[ Непозната историја Срба... ] 24 Септембар, 2016 21:25

Сутра се одржава референдум у Републици Српској (извештаваће у току дана радио 2М)и освећење храма Светог Јована Владимира у Црној Гори.  Слава Богу за све!

Жива вода - Свети Јован од Елбасан

 

[ Непозната историја Срба... ] 19 Септембар, 2016 00:57
 
Завјет
 
Идемо, поносна и братска Републико Српска, до нове победе - ка слободи свих Срба!
 
[ Непозната историја Срба... ] 07 Септембар, 2016 00:42

Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.

Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.

09:43

Био је Велики Петак...

У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.

Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.

Слава браниоцима Отабине!


15:29

Велики дан у историји Србије који данас не сме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада не сме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.

Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србије 1912-13, Солунских бораца...

А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.

Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).

Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.

Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.

Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.

Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!

У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.

Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!

Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!

Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.

И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“

Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.

Херој! Слава ти и хвала Иване!

19:23

Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.

Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.

Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!

Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!

А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.

И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!

У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!

12:35
(одговор провокатору под надимком doda)

Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.

Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.

Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!

Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“

Преузето са: Сиви Соко

у.п. (у подтексту): Да бисмо још боље схватили величину жртве јунака Крунослава Иванковића треба додати и то да је његов рођени брат, још за време СФРЈ, побегао преко и ставио се на страну усташа.

 

[ Непозната историја Срба... ] 05 Септембар, 2016 18:23

Милош Ћирковић - последњи херој Косовске битке

 

Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

kosovski boj Милош Ћирковић   последњи херој Косовске битке

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

„Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“ 

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима:

„Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“

Неколико дана касније чуло се  да је око 26., по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година.

Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли… 

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела. 

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске… 

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу…. 

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи:

„Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…

Извор: ИН4С

О Милошу Ћирковићу говори и филм "Ви идите, ја нећу!"

[ Непозната историја Срба... ] 04 Септембар, 2016 17:16

 

Слика са интернета

 

Једно време је опасно кружила по интернету ПП презентација о истребљењу делфина у Јапану. Непосредно пре тога погледала сам изврстан документарац о тој "Ували", где приступ новинарима није био дозвољен. Петицију, коју је презентација наводила, никад нисам потписала, јер је била пристрасна. Зашто? Зато што се острвила на Јапан и људе који су радили свој посао, што је сметало Америци из економских и поробљивачких интереса, а нимало није дотакла праве кривце одговорне за покољ. Документарац је у том случају непоколебљив: то су потрошачи! У Јапану не могу да убију толико делфина колико их у Америци могу појести. Али Америци није у интересу да се са убијањем престане, већ да се потрошња настави, а Јапан ослаби. И шта она чини у том случају? Пошто делфина нема, они су потрошачима подвалили неку другу рибу, која има сличан укус делфину, али - у тој риби има живе! Но, шта зна потрошач који је научио да мисли својим стомаком?! Предлажем вам, ако нисте до сада погледали, да пронађете на интернету тај ванредно добар и непристрасан документарац "Увала".

Али мене је овај филм, и тај догађај са делфинима, понукао да се осврнем на нашу стварност. Ево, од доласка вишестраначког парламентаризма, нас навлаче на страначки живот, који је, заправо, једноцентричан и њиме се управља ван наше земље. И наш народ се пеца на мамац и навлачи на тај живот "ја па ја" и доживљава себе важним. Он се толико надува од те "хране", да не види да и њему, уместо сочне и здраве хране, потурају отров. И тај отров преноси се најпре на њихову децу, а желе да га пренесу и на цео народ. Они не виде да тиме заправо убијају све нас због туђег интереса. Они су уласком у странку показали своју слабост, а докле год су у њој постају све слабији, јер дрхте над својом "ја па ја" судбином. А тонемо сви заједно све дубље и дубље.

Али, неће то сви трпети. Зато се замислите већ сада где ћете кад гнев народа проради и упери прстом - јер и то се дешава у историји. А мало ли је рећи да нам је сваки човек потребан. Но, свако према себи бира.

У Светом писму је речено, на шта нас је и наш патријарх Павле подсећао, да треба да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. То мудри као змије значи да чувамо своју главу. А како је ми то данас чувамо, допуштајући да нам Пинк васпитава децу, доктори са купљеним дипломама да нам одржавају ред и поредак, да нам увозе ГМО, свиње поскупљују због немачке фирме, књиге да нам штампају Хрвати, Тодорић да нам држи индустрију, Хрвати филмску индустрију (па нам је сваки филм за фестивал против Срба), укидају нам војску и онеспособљавају мушкарце, од жена праве неродне мушкараче, од мушких политичке бабе, непријатељ да нам упада у кућу кад год то пожели и пуни затворе са киме пожели (потписали смо са НАТО-ом споразум о томе да нам могу улазити у домове и доводе нам затворенике из најозлоглашенијег логора где би признали све што се пред њих стави)? На пример. А мигранти?

