[ Непозната историја Срба... ] 08 Април, 2013 19:50

 

 

 

 

Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно. Али не могу друкчије. Откако сте Ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе. Верујте ми да Вам кажем истину, а нисам ја сама која тако мисли и каже. То веле све жене које живе на овом малом острву. Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу. Крф је онакав какав је био и пре 1915. године. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла. Можете да ме сматрате за великог непријатеља Вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину. Дошли сте, показали сте шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне. Опет ћемо бити саме ипсилон друштву намрштених лица, усред разговора о новцу и опкољене до смрти овом страшном водом, јер даље не можемо - то кошта! Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави.

 

(Непозната гркиња)

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 04 Април, 2013 20:50

 

 

У оним таласима одушевљења који су захватили Србију пред бој са Турцима само је један песник био тужан – Милан Ракић. Војска га није хтела јер је имао неку физичку фалинку. Зар он да пропусти бојеве на Косову? Никада! Нашао је Војина Поповића – Војводу Вука и дословно рекао:

„Ако ме не примиш у твој комитски одред, мени живот више не треба!“

Када је војска била на Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића: „Силни оклопници, без мане и страха...“

Официр из комитског одреда трчи према команданту и рапортира: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр налази се у одреду!“ Милан Ракић од силног узбуђења не може ни да коракне. Зато се чује нова команда: „Одред три корака назад, осим војника Милана Ракића!“ Затим, још једна команда: „Три пута ура за песника Милана Ракића!“

Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе...

Ово су, Србине , били твоји преци. А где си ти?

 

Антоније Ђурић

 

 

 

 

 

КОСОВО III

 

Не може Агарен

и одступник

да брани твој род.

Нити ће паликућа од пожара да спасава.

Из ропства мисирског

неће те извести рука фараона.

Лажни избавитељ пречицом

води до новог ропства и Вавилона.

 

(1986)

Миодраг Павловић

 

[ Непозната историја Срба... ] 25 Март, 2013 18:57

Пјер Анри Бинел: Писмо од великог француског пријатеља

Срби, нисте сами!

 

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових сателита, злоупотребљеног дела јавног мњења! Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд, као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност. Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су, у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.

Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршке од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога: Хвала, команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис :проф. Бранко Васиљевић.

Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске, близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.

Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли. Данас је Француска, опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.

Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.

Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.

Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.

Нека је слава и дуговечност српском народу!

Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ

 

ПАР РЕЧИ О БИНЕЛУ

Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998. померено за март следеће године. Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада.

Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.

Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.

 

Извор

 

[ Непозната историја Срба... ] 14 Март, 2013 18:37

 

Ћеле-кула

 

 

 

СА ФРУЛОМ У ХАЈД-ПАРКУ

 

КАДА је као члан српске Мисије за придобијање савезника у Европи, јеромонах Николај стигао у Лондон, био је непознат у народу и у енглеским утицајним круговима. Додуше, добро је говорио енглески, и имао познаника и пријатеља у Оксфорду и Кембриџу, где је студирао философију.

- Размишљао сам данима - причао је касније - како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једанпут поред чувеног Хајд-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконих људи у парку. Узмем сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајд-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем гледа и поче да прилази.

Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да им говорим. По мојој одећи и црној мантији, мислили су да долазим из Азије или Африке. Ја објасних где је Србија и испричах кратку историју Срба. Онда сам говорио о давнашњим страдањима нашег народа. Сви су са пажњом слушали. Приђе ми на крају један свештеник англиканске цркве и упита да ли у мом календару могу наћи један слободан дан да говорим у његовој цркви. Ја нисам имао никакав календар и сви су ми дани били слободни.

Од тада, кренуо сам да проповедам по многобројним црквама Енглеске. Било је дана када сам говорио у неколико цркава. Мало помало, стигнем тако захваљујући архиепископу кентерберијском и у чувену катедралу светог Павла, у Лондону.

 

БЕСЕДА У КАТЕДРАЛИ

 

ЈЕДАН од најзначајнијих догађаја у раду наше мисије и др Николаја у Енглеској, био је прослава Видовдана 1916. године. Душа ове прославе био је Николај. То је био преломни тренутак када је цело енглеско јавно мњење стало на страну Србије. „Дан Косова“, како су га Енглези називали, имао је за циљ да име Србије разнесе по целој Енглеској и да покрене народ на дарежљивост у корист напаћених и измучених наших војника и народа.

