Све у причама бива

Казивање Патријарха Павла

Патријарх Павле на молитви

- Ваша светости, премного је ових дана стрепње над Косовом и запитаности о будућности Kocoвa. Ја вам постављам директно питање и молим за директан одговор: Верујете ли да ће Kocoвo остати у Србији?

 

- Одговорићу вам истином једног догађаја који се збио на Косову пре осамдесет година.

Године 1979. рукополагао сам једног младог свештеника, на Косову, у Урошевцу. Кад смо то завршили, нађемо се у црквеној сали, био је тренутак одмора и разговора.

Дође на ред реч Христова: Ко издржи до краја, тај ће се спасти. На ту тему, рећи ће један старац: "Ја сам запамтио турско ропство. Били смо велика породична задруга, преко шездесет чланова. Време страшно. Уграбише нам Шиптари једну девојку - ми стигосмо и девојку отесмо. Убише нам једног, па другог члана породице. Ми крв осветисмо. Али не прође недеља дана - ували се у кућу неки од насилника са пратњом. Мораш да га гостиш, коње да му храниш и тимариш. Што си спремио за своју чељад - поједе други. Старешине породице пођу свештенику и кажу: Оче, дошло нам је да побијемо све по кући, па напослетку и себе, да прекинемо једном те муке. Или да бежимо некуд у Србију. Али како шездесет уста на путу одржати? - Свештеник ће на то: - Браћо, ја сам мало испред вас, па је на мене још већи притисак. Али вас молим, будите кадри издржати. Годину - две дана, доћи ће слобода. - Ајде, оче, тако се збори више од пет стотина година па ништа! Ако ти знаш, реци оче. Нека је и педесет година, па да напрегнемо последње снаге и издржимо! - А свештеник ће: - То вас и ја молим!"

И онда деда закључи: "Било је то 1910. године, а 1912. стиже слобода. Да ми онда попустисмо, за две године пропаде нам све што држасмо пет стотина година".

Поента приче је у овоме: Ништа не би било од Срба на Косову да нису имали наду да ће остати на својој бабовини и да нису, пет по пет дана, прикупљали снагу да остану и опстану. И сада се, као што видите и чујете, говори о пропасти Косова, али и сада тамо стоје српске кућице и српске светиње. Толике године претрајало је оно највредније што су Срби могли дати и што су дали у општу ризницу тековина човечанства.

Из интервјуа

Молитва војводе Степе

Њему презиме није требало. У историју и народно памћење ушао је као војвода Степа.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ КОЈУ ЈЕ ИЗГОВОРИО НА ЗЕМЉИ БИЛА ЈЕ „НАПРЕД“

пише:Снежана Ђурић-Калушевић

Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати... "

На причест обавезно. Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу,

благослови овај план за одбрану народа мог и Твог...

Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта,

своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у

којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже,

моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће

да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.

И док је био командант армије, и министар,

остајао је увек исти: скроман, строг, исправан,

поштен. До смрти живео је животом обичног војника.

Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.

Једног дана, била је среда Великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем.

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда Великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...

Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда Великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.

Извор

Сунчев пољубац

Моја мала принцеза,

лепотица бајна,

данима је брижна

туга јој бескрајна.

- Постоји ли сапун

или чудесна крема,

да ми испере лице,

да више пега немам?

- Љубави моја мала,

несташни мамин ћубац,

зар не знаш да твоје пеге

сунчев су пољубац.

Само посебну децу

дотакне сунчев зрак

и само њима на лицу

остави пегави знак.

Вера Гајић

Ако ми и кажеш

Откривена тајна љубави!

И би промоција!

Вреди ли писати за децу? Дајем вам слику па сами просудите: ако вас на вратима дочека Мали принц са букетом цвећа, ако вам Мала принцеза својим читањем дирне у срце и ваше имагинарне ликове оживи на дирљив начин а у публици имате девојчицу којој је жеља да буде песникиња, реците ви мени, драги причољупци, да ли, заиста вреди? Никада нисам сумњала, а јуче, по ко зна који пут од како пишем, добих потврду да – вреди! У то су ме уверили и мој сада званични Клуб „Сцена Црњански“, који је био и организатор промоције, као и дивни учесници који су са невиђеном љубављу помогли у представљању сликовнице и збирке, затим предивна публика, што присутна физички, што она која нас је мислено пратила сваку стопу, породица, родбина, пријатељи...

