Четвртак, Септембар 22, 2011
Бајка о Сејачу (III део)
аутор: причалица Јелена Јергић
ад су мештани чули да им за три дана долази краљ, а знајући
због чега је у обиласку, они се наједном сви искупише на тргу. И једногласно
доневши одлуку о ономе што им је свима било на срцу, брзо се разиђоше по
кућама, да би истом почели из њих да излазе, носећи шта је ко имао: неки алат,
други даске, трећи, опет, какав други грађевински материјал. И сви се они
зауставише пред кућом Сејачевом, који је био негде послом задржан. Не губећи
време, кренуше да је у слози уређују. Већ другог дана, скромни кућерак се
претвори у диван дом, достојан да угости долазећег владара. Наравно,
недостајало је само још нешто, али су се добри људи и за то постарали:
одвојивши од својих уста, они с великом радошћу приложише храну коју су имали,
како би и трпеза била краљевска!
Када се, након обављеног посла и избивања, Сејач најзад вратио кући, он сам ју је једва препознао. Очи му се напунише сузама удивљења. Али немаше он кад ни да се захвали својим мештанима, јер се већ наредног тренутка пред његовим новоуређеним домом заустави краљевска свита, из које сам краљ изађе, те поздрави домаћина и окупљени народ, назвавши им Бога. Немајући ни најмању представу о свему што се збива, Сејач се уплаши са чиме ће важног госта угостити. Али га страх брзо прође, видевши раскошну трпезу прострту насред дневног боравка.
Мало је рећи да је краљ био одушевљен топлином гостопримства као и оним што је осетио да краси момка. Али никако није могао да повеже његове рите са овом богаташком раскоши. Међутим, људи који су с посебном пажњом мотрили да краљ не оскудева ни у чему, свако мало би му, с послужењем, дошапнули и понешто из Сејачевог живота, што је краља из часа у час одушевљавало. Већ помисливши да је пронашао достојног и хвале вредног човека, он позва свог првог министра да се саветује са њим. А овај је, авај, видевши по приспећу, и препознавши Сејача, изнашао неки разлог да остане напољу и чува стражу, намеран да се са овим не сретне ни за живу главу. Но краљев позив је био изричит и тражио је да уђе младићу у кућу и осмотри га изблиза.
Скривајући поглед, да не би био препознат, министар се некако дошуња до владара. Али на сва краљева питања, он не могаше слово једно да изусти – толико се био тресао од страха, те је он само неразумно мумљао. И оно чега се највише плашио, најзад се и деси: Сејач се срете с његовим кукавичким погледом и препозна га, али на његову срећу, он га чак ни тад не ода. То га унеколико поврати, али као кобац мотраше на сваки Сејачев покрет, сваку реч. Краљ, већ сасвим сигуран да је момак добар избор, упита:
- Живиш ли ти овде сам, момче, или имаш и породицу?
- Сам, ваше величанство! – одговори Сејач уз наклон.
- Па то није добро! А што се не жениш, рођени? – распитиваше краљ потанко.
- Како да вам кажем, краљу мој, можда и буде скорог венчања, Бог зна. Верујте, ја сваког момента чекам да баш једна пређе праг, али колико чекам, толико се и плашим...
- Због чега се плашиш, момче, говори...?! Од неког или нечег...?!
- Давно ми је обећана, али све мислим: ко још данас држи до речи, ваша висости! – објашњаваше мудри Сејач.
Краљ, чувши ово, силно се разљути.
- Нечувено! Нема ничег горег од погажене речи!
Од ових његових речи министар поцрвене као булка, те поче несвесно да повлачи столњак до лица, не би ли се скрио од његове љутње.
- Ево, ово ми је утеха док вереница не стигне! – додаде Сејач и спусти пред краља ону ручно везену марамицу са почетним словима девојачког имена.
Али како марамица леже на сто, њу препознаше сви, чак и краљ, али и садашњи девојчин вереник, који викну:
- Какве би ово лудости биле! То је марамица моје веренице! Откуд она код тебе и како она може да буде теби обећана?