Председник Одбора за прославу био је лорд архиепископ кентерберијски Рандал, лични пријатељ Николајев. По свим већим градовима продаван је „Видовдански цветак“, а у свим енглеским црквама прикупљан је прилог за Србију. Прикупљена је огромна сума новца.

У Лондону прослава је била најсвечанија. У највећој лондонској цркви, знаменитој катедрали Светог Павла, одржана је свечана литургија. Николај је одржао беседу на тему „Душа Србије“. Било је то први пут да један странац друге конфесије говори у овом храму. Беседа је импресионирала све присутне. Прилоге су давали и богати и сиромашни. Месецима после видовданске прославе стизали су обилати прилози, а целом акцијом руководила је племенита грофица Карингтон Вајлд.

Када је поглавар Англиканске цркве лорд Рандал, архиепископ кентерберијски, позвао Николаја да, на Видовдан, говори у катедрали светог Павла, пружена му је прилика да цео дан уочи Видовдана разгледа катедралу и да се упозна са њеном историјом и знаменитостима. Овај храм спада у ред светских архитектонских чуда. Цео дан, захваљујући љубазним домаћинима, Николај је разгледао раскошну цркву и дивио се њеној лепоти.

Сутрадан, на Видовдан, огромна црква била је пуна до последњег места. Био је присутан краљевски дом са краљем Ђорђем Петим, на челу, и сва угледна енглеска аристократија. У храм се могло ући само са специјалним позивницама и пропусницама. Са нестрпљењем се чекао Николајев говор.

Николај је изашао на предикаоницу (место за проповед) у најпростијој монашкој ризи. Цео један минут фиксирао је својим црним очима окупљени народ у храму. Када су се све очи, срца и мисли слиле у једно, почео је своју знамениту беседу „Душа Србије“.

„Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, понос Енглеске и хришћанства. Грађен је од најскупоценијих материјала доношених из разних крајева империје у којој сунце не залази. Гранит и мермер од кога је грађена испирали су таласи стотине мора и океана. Злато и драго камење којим је украшена донети су из најскупоценијих рудника Европе и древне Азије. Са правом се овај храм убраја у архитектонска чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога!“

Настао је тајац. Горди Енглези, гледали су збуњено у њега. Настао је жамор у виду подсмеха. Шта има лепше од овог храма? Шта овај човек прича? Која је то земља? - лебдела су питања у ваздуху.

Пауза је трајала неколико минута. Николај је широко махнуо руком. Настао је поново тајац. Онда је из џепа своје монашке мантије извадио фотографију и окренуо је народу. То је била фотографија Ћеле-куле на Чегру.

„Европо!“, наставио је гласом страшнијим од грмљавине, „ово је храм сазидан од лобања и костију мога народа, који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе. Када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак. И сваки Србин данас могао би дићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно.

Ми смо тупили нашим костима турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа, када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело корегирање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми, стрпљиви робови, клали смо се са непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена, дивље трње око питоме руже.

На данашњи дан српски кнез Лазар је 1389. године, са својом храбром војском стао на Косову пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану европске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Данас Србија од Европе очекује да јој помогне!“

 

Владика Николај Велимировић - духовник, мученик, мислилац и светац

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 31 Децембар, 2012 21:19

 

Лелић, мошти Светог Николаја (слика са нета)

 

 

 

КРАЉ Александар Карађорђевић, са краљицом Маријом, посетио је почетком лета 1925. године југ Македоније. Половином месеца јуна боравио је у Битољу и Охриду. После величанственог дочека у древном Охриду, краљ је са пратњом отишао у манастир светог Наума, на ручак који је он приредио.

На том путу, који је водио самом ивицом Охридског језера, падином планине Галичнице, пратио га је владика Николај, као надлежни епископ охридски и домаћин у манастиру. Краљ Александар је ушао у храм, целивао мошти светог Наума, и упознао се са историјатом ове светиње. После кратког предаха и освежења, кренули су у манастирску трпезарију на ручак.

