Све у причама бива

Мудрост насупрот емоцијама

Шта је био циљ ове представе са спасавањем редова Ђурића? Улазак шифтарске полиције на северни део Косова и стављање истог под власт Приштине. Каква заједница српских општина, какви бакрачи! И још ћу вас подсетити да је скоро изашао један чланак у новинама о томе која места треба посетити пре него што нестану и међу њима су манастири на Космету. Али о томе другом приликом.

Кад је Београд повукао институције са Косова нити шифтари имају потребу да нас терају, нити запад да нас бомбардује. Они су нашли начин како да нас на фињака убијају у појам. Молим вас, све ово што пишем, немојте примати на емоције већ размишљајте. И мене су други учили да мислим тако што су пред мене доносили вести са терена и у пракси, које отварају очи. Тешко је мислити, али је вредно.

Дакле, за ову причу послужићу се казивањем младог момка из Куманова од прошле године (место у Македонији где има, бар је тада било 17% Срба, те Македонаца а нешто мање Албанаца). Албанци сад уђу у једну улицу и купе прву и тамо негде последњу кућу у улици и почну да праве хаос и после само видиш како се на српским кућама појављује табла са натписом "Продајем кућу". А има и ово, што је важно знати у вези са наводном Заједницом српских општина. Као прво, шифтари већ говоре да то неће дозволити и треба им веровати јер су тренутно у таквој позицији. Од свих српских општина једино је општина Лепосавић, ако се не варам, највише српска. Али оно што ради НАТО у Македонији, радиће и на Косову. Српским општинама ће додати и по које албанско село и онда ће албански живаљ да преовлада у прегласавању и збогом Срби. Зато је важно да не мислимо емоцијама препуним страсти, већ трезвено, како бисмо пронашли излаз. Јер има још један начин где бисмо могли да будемо саучесници у сопственом нестајању.

Међу Сцилом и Харибдом

... Знате ли, ко нас назива хијенама? Називају нас људи, којима је име лаж, којима је садржина лаж, којима је занимање лаж. Називају нас тако људи, чија лаж носи хијенски карактер и има хијенско дејство. Много има хијена у облику људском, под капом, која се зове хуманост, под огртачем, који се зове цивилизација, у обући, која се зове прогрес, у рукавицама, које се зову модерни дух. Кроз сву ту меку и глатку одећу провирују понекад зуби и нокти и људождерски апетит хијенски. Има хијена у облику дипломата, има хијена у облику трговаца, има хијена у облику књижевника и хијена у облику миротвораца. Нико није осетио тако силно зубе и нокте тих људских хијена као ми балкански Хришћани, јер гле, ми смо били пет столећа у тами, у гробу, мртви, а хијене се најрадије по гробљу шећу и најрадије показују своју моћ над мртвима.

Дипломати, који нас називају хијенама желели су, да на Балкану остане статус кво, тј. да Балкан и надаље остане гробље. Ми смо викали из свога гроба: у име хуманости, и у име Христове љубави, и у име прогреса, и у име свих ваших светиња и идеала, измените статус кво, или допустите нама да га изменимо, јер гле, звер, коме је име крв, пече живе људе на ражњу и исеца мајкама децу из утробе, и дере кожу са живих људи! А дипломати у меком и топлом оделу, у осветљеним удобним кабинетима, осигурани и утовљени, завржени у поравнавању својих ситних канцеларијских амбиција, довикивали су: - Нека остане статус кво. Ради Бога, говорили смо ми, преведите ту фразу статус кво с дипломатског на човечански језик, гле, она значи печење и драње и сечење живих људи! Дипломати, ушмркујући задовољно бурмут, одговарали су: - Нека се одржи статус кво ма по коју цену!

Трговци, који нас хијенама називају, желели су да на Балкану остане статус кво. Трговци најлакше експлоатишу незнање, а турска царевина је синоним незнања. Трговци-хијене овако резонују: - Док траје Турска, дотле су осигурани наши приходи, наш увоз и наш извоз. Наши економски и трговачки интереси најбоље су загарантовани незнањем и непросвећеношћу. Зато сви ми трговци, и фабриканти, и банкари, и шпекуланти, треба да подржавамо својим ауторитетом, који се златом мери, статус кво на Балкану.

