[ Непозната историја Срба... ] 26 Август, 2016 06:09
 
Ви идите, ја нећу
 
Након приказивања овог филма, наишла сам на једном порталу на исповест девојке која је погледала филм. Како сама рече, припадала је оним младима којима до политике око Косова није пуно стало. Али након гледања нешто се у њој преломило и постала је свесна тога ко је и одакле је, те је након тог потреса у сопственој души написала писмо препоруке и за све њој негда сличне.
 
Иначе, више о филму можете погледати овде.
 
[ Непозната историја Срба... ] 20 Август, 2016 22:36

 

 

Разговарају две породице: сиромашна, која броји четворо деце, и богата, данашња, која броји пола детета. Богати родитељ се надувено и са презрењем, с висине обраћа сиромашном:

- Шта ће ти та беда?

А сиромашни родитељ с осмехом одговара:

- У своје време ће моја беда да наследи твоје богатство. Из тог разлога родићемо и пето, даће Бог!

Па то је тако очигледно, управо како и пише у Светом писму: вишак синова омогућава да се наслеђује земља, а са земљом и све остало. Не идеологија, наука, образовање, већ - рађање деце!

Тако је било и са нама Србима док смо слушали Бога и рађали децу. Кад смо престали, вишак синова се појавио код других народа.

Убијањем деце у утроби ми не убијамо своју, већ Божију децу. Кад будемо престали да мислимо само на себе, можда нас Господ помилује. У противном, милион миграната ће за само двадесет година учинити од Србије оно што се десило Косову.

Зато, као прво, не дозволимо више да од нашег народа направе више ниједан нови!

Довољно ће бити да се заинатимо.

И да се не плашимо никог до Бога.

Православље припада људима са кичмом!

 

[ Непозната историја Срба... ] 08 Август, 2016 18:33
 
Мајор Воја Танкосић
 
На питање своје мајке зашто се не жени, Воја је одговорио да је он ожењен Србијом.
Човек који је Черчила тукао усред Београда, јер је блатио Србе. Али не само њега, већ је шамарао и наше политичаре који нису радили свој посао. Сазнаћете и о пореклу војничког пасуља, између осталог.
 
 
Мухамед Мехмедбашић и Душан Попов - Трицикл
 
По Попову је настао лик Џемса Бонда.
 
[ Непозната историја Срба... ] 08 Јул, 2016 22:15
 
 Милица Стојадиновић Српкиња
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 04 Јул, 2016 01:35

Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 28 Јун, 2016 12:49

Царица Милица као пример охрабрења и наши страшљивци

 

Васкрс је извор радости и храбрости. Жива вода, о којој је говорио Спаситељ жени Самарјанци, та жива вода је вода која поји душу и после које се никад не жедни. Ко њу пије јача душу, постаје виши, племенитији, чистији, снажнији, радоснији.

Ми се данас налазимо пред једном од прамајки наших која се таквом водом појила и благодарећи томе, све ударце судбине поднела, а са снагом која изненађује. Царица Милица је Српкиња са најдраматичнијим животом: прво, царица и срећна мајка, затим црна косовска удовица и најзад смерна калуђерица и ктиторка овога светога храма. Госпођа Милица прва у Србији, на Балкану, ћерка властелина Југ Богдана, царева супруга, сестра Бошка Југовића, мајка великог господара Србије Стевана Високог. Све свето и господско.

Под теретом крста косовскога и таква госпођа морала би се скрхати, кад данас видимо како има малодушних мајки, ћерки и сестара које очајавају кад чују за смрт својих, па падају у несвест, луде и врше самоубиства. Царица Милица је као јунак: после Косова је сав терет на њој, све очи упрте у њу, све наде везане за њу, али она има јаку душу. Дошла је у ове планине одакле се види само небесни отвор и само чује песма птица, да би била ближа Богу и утеси и снази са небеса. Верујући у правду Божју она није очајавала ни у најтежим часовима.

А данас се размилели нашом земљом црни гавранови који зло слуте, црне мисли имају и плаше народ. Они нису од Миличиног рода ни порода. Они нису од вере хришћанске. Неверни, прљавог срца, они су страшљиви и колебљиви и никакво добро не виде јер гледају на свет кроз своје сопствено зло. Они немају визију истине, нити визију победе правде, те стога не могу храбрити ни уздизати, већ чине што могу: плаше и унижавају. Међутим деведесет од сто нашега народа је свето, честито, силно, пуно вере, карактера, душе. Али око десет од сто квари све као што мало киселине укисели млеко, то мало рђавог квасца може цео народ укварити. У тај мали проценат ми урачунавамо све оно што је супротно хришћанској вери, народној историји, народним предањима и народноме духу и схватању.