Био је посни дан, среда или петак. На путу до трпезарије пролазили су поред кухиње. Николај је крајичком ока смотрио спремљено печено прасе на кухињском столу. Одмах је скренуо у кухињу, оставивши краља, дохватио печено прасе и бацио га кроз прозор у језеро.

Послуга краљева остала је скамењена. За време јела, служена је охридска риба, разне салате и искључиво посна храна. Ручак је протекао у прилично затегнутој атмосфери.

Када се краљ вратио у Београд, жалио се својим пријатељима и Николајевим познаницима на овај његов поступак. Један њихов заједнички пријатељ рекао му је тада:

„Ваше величанство! То Вам је Николај. Не заборавите, он је комшија Илије Бирчанина, који је пред турског пашу излазио са буздованом и јатаганом и бацао пред њега порез без бројања.“

 

Владика Николај Велимировић – духовник, мученик, мислилац и светац

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 28 Децембар, 2012 20:05

 

(слика са нета)

 

Мери Волш

СУД ВРАНА

 

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича мога оца о његовом детињству у југозападној Ирској. Отац је oдрастао близу града Дингла и много времена је проводио на планинама Кери, што му је пружaло прилику да посматра разне природне појаве, укључујући и ‘‘суд врана’‘.

Овој редак догађај мало је ко видео мада се често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – ‘‘оптуженик’‘ – бива опкољена мноштвом других врана. Жртва је изолована а вране важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Као да свака има одређену улогу, неке будући тужиоци и судије, друге судски послужитељи. Неко време све оне само гракћу, ваљда излажући ‘‘доказе’‘. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Све птице тада слећу са грана на оптужену и кљуцају је до смрти. После ‘‘суђења’‘ и извршења смртне казне, јато полеће, остављајући измрцварен леш оптуженика да труне.

Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом да учествује у јавном и сложеном обреду чији је исход унапред одређен?

Неко може питати какве везе све ово има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се тамо догађа.

Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. и сутрадан су ме одвезли у Приштину. Нисам имала никакво предубеђење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу бивше Југославије. Желела сам да радим на развојним пројектима у Централној Америци, гледајући на долазак на Косово као на кратко одлагање свог плана којe ће трајати само неколико месеци.

Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно што ме је посебно зачудило јесте да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се и кућа које су гореле са обе стране пута, и запаљених села у даљини, и дима кроз који смо пролазили. Возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили, и да је српска војска спалила све, руком показујући на села у којима су наводно вршени покољи.

Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.

При уласку у Приштину запањио ме је број сателитских ТВ антена на зградама. Брифинзи пре доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косметом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не стварним власницима; сва имовина постала је предмет отимачине.

Моји први дани на Косову су само појачале осећање да живим у надреалности. Пећ, где се налазила моја канцеларија, била је под контролом Италијана. Тих првих дана августа с неверицом сам гледала те лепе, преплануле војнике, шлемова украшених перима, са црним наочарима и великим цигарама, како се возе оклопним колима као на снимању неког филма. Моја канцеларија се налазила прекопута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова, које смо звали ‘‘кока-кола’‘ колима, мировале су ту месецима. Никако нисам могла схватити зашто се не покрећу, тај период између августа 1999. и априла 2000. будући доба дотле невиђеног етничког чишћења. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и она су била само димна завеса, параван.

У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене.

Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.

Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.

Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.

Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.

Један од првих послова који сам започела у Гораждевцу био је стамбени пројекат за жене без смештаја. Кад сам га започела марта 2000. суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали ме и једном ме чак гурнули низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, остала сам при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у помагању сиромашнима, несрећнима и онима који никоме нису учинили зло. Међутим, оно што ме је заиста уплашило била је страховита мржња према тим несрећним људима, очита и у погледима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.

Један колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на сеоском тргу, завршио је рад на половини крова а затим је казао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова није представљало никакав технички проблем. Са оваквим ситуацијама суочио се свако ко је заиста покушавао да ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.

Главни поступак противу неистомишљеника било је изопштење из друштва. Предрасуде противу Срба биле су такве да су прелазиле у мржњу, задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је због одлазака у Гораждевац да радим преко викенда, пошто ми је то било дозвољено само у слободном времену. Уносио ми се у лице и урлао што радим са Србима. Никад нисам била ближе томе да будем претучена.