Било је то вече бајке и чуда у правом смислу речи, дао Бог. Анка, жена коју је неко с правом назвао добром вилом, својим је невидљивим штапићем с лакоћом постављала ствари на своје место. Ниједна друга реч у опису њеном не би боље пристајала од – феноменална! Мирослав, човек изванредног држања и отмености, оне која краси истинске прегаоце у уметности, а која се, самим тим, преноси и на живот, дочекао ме је таквим речима добродошлице да не можете а да се не осетите почаствовано што сте члан једне тако велике, културно-историјске институције, каква је Клуб „Сцена Црњански“. Импресивно! А шта да вам кажем о Малој принцези? Па још имена које причалица необично воли, а лепоте истинске принцезе, као и гласа као каквог жубора бистрог планинског поточића. Сара је била украс промоције! Ето! Дивна Уница! Само један поглед је довољан на њу и знате да вам је особа освојила срце. Љупкост која плени и дечија искреност коју највише ценим код људи. Љиљана, жена која је, поред задужења за слике, имала и то послушање да нам се представи читањем. А то је било уживање! Замислите неког ко вам пред вече чита приче за лаку ноћ са таквом милином, да нестрпљиво ишчекујете крај, али вас сан превари, па се с јутром будите у знању да се причање наставља. Е тако Љиља чита! Виолета! Моја радост, са којом се, најзад, упознах. Како пронаћи речи за неког коме речи служе? Али служе на добро и само на добро, чак и кад праве резове тамо где су потребни: да болесно не зарази здраво, а здраво да олиста, процвета и плод донесе. А зар то није у опису оних који треба да нас уче? Као и оних који нас лече? Али и свих других, па и оних који пишу. Све то је била сама суштина њене беседе, верујем, блиске свима окупљеним.

Шта рећи о блогерима који су дошли да увеличају ово вече? Домаћица! Каква год да је на блогу, таква је и у стварности. Ако пажљиво читате и пратите блогове, можете сасвим поуздано наслутити како особа „дише“. Касније јој само додате изглед, али вас оно - душом прочитано, ретко превари. Домаћица личи на себе! Тањана! Та жена има енергије, то је неспорно! Њена цурица, верујем, ужива у свему ономе што мајка може, уме и воли да ради кад су заједно. Весела је веселица права! Беддансер је блогер кога најпре упознах на промоцији, тако да ћу његове постове да пратим другачије од свих осталих блогера. Али мени је драго што је и он део блога причољубаца.

Али, поред блогера, упознах и моју дивну Кају, ону која има ту част и привилегију да док прича са мном не испушта оклагију. Она која кад ме највише грди, највише ме и насмејава, јер је искрена и увек каже шта мисли, не претварајући се да је оно што није, нити да иде неком „уз длаку“, сматрајући да се тако човек подцењује и унижава. Она је мени ко Пинокију цврчак. А ту је и моја Ана, мој друг са којим годинама, након необичног упознавања, одржавам преписку, и са којом се, након 17 година, поново сретох, а као да се нисмо ни растајали. Па има ли шта лепше? О мојој екипи, која ме је допратила, као и девојци која нас је дочекала у Београду, можда је незахвално говорити са моје стране, али кад кажем род – онда тако нека се и разуме, дао Бог. Свакако, нећу заборавити да споменем ни песнике: Свебора Делића и Слободана Б. Ђуровића, који су ме даривали својим књигама, а са којима ћу наставити да се дружим кроз поезију.

За крај ми остаје само да се кратко осврнем на онај део промоције, који је можда остао ускраћен за имена, али без којих промоција не би била тако чаробна. То су сви они бајкољупци и причољупци, којих, Богу драгом хвала, још увек има у нашем народу и који гаје дете у себи, уједно мислећи како и друге томе да науче. Ако за цену књига чујете да је “срамно ниска“, да је „штета што их нема у продаји, како би се могле куповати на поклон деци о каквим догађајима“, ако видите да се купују у пару и то умножене или утростручене, како онда да се не радујете? Па још кад ту радост деле и други са вама, како не осетити да сте део бајке? Стога захвалност свима, без изузетка, да никог не заборавимо и нехотично се огрешимо.