Ми хоћемо да сузбијемо утицај те опасне и разорне мањине. Та мањина је противу светиње, самим тим противу херојства духовног, против величине моралне, против владе поштења и истине. Нема, међутим ништа силније ни потребније од светиње, од светога човека, од свете душе. Нарочито данас, у ове опасне дане, сви који су неваљали, непоштени и прљави – навлаче гњев Божји на државу, несвесни су издајници који отварају врата непријатељу. На сваку пукотину моралну улази непријатељ. Свака морална слабост додаје снази непријатеља.

Хоћемо ли имати и даље мир – то од нас зависи. Рат или мир – то је условна дилема. Рат је стострук бич којим се народи кажњавају за њихова тешка сагрешења. Да бисмо избегли спољашњи рат, морамо водити унутрашњи: са својим гресима и моралним слабостима. Када међутим, добро изборимо тај унутрашњи рат, онда нас никакав спољашњи не може уплашити, а камо ли уништити.

Стога Жичка епархија у ово време проповеда покајање за грехе и народну поправку као једини лек од свих, и оних највећих зала.

Данашњи европски рат је за једне пакао, за друге чистилиште, за треће рај...

Православни Словени данас су поштеђени од рата; један широк и многољудан појас од Јадрана до Тихог Океана. Ја не знам планове Божије, али држим да Божји Промисао хоће преко православних Словена да каже свету спасоносну реч, да донесе спасоносну утеху и спасоносни лек: зато их држи по страни од рата. Та спасоносна реч може бити само она која се оваплотила у Сину Божјем и која је записана у Јеванђељу.

 

– Беседа владике жичког Николаја у Љубостињи -

Политика, 1940, бр. 11489

 

Браћа Бајић - Прошетала царица Милица

 Река - Цар Лазар и Царица Милица

 

[ Непозната историја Срба... ] 27 Јун, 2016 18:34
 
Децивилизатор - Батаљон 1300 каплара
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 23 Мај, 2016 20:17

Дочек моштију Светог Николаја у град Бари

 

22. мај. Слави се Пренос моштију Светог Николаја. Слава је централног храма у нашем граду и уједно и градска слава. Литургију служи владика сремски Василије.

У истом дану одвија се још један догађај: сахрана наше доскорашње комшинице, а која се упокојила шест недеља по кончини њеног супруга.

На литургији је највише деце, а испред мене су мајка и син, мени непознати. Дечак је нешто немиран, док је мајка сасвим смирена, без икакве грубости па ни гримасе. Дечак је старости између четири и пет година. Најзад му полази за руком да изведе мајку напоље.

У међувремену посматрам другу децу како се шетају по храму са укљученим мобилним и родитеље те деце. Размишљам: колико наша деца добијају у свом дому од православног васпитања? Колико су им родитељски поступци пример понашања и у дому и у храму?

Не осуђујем. Само размишљам о нама, о себи.

На крају службе, а пре поласка литије кроз град, владика држи беседу. Подсећа нас да је Италија некада била сва православна, а да је због увођења новотарија отпала од вере. Такође се молитвено сећа своје браће архијереја и патријарха Иринеја сабраних на Сабору и помиње их у добру.

Приметила сам и да се мајка са немирним дечаком вратила. Нешто је имао у рукама и сад је био мало мирнији.

Кад се, након литије, вратисмо у храм, и кад су пресечени славски колачи и подељени новоизабраним кумовима за идућу годину, поново примећујем исту мајку са дечаком. Она је и даље смирена, али дечак је вуче за руку и виче: "Кући! Кући! Кући!".

И пођосмо: неки кући, неки на славље. Нама је градска слава и слава храма уједно и слава фирме, тако да ми, узевши благослов, кренусмо кући.

И баш на мостићу, негде на половини пута, још једном срећемо исту мајку са немирним дечаком како посматрају жабе у поточићу.

Две приче

или

Зашто нам Хрвати штампају ђачке књиге а сад ће нам уџбенике писати Немци?

Док пролазимо поред њих, говорим куму како бих им се радо прикључила. У том ме он пита:

- Знаш ли ко је та жена?

- Не знам - одговорих.

- Знаш ли ону кућу са продавницом крај које пролазимо кад идемо у наш храм?

- Да...?

- То је прва жена тог газде (Србина), иначе католкиња, и ово им је син. Иако су се развели, она сина редовно доводи у православни храм и редовно се дете причешћује. Отац о сину не брине.