Када су сељани желели да накратко оду из Гораждевца, то су могли само једним аутобусом који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу само по једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било удешено као да власти желе да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам томе била сведок и сама сам се осећала пониженом зато што се са људским бићима тако поступа. Први пут у животу имала сам несрећу да видим људе без слободе кретања, не могавши да разумем зашто они који их држе као таоце, пљачкају, пале и убијају, остају некажњени.

Мржња према Србима била је опипљива, силовита и мени страшна. Нико се није трудио да је прикрије – била је отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову, не бих ли учинила макар нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на план да радим у Централној Америци, пошто сам се сасвим случајно наишла у делу Европе на прагу двадесет првог века где се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда, и то све на територији која је, бар у теорији, под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање како је могло да дође до таквог кршења људских права у протекторату Уједињених нација? Зашто нико није изведен пред суд због тога? Кога то УН штите? А када би неко и поменуо ова злодела и тежак положај Срба, дочекале би га претње и само што га не би тукли.

Октобра 2000. прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства излазећи на терен, имајући рђаву навику да се крећем ван строго контролисаних граница своје канцеларије, почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличном односу. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од почетка била резервисана за оне који су сматрани савезницима Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.

Многе су мере предузимане да би се одржао привид закона, реда, правде и људских права на Косову. Али све је то, без изузетка, био део димне завесе. Наизглед све у најбољем реду, у суштини, ништа. Тако сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу, који ми је казао да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Запањила сам се да ико то може отворено да каже, а поготову неко на таквом положају.

Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе слику по којој су Срби били кривци а Албанци жртве. Да сам и ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, ретко нешто више од голе пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову убеђена да је тамо све јасно и да је ‘‘хуманитарна интервенција’‘ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.

Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више доказа да је извршено етничко чишћење. Ако би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било да га оправдају, изговором да је природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих неалбанских заједница, нарочито по градовима. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома 17. марта 2004, који је захватио целу Покрајину, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака Албанцима. Чула сам како неки правдају погром из 2004. ‘‘фрустрацијама’‘ албанског становништва и да је стога морало да се поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 особа. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004, живе по контејнерима које су добили од руске владе.

Понекад су пуштане гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више набедили. Те гласине су често биле апсурдне али су се упркос тога шириле и расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице тек пристигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења честа и то, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало на памет да и када би сви преостали Срби на Косову одбили да плате те рачуне, то не би могло објаснити драстичан недостатак струје у покрајини, с обзиром да су октобра 1999. Срби чинили мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Успут, ваља приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да није било.

Према другој причи, сви предивни средњевековни манастири и друге светиње којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док им их Срби нису отели. Не мора се бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би се схватило да су светиње као Дечани и Пећка Патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити ни чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон Српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадали Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: ‘‘Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште’‘? На то никада нисам добила одговор.

Нисам се искључиво држала своје канцеларије, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, попут оловом загађеног кампа у Звечану за лица која је 1999. ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН у Покрајину и одласка српских снага безбедности сви неалбанци постали су жртве насиља. Што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004, може се само назвати терористичким ратом против становништва, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат терором и застрашивањем ради прогона неалбанаца, у извесним случајевима подстицан и потпомаган од неких контингената КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра и Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља, а годину дана потом остала их је само шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око хиљаду њих провело читаву једну недељу у ограђеном простору без икаквих хигијенских услова у центру града, старији Срби су потоварени у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК палила српске куће и убијала сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им однесе лекове, да би јој било речено да су их амерички војници одвезли у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи и данас живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су понижавани, мучени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље 17. марта те године, у кампањи етничког чишћења широм Покрајине, а нарочито њеном централном делу, око Приштине. Међународна заједница није штитила те грађане. За време напада у Обилићу, док су српске куће гореле, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз наоружану руљу. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а; британски војници су све то посматрали и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено, но њихово нечињење подударало се са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да одбране жртве насиља већ су стајали по страни не предузимајући ништа, док су други побегли у своје базе. Но, било је и изузетака: на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца, коју с поносом сматрам личним пријатељима. Њихова непопустљива одлучност, стаменост и храброст упркос свега што им је ужасна судбина доделила су ме задивили. Госпођа Данијела-Дана Николић, већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има ћерку Сантипу, архитекту, и Љиљану, инжењера. Николићи су стара, угледна урошевачка породица која је током година много учинила за развој града. Године 1999. Данијела је са ћеркама живела у једном делу велике породичне куће – све остало су јој комунисти одавно били конфисковали.

