[ Непозната историја Срба... ] 24 Октобар, 2014 18:27
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 23 Октобар, 2014 17:51
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 22 Октобар, 2014 22:04
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 09 Октобар, 2014 16:56

 

 

- Живојине Лазићу, коси митраљезом по ширини! Чујеш ли ме? Гађај лево и десно, не само по дубини! Усред паклене буке, изазване грмљавином топова, ова заповест потпоручника Свете Милосављевића не стиже до митраљесца Дринске дивизије Живојина Лазића.

Младом потпоручнику, изложеном убитачној ватри, не преостаје ништа друго него да претрчи до његовог рова и да му на уво каже да извиђачи јављају да Швабе надиру у широком појасу и да митраљез усмери ка нападним линијама лево и десно. Неколико дана касније и до Лазића ће допрети коминике Врховне команде да на територији Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених.

Тако се бранила отаџбина.

Слика друга

Четири године касније Живојин Лазић стоји пред својом кућом. О томе из његових записа и његове приче: „Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим... Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“ „Војник“, кажем, „отвори...“ Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата. Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате!“ Пољубих мајку у руку и образ. Пољубих и остале. Знам: двадесет трећи је октобар. Из овог дома сам отишао пре више од четири године. А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје.

Слика трећа

„А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, Живојин Лазић из Санковића, код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају непријатељске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе, одржа мали говор: „Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина!“

Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на непријатеље који нас чекају на чукама. До мене је мој ратни друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон...

Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само је мисао: Соколац. Одатле, рекли су нам, види се отаџбина. Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду!“ Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи. Тек увече избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јеђевице, стави два прста у уста и звизну, а потом изговори само три речи: ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!

„Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар“.

Тако су српски војници ослобађали своју отаџбину четворогодишњег ропства.

Слика четврта

Можда се Непоменик, чије су име и дело били заштићени законом, још није био ни охладио у гробу, а на сцену су ступили стари српски ратници. Народно позориште у Београду увелико је припремало извођење документаре драме СОЛУНЦИ ГОВОРЕ у режији срчане Грузинке Цисане Мурусидзе. Премијера је заказана за 30. децембар 1981, а реприза за Бадњи дан следеће године.

Аутор се побринуо да на премијеру дођу они о којима драма говори. Тако су прва места у невеликој сали заузели носиоци Карађорђеве звезде с мачевима, некадашњи ђаци-каплари, резервни официри, пилоти, прослављени митраљесци... Из Цриквенице је дошао Хрват Лујо Ловрић, витез Карађорђеве звезде и руских ордена Светог Ђорђа и Свете Ане, у истој равни с највишим румунским орденом Светог Михаила Витеза и чехословачким орденом Белог лава са мачевима. Представу није могао да види - ослепео је у једној борби као добровољац на српској страни. У његовој пратњи био је добровољац Ђорђе Беатовић, чију су мајку Госпаву аустроугарски војници јавно обесили на малом тргу у Братунцу јер је била повереник Српске народне одбране.

У једном узбудљивом тренутку публика је устала да би поздравила Милана Гвозденовића, горостаса из Жиче, који је на поноситим грудима носио Карађорђеву звезду са мачевима, и пилота са Солунског фронта Саву Микића, чија су плећа била повијена под теретом година и одликовања на грудима - било их је више од тридесет. Аплаузом, праћеним сузама, поздрављени су некадашњи ђаци-каплари, сада седе главе, научници, професори, официри: Тадија Пејовић, Живојин Товаровић, Иван Ивановић и Милорад Јевтић. Из оног бесмртног Батаљона 1.300 ђака-каплара у то време била су у животу само седморица: тројица због болести нису могла да дођу на представу.

Били су у дворани Алекса Петровић, мученик на албанској голготи и јунак са Солунског фронта, почасни грађанин Париза, кога је генерал Де Гол одликовао Орденом француске Легије части, и у то време најстарији писац Младен Ђуричић, бивши капетан брода којим је превозио заробљеног немачког фелдмаршала Мекензена, чији су топови разарали српску престоницу. Међу првима је стигао Живојин Лазић. Био је у сељачком копорану и опанцима, са шајкачом и шареном торбицом о рамену, са обавезном војничком чутурицом и низом одликовања на грудима.

На почетку представе, праћене Мокрањчевом Литургијом, у уводном делу, у коме углавном млади драмски уметници изговарају имена ратника чије ликове тумаче, Лазић је скочио са столице и у једном тренутку рекао: Ја, Живојин Лазић, село Санковић, општина Мионица, митраљезац Дринске дивизије, одазивам се позиву...

А кад је представа завршена, стари ратници су похитали да пољубе заставу под којом су извојевали велике победе.