Ево како су људи из Боговађе скинули тај проблем са својих грбача: тек кад су били сви спремни да се сукобе са нашом полицијом! Онда замислите колико им је било дозлогрдило, а још кад им је представник власти рекао да њега не занима где ће Срби и колико ће миграната Србија да прими - он само ради свој посао! И поручили су нам да се чувамо, јер од Србије желе да направе ново Косово. По неким вестима се говори да њих 500.000 треба да се смести у Пироту, Сеници и Црној Трави.

А ево какво је искуство људи у Шведској: они су већ отворили своје школе за девојке, да би могле да се школују без присуства мушкараца и држања фереџа. Значи, где год да иду, они немају намеру да се интегришу, већ да освајају простор. Они имају план. То што не носе оружје са собом, то не значи да их оно негде не чека. А сви ови мигранти што су починили злочине по свету, пролазе нашом земљом!!! И сви су само мигранти, нико нема име од њих!

Овде код нас је граница и народ полако постаје све огорченији. Нема дана да мигранти нешто не направе. А након свих крађа, покушаја отмице деце, упадања у куће, малтретирања жена и другог чега, сада траже и монтажну џамију да се моле! Па ком богу се то они моле са оваквим дивљаштвом? За то време нам потапају ваљевску Грачаницу, руше споменик Владици Николају, трпају крстове у темеље да затру православље и то све уз присуство специјалне полиције. Али зато се споменику Аћим Ефендије не приближавају!

И код нас је сад покренута петиција наводно о забрани кретања миграната по граду. То је опасна замка, јер је пре тога НАТО већ наредио нашима да се ту има изградити неко прихватилиште. На ово не сме да се пристане нигде, не само у мом граду! Треба их вратити кућама по сваку цену. Неки од њих оду у Шведску само по паре и врате се. Шведска им даје 5000 евра за то. А врате се код нас, где другде?

Зато се у памет дозовимо, сви који својом главом мислимо и не пристајемо да једемо све што се у нас трпа: они играју на наша хришћанска осећања. Али ова Христова реч о змијама и голубовима учи нас с киме ћемо да делимо хлеб а са киме мач.   

Успут погледајте, ви који имате налог на фејсу, зашто је др Даница Грујичић, по поновном покретању налога, за само један дан добила преко 8000 захтева за пријатељство. Јер су здравомислећи људи чули ехо својих душа.

 

[ Непозната историја Срба... ] 27 Август, 2016 16:30

“Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”- Владика П.П.Његош

Крију Тибора сина Обилића ко змија ноге. Ал’ то неће моћи,не може проћи.Сви ставите на своје странице његову слику. У Цркви запалите свећу за Tibor_Cerna_1јунака Тибора Церну,за спасење душе његове.

Тибор Церна је доказ да је бити Србин Духовна категорија. Тибор Јожеф Церна је Мађар етнички, а Србин по Крви и то највећи.

Тибор Церна је са својом браћом држао положај на Кошарама. Неколико дана су били приковани за земљу, јер их је на то нагнао непријатељски снајпериста кога су звали усташа због дијалекта којег је користио при убацивању у везу наше војске. Тибор Церна је изложио план.

-Ја ћу устати, примити метак, ви откријте његову позицију и елиминишите.

Свесно, Тибор Церна устаје и говори:

- Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!

Усташа пуца, ТИБОР ЦЕРНА добија метак у врат и наставља да стоји. Окреће се према браћи и рече:

- ЗА ОВУ ЗЕМЉУ ВРЕДИ ПОГИНУТИ!

Усташа пуца по други пут и погађа Тибора међ’ очи красне. Тибор Церна је мртав, ал’ ТИБОР ЦЕРНА чудом наставља да стоји. Под мишице га држе Ангели Господњи. Усташа је након два испаљена метка откривен и елиминисан. Тело Тибора Церне тек тада пада на Земљу Свету, на Земљу Витешку, на Земљу Косовско Метохијску. СЛАВА ТИ И ЧАСТ, ЈУНАЧЕ!