Сви се узнемирише, јер напетост нагло порасте у одаји. Краљ се и сам све више љутио и не налазећи никаквог одговора, најзад потражи погледом министра, тражећи од њега појашњење. Овај, стеран у ћошак, дрско се подиже - при чему разби чашу са вином, те укратко, не детаљишући превише, исприча о излету, да би на крају додао:
- Јесте, ја дадох реч, али смо нас двојица то већ истог јутра другачије уредили, те ја, у откуп за ћерку, дадох овом лажову новце. Па он је био гоља, није имао шта ни да једе, ни обуче, а кућа само што му се није на главу срушила! А видите сад: изгледа као дворац!
Ту се сви осврнуше, налазећи да би речи министрове могле имати смисла. Тада краљ погледа у Сејача, дозвољавајући да и он сам каже нешто у своју одбрану.
- Ваше височанство, господо, ја све до сада чувах неокаљаном част министрове ћерке, коју ми је он сам обећао, не из љубави, већ из поштовања према девојци. Она је могла да се откупи и самом речју, да је дошла и рекла да не жели да се уда за мене. Али је не кривим, сматрајући да је и она сама преварена. А ово све што видите, то не може никакав новац да купи, јер љубављу се не да трговати.
И ту им исприча за подвиг којим га недостојног удостојише његови Богом дани сељани, добар и честити народ ове земље.
Краља ово потресе до суза. Али један поглед на министра, коме је он сам поверио себе на чување, као и будућност свог вољеног детета и народа, подиже га од стола и он нареди да се сместа сви врате на двор.
И топло се поздравивши са Сејачом и дивним сељанима, он нареди кочијашима да се коњи не штеде у повратку.
По приспећу, још ни не предахнувши, краљ хитно окупи све своје министре и пред свима, своме првом министру, одузе службу и све почасти. Наравно, након тога, уследио је и раскид веридбе између ћерке сад већ бившег министра и официра. А дознавши да му је овај радио и о глави, то јест, да се планирао дочепати власти, краљ нареди да га скупа са породицом протерају што даље из земље.
Затим се, уморан од свега, повуче у осаму и размишљање.
Принцеза, бринући за вољеног оца, и чувши о врлинама Сејачевим, прекине за тренутак очево тиховање, те му рече:
- Оче, шта ће бити са упражњеним министарским местом?
- Не знам, кћери. Тек сада сам увидео колико је то место важно и да човек који буде седео на њему мора бити изузетна личност.
- Па зар ниси, дао Бог, нашао никог ко би одговарао? – рече она, загонетно се насмешивши.
Краљ је погледа најпре са чуђењем, не разумевајући на кога то мисли лепа главица, а онда као да докучи њену мисао, прозбори:
- Мислиш...?
- Да, оче, мислим...
И разгаливши се од радости коју обоје делише, они кренуше да издају наређење кочијашу.
Сејач, који је предао лепом сећању краљеву посету, порани и новог јутра са једнако истом мишљу која га је верно пратила одмалена:
- Хајде, устај, сејати треба, вече само што није, Бог с тобом, Сејачу.
Како се само изненадио, кад је, ставши на нови праг, угледао прашњаве кочије како се устављају, из којих га позиваху да уђе и крене код краља на пријем. Цело село га весело испрати сузних очију од драгости и милине.
Кад је стигао на двор, у сусрет му срдачно пође сам краљ, док се крај њега, једнако пријатељски, смешила принцеза. Сам поглед на њу већ је створио наклоност у његовом момачком срцу; али ни њено није остало ћутљиво – још како је поскочило кад га је угледала. Већ наредних дана уприличише велико славље у дворцу, поводом новог наименовања министра. А кад га коначно и задужише министарством, краљ му са пуним поверењем, поред државних ствари, повери на бригу и старање и своју вољену кћер.
Тако је Сејач, дочекавши дуго наговештавано вече, кренуо у сусрет јутру новога живота.
Мојој радости,
у сећање и подсећање на оно што је сам говорио,
подстакавши тиме и мене да испишем ову бајку,
с љубављу у Христу Господу.
Eto ja se rasplakah !
Onako od miline ... Malo čežnjivo i tugaljivo, ali prvo i prvenstveno od miline ! :')
*мимче
Хвала на сузицама, девојчице. То је најлепши поклон који си ми могла подарити, дао Бог. С анђелима!:)))
Eh, ti si baš majstorica reči, malo ti ima ravnih! Radujem se sledećoj knjizi.