Милић од Мачве и београдски адвокат Александар Спасић узвикнули су у исти мах: Живела српска војска! Живео краљ!

Непоменик је био мртав - није могао да чује коме припада слава.

Слика пета

На неку годишњицу смрти Непоменика телевизијска камера прати старца како се провлачи кроз шљивике и преко ливада, лако савлађује узбрдице, гази преко планинских висова, пролази кроз насеља. Жилав је и упоран старац, гази напред, али се још увек не види куда је наумио. По одећи и опанцима, по војничкој чутурици и шареној торбици личи на Живојина Лазића.

Збиља, куда се то запутио митраљезац Дринске дивизије?

Кратак је филм и телевизија неће да нас држи у недоумици. Јесте Живојин Лазић и јесте пред гробом Непоменика на коме нема ни крста ни петокраке. Живојин Лазић вади из своје торбице велику, румену јабуку, ставља на мермерну плочу Непоменика и нешто шапуће. Телевизија не бележи његов шапат.

Остала је загонетка: шта се то догодило старом ратнику Живојину Лазићу?

Слика шеста

Зејтинлик, Српско војничко гробље у Солуну: Живојин Лазић стоји пред једним надгробним крстом и рони сузе. Прате га радознали погледи ратника, али пратимо Рајко Ђурђевић и ја. Рајко је у то време био репортер листа „Дуга“, публициста, драмски писац и аутор потресних записа о солунским ратницима. Носио је мали репортерски магнетофон. Ту је забележена исповест Живојина Лазића:

- Не знате ви, ђецо, шта се у мојој кући дешавало и како сам уцењен. Бануше, пред сумрак двојица непознатих људи - испод мантила вире им пиштољи.

- Одлучено је, Живојине, да један твој син буде - мртав! Ти изабери: хоћеш ли да убијемо овог заменика шефа железничке станице у Београду или овог који ради у Новом Саду?

- Мислио сам да ће ме смрт покосити. Кумим и молим: „Немојте, децо, тако вам Бога, збијати шалу са мном, видите, ваљда, да сам стар и болестан.“ Они ни да чују: „Тако је“, кажу, „одлучено на важном месту.“ Дрхтим од страха за своју децу... Један се, као смилова, па ће ми рећи: „Има само један излаз: види ову јабуку, треба да је однесеш на гроб“ - рекоше они на чији гроб. „Ми ћемо те возити аутомобилом, а повремено снимати као да идеш пешице.“ Уцена је била страшна. Пристао сам како бих сачувао једног од својих добрих синова. Возили су ме, а често извлачили из кола и снимали како пешачим. Да су мене уценили не бих пристао - ма, знао сам за његову регименту и злочине које је она починила у Мачви и Подрињу...

А за оно шапутање на гробу, које телевизија није снимила, овако је рекао: „Задужио си нас, ни наши праунуци неће моћи да врате твоје дугове, а Србија неће моћи да се опорави на за 100 година.“

Дуго је потрајала ова исповест Живојина Лазића, али је ово довољно за историју бешчашћа.

Слика седма

Множили су се у то доба уцењивачи, лажови, преваранти, утркивали се у удворништву писци, новинари, песници. Полтронерија је цветала, сценаристи су чекали повод да неко ускочи у тај замишљени сценарио. Ипак, надмашио их је један новинар коме се пружила згодна прилика да запањи јавност.

Прилику су му пружили ђаци-каплари. Одлучили су да угасе своје удружење, мало их је остало, сви су изнемогли... Некад их је било хиљаду и триста - само у Колубарској бици изгинуло их је више од четири стотине. Гинули су и на другим бојним пољима, умирали на Крфу и Виду... Дали су отаџбини све, од отаџбине ништа не узеше. Састали су се, последњи пут, у партеру хотела „Славија“: уништили печат удружења, угасили благајну, у којој није било ни динара, изљубили се братски, свесни да се више неће видети. И све би на томе остало да се није појавио новинар и изразио жељу директора новинске куће да у њихову част приреди скромну свечаност...

Пристали су. Чак су се и обрадовали. Неко се, најзад, и њих сетио!

Али, уместо у новинску кућу, на пријем, новинар их је одвео у „кућу цвећа“, на гроб Непоменика. Наслов је био унапред написан: КАПЛАРИ СЕ ПОКЛОНИЛИ МАРШАЛУ. Већ је следећег дана освануо у новинама.

Био је то последњи „пуцањ“ у ђаке-капларе, у јунаке са Цера, Колубаре, са Солунског фронта и Кајмакчалана... Ова превара убрзала је њихову смрт. Лако је данас наћи и ту новину и тај наслов, али чему потрага? Ово је запис о времену у коме смо живели и људима које смо познавали.