Ни њихове године, ни потпуна немогућност да било кога угрозе нису их поштедели ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, током јуна и јула 1999. припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле нападане, свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Љиљани су обе ноге биле одузете после саобраћајног удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је често пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред њиховим улазним вратима. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004, када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају је амерички КФОР морао да спасава грчки КФОР док је црква горела а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Љиљана, парализованих ногу, задобила је ударац каменицом, тек касније схвативши да јој је од њега нога и сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке од 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су изгорели и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле још Срба који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где су могли да им укажу хитно потребну лекарску помоћ. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре него је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у ‘‘ноћи и магли’‘ (7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет Nacht und Nebel према коме је невид требало да прогута сва непожељна лица). Њихова одлука да се врате кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – нису вољни да им обнове кућу и омогуће повратак. У међувремену, новизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној а њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају, до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног господина Николића ‘‘приватизовала’‘ је Косовска повереничка агенција под окриљем Уједињених нација. Породицу Николић о томе нико није обавестио нити је од њих тражен пристанак. Један војник им је недавно рекао да Албанци ‘‘заслужују’‘ да буду власници фабрике јер их је много сиромашних и треба им посао. Упркос свега, породица Николић упорно одбија да напусти вољени Урошевац.

Чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову остаје непромењена. Имовинска права расељених не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи ни за људска права. Старе избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда, полако се и тешко довуку до кантине када дође време ручку, да приме свој оброк у малим, пластичним посудама. На њиховим лицима читате трагове дугогодишњег утамничења по колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације основане да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи на стварност сатанских махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Казао ми је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су за то успостављени механизми само димна завеса.

Да нe бих гајила илузије, један британски дипломата у Београду ми је са видном моралном супериорношћу рекао да су ‘‘Срби на погрешној страни историје’‘. На моју примедбу да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје, потпуно несвестан моје ироније одговорио је: ‘‘Да, дивно је’‘.

Земља покривена сунцокретима у цвету августа 1999. сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, многих подигнутих незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали будзашто да би могли да оду са Косова, не могавши и даље да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта даље од главних путева Срби нису ни продали, али га Албанци користе као своје.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Порушено је или спаљено 150 цркава и манастира, неких из средњег века. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака оскрнављене, српска села опљачкана и имена им промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео ‘‘суд врана’‘. И ја сам га видела. ‘‘Вране’‘-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, правде и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини ‘‘суднице’‘ је српски народ на Косову. Њему се суди без разлога, кривица му је установљена пре него је суђење и почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају ме на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, јер је друкчији од осталих, којима је потребно жртвено јаре.

Нисам у стању да затворим очи пред свирепошћу руље, нити пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који ту руљу подржавају и чине јој уступке не би ли одржали сопствени ‘‘кредибилитет’‘. Одбијам да не видим свирепост оних који су сами себи дали мандат да штите ‘‘закон’‘ и решавају сукобе на Балкану, а уместо тога сеју семе будућег рата.

 

Преузето

Irish Catholic Humanitarian Mary Walsh: Witness to the Truth about Kosovo

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 20 Децембар, 2012 22:07
 
[ Непозната историја Срба... ] 06 Децембар, 2012 15:24

 

 

 

 

Политичару Н. Н. који пита о политичком моралу

Из Вашег писма разумео сам, да сте Ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици допуштеним. Та опасна тежња, не прво од Вас и не од јуче, учинила је, нажалост, да је народ заиста почео политику сматрати нарочитим моралом, то јест - неморалом. Нисмо ли и Ви и ја често слушали из уста народних овакав суд о некоме:

- Зар ти мислиш да он говори истину? Не, он само политизира!

