[ Непозната историја Срба... ] 25 Март, 2017 01:18
 
Србија и Русија се вековима онемогућавају, од стране Енглеза, да добију свој излаз на море. И данас је тако, па је њихов представник код нас на власти вајни протестант. Тако треба да разумемо, као и то зашто имамо најнеспособнију власт, која, и поред беле куге, огромног броја људи који одлазе из земље, те малог притиска на бирое за запошљавање, не може да запосли ни ово мало јада...  
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 19 Фебруар, 2017 13:22
 
Песму посвећујем најбољим српским синовима изгинулим за Крст часни и слободу златну, настрадалим од шиптарских зликоваца и Нато окупатора 1999. године и онима који су се на Кошарама храбро борили и чували СРБИЈУ. 

ЈУНАЦИ СА КОШАРА

Једне ноћи хладне
Зима кад је била,
Српкиња је мајка
Чекала свог сина.

Чекала је сина,
Молила се Богу, 
С' Кошара да дође 
Донесе слободу. 

Ал' уместо њега,
Писмо јој је стигло,
Од сина јунака 
И на ноге дигло. 

С' овог боја мајко
Повратка ми нема,
Ко Кошаре чува 
Зна да зло се спрема. 

Ја ти мајко жив се 
Вратит' кући нећу, 
И сад већ у цркви 
Запали ми свећу.

Да Бог мени покој
С' јунацима пода,
Скупом ценом мајко
Плаћа се слобода.

А сина мог учи
И ово му кажи,
Твој је отац сине
На небеској стражи.

Тамо где је Лазар
Своју главу дао 
На Космету светом
И тата је пао.

Па је сада сине
Крај Милоша стао
А Христос му одмах 
Царство вечно дао.

Ко не памти подвиг 
С' Кошара јунака
Нек' га стигне клетва 
Косовских јунака.

Милутин Попадић 
 
[ Непозната историја Срба... ] 13 Фебруар, 2017 14:44
 
Дивна емисија Маје Д. Недељковић о српском селу, прелу и поселу, као и о српском вину које са нашло на мети Хрвата, о ћирилици и о поруци наших произвођача да купујемо домаће, будући да тако доприносимо опстанку Србије.
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 02 Фебруар, 2017 00:16
 
Док старачки САНУ спава, подмладак не дрема...
 
[ Непозната историја Срба... ] 15 Јануар, 2017 21:44
 
Станиша Стошић - Устани, царе Душане
 
[ Непозната историја Срба... ] 09 Јануар, 2017 23:27

Радоје Домановић, писац "Страдије", плана и програма рада сваке српске владе. Ово је прва од осам екранизованих пишчевих прича, које не застаревају. Читајте домаће!

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 22 Децембар, 2016 21:29
 
Порука са Крима: Живи, Србијо!
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 18 Децембар, 2016 22:09
 
[ Непозната историја Срба... ] 14 Октобар, 2016 18:47
 
Бизерта - повратак у легенду
 
Књига аутора Луке Николића "Србијо, мајко и маћехо" послужила је као инспирација за документарни филм "Бизерта - повратак у легенду".

"Почивај у миру, наш ђеде Ђунисије, заједно са 1790 српских јунака, који леже на великом гробљу малог Феривила, који дадоше животе у јуначким бојевима на пољу части, за победу и Отаџбину." - речи су које унук Лука упућује свом деди Ђунисију Николићу из Заовине, трећепозивцу 4. пука.

Емисија гледаоце води од села Заовине, родног краја Ђунисија Николића, до гробља Ференвил у Тунису.

Његову ратну судбину пратимо од тренутка када је мобилисан, па све до 2005, када његов потомак полаже струк босиљка и баца грумен земље из родног краја на гроб у далеком Тунису.
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 09 Октобар, 2016 21:13
 
Радио-телевизија Србије у сарадњи са Министарством културе Републике Србије, у склопу обележавања стогодишњице Великог рата, у низу пројеката, снимила је и играно-документарни филм "Панта Драшкић – цена части".
Овај филм који се бави животом и делом Панте Драшкића, првог ађутанта краља Александра Првог, своју премијеру имао је на затварању 50. јубиларних Нишких филмских сусрета 28. августа 2015. Након тога, филм је приказан и на фестивалу "ЛИФЕ" у Лесковцу одржаном у октобру ове године.