Не треба трагати ни за песником који је, обраћајући се Непоменику, овако певао:

Ти си нам био бог, коме ћемо се сада клањати,

Ти си нам био Сунце, шта ће нас сада грејати,

Ти си нам био ваздух, шта ћемо сада удисати,

Ти си нам био вода, шта ћемо сада пити?

Знам да сада песника греје исто Сунце, удише исти ваздух, пије исту воду, а за „бога“ је изабрао вођу странке са демократском ознаком.

Можда је најбоље да завршим епитафом на споменику једног чачанског професора: „Јавор стоји, и Голија стоји, а од људи - како који!“

 

Антоније Ђурић

Преузето

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 29 Септембар, 2014 09:48

 

 

Сети се, Србине, увреда које си ти нанео делима и језиком - нарочито необузданим језиком - браћи својој и заборави њихове увреде према теби. Само тако добићеш похвалу од твог страдалног народа и благослов Божији.

Сети се, Србине, да си познат бити јунаком и у миру, као и у рату, па заборави твоје јунаштво показано само у рату. У рату је човек јунак над човеком, а у миру над самим собом. Сети се кнеза Иве од Семберије и војводе Марка Миљанова. Српске гусле прославиле су и ратне и мирнодопске јунаке. Какав јад за гуслара кад буде певао о теби као ратнику, па му се усред песме покидају струне!

Сети се, Србине, славе и обазривости твога народа у прошлости давној и недавној, па заборави твоје заслуге и не очекуј награду од савременика. Садашњост је судија прошлости, а будућност садашњости. Само глумци очекују аплауз у току представе.

Сети се, Србине изгнаниче, твоје страдалне браће у Отаџбини, где су само две партије: безбожничка и антибезбожничка (овој другој припада сав твој крстоносни и многомилиони народ) па заборави десет нових партија у туђини, у које те увлаче људи без суза за народне болове и без слуха за пригушене вапаје народне: Не делите се, уједините се! Браћа сте!

 

Свети Владика Николај

 

 Развило се равно поље Прилепско

 

[ Непозната историја Срба... ] 21 Септембар, 2014 17:15

 

Словенима

 

Поздрав из душе, браћо родна,

 Словени, били откуд год,

 Без изузетка, поздрав од нас!

 Данас је славље за сав род!

 Русија бира кога зове

 На празник слоге, за тај сто!

 И, знајте, гости славе ове,

 Овде сте своји и на свом!

 

Ту сте чак више ви код куће

 Него где вам је кућни праг –

 Ту где је немогуће

 Дићи глас туђи и туђ флаг,

 Ту где за круну и поданство

 Један је језик, језик свих,

 Где не гледа се на Словенство

 Као на грешни сабор злих!

 

Свеједно што смо, по несрећи,

 Дуго расути којекуд -

 Народ смо један, такорећи,

 Све нас одњиха једна груд!

 Браћа смо родна, а, на крају,

 То и замера свет нам вас!

 Русију вама не праштају,

 Не опраштају ни њој вас!

 

Боје се они, њима смета

 Што породица наша зна

 Пред сваким лицем тога света

 Стати и рећи: „То сам ја!“

 Кроз дешавања свевремена

 Спрам трага њиног огавног,

 Самосазнање нас Словена

 Прст је којим их кара Бог!

 

Давно Европа, по Западу

 Ђубрењем сталним врта тог,

 Доби културу у свом саду -

 Право аршина двоструког:

 За њих – једнакост, закон и склад,

 За нас – клевета, хаос, кнут,

 Па како тада, тако је сад

 И тако биће сваки пут.

 

Све то што важи од вајкада

 Нити се троши нити ће,

 Све то над нама виси сада

 И све нас овде притишће;

 Прошлост се враћа сваког дана -

 Проклетство нашег основа,

 Бол незараслих, живих рана,

 Бол Беле Горе, Косова!

 

Али, на жалост и на бруку,

 Словенство живи неслогом,

 А Запад ако пружа руку

 Онда је пружи само том

 Ко креће увек и посвуда

 На своје, а у корист злог.

 Од нас — њихов је тек наш Јуда —

 Прихватају га као свог.

 

Несложно, једнородно племе,

 Кад ћеш, заиста, бити то?

 Хоће ли икад доћи време

 Препорода и зрења твог,

 Време праштања, сједињења,

 Кад ће раздору бити крај?