- Али, вичемо ми с Балкана, тај статус кво значи глад и драње хришћана, и шенлук хајдука, и триjумф непоштења и неправде и прљавштине и назадка! - Но узалуд, европски хришћански трговци спокојно отварају и затварају пуне кесе и преко рамена добацују немарно и с презрењем: - Ми желимо статус кво.

Књижевници, који нас хијенама називају, желели су на Балкану статус кво. Зашто? Зато да би имали у својој близини што оригиналнијих типова и што оригиналнијих призора за своје романе и драме. Гле, пресићен је свет западни западног живота. Западњаку је све монотоно на Западу. Западни књижевник не може да нађе тему своме делу: све су други пре њега описали и опевали и насликали. И снег на врху Монблана описан је и труло лишће у пећинама. Треба нових типова, нових сцена, нових тема, треба и њему живети, јер и он је гладан хлеба и славе. Турска је представник Азије и Европе, она једина може дати хране гладном чопору недаровитих књижевника Запада. Турска значи изложбу турбана и димлија и јатагана и минарета.

- Али, вичемо ми, Турска значи и изложбу печених и одераних, живих људи, и изложбу подераних дивљака Арнаута, који себе називају господарима наше судбе и који живот људски цене мање од једног куршума олова; и изложбу нечистоће, и изложбу насиља и отмица.

- Врло добро, ето нама хлеба и славе, кличу гладни књижевници, који нас називају хијенама, то је све изврстан материјал за трагедије и за приче а la Edgar Рое, то је за нас златни мајдан, нека остане све како стоји, ми смо сви за статус кво.

Пацифисти, који нас хијенама зову, мисле, да је статус кво идеални мир, за којим жуди човечији род, зато су живо агитовали за статус кво на Балкану.

- Али, довикујемо ми тим модерним миротворцима, статус кво на Балкану не значи ни издалека мир но најзверскији и најгнуснији рат, рат из заседе, рат мучки и злочиначки, рат необјављен, у коме је једна страна наоружана, а друга није, и у коме једна страна има само да подмеће своје главе под ешафот, а друга да обара секиру и сече. Ви, необавештени и незналачки миротворци света, стрепите од рата на Балкану, који ће уништити сто хиљада живота, стрепите зато што не знате, да је крвав мир на Балкану до сад уништио милионе живота. Ви, декаденти, сироти, заблудели људи, који своју декаденцију називате идеализмом, бојите се једног херојског рата, а не бојите се кукавичког, дроњавог и паликућског мира! Кад би вама, велики апостоли мира, Арнаути одсекли само једно уво, ви би се брзо преобратили у велике апостоле рата. Но Арнаути секу уши нама, Балканцима, што ви у Бечу и Паризу не можете ни да видите, нити још мање да осетите; зато ви називате хијенама нас, што реметимо ваш патрициски мир.

Тако ми довикујемо овим западним Дон-Кихотима мира, који своје донкихотско витештво нису смели показати ни у једном досадашњем пљачкашком рату, (као триполитанском,) који је Европа водила, но су се крили брижљивије од шаљивог пратиоца Дон-Кихотовог, и који су се осмелили да вичу у име својих декадентских идеала сад, кад мали балкански народи воде један ослободилачки рат. Тако ми довикујемо овим потомцима јакобинаца, - главосека, а они одговарају: ви сте балкански Хришћани хијене!

Јесмо ли ми хијене, пријатељи моји, или они, који су досадашње гробове балканскога робља тапкали и налазили хране за себе?

Не, ми нисмо хијене, но морепловци који се цело једно столеће, с муком и знојем, пробијамо са својим маленим бродом између Сциле и Харибде. Кад год ми запретимо Харибди, Сцила јој притиче у помоћ. Кад год смо побеђивали крвави Ислам, хијенски хуманизам запада спашавао је формулу статус кво. Кад год смо ми протествовали против неправде са запада, крвави Ислам био је савезник Запада. Крвави Ислам, браћо, и, црножуто хијенско хришћанство запада, то је једна иста вера.

