу.

Једне године, кад прође Божићни пост, дође код нас, неким послом, наш добар пријатељ и тако, седећи и разговарајући са мојим братом, дотаче се он и поста. Ја сам седела мало даље и само сам слушала, не мешајући им се у разговор. И каже он, како пост није за младог и здравог човека, те да ће он постити кад буде болестан и стар. У његовом гласу било је и збиље и хумора. Но ја сам знала да је он одрастао у кући где су отац и мајка стално били на њиви, тако да су он и брат му одмалена били упућени да се сами о себи брину; а два дечака, шта су друго могла, кад је кување било у питању: или да насеку сланине и кулена, или да испеку меса и кромпира. Тако су радили, тако су се и навикли. Знам колико је муке моја пријатељица имала кад треба да кува: ако нема меса, џаба ручак. Зато сам ја и ћутала, ништа не додајући ни одузимајући, но се само Богу молећи у себи – да и њега погледа, воља Божја да буде као што и јесте.

Елем, поче Васкршњи пост, већ је био и на измаку, шеста недеља, а кум и ја кренусмо у храм. Кад, да видиш чуда, пред нама иду моја пријатељица и њен муж, исти овај што је говорио да неће постити до пред старост. „Замислите!“, каже жена, „Он је решио да пости и ево све до сада је постио не правећи никаквих проблема, нити ропћући. Ја сам постила само ову недељу и сад идемо да се причестимо.“ А кум и ја се зарадовасмо, чувши ово, и Богу на чуду заблагодарисмо.

Јер, много пута поучени тиме да „Господ ће се постарати“ ми и овде видимо не једно чудо већ два: најпре је Господ погледао срце мужа, а муж је, отворивши га за Христа, повео за собом и жену. Дакле: „Шта знаш, мужу, да ако жену спасеш?“ (1.Кор.7,16)

причалица

30./31. октобар лета Господњег 2011.