 Ми дан чекамо Провиђења -

 Стићи ће – душа слути, зна…

 

Баш то – у Бога вера јака -

 Надима вечно нашу груд,

 И поред силних губитака,

 Гледамо напред – знамо куд…

 Жив је Свевишњи, још не оде,

 И Његов суд, кад куцне час -

 Као Промисли реч слободе -

 За руски простор даће глас…

 

Фјодор Иванович Тјутчев

 (почетак маја 1867.)

Преузето

 

[ Непозната историја Срба... ] 19 Септембар, 2014 19:32
 
[ Непозната историја Срба... ] 16 Септембар, 2014 18:33

Стазом смрти и неописиве патње српски војници су напустили домовину у зиму 1915. године. На топлоти грчког и афричког сунца живот се вратио у измучена тела, руке су довољно ојачале да подигну пушку, да замахну бајонетом. Нахрањени и обучени, поново су се нашли на фронту, жељни битке, жељни домовине.

У септембру 1916. пред српским војницима је стајао огроман изазов. Огроман као планина. И то не било која, већ 2,525 метара висока планина Ниџа, на граници Грчке и окупиране Србије. Српски ровови су били укопани неколико стотина метара испод врха, заклоњени сенком планине, са сталним погледом на претеће цеви бугарских топова. На планинском врху се уздизао „Борисов град“, утврђење сачињено од непрегледних редова ровова, митраљеских гнезда и скривених хаубица. Бугари су га назвали по свом цару, јер су сматрали да је неосвојив. За Србе, погледа стално упртог у небо, страшни планински врх Кајмакчалан био је „Капија слободе“. На тим стенама је почињала Србија, на тим падинама окићеним бодљикавом жицом био је праг домовине.

 

Остаци бугарског утврђења још увек се могу видети на планинском врху

Врховна команда је наредила јуриш 12. септембра. Осамнаест дугих дана Кајмакчалан није био део овог света, његови високи врхови спустили су се у срце пакла. Небројено пута српски војници су јуришали, телима пунили ровове, голим рукама кидали бодљикаву жицу и остајали да висе разапети на њој, покошени митраљеским рафалом. Војници су причали да је на врху владао толики хаос да се тешко разазнавало ко се са ким бије. Зато су скидали бајонете са пушака, узимали их у голу руку, а другом би држали шлем на глави, јер је он био све што их је разликовало од бугарских војника.

 

Осматрачница српске Врховне команде са Кајмакчалана је после рата растављана и воловским колима пренесена у парк испред Народне скупштине где је поново састављена да буде место сећања и поноса. Овде и данас стоји, иако мало ко за то зна

Коначно, 30. септембра ветар је отерао маглу са планиског врха. Био је нижи за четири метара, разнесен гранатама српске артиљерије. Утврђење је било у рушевинама. На центру се вијорила српска застава. Околни врхови су још били поседнути Бугарима, који су гађали српске положаје, надајући се да ће поново преотети врх. Узалуд. Није било те земаљске војске која је са тог хладног камена могла отерати српске војнике. Сељаци из далеке Шумадије, са обала Дрине, са златних равница крај Скопља… сви су у сузама љубили земљу када би се коначно успентрали на врх. Одатле није било назад, само напред, ка својој кући, женама, деци...

 

У борбама на Кајмакчалану пао је и чувени војвода Вук, херој српске борбе за слободу. Домовина му се одужила спомеником у парку на Топличином венцу у Београду

У наредним данима читава планина је пала у српске руке. Бугари су бежали у хаосу, остављајући за собом артиљерију, намирнице, празне ровове. Пао је и Битољ, први ослобођени град у Србији. Прва стопа земље била је слободна. Тела мртвих војника су покупљена и смештена у костурници на врху планине. Тамо где им је и место. На Капији слободе коју су својим животом отворили.

После рата на Кајмакчалану је подигнута мала капела и спомен обележје српским херојима. У капели је смештен ћуп у који је положено срце Арчибалда Рајса (Archibald Reiss). Швајцарац је заволео Србе као сопствени народ, дивио се херојима Кајмакчалана са којима је делио добро и зло и оставио у аманет да му срце заувек лежи са њима. Жеља му није испуњена, јер су током Другог светског рата Бугари срце украли, однели га и бацили незнано где.

 

У малој капели и даље се налази ћуп у коме је лежало срце Арчибалда Рајса

Спомен обележје данас је оштећено, руинирано. Са капеле је украдено Пупиново звоно, дар великог научника Михајла Пупина. Иста она трава која прекрива још увек нерашчишћене остатке топова, шлемове и зарђале бајонете осваја и ово место сећања. Српске војнике полако сви заборављају, чак и они који никад не би смели, њихови рођени потомци, њихова Србија за коју су дали живот. Али, чак и ако се то деси, ако ове хероје сви забораве, један споменик ће памтити и заувек стајати. Горди и високи Кајмакчалан, Капија српске слободе.