Нека се одбију од Балкана све хијене, које су до сад на њему налазиле довољно лешева! На Балкану од сад неће бити лешева, јер су се сви гробови отворили и мртви су оживели, а живи се људи не даду хијенама.

Нека нам не држе моралне поуке, они, који су се спустили на онај ниски ступањ, на коме се налазила стара Византија онда, кад је Бог послао страшну казну на њу! Ми, балкански Хришћани, осећамо се данас физички млађи и морално далеко јачи од свих тих незваних учитеља и великих пријатеља азијатског варварства.

Нека умукну сви они дипломати и трговци и књижевници и миротворци европски, који су последњих дана онако хијенски сиктали против балканских хришћана и онако усрдно молили Бога за победу отоманског оружја! Ми смо им ипак захвални. Нико никад није тако као они открио дубок пад западног хришћанства и толику сиромаштину морала код оних народа, код којих смо се ми учили. Ми, ученици, са великом жалошћу и још већим презрењем гледамо данас на учитеље своје. Нико се тако није одушевљавао западним идеалима од балканске хришћанске омладине. Нико се данас тако не гнуша хијенске западне вике против ослобођења робова као балканска хришћанска омладина. Нико се у будуће неће резервисаније и скептичније односити према којекаквим фразерским "декларацијама људских права" од новога, младога Балкана.

То је и добро. Балканци, који су до сад акцептовали туђе идеале, научиће се да мисле самостално и да они сами стварају своје идеале, према своме узрасту. Балканци, који су сад напрегли сву своју интелектуалну и физичку моћ да се ослободе Сциле, напрегнуће још јаче сву своју моћ, да се ослободе и од Харибде, тј. од хуманизма дипломатско-литерарног, тј. од детињег придржавања за порочни скут Европе. Балканци ће се и од сад као и до сад поверити Богу, једином свом праведном Судији. Опростимо непријатељима нашим, јер не знају шта говоре и раде, опростимо њима, а поверимо се Богу!

Поверимо се Богу, браћо, коме су се поверавали и сви они хероји, који су са титанским напорима кроз једно столеће створили четири острва на Балкану. Бог, који нас је умео казнити кад смо грешили, умеће нам помоћи кад га славимо. Он, који нам је помогао да дођемо до брода и весала, помоћи ће нам несумњиво, да пребродимо опасни теснац између два мрска, и њему као и нама, чудовишта, - између Сциле и Харибде. Амин.

Свети Владика Николај Велимировић

"Изнад греха и смрти" 

Србија на мајке ми миле

Имаде вас много

слика: Јудино самоубиство 

Имаде вас много - та ко би вас могô

Избројати,

Свијех знати?!

Имаде вас много богатих госпара,

Са сребром и златом, милионим' пара.

Двори вам се вељи у висину дижу,

Али никад, знајте, до неба не стижу, -

У небу је вјечност, у њима је није,

Вријеме ће да их све с прашином скрије.

Имаде вас много сивих соколова!

Ријечи су вам јаче од бурних валова,

Ал' соколи никад не пузе, не гмиле

Ни онда кад на њих јурну грома силе,

А ви знате, знате, ој "соколи с ријечи",

Пузити кô црви, сред прашине лећи,

Оставити браћу нек их душман таре,

Само да стечете "обећане даре"...

Имаде вас много са благијем ликом,

Е би рекли: о злу не мислите ником,

Е би рекли: да сте с неба анђô прави,

Што истину љуби, који Бога слави,

Ал' у души вашој ништа друго није

До црног демона, - ту се злобно крије.

Имаде вас много... Каквијех вас нема?!

Али вас је мало

Којима је стало

До народа свога

Тужна, паћенога.

Мало вас је, мало са поштења да се,

Са врлина ваших имена вам гласе;

Мало вас је, мало на бранику права,

Мало вас је глава, -

Мало вас је, мало са срцем у груди,

Мало вас је - људи!

