Понедељак, Децембар 05, 2011
Историјска прича о часној љубави
Испричала сам Константину о својим осећањима на која су ме подстакли јајачки призори, а он је одговорио:
- Да, чудно је да су неки утисци тако дивни а ипак нису стимулативни. Постоје призори пред којима дрхтимо од веома рафинираног и суптилног задовољства, а да ипак не отварају нове путеве нашем уму, који личи на старог војника и воли да маршира зато што је то његов посао. А то је, верујте ми, јако тужно јер су нам потребни нови путеви. Потребни су нам стога што неки путеви, којима ум сав срећан корача, воде у лошем правцу.
Него, да вам испричам нешто о Јајцу. То је било веома значајно место за Турке. Био је то кључ за Централну Европу, и они су годинама настојали да га се дочепају. Седам година га је бранио босански генерал Петар Кеглевић`, све док није дошао неумитан крај.
Знао је да се неће моћи одупрети суманутом нападу. Управо тада је чуо да су турске трупе напустиле логор, и да су се почели скупљати у једној клисури како би, помоћу мердевина, подузеле изненадни јуриш на тврђаву. Онда је послао једног шпијуна који је Турцима рекао како је генерал приметио њихов одлазак из логора, како му је било веома драго, и како се следећим речима обратио својим војницима: »Сада се можете смејати и радовати будући да је непријатељ далеко, можете певати, пити и спавати, а сутра, на Ђурђевдан, по нашем старом обичају, ваше жене и ћерке могу да оду на уранак у гору, да се умију у роси, да играју и певају.« Али Турци су били сумњичави и чекали су до зоре, када су видели да све јајачке жене и девојке излазе из кућа свечано обучене, да силазе низ стрме улице до травњака и истина са друге стране реке све до места где су оне безобразнице биле данас после подне. Тамо су умиле своја слатка мала лица, неко је почео да гусла, друге су певале, а остале су се ухватиле за руке и почеле да играју коло. Прсти су им, јадницама, морали бити потпуно хладни и не верујем да су баш добро певале, јер свака је носила бодеж у недрима за случај да смишљени план закаже.
Када су Турци чули како певају и видели их како играју, помислили су да је шпијун говорио истину и да ће тврђава пасти у њихове руке као зрела крушка. Али како су били велики женскароши, отрчали су на ливаду да напаствују те беспомоћне јаднице пре него што почну да жаре и пале по граду. Када су стигли до шума и мочвара поред реке, хришћани су истрчали из заседе и уништили их. А оне које су биле тако храбре вратиле су се у град који су спасиле. Тек кроз неколико година житељи овог града су постали робови.
Ето, то је прича која ће покренути човеков ум, нарочито ако је реч о добром и једноставном човеку или жени. Петар Кеглевић је био лукав човек, и добро је што је својим лукавством могао уништити зло какво је било турско. Оне девојчице су биле храбре јер су ставиле све на коцку да би спасиле свој град и своју веру. А добро је бити храбар зато што увек постоји зло. А и све то је тако лепо. Јер девојчице су биле дивне док су певале и играле, њихова браћа Словени могли су се ослонити на њих. То значи да је између њих постојала часна љубав, за разлику од оне турске жеље које би се требало стидети, иако је и она веома узбудљива и пријатна. А Ђурђевдан је најлепши празник, и наше планине су дивне, а Јајце је прелеп град. Отуд Човек толико ужива када самоме себи исприча ту причу, и када замишља најразличитије догађаје у којима је он, Петар Кеглевић, са свим тим храбрим девојчицама које су то урадиле ради њега, и са свим побеђеним непријатељима који леже мртви у мочварама док им вода прелива лица. На томе се може изградити цела једна филозофија која је једноставна али стварна. Захваљујући тој филозофији човеков живот значи више него што би значио без ње. Е сада ми ви реците: која би то мирнодопска сцена могла да подстакне машту једноставног човека тако непосредно као ова ратна? Стога немојте презирати мој народ зато што му слобода није довољна, када он сличи оним људима на путу за које сам вам рекао: 'Они цело време мисле да морају умрети за Југославију, и не могу да схвате како од њих данас не тражимо да умру, већ да живе и буду срећни.' Видели сте да толики путеви којима су кренули наши уметници и мислиоци не воде никуда. То и нису заправо путеви, већ два-три дрвета под којима је пријатно одморити се за тренутак по врућини, то су шумарци у које човек може ући али из којих мора изаћи. Видећете да ми Срби нисмо такви. Ми смо једноставнији, и ми немамо тако много уметника и мислилаца, али је зато рат нешто о чему стално мислимо. Односно, у питању је нешто и узвишеније и племенитије од рата јер рат често није ни узвишен ни племенит. А са таквим мислима наш тим може кренути у многе авантуре…
Из књиге Ребеке Вест, „Црно јагње и сиви соко“
НАПОМЕНА:
` Петар Кеглевић, јајачки бан који се 1521, при одбрани Јајца, истакао у борбама против Турака. прим. прев.
Stigla sam tek do Dalmacije, a ovaj detalj mi govori da će mi biti "lepo" i u Bosni.
A tek kad prokrstarim celom bivšom Jugom iz pera Rebeke Vest, biću bogatija za ono o čemu nisam znala.Hvala ti na preporuci.
*Даца
Драго ми је да си пронашла књигу. Ти ћеш је прочитати пре мене, јер ја морам и да је дешифрујем :) , али стварно вреди, јер долази из пера једне странкиње, која и види и чује. Неки дан видех на тв-у онај филм Буре барута, и упоредих га са овом књигом и не могу а да не приметим колико је ова сјајна жена тако дивно приметила одакле дува ветар, док је филм тотално контра. Али не само тај, већ и већина ових нових, који се пишу по нечијој директиви.
Пријатно ти читање, Дацо.
Bosna, neću je nikad prežaliti.
Čudno je to kako iz pera stranaca možemo dobiti bolju i realističniju sliku sopstvene zemlje i sopstvenog naroda. Možda je to zbog toga što smo pristrasni. Ko će znati.
Grlim te, draga moja!
*Мира куглоф
У овој књизи добијамо обиље информација за које смо у званичној историји ускраћени. Сем тога, сам писац потиче из народа за кога она сама каже да је непријатељски загледан у нас на Балкану. А имала је изванредног сапутника на свом пропутовању, тако да је могла одлично да се обавести из прве руке.
А може свако, само да ли сви и хоће. Већина одбија да размишља, па гута сервирано. Али већину и заборав гута, памте се само храбри. Ребека Вест је једна од њих.
Поздрав и теби, Мирче! :)))
petar keglevic
pod jajcem se tokom 68 godina vodil 6 bitaka sa n
ecuvenomhrabroscu i upornoscu.Trebako bi snimiti filmove o tome.
*Томислав
Добродошао!
Ево, снимљен је први прави домаћи филм и не може да се види на јавној телевизији, а где што би се јоште тушта и тма добрих филмова могло снимати. Но за добро нема пара, али за макар шта има и превише.
Линк ка филму који је у Србији забрањен:
http://www.youtube.com/watch?v=H-w-moC3AGs