 

Спомен обележје на Капији српске слободе данас је запуштено, руинирано, заборављено

 

Преузето

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 26 Август, 2014 15:32

Родољубива песма коју су певали српски војници у повратку из Балканских ратова… У част и славу свих оних, најбољих, којих више нема, који су положили свој живот на олтар отаџбине, које је одвео бој и који се више никада неће вратити својим најмилијима а живеће вечно. (Преузето са сајта: Српска историја)

 

***

Славни повратак српске војске из Балканских ратова 1913. у Београд

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 07 Јул, 2014 17:43

Церска битка 

 

ВУК

 

И видјех заставу праотаца изгажену

у блату,

раздерану и заливену

крвљу народа мог.

 

И видјех душмане како се веселе

и многе из народа мог,

нико да устане,

нико да подигне заставу народа мог.

 

И бол ме изједе и срам ме обузе,

неподношљив срам,

плач предака и ридање с неба

крвљу народа мог.

 

И кад видјех да сваки јунак оклијева,

Ја, најнезнатнији у у роду свом,

у страху Божијем

подигох заставу народа мог...

Мог... Мог...

 

Срђан Мркаја

 

* * *

 

Иако неретко неписмен, тек изнад границе сиромаштва, до светског рата кретања углавном ограниченог на околину свога села, српски војник, сељак, себе доживљава искључиво као слободног човека. Не ратује за колоније, европску и светску доминацију, мореузе или продор на Исток; патње и жртве подноси искључиво бранећи своју породицу, село, земљу – своје право на равноправност са свима осталим. Зато и побеђује онако гарав, у нагорелом шињелу и распаднутим ципелама

 

Ко је херој 1914.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 20 Мај, 2014 00:56

 

 

Ово је само кратка прича о јабуци и сиромашном војнику на умору. Није написана за какву читанку, већ за оне који толико хитају да омладини испричају да је отаџбина само један „старински појам“, за оне који се толико труде да нам одузму наша најтоплија, најбоља, најплеменитија осећања.

Причу је моме другу, капетану Холстаду и мени испричао уредник „Политике“ док смо једног дана седели и ручали, разговарајући о рату. Он је као резервни официр учествовао у оба похода, и у Турском и у Бугарском рату, био двапут рањен пред Андријанопољом и једанпут у последњем рату. Управо смо стигли до слаткиша, пред нама је стајала чинија са јабукама и поморанџама. Прво је узео поморанџу, а онда је изненада вратио натраг и уместо ње узео јабуку и рекао:

- Сада ћете чути нешто најлепше што сам доживео током целог рата.

Видео сам много примера највеће пожртвованости и оданости, самоодрицања и храбрости, али ипак ништа није оставило тако јак утисак на мене као оно што сам доживео када сам последњи пут лежао рањен у великој болници овде у Београду.

То је било после битке на Брегалници и ја сам био најзад смештен у кревет у Војној болници. Једнога дана стигао је возом из Солуна транспорт од 250 нових рањеника; били су то они несрећни другови који су прешли Албанију, који су прошли кроз ужасне муке прво током марша борећи се против грозних Албанаца, а касније се у Дури и Алексији борећи против болештина. Рањеници и болесници, који су уз много труда смештени на пароброд и после бурног и дугог путовања пребачени у Солун, стигли су најзад возом у Београд, опет после дугог пута. Неколицина их је умрла успут, а још више их је било на ивици смрти. У кревет покрај мог смештен је један прилично млад војник; био је скоро готов. Лице му је имало боју посивеле земље и био је толико слаб да су лекари одлучили да га више не муче прегледима. Једино се још ваљало побринути да му последњи часови протекну што лакше. Ту је управо било присутно неколико енглеских и немачких лекара, а као тумач их је пратила супруга примаријуса, госпођа Зондермајер. Нека млада медицинска сестра је стајала одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и наранџама. Приближила се рањенику и пружила му једну поморанџу, али он је одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка њој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепу црвену и жуту, какве су иначе дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе. „О, то је српска јабука, српска! Да, српска је“, говорио је једва чујно. На уснама му се појавио осмех, његове очи су потражиле сестрине као да јој из дубине своје душе шаље речи захвалности. „Хвала, хвала!“

Енглески и немачки лекари упиташе госпођу Зондермајер шта то војник каже. Али она више није могла да одговори. Она, која је месецима свакодневно ходала између рањеника, која је видела тако много дирљиве оданости и пожртвованости, била је сувише узбуђена. Сузе су јој цуриле низ образе и на крају је промуцала:

- Он само каже да је то српска јабука.