Алекса Шантић

Божићна беседа

Ар­хи­ман­дрит сту­де­нич­ки Ти­хон пи­ше: „Пре не­ко­ли­ко да­на смо про­на­шли је­дан ва­жан до­ку­мент: Бе­се­ду Св. Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја из 1938. го­ди­не. Бе­се­да је би­ла ме­ђу па­пи­ри­ма и фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су би­ле у ак­тен-та­шни по­кој­ног оца Ју­ли­ја­на. Ја сам те па­пи­ре ви­ше пу­та ли­стао, али ни­сам обра­ћао па­жњу. О. Јо­во Ра­до­са­вље­вић, ко­ји је ових да­на био код нас и све па­пи­ре пре­гле­дао, од­мах ју је за­па­зио.

Бе­се­да је ку­ца­на на ма­ши­ни, а не­ке ре­чи су упи­са­не и до­пи­са­не ру­ком. По све­му су­де­ћи, Вла­ди­ка је бе­се­ду от­ку­цао ка­да је имао ин­спи­ра­ци­ју, а оста­вио је пра­зна ме­ста да се упи­ше: храм или ма­на­стир (где ће бе­се­да би­ти чи­та­на), све­ти ко­ји се сла­ви то­га да­на (про­стор за све­тог је оста­вљен на два ме­ста), и го­ди­на. Св. Вла­ди­ка је до­пи­сао по­треб­но, пот­пи­сао, уда­рио пе­чат, и опет до­пи­сао: „По про­чи­та­њу оста­ви­ти у ар­хи­ву ма­на­сти­ра". Су­де­ћи по овом нат­пи­су, пе­ча­ту и пот­пи­су, ре­кло би се да не­ма ду­пли­ка­та ку­ца­ног тек­ста. Не зна­мо да ли је ова бе­се­да пре­пи­си­ва­на и да ли је има у са­бра­ним де­ли­ма."

На­во­ди­мо ку­ца­ни текст бе­се­де. Оно што је Св. Вла­ди­ка ру­ком пи­сао, на­во­ди­мо ко­сим сло­ви­ма. Бе­се­да гла­си:

Све­му на­ро­ду са­бра­ном код ма­на­сти­ра св. Ар­хан­ђе­ла у Вуј­ну, да про­сла­ви ср­цем и ду­шом и ми­сли­ма и ре­чи­ма Све­ви­шње­га Бо­га Ство­ри­те­ља и Бож­јег ве­ли­ког слу­гу кри­ла­то­га Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла.

ПО­МО­ЗИ ВАМ БОГ, БРА­ЋО!

И по­ма­гао је и по­мо­ћи ће Бог сви­ма ва­ма ко­ји са стра­хом Бо­га сла­ви­те и са по­што­вањем спо­ми­ње­те све­те Бож­је ар­хан­ђе­ле и ан­ђе­ле.

По­мо­гао је Бог оци­ма ва­шим у вре­ме­ни­ма те­шким и ис­ку­ше­њи­ма муч­ним, па ће помо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем вре­ме­ну.

По­мо­гао је сва­ком ко год Га је са ве­ром при­зи­вао и са стра­хом сла­вио, у ра­ту и у ра­ду, у не­ми­ру и у ми­ру, на пу­ту и на су­ду, чо­ба­ни­ну у шу­ми и ђа­ку у шко­ли, до­ма­ћи­ну на њи­ви и до­ма­ћи­ци крај ко­лев­ке, па ће та­ко по­мо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем ча­су и вре­ме­ну.