Видите ли, колики је бездан између Ваше тежње и народног суда? Ваш посебан политички морал народ је назвао просто лажју и обманом. А ви морате рачунати са судом народним, пошто је политика у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова. Ја знам шта Ви желите. Ви би желели пронаћи неку нарочиту вештину, којом би се народ унапредио и држава одржала. И ту нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања, Ви бисте хтели назвати политичким моралом. Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства, и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове. Ако ли Ви презирете ову гвоздену аксиому нашег народа, као "простачког" чујте шта културни Енглези тврде: поштење је најбоља политика. Било је времена у дугом политичком школовању Енглеза, када се и друкчије мислило. Али искуство их је научило, да је и заиста поштење најбоља политика. Један велики американски државник рекао је: кад Американци буду ишли у парламент с онаквим мислима и осећајима с каквим иду у цркву, тада ће наша држава бити учвршћена и наш народ задовољан. - Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници, који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљена напише то што је било на његову штету.

Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутра народ они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јн. 11,48) а пред Римљанином Пилатом, да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јн. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То је политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове.

Мир Вам и здравље од Господа.

 

Мисионарска писма

Свети Владика Николај

 

 

 

Наши дани - Владислав Петковић Дис

 

Протестни марш: Никад граница са Косовом и Метохијом!

 

[ Непозната историја Срба... ] 30 Новембар, 2012 19:10

Документарни филм „Деца бесмртности“, који говори о једном од најстрашнијих догађаја у новијој српској историји, – Шајкашкој и новосадској рацији, коју су спровели мађарски окупатори јануара 1942. године, – нашао се међу лауреатима управо завршеног 21. међународног филмског фестивала „Златни витез“.

На свечаном проглашењу победника, које је одржано јуче у Омску, међународни жири је овом филму, у продукцији православне Епархије бачке, доделио прву награду у категорији кратког документарног филма.

Овим поводом епископ бачки г. др Иринеј, продуцент награђеног филма, је истакао: „Чињеница да је ово први филм у продукцији Српске Православне Цркве који је добио овако високо међународно признање служи на част свима који су учествовали у његовој реализацији. Веома је важно што филм сведочи о страдању невиних, а још је важније што у себи носи димензију праштања, врлину својствену нашем народу”.

По благослову владике Иринеја, филм су реализовали организатор Сава Мирић, сниматељ и дизајнер звука Марко Баштић, спикер Душица Мијатовић, камерман Растко Стокановић, сниматељ Милош Поповић, секретарица режије Марина Пирнат, монтажер Александар Лазаревић, сценариста Душан Стокановић и режисер Милош Поповић.

 

 

 

 

 

 

 

Са сајта СПЦ

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 29 Новембар, 2012 17:06

 

 

 

 

To make Christmas less offensive to the enlightened, anti-Christian tolerants of this country, a reader named Alex proposes that the six million or so Eastern Orthodox Christians in this country demand that their holiday greeting be given equal display time in stores and on postage stamps. And instead of the West’s watered down “Merry Christmas”, the required salutation will be: CHRIST IS BORN! When greeted thusly by Eastern Europeans, all retail employees in America would have to respond with the traditional, “Indeed he is born!” or “Glorify him!” Further, Christmas decorations would have to stay up until after January 7th, which is the Serbian and Russian Christmas.

After the Eastern Orthodox community finally gains admittance into the sphere of the politically correct by threatening violence should these demands not be met, perhaps “Merry Christmas” and Nativity sets will seem less threatening.

Posted by Julia Gorin

 

 

 

Под називом

„Срећан Божић 7. јануара, или како да Либералима учинимо Божић мање претећи

Око шест милиона Православних Хришћана у САД треба, на основу тога што све мањине нешто траже од владе САД, да траже да се званично у САД слави и Православни Божић, као и да добију и рекламу на медијима и рецимо као мотив на поштанским маркицама САД. Такође, Православци у САД би требало да траже своје право да се уместо западним „Срећан Божић“, када Православац уђе у радњу, поздрави са „Христос се роди!”, а да сваки продавац и службеник у САД мора да му одговори са „Ваистину се роди!”. Такође, Православци треба да захтевају да Божићни украси остану на јавним местима све до 7. јануара који славе Срби и Руси у САД.

Џулија Горин

http://www.juliagorin.com/

 

 

 

у.п.: Ко је Џулија Горин? То је жена, која је изјавила: "О вама (Србима) је изграђена велика лаж, то је феномен какав никада раније нисам видела, а ширење истине о Србима постало је моја животна мисија."