А све доживљено биће само на подстрек, и ветар у леђа, до неког новог сусрета и бајке чији ћемо део бити – даће Бог.

Ваша причалица,

с љубављу.

Џунгла и звери

Чувар једног зоолошког врта поднео је оставку на своје радно место. Након извесног времена, запослио се у полицијској станици у неком великом граду. Већ у току свог првог патролирања, као орган реда и мира, дошао је у контакт са људима и разочарао се. На лицу места се уверио да су организовани криминал, прање новца, лаж и дубок неморал учинили да друштво изгледа горе од џунгле. Истог дана отишао је код свог шефа и дао отказ.

- Драже ми је да будем чувар у золошком врту, где су дивље звери, него у овој људској џунгли.

Уопште није погрешио овај Божији човек. Дивљаштво које влада међу људима, превазилази суровост животиња у џунгли. Уистину, постоје случајеви где звери показују узвишеније понашање од оног којег чине људи.

превод са грчког

Даје се на знање!

Загрљај!

Море љубави

Најдраже извињење

Спадам у оне који верују да деца знају шта је добро и да се не рађају, како неки знају да кажу – зла. Навике и наш однос према њима доприносе томе да се она, са годинама, отисну на неке странпутице, које немају везе са путевима достојним човека. Зато је јако важно да од тренутка зачећа буду усмеравана правим стазама. Ако се тако ради одмалена, велика је шанса да ће од детета постати човек, а човек уз човека - и друштво и свет биће лепше место за живљење. Дечја душа је предиван пупољак, који захтева и бригу и пажњу одраслих, како би она процветала и плод донела у своје време. Мање им треба замерати, а више их слушати, како бисмо спознали таленте које носе у себи, и помагати им да своје несигурне ножице учврсте сигурним ходом кроз искушења на која сви наилазимо. Истина, они морају сами проћи те кораке, али је важно да, ако и падну, увек има неко да их прихвати и подигне. Наравно, то не подразумева мажење и уљуљкивање у обманама, већ и критику како би научили да су одговорни и за успехе, као и за поразе, и да су успеси и радост других већ награда сама по себи, док су неуспеси блато које никако не сме да буде каљужно, него лековито, понекад, чак, и подстрек који нам треба да узрастемо више као људи.

Све ово горе речено заправо је мали увод у причу о једном храбром дечаку и најдражем извињењу.

Заврши се летњи распуст, деца кренуше у школу, а мој кумић – са навршених осам година, у други разред. Кад се септембар поче удаљавати од сунца, саветујући исто и октобру, ноћи почеше да захладњују, а хладне кише само што се нису сручиле. У то време, доби мој кумић на играње један дотрајали мобилни. И, наравно, покупи бројеве од све родбине, најближег комшилука, другара и другарица из школе, те кумов, а кумин међу првима. Једно вече, око осам сати, стиже мени порука. Погледам, пише кумић, поздравља ме и ја му радосно отпоздрављам. У том стиже и нови његов одговор: отварам, читам и не могу да верујем да то он пише! Не личи на њега да ми тако ни говори, а камоли да пише куми. И сад стојим збуњена, не знајући шта да мислим. А мислим, можда је неко посудио његов мобилни, или га је он сам изгубио, па неко тера шегу са људима са његове листе.

Зовем први број да се распитам о ситуацији, али на том броју нико не зна шта да ми одговори. Њега не зовем, јер не знам у чијим је рукама мобилни.

Није прошло 20 минута, кад ево мог кумића: у пиџами, без чарапа, само у папучама, и без јакне – а напољу хладно! Још са врата, поче дете да објашњава шта је било, па, дошавши до мене, поче да плаче. А ја, видећи га овако голог, прво га почех трљати - да се згреје, и умиривати, тражећи да ми полако исприча шта има. И ту ми он појасни да није он писао поруке, већ његов ујак, који је у његов мобилни унео број неке девојке истог имена као мог и, док се са њом дописивао некултурним жаргоном, он је промашио њен број, па је поруку послао мени.