По­мо­гао је Го­спод Бог сва­ком пра­вед­ни­ку, ко­ји је веч­ној прав­ди све­ћу па­лио, и ко­ји је прав­ду го­во­рио, за прав­дом хо­дио и за прав­ду се бо­рио. По прав­ди је по­мо­гао пра­вед­ни­ку. Али по ми­ло­сти по­мо­гао је и не­пра­вед­ни­ку ако се овај по­ка­јао; ако је лаж зборио па се по­ка­јао и по­чео исти­ну го­во­ри­ти; или ако је не­прав­ду чи­нио и Бож­ји закон га­зио па се по­ка­јао; или ако је крао па се по­ка­јао и вра­тио укра­ђе­но, и та­кво­ме је Бог по­мо­гао по ми­ло­сти сво­јој. Па ће по­мо­ћи и ва­ма сви­ма ко­ји во­ли­те исти­ну да збори­те и прав­ду да тво­ри­те; али ће Он исто та­ко по­мо­ћи и они­ма ко­ји су за не­равдом хо­ди­ли и не­прав­дом це­ли свој жи­вот огу­ба­ли па се по­ка­ја­ли, и не­прав­ду своју прав­дом по­пра­ви­ли, укра­ђе­но по­вра­ти­ли, за­ки­ну­то пла­ти­ли, а оте­то на­кна­ди­ли.

Ве­ран је Бог, бра­ћо, и не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку. Гре­шан чо­век чи­ни не­ве­ру Бо­гу, за­то па­да и про­па­да, али Бог не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку вер­ном. Ни­ти хо­ће Бог да оста­ви чо­ве­ка, ни­ти да га из­да. Ка­ко би Тво­рац оста­вио и из­дао сво­је ство­ре­ње? Али гре­шан чо­век оста­вља Бо­га и из­да­је Бо­га - за­то па­да и про­па­да. Ва­и­сти­ну па­да и про­па­да сва­ко ко је не­ве­ран Бо­гу и оста­вља и из­да­је Бо­га. А Бог не па­да не­го сто­ји веч­но и не­по­ко­ле­бљи­во.

Ова­ко се мо­лио Бо­гу је­дан све­тац Бож­ји:

Бо­же мој! Ко­ји се год у те­бе узда­ју, не­ће се осра­мо­ти­ти; осра­мо­ти­ће се они ко­ји се одме­ћу од те­бе бес­пут­но (Пс. 25).

Зар не ви­ди­мо ми бра­ћо, ка­ко се сва­ки дан об­и­сти­ња­ва ова реч? Зар не гле­да­мо непре­ста­но сра­мо­ту од­мет­ни­ка од Бо­га, од­мет­ни­ка од цр­кве Бо­жи­је, од­мет­ни­ка од зако­на Бо­жи­јег, од­мет­ни­ка од ве­ре и по­ште­ња? Има ли ико жив од вас ко­ји је ви­део у ком­ши­лу­ку сво­ме или у се­лу сво­ме ка­ко је до­жи­вео сра­мо­ту не­ко ко се ру­гао све­ти­њи, ко је ху­лио све­то име Бо­жи­је, ко је ла­гао и крао и кри­во се клео и пре­о­ра­вао дру­го­ме и пре­ме­ђа­вао и па­ко­стио зло­био и мр­сио кад сав на­род по­сти и ра­дио у пра­зни­ке кад сав на­род пра­зну­је и бес­ча­стио ту­ђи образ и од­во­дио и за­во­дио ту­ђе кће­ри и оти­мао ту­ђу имо­ви­ну. Та­квим не­де­ли­ма ни­ко се ни­је про­сла­вио. Кроз та­ква не­де­ла сва­ки је до­жи­вео сра­мо­ту пре или по­сле; сра­мо­та је па­ла на ње­га и на ку­ћу ње­го­ву и на си­но­ве ње­го­ве па чак и на уну­ке и пра­у­ну­ке. А ко се у Го­спо­да уздао ни­је се ни­кад осра­мо­тио. Го­спод је про­сла­вио и ње­га и по­род ње­гов, за­и­ста про­сла­вио и бла­го­сло­вио. Сва зла де­ла су про­кле­та, и сва­ко ко тво­ри зла де­ла, на­вла­чи про­клет­ство на се­бе и на де­цу сво­ју. Ко се пак Бо­га бо­ји и Бо­га сла­ви и у Бо­га се узда, тај при­ма сто­стру­ки бла­го­слов, и бла­го­слов се не уда­љу­је од ње­га ни од ро­да ње­го­вог ни од ог­њи­шта ње­го­вог ни од тру­да ње­го­вог ни од сто­ке ње­го­ве ни од њи­ве ње­го­ве ни­ти од тру­да ње­го­вог.