Играно-документарни филм о животу Панте М. Драшкића у режији Петра Ристовског, осветљава судбину овог необичног човека која је посебно актуелна у временима кад је и сам појам државности а камоли части, обесмишљен. Колико пута су се само у последњих неколико година променила имена улица, градских тргова, називи институција, а заборављали велики и значајни људи. Тешко је исправљати ствари ретроградно, заборав је постао манир сваке власти али бар ови, ретки покушаји као што је и овај филм, можда могу да помогну.
Панта М. Драшкић, био је пре свега војник Краљевине Србије а онда официр који је стекао тај чин због исказане храбрости у балканским ратовима. Управо то га је и препоручило за службу у двору према чему је имао отпор. Прихватио је ипак свој задатак часно јер на војнику је да служи. Носио је на својим рукама краља Александра приликом повлачења из Србије кроз албанске мочваре о чему је писао у својим мемоарима. Исти су послужили као основ писања сценарија овог филма, једном од наших најталентованијих драмских писаца данашњице, Владимиру Ђурђевићу. А додатну снагу филма, дали су и аутентични документарни материјали добијени од породице Драшкић - Пантине фотографије, одликовања, списи ... те отуд одлука да се овај играни филм, обогати и правим документарним материјалом.

У филму игају: Лазар Ристовски (старији Панта), Ђорђе Марковић (млади Панта), Иван Томић, Даница Ристовски, Игор Ђорђевић, Марко Јањић, Бојан Жировић, Владимир Јоцовић, Теодора Ристовски, Павле Јеринић, Данијел Корша, Небојша Ђорђевић, Милан Тубић, Матеја Поповић, Иван Заблаћански, Милан Вучковић и други.
Као црнорукац, Панта Драшкић бива након Солунског процеса 1917. премештен у другу службу, односно враћен својој војсци. Биће тешко рањен у биткама а део кости његове лобање Александар И Карађорђевић носиће са собом као амајлију све до своје смрти. Панта ће га наџивети као што ће и преживети хапшење од стране комунистичких власти 1946. И преживеће и ту осуду јер част никад није имала цену-о томе говори овај филм.
Панта М. Дршкић био је деда покојног позоришног редитеља Љубомира Муција Драшкића.
Директор фотографије је Драгослав Бојковић, костимограф Сузана Глигоријевић, сценограф Мирослава Андрејевић, монтажер Мирјана Митровић, продуцент Ана Тодоров, организатор Милка Јовановић, уредник Наташа Дракулић.
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 02 Октобар, 2016 11:18

Знате ли да је неки поштар покрао пензије, неки пилот својом грешком побио путнике, неки службеник покрао предузеће, неки официр издао своју земљу и војнике њему поверене, неки Крајишник постао шпијун најгорих непријатеља свог народа, нека мајка оставила дете, неки муж испребијао жену, неки атеиста откривен као педофил, неки лекар примио мито, неки народ оставио своју веру на милост и немилост унутрашњим окупаторима и мрзитељима православља... па нам неће пасти на памет да на сам помен поштара, мајке, Крајишника, пилота, атеиста - кажемо како су СВИ ОНИ исти као тај њихов огреховљени и заблудели представник.

То се тако ради само са свештеницима (и политичарима). С тим што политичари имају и своје приврженике у том истом народу (и то често и у великом броју гласача и симпатизера), а свештенике нема ко да чује, а камоли одбрани од ове колективне клевете. Само се они, групно, означавају као "попови" и затим сложно и немилосрдно каменују и клевећу, без икакве мере и праведниг суздржања. Само српски свештеници, они што се буде кад ми још спавамо, они који посте кад ми мрсимо, они који су на себе примили страшна страдања под усташама и комунистима не желећи да напусте своју веру и свој народ, они који су у ери Титове власти колективно сиротовали и били третирани као грађани другог реда.

Само су они - у најгорем случају, бар мало бољи и посвећенији другима од огромне већине народа што их тако непоштедно критикује - предмет опште поруге, исмевања, критике, мржње, неразумевања. Само српски свештеници и архијереји, одмах чим се помену или угледају.