Очи ми засузише. Слава Господу, дивног примера мајке, нимало сличне породици која је примила децу Румуна. (Подсећам и на случај наше српске мајке, која је била приморана да се одвоји од свог детета, а наше су га службе, уместо православној породици - како је мајка тражила - дали Јеховиним сведоцима. Није ми познато како је спор завршио.)

Стижемо кући, палимо свећу, кандило, кадимо дом, те молитвено благодаримо и славимо Бога и Светог Николаја и служимо славску трпезу. А у неко доба стиже ми и кума, која је била на сахрани. Још није ни села, а исповеда ми се:

- Већ ми је дошло преко главе прича о Чешкој, Шведској и Немачкој!

- Што? - упитах.

И крену кума да прича.

Наше упокојене комшије, обоје Срби, нису били крштени. Комшијина мајка је примала у своје време борачку пензију, па је било профитабилније да буду комунисти већ да се крсте. А како он, тако и цела породица, нажалост. Наравно, по кончини, ниједно од њих није могао да опоје ни православни, ни католички свештеник. Али нашао се који хоће! Русински, то јест - гркокатолички; онај који није ни тамо - ни овамо! А да би их опојао, тражио је да му се донесе освештане воде из православног храма!?

Али пре тога десило се још нешто. На сахрани је била и родбина упокојене доле из Србије, и сви они или су по иностранству, или имају неког свог преко. Тамо преко, свеједно да ли су у мешовитом браку или не, они се не крштавају. Шта ће Србима крштење? Али су им зато уста пуна прича о Арапима, Турцима, муслиманима, који, гле чуда, не само да брину о својим коренима, већ се отварају ресторани са њиховом традиционалном кухињом, радње са њиховом традиционалном одећом, да се чак и Долче и Кабана окрећу тој врсти моде (као и традиционалној руској и украјинској, што само показује да људи препознају токове времена и трендове, за разлику од других). Дакле, они немају намеру да изгубе свој идентитет, напротив. Међу мигрантима је највећи број младих, што само по себи показује да им је намера да освајају простор, управо као што се дешава у Македонији, Црној Гори, на Косову. (Како каже професор А. Ђикић са Приштинског факултета, у јучерашњој анкети могао се чути одговор Албанца који каже да је Албанија све до Бање Ковиљаче и Краљева и једног дела Грчке.)

Али, за разлику од њих, ево како размишљају наши Срби: да се не треба крштавати! Једна од ћерки се ипак усудила да упише веронауку у Шведској, коју је похађала две године. Није јој никако улазило у главу да ли су Адам и Ева били брат и сестра у браку!?!

Али је можда највеће туга та што ћерка упокојене, која живи у Шведској, није нашла за сходно да дође, или чак посети, ни оца ни мајку, иако је знала да су на самрти. Она је, још за време грађанског рата, изабрала себи за мужа Хрвата. Није то спорно, па ни то што су обоје отишли у Шведску да живе, управо да им љубав не би растурио рат. Нису хтели да се ставе, наводно, ни на једну страну. Али, кад им деца добише унучиће тамо преко, итекако су изабрали страну: тако се из комунизма, пацифизма, преко материјализма лако дође до католицизма. И у миру изгибоше Срби!

А кад поче да поје гркокатолички свештеник на сахрани некрштене жене сви почеше ко по команди да се крсте! Екуменизам на делу!

Е сад беседа владике Василија постаје смисленија, као и то зашто нам сада говоре да је Краљевић Марко био пијаница, да песма "Остајте овде" не иде уз маркетиншке дипломе, а о помену "Крваве бајке" више не може бити ни речи! Јер за све друге свргнуте лидере окупатор није био пријатељ, нити је коме пало на памет да то помиње у медијима; то се само код нас може чути!

Истина је, Свети Владико Николаје, Турци долазе да нас уче Српству!

Време је и да Србија добије своју државу, како јој деца не би била муве без главе по свету!

 

За блог и причољупце забележила причалица.

 

[ Непозната историја Срба... ] 10 Мај, 2016 01:37

Дан победе над фашизмом пао је на Празник Светог Георгија Победоносца када је, по календару, празнован и Васкрс!

 

 

 

Бомбардовање Србије на Васкрс

 

[ Непозната историја Срба... ] 14 Април, 2016 21:42

Када се говори о култу сремских Бранковића, као и о светитељским култовима уопште, треба имати на уму речи Димитрија Богдановића: „Никада се неће довољно подвући огроман актуелни значај који су морале имати мошти светих владара једног народа за његову самосвест, за континуитет или обнову његове цивилизације“. Историчари су нарочито истицали чињеницу да су се, након Велике сеобе Срба 1690. године, у фрушкогорским манастирима нашле мошти припадника свих светородних династија – цара Уроша у Јаску, кнеза Лазара у Врднику и сремских Бранковића у Крушедолу. Неговање њихових култова уграђено је у темеље политичког програма српског народа у Угарској. Посебно су култови сремских Бранковића били у функцији очувања верског и националног идентитета. Верује се да су они, у доба турске окупације Срема, по интензитету превазишли и култове светитеља из куће Немањића.