Бо­ље је би­ти про­сла­вљен не­го осра­мо­ћен и бо­ље би­ти бла­го­сло­вен не­го про­клет, као што је бо­љи жи­вот од смр­ти и здра­вље од бо­ле­сти и све­тлост од мра­ка. Не­ка би вас Бог све про­сла­вио сла­вом сво­јом и бла­го­сло­вио бла­го­сло­вом сво­јим, све вас ко­ји сте се да­нас са­бра­ли на сла­ву и на мо­ли­тву у овој див­ној све­ти­њи ва­шој и све­ти­њи ота­ца ва­ших. Не­ка би све­ти Ар­хан­ђел умо­лио Го­спо­да за све вас да би се од вас от­кло­ни­ла сва­ка сра­мо­та и од­би­ло сва­ко про­клет­ство, а ме­сто то­га оба­сја­ла вас сла­ва Бож­ја и сна­жио вас бла­го­слов Бож­ји.

По­мо­зи вам Бог, бра­ћо!

Ја вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! И кад вас та­ко по­здра­вљам ја у се­би ми­слим и у ср­цу Бо­га мо­лим да вам по­мог­не ве­ру са­чу­ва­ти да би вам се жи­вот са­чу­вао и по­ште­ње одр­жа­ти да би вам се др­жа­ва одр­жа­ла, и бра­то­љу­бље ра­ши­ри­ти, да би се ра­дост и пе­сма у зе­мљи ва­шој ра­ши­ри­ла. Још у се­би ми­слим и у ср­цу се за вас Бо­гу жи­во­ме мо­лим, да вас Бог по­мог­не до­бро ми­сли­ти а зло не слу­ти­ти, до­бро збо­ри­ти, до­бру се на­да­ти и све до­бро збо­ри­ти. И још да бла­ги Бог по­мог­не пра­вим пу­тем хо­ди­ти, зло­бу за­бо­ра­вља­ти а ми­лост и ра­дост сву­да се­ја­ти. Јер што чо­век се­је оно ће и по­жње­ти, ако зло - зло - ако ли до­бро - до­бро. Ко се­је прав­ду, сачуваће га Бог од не­прав­де и не­пра­вед­ни­ка. Ко се­је ми­лост, Бог ће га по­ми­ло­ва­ти у оба све­та. А ко се­је ра­дост Бог ће га об­ра­до­ва­ти.

За­то вас и не по­здра­вљам не­ким но­вим по­здра­вом: здра­во! Или до­бро ју­тро! Не­го вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! По­здра­вљам вас овим мно­го­по­зна­ним мо­ли­тве­ним по­здра­вом, ко­јим су кра­ље­ви на­ши по­здра­вља­ли вој­ску сво­ју и све­ште­ни­ци срп­ски и ду­хов­ни­ци срп­ски ва­зда и ва­зда.

Уздај­те се у Бо­га ство­ри­те­ља, па се не бој­те ни­ко­га и ни­че­га. Бог је штит ваш и одбрана ва­ша. Ко се у Бо­га уздао, ни­кад се ни­је по­сти­део не­го се про­сла­вио у оба све­та. Оци ва­ши у ње­га се узда­ше, и ни­кад се не по­сти­де­ше не­го се про­сла­ви­ше и од Бо­га бла­го­сло­ве­ни би­ше, те сла­ву и бла­го­слов и на вас пре­не­ше. Њи­ма по­кој ду­ши на не­бу и ва­ма и сви­ма жи­вот и бла­го­слов и мир и ра­дост са­да и на­век АМИН.