Дајемо предлог да се за почетак слика Тибора Церне нађе на вашим страницама. Да се на тим истим страницама поведе дискусија о времену колективне посете његовом гробу. Место окупљања је јасно: Гроб Јунака ТИБОРА ЦЕРНЕ.

Нека нам је свима Господ Бог и мајка Божја и сви Свети на помоћ. Амин.

Преузето са: Јадовно `41

 

[ Непозната историја Срба... ] 26 Август, 2016 06:09
 
Ви идите, ја нећу
 
Након приказивања овог филма, наишла сам на једном порталу на исповест девојке која је погледала филм. Како сама рече, припадала је оним младима којима до политике око Косова није пуно стало. Али након гледања нешто се у њој преломило и постала је свесна тога ко је и одакле је, те је након тог потреса у сопственој души написала писмо препоруке и за све њој негда сличне.
 
Иначе, више о филму можете погледати овде.
 
[ Непозната историја Срба... ] 20 Август, 2016 22:36

 

 

Разговарају две породице: сиромашна, која броји четворо деце, и богата, данашња, која броји пола детета. Богати родитељ се надувено и са презрењем, с висине обраћа сиромашном:

- Шта ће ти та беда?

А сиромашни родитељ с осмехом одговара:

- У своје време ће моја беда да наследи твоје богатство. Из тог разлога родићемо и пето, даће Бог!

Па то је тако очигледно, управо како и пише у Светом писму: вишак синова омогућава да се наслеђује земља, а са земљом и све остало. Не идеологија, наука, образовање, већ - рађање деце!

Тако је било и са нама Србима док смо слушали Бога и рађали децу. Кад смо престали, вишак синова се појавио код других народа.

Убијањем деце у утроби ми не убијамо своју, већ Божију децу. Кад будемо престали да мислимо само на себе, можда нас Господ помилује. У противном, милион миграната ће за само двадесет година учинити од Србије оно што се десило Косову.

Зато, као прво, не дозволимо више да од нашег народа направе више ниједан нови!

Довољно ће бити да се заинатимо.

И да се не плашимо никог до Бога.

Православље припада људима са кичмом!

 

[ Непозната историја Срба... ] 08 Август, 2016 18:33
 
Мајор Воја Танкосић
 
На питање своје мајке зашто се не жени, Воја је одговорио да је он ожењен Србијом.
Човек који је Черчила тукао усред Београда, јер је блатио Србе. Али не само њега, већ је шамарао и наше политичаре који нису радили свој посао. Сазнаћете и о пореклу војничког пасуља, између осталог.
 
 
Мухамед Мехмедбашић и Душан Попов - Трицикл
 
По Попову је настао лик Џемса Бонда.
 
[ Непозната историја Срба... ] 08 Јул, 2016 22:15
 
 Милица Стојадиновић Српкиња
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 04 Јул, 2016 01:35

Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 28 Јун, 2016 12:49

Царица Милица као пример охрабрења и наши страшљивци

 

Васкрс је извор радости и храбрости. Жива вода, о којој је говорио Спаситељ жени Самарјанци, та жива вода је вода која поји душу и после које се никад не жедни. Ко њу пије јача душу, постаје виши, племенитији, чистији, снажнији, радоснији.

Ми се данас налазимо пред једном од прамајки наших која се таквом водом појила и благодарећи томе, све ударце судбине поднела, а са снагом која изненађује. Царица Милица је Српкиња са најдраматичнијим животом: прво, царица и срећна мајка, затим црна косовска удовица и најзад смерна калуђерица и ктиторка овога светога храма. Госпођа Милица прва у Србији, на Балкану, ћерка властелина Југ Богдана, царева супруга, сестра Бошка Југовића, мајка великог господара Србије Стевана Високог. Све свето и господско.

Под теретом крста косовскога и таква госпођа морала би се скрхати, кад данас видимо како има малодушних мајки, ћерки и сестара које очајавају кад чују за смрт својих, па падају у несвест, луде и врше самоубиства. Царица Милица је као јунак: после Косова је сав терет на њој, све очи упрте у њу, све наде везане за њу, али она има јаку душу. Дошла је у ове планине одакле се види само небесни отвор и само чује песма птица, да би била ближа Богу и утеси и снази са небеса. Верујући у правду Божју она није очајавала ни у најтежим часовима.