 

Из књиге „Мајка Ангелина“ Светлане Томин

 

[ Непозната историја Срба... ] 25 Март, 2016 00:46

Истина

АКО ЈЕ НЕКО ЗАБОРАВИО,

МИ НИСМО

Још од 1998. године, када је кулминирала проблематика у вези отмица и убистава војника, полицајаца, цивила Срба и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, породице жртава осећају потребу да се наведена проблематика обради са хуманитарног и стручног аспекта.

До данас врло мало је урађено, нарочито када је реч о страдању припадника ВЈ и полиције, који се не спомињу ни као бројке када је реч о смртном страдању Срба на Косову и Метохији.

Схватајући да државници као и остале институције не желе јавно да говоре о нашим смртно страдалим синовима; родитељи, потомци, сестре, браћа... основали су: Удружење родитеља „Вера, Нада, Љубав…“.

Родитељи и породице војника и полицајаца убијених на Косову и Метохији тешко подносе ћутање државника Србије када су у питању њихови најрођенији који су убијени у терористичким и ратним нападима тзв. ОВК. Туга и бол за изгубљеним најрођенијим тешко се подноси…

Државницима и политичарима не можемо да забранимо да ћуте али не смемо да им дозволимо да забораве. Да остарелим родитељима и потомцима (оних који су имали среће да их за собом оставе), покажемо да ни једна жртва није заборављена.

Нама нико не може да одузме право да се боримо за наше најрођеније. Да не дозволимо да их њихова држава, на чији позив су кренули, ћутањем о њиховим смртним страдањима, убије још једном, заувек. Чињеница да, до данас, ни једна од надлежних српских институција у Србији, није изашла са конкретним подацима о страдању Срба и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, један је од циљева да се тај податак презентује у јавност.

На Косову и Метохији у току 1998. и 1999. године и НАТО бомбардовању убијено је преко 1000 припадника војске и полиције а више од 100 се воде као нестали (заробљени). У исто време убијено је и киднаповано више од 2.000 цивила а око 600 још увек се воде као нестали. Остали су убијени. О тим убијеним до данас нико није јавно проговорио, сем њихових породица. Представници државне власти и политичке странке које су на власти као и остале, јавно се не баве успоменом на те пале борце. Они који су Србији дали највредније, своје животе, у Србији су данас „забрањена тема“. Породице су у свом болу остале саме свих ових година. Хоћемо да помогнемо да они који нису још пронашли своје најрођеније не остану сами. Да свака жртва добије своје место. Да истину о страдању Срба чује и Србија, и Европа, и цео свет. Ми родитељи, потомци, сестре, браћа... не можемо да седимо и чекамо да наши најрођенији тону у све већи заборав, већ смо себи дали задатак:

да покажемо Европи и свету да је Косово и Метохија права Србија по Богу и Закону а не онако како данашњи представници власти представљају, само у пароли.

Циљ нам је: Да се утврди тачан број војника, полицајаца и цивила Срба и осталог неалбанског становништва киднапованих и убијених на Косову и Метохији од терориста тзв. ОВК и у НАТО бомбардовању. Чињеница да је списак војника и полицајаца који поседује надлежно министарство „војна тајна“ а цивилно становништво расељено, треба много више труда да се то утврди. Контактом са породицама пострадалих једини је и најтачнији податак. Циљ нам је да дођемо до сваке породице, да ниједна жртва не остане заборављена. Да изађемо са тачним бројем укупно страдалих. Не можемо да дозволимо да се догоди оно што је учињено после другог светског рата, да до данас није познат број убијених и имена оних који се никада нису вратили својим породицама. Убијени, и киднаповани, и заробљени на Косову и Метохији морају да добију поштовање које им припада. Онима који су изабрали Србију, и дали јој највредније што су имали, своје животе, иако данас многи покушавају да наметну став игнорисања према тим жртвама, Србија мора да се одужи на достојан начин. Жив човек губи (даје) живот само једном. Србије не сме, ћутањем о њима, да их убије још једном, заувек. Они морају да добију да „живе“ вечно. И зато:

Не дан сећања већ вечно памћење. Пострадалима у славу а живима за опомену.