Наравно, чувши његово извињење у туђе име, ја и сама пустих сузу, али тајно, и пољубих га и захвалих на извињењу које ме дирну у срце. Кад се мало смирио, ја га још једном похвалих због искрености и храбрости и, пожелевши му лаку и мирну ноћ, пустих га да брзо оде кући.

Мало је рећи како сам била обрадована, али још и не стигох да се том мишљу позабавим, кад стиже кума - његова мајка. И она плаче са врата, јер ју је, каже, срамота и много јој је жао што ми је њен син то писао.

- Није он – рекох јој, док је и саму теших, бранећи га - а и не треба да жалиш и тужиш, већ да се радујеш. И ја са тобом, јер твој син, а кумић мој, велико дело вечерас учини: он дође да се извини куми!

На то кума додаде:

- Јој, како сам била љута кад ми је рекао...! А одмах је дошао да ми каже шта је ујак урадио, и почео је да плаче, а онда и ја са њим. И хтедох сама доћи да се извиним, али он није дао, већ је лично желео да дође!...

- Ето! Још више, кумо драга, разлога да се радујемо у Христу! Слава Богу кад је тако! Немој ми се на дете љутити, не љутим се ни ја, далеко било. Но ми је мио, јер је на себе туђу грешку узео да исправи. Радуј се, мајко!

Најзад се осмехнувши - што и чеках - ја је испратих, давши јој у руке неке поздраве за јунака, које заборавих њему да уручим.

Овај подвиг је само један од многих који красе кумино злато, а који се из дана у дан, на славу Божју, умножавају. И тешко је одабрати који од њих је више заслужан да се спомене, али и није ми намера да их премеравам, јер су ионако у сваком појединачном присутни и сви други. Сем тога, ово се и не пише да бисмо се ми имали чиме другим хвалити - до једино Богом, већ се само жели указати да су нам деца дата добра и да је на нама у добру да их утврдимо и на славу Бога и људског рода рађамо и васпитавамо.

Али и да се сами присетимо, уколико је потребно, пута заборављеног...

Шапат

Мала бубамара

Била бубамара и изгубила се. И њу је нашао један црвић који је хтео да је поведе јер је знао где је њена кућа. И црвић је упита:

- Бубамаро, шта ти овде радиш? Зар не треба да си кући? Шта радиш овде, стварно?

- Изгубила сам се, не знам где ми је кућа. Моји су се родитељи изгубили а ја не знам где је кућа, јер сам мала.

И онда је црв упита:

- Па зашто ти, бубамаро, стално бежиш од својих родитеља?

- Па морам да сакупљам нектар да бих порасла.

И дошла је њена мама и каже:

- Циу-циу! Дођи, дођи, бубамаро, ја сам твоја мама! Дођи кући да једеш, дете!

И црвић мисли, мисли да је видео њеног тату у дворишту а њен тата је знао где је њена кућа. Онда је дошао један лептир и одвео је кући. А она јадна рече:

- Па то није моја кућа и то нису моји родитељи...

Погледа она мало боље кућу и размисли. И онда је она узела један кишобран који је направила од листа и гранчице. И она је тако нашла пут - кад је од своје куће ишла, а пут јој је остао, али је пала киша, па су се избрисали трагови. Дошао је један други лептир и рекао јој:

- Само настави туда куда си ишла.

И она је тако наставила како је лептир рекао, наишла је на маму и мама је одвела кући. И рекла јој је:

- Немој више никад да се губиш, јер ја не знам где си...

И онда је она њу нахранила и легла је одмах да спава.

Лептирићу, шаренићу дођи мени амо,

Ево имам једну ружу помириши само!

Ја бих дошо, ал се бојим

Твоје игле клете,

Убошћеш ме, пробошћеш ме

А сад збогом свете...

Чича мича и готова прича.

Аутор: Софија З. (6 година)

причалицино кумче

Пастир добри

Дечја молитва