Некада политички сатиричар, од 1999. године она је неприкосновени борац против моћних балканских етничких лобија и медијске индустрије у Америци. И то све ради без икакве надокнаде! Својим упорним истраживачким радом открила је многе непријатне истине и тиме изазвала бес многих србомрзаца, а због наших медија и људи који диригују њима - Срби још нису упознали ову храбру жену и пријатеља. 

 

[ Непозната историја Срба... ] 18 Новембар, 2012 16:41

 

Карл Шпителер, слика са Википедије

 

 

 

Карл Шпителер, швајцарски нобеловац

14. децембра 1914. године у Цириху

Из извора српских народних песама нобеловац Карл Шпителер добио је подстицај да напише своје дело ("Еџтрамундана" 1881/82) у метрици српске епике.

У свом знаменитом политичком говору, одржаном почетком Првог светског рата, 14. децембра 1914. у Цириху "Наше швајцарско гледиште", упозорио је своје земљаке на строгу неутралност, како би предупредио цепање своје земље.

У том говору о Србима је рекао:

О вредности и о праву на живот малих народа и држава ми Швајцарци, као што је познато, имамо другачије појмове. За нас Срби нису ‘банда’, већ народ и то народ са таквим правом на живот и народ вредан поштовања као било који други народ. Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ.

Наши швајцарски лекари и болничарке, који су се вратили из балканских ратова, о Србима су нам говорили са симпатијом и хвалом. Из таквих сведочења ми морамо да формирамо наше мишљење, а не из необјективне хушкачке ратне штампе.“

 

 


[ Непозната историја Срба... ] 16 Јун, 2012 18:47

 

 

 

Десетак дана касније, у среду 26. априла, Радио-Лондон је јавио да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.

У то време Београд је готово све своје болнице и друге здравствене установе, са болесницима и свим медицинским особљем иселио из града. Градско породилиште смештено је у подавалско село Заклопачу.

Београд је замро. Саобраћај у граду је обустављен, школе и факултети су престали са радом. Хиљаде унезверених Београђана потражило је уточиште у Рипњу, Великом Мокром Лугу, Раковици, Пиносави, на Авали.

Дирекција за исхрану становништва почела је да преосталом становништву дели намирнице преко 114 пекара и 340 продавница. За непуних месец дана Београђанима је на овај начин подељено 126 вагона брашна, 17,5 вагона шећера, 16 вагона соли, 12 вагона сапуна, четири вагона уља.

Рањеним градом крстариле су десетине екипа за рашчишћавање рушевина и извлачење мртвих и рањених Београђана. У овим екипама је било и старо и младо - прваци драме, опере и балета Српског народног позоришта, ученици и студенти, радници и чиновници, најистакнутији спортисти.

Јавили су се и многи добротвори. Индустријалац Стеван Стефановић приложио је милион динара, генерал Милан Недић два милиона, панчевачки млинари послали су 25.000 килограма пшенице и кукуруза и 150 килограма масти. Танасије Живојиновић, председник општине у Реснику приложио је 50000 динара, Милутин Хаџи-Вуковић 25.000 динара, а др Димитрије Миодраговић је деци српских избеглица наменио 10.000 динара.

Црвени крст Пожаревца упутио је 500.000 динара, Тихомир Димитријевић из Пожаревачког Александровца дао је 5.000 килограма кукуруза, 2.000 килограма пшенице и 50 килограма масти...

Београд је, страхујући од нових честитки "савезника", ноћу био потпуно замрачен. Казне за крађе и шпекулације биле су све веће. Миливоје Живановић кажњен је са 30 дана затвора и 100.000 динара зато што је избеглицама продао пет килограма брашна по цени од 180 динара по килограму, што је било дупло више од уобичајене цене.

Исту казну добио је и Душан Вуксановић, шофер из Крагујевца, јер је избеглицама налаћивао вожњу десет динара по километру, а сиромашне који нису имали новац одбио је да вози. Јован Љубинковић кажњен је са 20 дана затвора што је коњско месо продавао по 600 динара по килограму, а Светозар Љубинковић је добио 30 дана затвора што је исто месо нудио по 600 динара по килограму, тврдећи да је то говеђе месо.