 

Лозанка Радоичић

Преузето са сајта удружења:

„Вера, Нада, Љубав“

 

Беседа: Обраћање команданта

 

Документарни филм "Воз"

 

Нико није рекао нећу

 

Битка за Кошаре - неиспричана прича

 

[ Непозната историја Срба... ] 24 Март, 2016 19:50
 
Руси са Крима упућују поруку српској браћи и сестрама
 
[ Непозната историја Срба... ] 23 Март, 2016 15:16

 

“Ви идите, ја нећу” (2015) - филмско сведочанство о страдању српског народа на Косову и Метохији премијерно приказано у Дому синдиката. 

Дугометражни документарни филм, заснован на књизи “Љетопис Новог Косовског распећа” Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, открива нам неиспричану истину о косовско-метохијском страдању српскога народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића, који је бранио своје огњиште на Косову и Метохији.

На стотине година траје косовско распеће, "ево све до данас", казивао је Митрополит Амфилохије  о страдању српском и покушају затирања српског идентитета и културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији.

У документарном филму у трајању од сат и по, сведочанство о погрому Срба на Косову и Метохији оставља још дубљи утисак о још тежем бремену него кад смо проживели тренутке из 1999. (бомбардовање) и 2004. године (Мартовски погром). Сведоци казују поново, а прате их документарне сцене и кратки изводи из филмова, вести о догађајима током 1999. и 2004. године.

У филму казују: Патријарх српски Иринеј, Митрополит Амфилохије, Преосвећени архијереји рашко-призренски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије, крушевачки Давид, игуманија Пећке патријаршије мати Февронија која у филму изјављује како ни по коју цену неће напустити манастир, протојереји-ставрофори Радомир Никчевић и прота Миљко Корићанин, јереј Петар Церовић и Ђурђина Ћирковић, мајка Милоша Ћирковића који се вратио на Косово и Метохију да брани огњиште и о чијој се судбини, као и многобројним Србима који се воде као нестали током 1999, и данас не зна ништа.

После премијерног приказивања филма публици се обратио Хаџи-Александар Ђуровић, редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер и композитор  филма “Ви идите, ја нећу” , казавши да је ово филмско остварење у спомен свима жртвама са Косова и Метохије и да се након гледања филма свако од нас враћа у свој дом када може да размишља и промишља о поновљеном сведочанству Косовског распећа и српског страдања. 

Дирљив је био сусрет Митрополита Амфилохија и мајке Ђурђине Ћирковић, која је симбол свих мајки српских синова и кћери пострадалих за веру и Отаџбину чувајући своје огњиште. Христољубиви, богољубиви, мирољубиви српски народ на Косову и Метохији доживео је да му поново запале Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку који су уписани у светску културну баштину, да запале Призренску богословију, манастир Девич... многе светиње, домове, школе... Тешко је било поново у филму видети злочине над недужнима само зато што су друге, хришћанске, православне вере.

Премијерном приказивању присуствовао је Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ топлички Арсеније, викар Патријарха српског, секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, протођакон Радомир Ракић главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, секретар Патријарха српског Иринеја јереј Владимир Вранић, протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, продекан за наставу на Православном богословском факултету, Градимир Станић, управитељ Издавачке фондације и штампарије СПЦ, протонеимар Спомен-храма Светог Саве Војислав Миловановић, свештенство, монаштво, бројне личности културног и јавног живота.

З. Зец

Извор: Српска Православна Црква

 

 
[ Непозната историја Срба... ] 18 Март, 2016 13:53
 
Документарни филм који је РТС одложио да пусти због страха од реакције Хрватске
 
Црнокошуљаши се постројили у центру Загреба
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 26 Јануар, 2016 19:05

 

 

Јунаку незнаном пој,

(генерали знани – нехрабри сој)

одлетели, одлетели орлови бели

где Бог лепоту дели.

А ту лешинари и стрв

гутају злато и крв.

И мре на путу избегла Крајина

о врату камени тег.

Све до небеса туга бескрајина

и неопростив је твој бег

од гусала и од Јанковића.

У клетви ту букти Книн и срам

у њему лажни мир и храм

свих Бранковића.

Из неба севну Миличин вез

ка` сињи соко.

То вели одозго храбри Кнез

орловско око:

„Тако и треба

 кад немате у себи неба.“

Али Богородица тихо:

Србине мудри Савва,

тебе ангели моле

не дај да племе твоје бије лихварски маљ.

Иди доле

да помазан буде од Србије краљ.

Да буду сунчани рој као пчеле.

Ако ли то не желе

Србадија ће пасти (бескрилци мрави)

пред Златно Теле.

Но свети Савва:

То не дај Боже!

У час прави

Србијани се сложе.

Благослови ме Боже.

 

Владика Данило