Народу у Србији сметају цркве ("уместо којих је требало направити болнице и школе") а не сметају им луксузни квартови, прелепе виле (за личну употребу), огромни тржни центри и пословне зграде - за које не пишу нити говоре са оноликом страшћу и љутњом да их треба претворити у те исте болнице & школе.

И од десетина хиљада луксузних аутомобила им сметају само они које возе владике (као представници народа своје епархије), а не сметају им неупоредиво луксузнији и новији аутомобили естрадних звезда и звездица, мафијаша, бизнисмена, спортиста, банкара, добитника на лотоу, проститутки..., као да бити владика не значи имати посебан углед и поштовање у друштву (и све оно што УВЕК И КОД СВИХ иде уз то)? И као да најугледнија црквена лица других религија такође не возе аутомобиле (те прецењене лименке које служе да се неко, што безбедније, превезе из тачке А у тачку Б), али то исламским, римокатоличким... верницима, ето, не смета. Само су православне владике и патријарси српске и руске Цркве, једини, на тапету својих бивших безбожничких и комунистичких друштава. Оних који су их сасвим недавно живе пекли, стрељали, бацали под лед, исмевали и третирали као џакове за ударање и пљување...

А да не говоримо о томе да су се некада српски архиепископи, митрополити и патријарси (без лицемерног подилажења најгорим инстинктима масе) возили у кочијама са по шест или осам коња - НА ПОНОС И ДИКИ СВОГ ВЕРНОГ НАРОДА! И то никоме (осим најгорима) није сметало. Јер су знали да то код свих српских непријатеља (као и данас) изазива бес и неукротиви демонски гнев и нису желели да пред њима устукну и пусте да српски архијереји делују дроњаво и јадно. 
ПА И СВЕТИ САВА ЈЕ БИО ЗЛОБНО НАПАДАН ОД КОНКУРЕНТСКИХ ЕПИСКОПА (из грчко-византијске Охридске архиепископије) БАШ ЗБОГ "ЛУКСУЗНО ОПРЕМЉЕНИХ КОЊА И ЗЛАТНИХ ОДЕЖДИ" (како га завидно критикује чувени архиепископ Хоматијан)...
А знали су Срби свих времена (осим овог нашег) да ће исти ти њихови сународници под везеним митрама и са златним пастирским штаповима остати на бранику Отаџбине и у злу, не само у добру. И да ће поделити страдање свог народа, излажући му се добровољно и свесно (упркос могућности да благовремено напусте земљу и тако оставе Србе побеснелим турским и усташким злочинцима). Да ће, кад дође час, мирно и достојанствено (баш као и кад се возе тим тако озлоглашеним лимузинама) пристати да буду највише и најстрашније мучени, сечени, понижавани, ослепљивани, клани... испред свог народа, као њихови утешитељи, исповедници и пастири.

Као да смо упали у лудило и безумље које све види обрнуто и наопачке, на најодвратнији и најзлобнији могући начин, "достојан" најгорих дрипаца, безумника и грешника.

Толики наши свештеници по свим земљама где живе православни Срби дословно ГЛАДУЈУ, и то са својим породицама, окружени себичном равнодушношћу суграђана међу којима живе и мржњом агресивног атеизма, наслеђеног из времена "под Титом" - али о њима нико не говори. Јер се не уклапају у наметнути слику о "грешним поповима". 
Нико не помиње те хероје нашег доба што гацају по снегу и иду пешке десетинама колометара да неког опоју и ублаже му предсмртне тренутке. Оне који нам доносе последњу причест и сведоче да смрт није крај свега.

Нико не помиње ни онолике српске монахе што се ДАНОНОЋНО (док се ми одмарамо, читамо, дружимо са пријатељима, гледамо утакмице и филмове) МОЛЕ ЗА СВЕ НАС - и тако вековима, на тврдом камењу својих келија и цркава! Оне испоснике што су се ОДРЕКЛИ ПОРОДА И РАДОСТИ ОЧИНСТВА зарад нас и нашег спасења. 
Њих се не сећамо кад коментаришемо "попове-лопове" (омиљену комунистичку крилатицу), нити пред очима имамо сва она језива и величанствена, голготска страдања Саве Трлајића, Петра Зимоњића, Рафаила Момчиловића, Доситеја Васића... под усташама и Варнаве Настића, Михаила Ђисића, Иринеја Ћирића, Јована Рапајића... под комунистима. 
То нам не пада на памет, као ни грех оних у нашем тако увек слављеном и наводно безгрешном народу - што су цинкарили за УДБУ, учествовали у рушењу православних цркава (и узимању њихових остатака за своје свињце и штале), заборављали на своје породичне Крсне Славе, престајали да се причешћују... оних што су, на срамоту својих предака, узели пирамиду и звезду петокраку, уместо крста, за своје погребно знамење. 
Њих немамо на уму (иако и те како постоје, и то не у малом броју) кад говоримо о страдалном, сиромашном и од свих напуштеном "српском народу" и саосећамо са њим.