Лекари се погледаше међусобно, дубоким наклоном поздравише ту Српкињу и отидоше.

Два дана касније рањеник је умро. У шакама је стезао јабуку а умро је са осмехом на лицу.

Дан касније сам разговарао са госпођом Зондермајер и поменух јој „војника и српску јабуку“. Она онда рече: „Нико ме није видео да плачем за време рата, ни када су моја два сина отишла; ни када смо сазнали да су ескадрон, у коме је служио млађи син, вероватно опколили Бугари и сасекли до последњег човека, нисам имала право да заплачем, али тада нисам могла ништа друго. Дубока љубав нашега народа према Отаџбини казује ми да је то добар и здрав народ и да идемо у сусрет безбедној и великој будућности. Плакала сам од радости и захвалности.“

 

Хенрик А. Ангел

 

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова. Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима. Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним „зверствима“ која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве.“

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу: „Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“. А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник: „У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“. По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: „Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче.“

 

Преузето са: Српска историја

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 16 Април, 2014 20:41

Прича о Србину, комунистичком убици, ликвидираном у Јасеновцу, од стране оних с којима је рушио Краљевину СХС…

uu

Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка.

На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека с брадом и дугом косом нису обраћали пажњу, мислећи да је луталица, један од самотњака какви су се у то време могли срести на локалним друмовима и по варошицама тог дела Краљевине Југославије.

Један од младића, несумњиво с највећим ауторитетом у групи, говорио је о фашизму, Хитлеру, Европи која ћути, величајући Совјетски Савез, Црвену армију, Лењина. „Комунизам ће доћи и овде, велика идеја равноправности заживела је на најбољи начин у Русији а ми је морамо дочекати спремни“, наглашавао је, подижући десну руку високо, праћен ужареним погледима другова. Онај човек је само једанпут погледао према четворици младића, онда је оборио поглед и неколико пута се једва приметно осмехнуо. Испред себе је имао флашу с мало црног вина на дну и пепељару пуну опушака.

Топуско је већ било прекривено мраком кад су идеолошки запаљени младићи, пуни заноса и снаге какву само младост носи са собом, изашли у топлу летњу ноћ. Газда кафане, Мирко С. пришао је човеку с дугом косом и наплатио попијено вино. Овај се подигао, повукао још неколико димова, угасио цигарету и лаганим кораком, ногу пред ногу, напустио кафану.

Гола историја…

Двојица од оне четворице постаће кроз неколико година народни хероји, легендарни партизани, вође устанка против фашизма, проносиоци идеологије пристигле на Банију са руских пространстава тамо где је кукуруз – веровали су и причали другима – виши од кровова кућа, парадајз крупнији од бундеве, а топови Црвене армије такви да из Москве могу да гађају Берлин. Само што Стаљин неће. Чека да Хитлер нападне Совјетски Савез па да му очита лекцију. Говорили су слуђеном и престрашеном народу Баније и Кордуна да је Краљевина Југославија на издисају, да пропада на опште задовољство свих, те да ће се убрзо родити држава с владавином народа у којој ће сви живети богато, у једнакости, без терора и доминације једних над другима. Баш као што је у својим говорима и књигама најављивао Лењин а у живот, говорили су, претварао друг Стаљин.

Цена заблуде: Српске кости за туђе

идеологије, за државу са кољачима Срба


Будући партизани, четворица младића, оне топле вечери у кафани Мирка С. нису могли ни да наслуте да је ту до њих, само неколико метара удаљен, седео човек који је лично познавао Стаљина, Троцког, цео Политбиро КПСС, који је комунизам стварао, ширио га по свету и дочекао да види како та велика, омамљујућа, слаткаста идеја порађа монструма који убија своју децу. Био је то један од најоданијих агената тајне службе Совјетског Савеза, дипломац социологије из Швајцарске, неумољиви партијски ликвидатор који је широм Европе побио више „непријатеља револуције“ него што ће их она два народна хероја икада видети. Човек чији је живот гола историја Балкана и Европе првих деценија 20 века, особа која је из личног искуства могла да прича о Сарајевском атентату, Гаврилу Принципу, Грабежу, Гаћиновићу, Апису, Мустафи Голубићу, Солунском процесу…

Две године раније, у касну јесен 1939. године, на врата куће Теше Ркмана, у селу Перна, недалеко од Топуског, покуцао је човек средње висине, у похабаном оделу, са шеширом на глави. Отворила је старија жена, човек је скинуо шешир и ћутао а кад је старица изговорила: “Добар вам дан, кога тражите?”, он је узвратио: “Ујна, зар ме не познајеш?”. Старица је најпре немо гледала а онда склопила руке и готово зајецала: “Пајо, ти си.”