*сањарења
И не треба да се равнамо, већ да се, у различитостима, допуњујемо и надахњујемо. Да, ово би требало да буде део нове књиге, какве - видећемо, дао Бог! Грлим!:)))
Milina je čitati tvoje pisanije i što bi rekla sanjarenje: jedva čekam tvoju novu knjigu.
P.S. Upoznala sam Vi pre neki dan. Spominjali smo te. Divna osoba! ;***
Pričalice, juče nisam imala internet, pa sam sada istovremeno pročitala drugi i treći deo. Divno pripovedaš, sa puno topline i emocija. Niko ne može ostati ravnodušan, suzice same vrcaju. Pozdrav veeliki! :-)
mediterraneo
stavarno je lepo u pravu je zvezdamoja, pozdrav mila ptice ,pričalice
Sastavih tvoje nastavke u jedno. U dahu. Lepa prica. Zaljubih se u sejaca ;)
Prelepo rode, prelepo...
veliki zagrljaj...
Sve iščitao i zadovoljno nasmiješio. Baš kako bajke i zahtijevaju.
pozdrav
Да те нема, Причалице, требало би те измислити.
Што сејемо, то ћемо и пожњети, само што данас има много сејача и много жетве, али је квалитет пшенице, након ововременог сејања, често лош.
Бајка о Сејачу, библијска, била је за тебе само инспирација да проговориш на свој начин о сејачима, да нас расплачеш и обрадујеш истовремено, јер на њеном крају све долази на своје место, што и прижељкује свака чиста душа.
Предивно!
П.С.Мири се захваљујем на исказаном коментару и додајем да сам и сама срећна што сам упознала једну тако дивну особу, а и што сам открила њен блог чији ми се постови много допадају.
Можда је боље што прочитах сва три дела одједном...другачије, не знам како бих исчекала сваки следећи део.
Фантастично, мила Причалице. :))
*куглоф
Хвала, Мирче. И ја јој се надам, али видећемо. Драго ми је да си имала сусрет са Ви, који те је, верујем, обогатио. :)
Љубим!:)))
*размишљанка
Ето, ја сам имала интернет, али сам имала неких немилих догађаја, па не стигох пре. Хвала на сузицама које значе! Поздрав ти!:)))
*меркур
Некад и ја, кад видим код неког да се нешто наставља, оставим па дођем кад буду сви одломци. И разумем твоје заљубљивање.:))) Поздрав и хвала!:)))
*Шуле
Драго ми је, милени. Једнако велики загрљај и теби!:)))
*мандрак
И тиме показао да дечак у теби јоште живи.:)))
Поздравче!:)))
*Ви
Наравно, тражила се најбоља потка која би послужила као добар основ за оно што се изродило из једног разговора са дивним момком. Порука и поука су морале да буду наглашене, разумљиво. Још јуче добих и препоруку за један кратак филм на нету о томе како је младићу понуђено да или узме новац, али да притиском на дугме убије неку непознату особу у свету, или да изабере кључ и изађе из просторије. Након неког размишљања, овај притисне дугме и себи обезбеди место у аду; да је узео кључ, био би жив. Наравоученије тога свега је у томе да ми бирамо према ономе што носимо у души и у зависности од тога: имамо ли морала или не, ми се већ овде јављамо као мртви или живи. Тако јесте у животу и тако је исто и у причама и у бајкама, ако се боље загледа. Зато и треба дати акценат моралности, али не оне која долази од хуманизма, већ хришћанства. Хвала, радости!:)))
*woman.in.love.
Разумем и, како рекох, будући да и сама тако чиним, сасвим је оправдано. :)))
Љубим моју Заљубљенку милу!:)))
pricalice, tvoji postovi osvajaju, kao i uvek, nego kako ubaci ono prvo slovo i kako namesti to sve tako, ovog puta sam odusevljen ne samo tesktom nego i izgledom posta, svaka cast!
*marcotespi
Наравно, слово је слика, па кад кликнеш на дугменце за убацивање слике имаш разне опције за подешавање места где желиш да ти слика стоји. Овде је изабрано стање ЛЕВО, што даје овај резултат. Хвала ти!:)))
Prelepo
Prelep sajt, prelepi prilozi...svaka čast