О, глупости. О, срамоте. О, ужаса. 
Нашег, српског.

P. S. 
А Српска Православна Црква је последња још нам преостала институција што може да нас окупи, сложи, ојача и умножи. 
И само још њу да склоне и униште, довршавајући свој ђаволски наум са нама. Само им још она смета и руши паклене планове. 
А ми често њима, таквима, помажемо у уништењу наше једине наде и последње преостале духовне тврђаве.

P. P. S. 
Да ли се иког међу нама тиче то што сви свештеници немају плате и сталне приходе, а бар трећина међу њима нема новца да уплати себи макар доприносе и пензионо-социјално? 
Коме они припадају и ко њих брани и помиње? И њихову децу и унуке?
Суровост друштва ове земље према српској Цркви је огромна и речима тешко описива.

 

 Драгослав Бокан

у.п.: На питање једном нашем високом војном лицу, који је присуствовао потписивању споразума у Куманову, који су петоктобарци издали и све нас продали, дакле, на питање због чега су неке владике посебно нападане, он недвосмислено тврди да је то зарад разбијања Православне Цркве. Треба само погледати које су то владике, и јасно вам упада у очи да су то региони који треба да се регионализују а потом и расрбе и са Србијом поздраве. Митрополит Амфилохије такође смета, а како видех неки дан, неки наши непотписани портали, који себе називају православним, не либе се да преносе текстове са милогорских портала, које наши Срби православни у ЦГ називају усташким, а који пљују по митрополиту. А уђе ли ЦГ у НАТО, тај исти НАТО неће дозволити да "црногорска црква" има везе са Српском и да има једног патријарха. Иначе, у ЦГ Српска Православна Црква има највише поверења, мимо свих осталих - 70% и то откад је ту Митрополит Амфилохије.

 

[ Непозната историја Срба... ] 24 Септембар, 2016 21:25

Сутра се одржава референдум у Републици Српској (извештаваће у току дана радио 2М)и освећење храма Светог Јована Владимира у Црној Гори.  Слава Богу за све!

Жива вода - Свети Јован од Елбасан

 

[ Непозната историја Срба... ] 19 Септембар, 2016 00:57
 
Завјет
 
Идемо, поносна и братска Републико Српска, до нове победе - ка слободи свих Срба!
 
[ Непозната историја Срба... ] 07 Септембар, 2016 00:42

Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.

Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.

09:43

Био је Велики Петак...

У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.

Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.

Слава браниоцима Отабине!


15:29

Велики дан у историји Србије који данас не сме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада не сме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.

Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србије 1912-13, Солунских бораца...

А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.

Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).

Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.

Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.

Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.

Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!

У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.

Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!

Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!

Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.

И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“

Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.

Херој! Слава ти и хвала Иване!

19:23

Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.

Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.

Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!

Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!

А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.

И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!

У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!

12:35
(одговор провокатору под надимком doda)

Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.

Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.

Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!

Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“

Преузето са: Сиви Соко

у.п. (у подтексту): Да бисмо још боље схватили величину жртве јунака Крунослава Иванковића треба додати и то да је његов рођени брат, још за време СФРЈ, побегао преко и ставио се на страну усташа.

 

[ Непозната историја Срба... ] 05 Септембар, 2016 18:23

Милош Ћирковић - последњи херој Косовске битке

 

Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

kosovski boj Милош Ћирковић   последњи херој Косовске битке

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

„Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“ 

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима:

„Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“

Неколико дана касније чуло се  да је око 26., по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година.

Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли… 

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела. 

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске… 

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу…. 

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи:

„Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…

Извор: ИН4С

О Милошу Ћирковићу говори и филм "Ви идите, ја нећу!"