Испред врата куће свог ујака, у кордунашкој забити, далеко од светлости Париза, широких булевара Москве, бечког Пратера, луксузних вила на обалама Циришког језера и других места на којима је живео, стајао је један од најтраженијих комуниста Европе, лутајући метак Коминтерне, човек од чијег имена је хватала језа. Тог суморног јесењег дана у завичај, тамо одакле је отишао пре 28 година, вратио се Павле Бастајић.

Данас то име плени пажњу само историчара, истраживача комунистичког покрета Европе и Балкана, хроничара КП Југославије. Комунистичка идеја доживела је у пракси потпуни слом, нема више Совјетског савеза, Коминтерне, Југославије, одавно су скинуте табле са именима улица датим по легендарним идеолозима комунизма, револуционарима, народним херојима, неретко по онима којима су руке биле крваве до рамена, масовним убицама често сопственог народа.

 

 

petokraka

 

Павле Бастајић је у Перни затворио животни круг, на начин који не би боље осмислио ни романописац. Рођен је 1890. године. У најранијој младости одлази да учи веронауку у Сремске Карловце али његов дух је био за све друго само не за смиреност и молитву. Од Србина постаје антисрбин, руши све националне митове и традицију на којој је одрастао, тумара између националног херојства, предака и југословенства, интернационализма; од потребе да буде слободан до неконтролисаног нагона за рушењем система и државе, за убијањем свакога ко је издао идеју Октобарску револуцију. Он који је комунизам ширио, за њега убијао и лежао по апсанама, на крају је потпуно сломљен и разочаран у право у тај комунизам – а видео га је изнутра, у Москви, широм Совјетског Савеза – дошао у Перну, празних џепова, потрошеног живота, без циљева, празан у души, срцу, разочаран у све.

Етикета

Сретали су га како лута са погледом упереним у ништа, нем, без жеље да разговара са људима. Преживљавао је од оно мало сиротиње из ујакове куће и помоћи пријатеља из Београда. Најпознатији међу њима био је Владислав Рибникар, оснивач и први човек “Политике”. Павле је у Перни у потпуно другом свету, непрепознатљив физички и психички. Дружи се углавном са Савом Димићем, свештеником из Сјеничака, расправљају о духовним и религијским питањима, политике се клони као ђаво тамјана. Комунистички активисти тог дела Хрватске бановине траже од партијског врха инструкције како да се понашају према Бастајићу. Тито им поручује да га оставе на миру, што ови тумаче на свој начин и лепе му етикету троцкисте, окрећући главу од њега кад год би га срели. Овоме је то апсолутно одговарало.

Усташку државу Бастајић дочекује на Кордуну. Седео је у воћару, 10. априла 1941. године, под тек процвалом трешњом, кад су му рекли да је у Загребу проглашена самостална хрватска држава. Није казао ни реч. Ту државу прогласили су исти они с којима је рушио Краљевину Југославију. Усташки покрет Анте ПАвелића и Комунистичка партија Југославије, између два светска рата, имали су потпуно идентичне циљеве: борбу против “српске хегемоније”, сваког облика српства, рушење Југославије и стварање суверених националних држава, од самосталне Словеније и Хрватске до велике албанске државе. Догађало му се оно о чему је сањао али та јава, као што у животу бива, попримала је друге облике. Језиве.


sporazumustasaikomunistlt2


Само два месеца касније усташка полиција долази у Перну и одводи Бастајића. Саслушавају га неколико дана и пуштају га кући. Остаће вечита тајна због чега Бастајић тада није побегао са Кордуна. Најмање је могуће да није могао да претпостави шта му се спрема. Да ли је хтео да плати цену које је био свестан више од икога? Тих дана усташе скупљају Србе по Кордуну и Банији, одводе их у Глину и тамо чине један од најтсрашнијих злочина у историји човечанства, по начину убијања и месту где се злочин одиграо. Да, у питању је покољ у Глинској цркви.

Бастајић, све време испоснички миран, живи у Перни. Усташе га поново хапсе и доводе у Загреб. Затворен је једно време с младим комунистичким активистима и хаесесовцима, који су дизали глас против фашизма. Они су касније говорили о чудном човеку са дугом косом и брадом, који је подсећао на православног свештеника.

Jasenovac kapijeНе зна се како је скончао Павле Бастајић. По једној верзији убијен је на путу за Јасеновац, а по другој ликвидиран је језиво у самом логору. Није имао деце а потомке његових блиских рођака по други пут успостављена независна Хрватска разбацала је широм света. Нема их једино тамо где је Павле веровао да се рађа сунце и где је доживео највеће животно разочарење – у Москви. У Перни данас живи око стотињак Срба.