 

Писмо енглеском краљу

 

Азис Пеливановић је кажњен са десет дана затвора због тога што је продавао ужегле бисквите. Пекар Ратомир Милошевић је прошао још горе. Платио је глобу од 200.000 динара и у затвору провео месец дана зато што је грађанима за килограм пшеничног брашна давао килограм лоше печеног хлеба умешеног од непросејаног пшеничног и кукурузног брашна.

Симо Видовић и Јован Милићевић добили су по десет дана затвора због тога што су производили забрањено бело луксузно пециво. Један кафеџија је заглавио 30 дана затвора што је српске и бугарске цигарете продавао по зеленашким ценама. Један кувар је провео 20 дана на принудном раду због скупље продаје порције пасуља.

 

ЦИЉ ГРОБЉЕ

 

У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и "југозападна страна гробља на Бановом брду".

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: "Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча". Три дана раније поручивао је: "Много би нам користило бомбардовање Приштине". А 5. августа био је још нестрпљивији: "Хитно потребно бомбардовање Куршумлије."

У свим овим депешама, као што се види, Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни "савезници" треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба "ослободити".

 

 

 

 

Од разних шпекуланата и црноберзијанаца свакодневно су одузимане стотине килограма разних производа које је власт у највећем броју случајева делила болницама, обдаништима и дечјим домовима.

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI"

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство!

Дозволите једно питање: Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

 

Божидар Ђ. Недић"

 

Читав чланак о савезничком бомбардовању Југославије, који је подржавао и Тито са својим пуленима, прочитајте овде:

 

На бомбама је писало "Срећан Ускрс"

 

[ Непозната историја Срба... ] 23 Мај, 2012 20:15
 
 
 
Надовезујући се на песму "Срби" (Никите Станескуа) са Виолетиног блога, а тамо у коментару пише и зашто.
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 18 Мај, 2012 17:27

 

 

 

 

„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника.

Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Србски марш”. После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”

Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у србску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао. Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности: „Хвала т’ Немче што виспреним умом / Србске песме у музику слажеш / Изводећи игре благородне / Беч се с њима а и даљни Париз / Наслаждава на пиру весели / Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”

Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је србску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године.

Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске србске народне мотиве” (Штраус мисли на „Србске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара 2007. године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „србској Атини”.

У оперети Јабука (1894.), радња се одиграва у јужној Угарској, у србским крајевима како стоји у либрету, и описује народне обичаје Срба и прати двојицу племића, Мирка и Васу из Градинца.

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 16 Мај, 2012 17:47

Света Литургија и Причешће србске војске 

Света Литургија и Причешће србске војске

 

Енглески новинар о србској војсци

 

Да ли се Христос икад насмејао? И

Да ли се Христос чему год зачудио?

(Одломак из текста)

 

У време Првог светскога рата један енглески књижевник и новинар обишао је савезничке фронтове, па је био и на србском фронту баш о Васкрсу.

Оно слободне војске што је било, постројило се у парадни строј на дан Христова Васкрсења, и србски Владар изашао је, окружен официрима, пред строј и поздравио је: “Христос васкрсе, јунаци!” На овај поздрав војска громогласно одговори: “Ваистину васкрсе!”

Овај догађај, који је за нас обичан, утицао је на Енглеза силом грома.

„Ја ништа величанственије нисам доживео ни на једном фронту”, говорио је он после на једном предавању у Лондону. “Замислите, да један Владар објављује своме оружаном народу, да је Христос васкрснуо, и да сав тај народ једнодушно одговара потврдно, да је Христос заиста васкрсао! И то се, господо моја, није догодило у некој катедрали или у неком салону, него на пољу смрти, јада и ужаса. И још уз то Владар ван престола и народ ван отаџбине, обоје на крвавој голготи! То је тако нешто узвишено, да се не може језиком изразити. Ја сам се осећао као да присуствујем самом факту Христова Васкрсења у Јерусалиму пре деветнаест векова. Тај народ је непобедив. И немојте се чудити што ћу вам рећи, да сам ја тек тада и на том фронту стекао непоколебљиво уверење, да ће Савезници победити. Победићемо – због силне вере онога маленог народа“.

 

Из сабраних дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког,

књига Х, Химелстир 1983., стр.,58.