Све у причама бива

Трећа страна

(слика са нета)

„У средишту слободних зидара постоји тактика која се назива овако: Увек бити у центру рађајућег циклона. Она означава увођење својих људи у фашистичке, комунистичке, демократске, анархистичке и остале структуре. Уосталом, свака од ових идеја изазивала је џиновске револуционарне потресе. Нису ли се они јављали само као наредни покушаји глобалне смене концепција развоја човечанства, при том под јединственом контролом? Само један пример: браћа из исте ложе били су и Салвадор Аљенде и генерал Пиноче. При било ком развоју ситуације, један од наших људи био је на врху, а другом је већ раније пресуђено да буде жртвован, просто одрезан – као сува грана.“

Л. Земољски, истраживач масонерије

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

Оче Михаило, какве су, дакле, масонске дужности и обавезе према средини у којој се налазе, живе и раде?

"Масонство је борбена организација и као таква она је принуђена да потчињава своје чланове захтевима дисциплине потребне за борбу." Због тога, сваки човјек ступањем у ложу губи своју самосталност, што се најбоље види из самих масонских списа. Тако, на примјер, у свесци број шест часописа "Луч свијета" који је излазио у Новом Саду прије Другог свјетског рата, одштампани су врло лијепо одабрани изводи из других масонских издања. Међу њима и она која изразито говоре о масонској дисциплини. "Масонство не претендује нимало да примјењује у својој средини неке од оних принципа слободе и личне независности, а које оно тражи за непосвећене". Масон зато јесте грађанин "који прије свега мора бити масон, па тек онда чиновник, посланик или предсједник републике". Таква послушност масона предвиђена је и њиховом заклетвом која се даје усмено и писмено приликом ступања у ложу, а која гласи: "Завјетујем се чашћу, да ћу се одазвати сваком позиву који би мени био упућен од фрамасонерије, ма каква била политичка или друга ситуација у којој би се нашао, и да ћу бранити, на сваки могући за мене начин, све њене донесене одлуке (масонерије) по питањима политичким и социјалним".

Часни оче, да ли, према томе, масонска дисциплина приморава слободне зидаре да и они поступају и раде чак и против интереса своје Отаџбине?

Јесте. О велеиздајама многих масона у разним државама могу се наћи занимљиви подаци у радовима њемачког писца Хеселбахера, а за србску јавност: наивну и необавештену, ја ћу навести само неколико примјера из којих се јасно види колико велика опасност прети не само србском народу, већ цијелом човјечанству од масонске дисциплине слободних зидара, која у многим случајевима може приморати лица која располажу повјерењем државних власти да поступе директно против интереса своје Отаџбине. О томе најбоље свједочи исход битке код Валмија, када су чете монархијске коалиције под заповедништвом масона, Карла од Брауншвајга, 1792. године биле потучене, јер је он као главни заповједник савезних армија свесно изгубио ту битку, пошто је француска револуција била у опасности, и он је као масон по наређењу своје ложе морао да је спасава на тај начин. Ту познату историјску чињеницу, о којој Срби већином ништа не знају, признаје и познати масонски историчар Соније у својој књизи "Легенде и симболи" сљедећим ријечима: "Француска револуција је била апотеза масонства. Херцог од Брауншвајга пристао је зато, како кажу, да буде тучен код Валмија од Келермана по наређењу ложа " Овај случај наравно није једини у историји. Са издајством масонске војне команде Аустријанаца, морао је посебно у то вријеме много да се бори Суворов, за вријеме његовог похода против француских републиканских чета. Тугут, као масон, био је на челу војне команде, и он као такав замало што није упропастио не само војску свога цара, већ и оне аустријске армије које су стајале под заповједништвом Суворова. О велеиздаји Срба масона у нашем времену постоје такође многи докази које слободни зидари вјешто крију на тај начин што често фалсификују чињенице – да се црно приказује бијело, а бијело као црно, односно да се истина приказује као лаж, а лаж као истина. О томе свједоче и многи догађаји на просторима некадашње Југославије, у којој је водећа администрација по савјетима међународне заједнице, односно твораца Новог свјетског поретка, незаинтересовано и издајнички гледала пропадање те међународно признате државе. Због тога је њена оружана сила ЈНА, умјесто да брани и спасава свим могућим средствима цјеловитост Југославије, на што је била обавезна и по Уставу, под утицајем свога комунистичко-масонског врха, постала само арбитар у раздвајању зараћених страна, док је на том послу нису замјенили припадници УНПРОФОР-а. Таквих примјера могло би се навести у великоме броју, а за Ваше читаоце биће довољно и ово што смо до сада овде изнијели да би они тако могли да имају јасну слику о томе како раде и дјелују тајне организације. Жалосни примјер њиховог рада јесте и Добрица Ћосић. Он је као "отац нације" и предсједник СР Југославије, супротно њеним интересима и логици здравог разума, на тражење Хрвата истима предао Превлаку на мору. Таквим својим радом он је угрозио, више него ико други, оружане снаге СР Југославије, јер је од Бококоторског залива, у коме је највећим својим дијелом усидрена ЈРМ направио мртав залив који уопште под садашњим условима не може да се користи у ратне сврхе. Најгоре у свему томе јесте то што за многобројне издаје и велеиздаје водећих људи на власти у овој земљи нико од њих није одговарао на било који начин, а док се губа из тора не истријеби, док се кукољ од пшенице не одвоји, србски народ нема шансе да под садашњим условима побједи многобројне непријатеље своје у овоме рату, јер га у тој његовој светој и праведној борби за спас и васкрс србства и Србије, и за уједињење свих србских земаља у једну недјељиву и јединствену свету државу србску, понајвише спречавају и онемогућавају његови домаћи народни велеиздајници, који су се веома јевтино продали међународној заједници и тако ставили у службу Новог свјетског поретка. Иза свих догађаја који су у последњих неколико година били од значаја код нас или у свијету стајао је неки Јеврејин, или ако није могао да буде лично он сам, онда је ту морао бити слободан зидар, комуниста или плутократа, који је на други начин везан са јеврејством. Код нас је велику улогу у животу Србије имала Клара Мандић. Она је, по њезиној личној изјави датој београдској штампи, била незванични савјетник многим људима на власти, као и онима у опозицији. У Русији велику улогу као креатор њезине спољне политике такође има један Јеврејин, Андреј Фридман Козирјев. Они су својим радом србски и руски народ довели у тако тежак положај да се, у ствари, сада решава о њиховом опстанку или нестанку. Зато опасност од комуниста и масона који све проблеме савременог свијета решавају у духу потребном за испуњавање циљева светске јудејске завјере, не треба прецјењивати али ни потцјењивати, јер никада се не смије заборавити да је цијело Руско царство, заједно са двјема слободним србским државама, Црном Гором и Србијом, пало као жртва олаког узимања опасности од масонерије и Јевреја, и да Срби због тога сада воде борбу са посљедицама тога зла, али не и са његовим извором.

Завера Новог светског поретка против србског народа

Разговор са о. Михајлом Микићем (свештеник СПЦ у Индијанополису), Зборник „Нова Европа“, март 1996. године

(одломак)