 

Аутор: Ратко Дмитровић, Печат

 

Извор

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 30 Март, 2014 12:59
Тек синоћ сам чуо вест да се 11. марта, после тешке болести, прерано упокојио доктор Дејвид Јегли (David A. Yeagley). Чукунунук Лошег Орла, поглавице племена Команчи, др. Јегли је био књижевник, сликар, композитор, и коментатор. Притом се није бавио само судбином америчких Индијанаца, већ и многим другим темама, па и неправдом учињеном Србима.

Као успомену на др. Јеглија, преносим овде његов последњи есеј о Србима, написан у новембру прошле године. Жао ми је што није дочекао одговор на питање из последњег пасуса.

Србија, поука за данашњи свет
Дејвид Јегли, 7. новембра 2013. (извор)

До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка (international robbery) једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају?


Срби на северу свог Косова успротивили су се изборима муслиманске албанске владе (Albanian Muslim government elections) у узурпираној покрајини.

Много је текстова о Србији (numerous articles on Serbia) овде написано, о иронијама и агонији, о срамоти владе САД под председником Билом Клинтоном (President Bill Clinton) и његовим НАТО командантом Веслијем Кларком (Gen. Wesley Clark), па онда после под председником Бушом (President Bush) и сада Обамом (Obama administration).

Суштина су криминал (crime), хероин (heroin), и албански муслимани (Albanian Muslims). Тако је Косово постало „независна“ држава, хероинска мека (a heroin haven) за светску поквареност (world corruption), за шта су награђене такве славне вође као бивши фински председник Марти Ахтисари. Медији никада нису споменули ову подлогу зла. „Етнички Албанци“ који су се масовно доселили на српско Косово представљени су као - жртве! А они који су им помогли као хероји достојни само похвала, без обзира на истину.

Срби су проглашени за варваре, иако су били само бели хришћански националисти и родољуби, који су штитили и бранили своје. Либерални Запад није хтео ни да чује.

Али има још српских родољуба, чак и на северу Косова, неких 40-50 хиљада. Одбили су да гласају за интеграцију у Косово и пореметили недавне изборе (disrupted the recent) у Митровици, на северу.

Дабоме, нови либерални режим у Београду се очајнички труди да Србију интегрише у Европску унију и захтева од свих Срба да признају независно Косово. Стога је нова влада Србије издала Србе, прогласила их за ултра-националисте (ultra-nationalists) уместо за родољубе, и оптужила их за несарадњу, тврдоглавост и томе слично, представљајући их остатку Србије као проблем. За то време, као одговор на родољубље, Косово планира нове изборе (plans another election).

Срби на Косову су представљени као неко ко мора да се интегрише у „нову државу“ Косово, коју су створиле хорде албанских имиграната отмицом српске земље. Замислите да вас „интегришу“ у нову државу на сопственој земљи, коју је од вас отео уједињени либерални Запад!

Ове српске родољубе назвао сам Последњим Мохиканцима (last of the Mohicans). Они су српски православни хришћани. Наспрам њих су муслимани, либерали и западна нарко-машинерија. Хришћански белци су забрањени, а муслиманска тиранија пожељна. Западне владе, укључујући и Америчку, тако желе.

Ова издаја Србије је међународна срамота. Да у њој кључну улогу имају Сједињене Државе само показује до које мере је влада САД постала покварена. Обостраначка издаја је у питању. Просто непојмљиво.

Масовно досељавање непријатељски расположених страних завојевача; међународна сарадња са освајачима, уносни послови и злочиначко подмићивање; потпуно лажна слика коју стварају либерални медији. То су елементи овог космичког злочина. То је поука из Србије за свет.

Чувајте се. Нико данас није безбедан. Нико. Силе интернационализма харају. Шта год ваша држава има што интернационалци желе, отеће вам то силом, принудом, чак и оружјем. Ни од чега не презају.

Можемо само да се молимо Богу за правду. Када родољубе надјача свет, како могу бранити своје? Када душмани имају више људи, оружја и новца од родољуба, да ли је све чему ови могу да се надају „резерват“, попут америчких Индијанаца? Да ли ће истинска част ту и скончати, у резервату?
 
Објавио
 
Двадесет четврти март, промена свести и наш пријатељ Весли Кларк
 
Украјинска криза: Вашингтон је изгубио највећег европског "партнера"
 
 
Свет припада људима који мисле својом главом.
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 24 Март, 2014 18:59
 
www.kosovoonline.cz
 
 
 
 
Зашто? - документарни филм о НАТО агресији 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 17 Март, 2014 21:34