А данас се размилели нашом земљом црни гавранови који зло слуте, црне мисли имају и плаше народ. Они нису од Миличиног рода ни порода. Они нису од вере хришћанске. Неверни, прљавог срца, они су страшљиви и колебљиви и никакво добро не виде јер гледају на свет кроз своје сопствено зло. Они немају визију истине, нити визију победе правде, те стога не могу храбрити ни уздизати, већ чине што могу: плаше и унижавају. Међутим деведесет од сто нашега народа је свето, честито, силно, пуно вере, карактера, душе. Али око десет од сто квари све као што мало киселине укисели млеко, то мало рђавог квасца може цео народ укварити. У тај мали проценат ми урачунавамо све оно што је супротно хришћанској вери, народној историји, народним предањима и народноме духу и схватању.

Ми хоћемо да сузбијемо утицај те опасне и разорне мањине. Та мањина је противу светиње, самим тим противу херојства духовног, против величине моралне, против владе поштења и истине. Нема, међутим ништа силније ни потребније од светиње, од светога човека, од свете душе. Нарочито данас, у ове опасне дане, сви који су неваљали, непоштени и прљави – навлаче гњев Божји на државу, несвесни су издајници који отварају врата непријатељу. На сваку пукотину моралну улази непријатељ. Свака морална слабост додаје снази непријатеља.

Хоћемо ли имати и даље мир – то од нас зависи. Рат или мир – то је условна дилема. Рат је стострук бич којим се народи кажњавају за њихова тешка сагрешења. Да бисмо избегли спољашњи рат, морамо водити унутрашњи: са својим гресима и моралним слабостима. Када међутим, добро изборимо тај унутрашњи рат, онда нас никакав спољашњи не може уплашити, а камо ли уништити.

Стога Жичка епархија у ово време проповеда покајање за грехе и народну поправку као једини лек од свих, и оних највећих зала.

Данашњи европски рат је за једне пакао, за друге чистилиште, за треће рај...

Православни Словени данас су поштеђени од рата; један широк и многољудан појас од Јадрана до Тихог Океана. Ја не знам планове Божије, али држим да Божји Промисао хоће преко православних Словена да каже свету спасоносну реч, да донесе спасоносну утеху и спасоносни лек: зато их држи по страни од рата. Та спасоносна реч може бити само она која се оваплотила у Сину Божјем и која је записана у Јеванђељу.

 

– Беседа владике жичког Николаја у Љубостињи -

Политика, 1940, бр. 11489

 

Браћа Бајић - Прошетала царица Милица

 Река - Цар Лазар и Царица Милица

 

[ Непозната историја Срба... ] 27 Јун, 2016 18:34
 
Децивилизатор - Батаљон 1300 каплара
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 23 Мај, 2016 20:17

Дочек моштију Светог Николаја у град Бари

 

22. мај. Слави се Пренос моштију Светог Николаја. Слава је централног храма у нашем граду и уједно и градска слава. Литургију служи владика сремски Василије.

У истом дану одвија се још један догађај: сахрана наше доскорашње комшинице, а која се упокојила шест недеља по кончини њеног супруга.

На литургији је највише деце, а испред мене су мајка и син, мени непознати. Дечак је нешто немиран, док је мајка сасвим смирена, без икакве грубости па ни гримасе. Дечак је старости између четири и пет година. Најзад му полази за руком да изведе мајку напоље.

У међувремену посматрам другу децу како се шетају по храму са укљученим мобилним и родитеље те деце. Размишљам: колико наша деца добијају у свом дому од православног васпитања? Колико су им родитељски поступци пример понашања и у дому и у храму?

Не осуђујем. Само размишљам о нама, о себи.

На крају службе, а пре поласка литије кроз град, владика држи беседу. Подсећа нас да је Италија некада била сва православна, а да је због увођења новотарија отпала од вере. Такође се молитвено сећа своје браће архијереја и патријарха Иринеја сабраних на Сабору и помиње их у добру.

Приметила сам и да се мајка са немирним дечаком вратила. Нешто је имао у рукама и сад је био мало мирнији.

Кад се, након литије, вратисмо у храм, и кад су пресечени славски колачи и подељени новоизабраним кумовима за идућу годину, поново примећујем исту мајку са дечаком. Она је и даље смирена, али дечак је вуче за руку и виче: "Кући! Кући! Кући!".

И пођосмо: неки кући, неки на славље. Нама је градска слава и слава храма уједно и слава фирме, тако да ми, узевши благослов, кренусмо кући.

И баш на мостићу, негде на половини пута, још једном срећемо исту мајку са немирним дечаком како посматрају жабе у поточићу.

Две приче

или

Зашто нам Хрвати штампају ђачке књиге а сад ће нам уџбенике писати Немци?

Док пролазимо поред њих, говорим куму како бих им се радо прикључила. У том ме он пита:

- Знаш ли ко је та жена?

- Не знам - одговорих.

- Знаш ли ону кућу са продавницом крај које пролазимо кад идемо у наш храм?

- Да...?

- То је прва жена тог газде (Србина), иначе католкиња, и ово им је син. Иако су се развели, она сина редовно доводи у православни храм и редовно се дете причешћује. Отац о сину не брине.

Очи ми засузише. Слава Господу, дивног примера мајке, нимало сличне породици која је примила децу Румуна. (Подсећам и на случај наше српске мајке, која је била приморана да се одвоји од свог детета, а наше су га службе, уместо православној породици - како је мајка тражила - дали Јеховиним сведоцима. Није ми познато како је спор завршио.)

Стижемо кући, палимо свећу, кандило, кадимо дом, те молитвено благодаримо и славимо Бога и Светог Николаја и служимо славску трпезу. А у неко доба стиже ми и кума, која је била на сахрани. Још није ни села, а исповеда ми се:

- Већ ми је дошло преко главе прича о Чешкој, Шведској и Немачкој!

- Што? - упитах.

И крену кума да прича.

Наше упокојене комшије, обоје Срби, нису били крштени. Комшијина мајка је примала у своје време борачку пензију, па је било профитабилније да буду комунисти већ да се крсте. А како он, тако и цела породица, нажалост. Наравно, по кончини, ниједно од њих није могао да опоје ни православни, ни католички свештеник. Али нашао се који хоће! Русински, то јест - гркокатолички; онај који није ни тамо - ни овамо! А да би их опојао, тражио је да му се донесе освештане воде из православног храма!?

Али пре тога десило се још нешто. На сахрани је била и родбина упокојене доле из Србије, и сви они или су по иностранству, или имају неког свог преко. Тамо преко, свеједно да ли су у мешовитом браку или не, они се не крштавају. Шта ће Србима крштење? Али су им зато уста пуна прича о Арапима, Турцима, муслиманима, који, гле чуда, не само да брину о својим коренима, већ се отварају ресторани са њиховом традиционалном кухињом, радње са њиховом традиционалном одећом, да се чак и Долче и Кабана окрећу тој врсти моде (као и традиционалној руској и украјинској, што само показује да људи препознају токове времена и трендове, за разлику од других). Дакле, они немају намеру да изгубе свој идентитет, напротив. Међу мигрантима је највећи број младих, што само по себи показује да им је намера да освајају простор, управо као што се дешава у Македонији, Црној Гори, на Косову. (Како каже професор А. Ђикић са Приштинског факултета, у јучерашњој анкети могао се чути одговор Албанца који каже да је Албанија све до Бање Ковиљаче и Краљева и једног дела Грчке.)

Али, за разлику од њих, ево како размишљају наши Срби: да се не треба крштавати! Једна од ћерки се ипак усудила да упише веронауку у Шведској, коју је похађала две године. Није јој никако улазило у главу да ли су Адам и Ева били брат и сестра у браку!?!

Али је можда највеће туга та што ћерка упокојене, која живи у Шведској, није нашла за сходно да дође, или чак посети, ни оца ни мајку, иако је знала да су на самрти. Она је, још за време грађанског рата, изабрала себи за мужа Хрвата. Није то спорно, па ни то што су обоје отишли у Шведску да живе, управо да им љубав не би растурио рат. Нису хтели да се ставе, наводно, ни на једну страну. Али, кад им деца добише унучиће тамо преко, итекако су изабрали страну: тако се из комунизма, пацифизма, преко материјализма лако дође до католицизма. И у миру изгибоше Срби!

А кад поче да поје гркокатолички свештеник на сахрани некрштене жене сви почеше ко по команди да се крсте! Екуменизам на делу!

Е сад беседа владике Василија постаје смисленија, као и то зашто нам сада говоре да је Краљевић Марко био пијаница, да песма "Остајте овде" не иде уз маркетиншке дипломе, а о помену "Крваве бајке" више не може бити ни речи! Јер за све друге свргнуте лидере окупатор није био пријатељ, нити је коме пало на памет да то помиње у медијима; то се само код нас може чути!

Истина је, Свети Владико Николаје, Турци долазе да нас уче Српству!

Време је и да Србија добије своју државу, како јој деца не би била муве без главе по свету!

 

За блог и причољупце забележила причалица.

 

[ Непозната историја Срба... ] 10 Мај, 2016 01:37

Дан победе над фашизмом пао је на Празник Светог Георгија Победоносца када је, по календару, празнован и Васкрс!

 

 

 

Бомбардовање Србије на Васкрс