У Све­тој Жи­чи 1938. го­ди­не (ов­де је уда­рен пе­чат) Ни­ко­лај

Извор: Православље, Новине Српске Патријаршије, број 1001

СПЦ

Купити козу

Смањење пензија и плата није била економска мера, већ дисиплинкса, односно - показна вежба. Неће се то дешавати све одједном, већ ће се дисциплиновање уводити постепено, тако да ће се тренд наставити. Појава биткоена, који наводно треба да нападне долар, а у ствари помаже стварању новог електронског долара, требало би све нас да опомене, али, нажалост, ми живимо у време лошег људског материјала, који се и живота плаши, тако да је суноврат неминован. У свету се већ ништа не производи, не ствара, нема нових открића и нема нових извора енергије. Увођење коњичке полиције, што наводно оправдавају „лепо за параду“, само је нова фарса. То је само потврда тога да ће се будуће демонстрације разбијати коњичким одредима. Ви и данас имате огромну полицију, која ничему не служи. Имамо судство, које доноси законе на штету народа. Имате власт, која за господаре има или оне који су пропали у служби у својој земљи, или овде почињу своју каријеру. Косово ускоро више неће имати позивни број за Србију. То су све наше победе, које могу само оном мисли да се обележе, а коју историја памти: „Још једна оваква победа и готови смо“. Неки још увек не могу да се пробуде и да схвате колико смо ниско пали. Седење уз Тачија не значи да смо егали, већ да смо испод њега. А постављање неког нестручног на неко битно место нема више никаквог значаја; исто би било и са стручним, јер није више ствар у знању већ корупцији. Над нама се врши експеримент а ми саучествујемо.

Иначе, прочитах то неки дан, а у потпуности се са тиме слажем, како јеврејска пословица каже да, ако ти је тешко у животу, купи козу. То је суштина. И то је мудрост. Само тај ће се ослободити ропства. Људи код психолога одлазе тек кад упадну у материјалне проблеме, а њих психолог не може решити, јер очекује да му платиш рачун. Ослобођење долази од ослобођења мисли.

И, кад поменух биткоен, у Русији је изашао чланак, где су тражили благослов од Руске цркве да не би у криптограму имали наводно јеврејску већ православну шифру. Наравно, будне очи мајке Цркве знају да је реч о превари, тако да су одмах открили да је тражење бесмислено, будући да иза овог начина плаћања не стоји ништа (ни злато, ни профит). Али ко ће то да разуме? Знате ли зашто више нема плоча, касета, цд-ова? Зато што су сад пустили да се народ забавља разним надметањима у тзв. талентима, како ништа не би приметио шта нам раде. И успева им, јер сами видите колико родитеља гура своју децу у те арене, па са њима родбина, пријатељи, кумови итд. Исто је и са риалитијима. Нема везе што је фрижидер празан, важно је да знам ко је кога више испљувао. Дебилизација целог друштва, која помаже окупацију. Данашњем човеку је узор лењивац.

Зато ко хоће да остане здрава разума нека купи козу.

Лековито је.

И Богом благословено.

Сећање из пепела

Охристовљена Србија

Причешће „Косовских мученика“ пред Косовски бој

Историја нас учи да Бог итекако може допустити да оно чиме се један народ поноси и дичи као својим идентитетом, истовремено заборављајући своју службу Богу, напросто буде изгубљено. Најупечатљивији пример и поука нама православним Србима је судбина Цариграда и Грка у Малој Азији. Мала Азија је простор на коме су Грци живели 3000 година (далеко дуже него Срби на Косову), на коме је основана древна Грчка цивилизација, тло на коме су апостоли проповедали, тло на коме су Грци примили Христа, тло на којем је настало Ромејско Царство, тло на којем је настао Константинопољ - потоња дика Грчка, а гле сад Грци немају контролу над Цариградом од 1493.г, а 1921.г су дефинитивно и протерани из Мале Азије. Зар неко мисли да су Грци мање осећали Цариград и Ромејско Царство као своје срце него што ми осећамо Косово као своје срце? Итекако су га осећали и, с обзиром на добро знани грчки национализам и величину њихове историје, мислим да су више емотивно били везани за Цариград и Малу Азију него ми за Косово. Но, данас су ту где јесу без икакве перспективе и назнаке да ће се икад вратити у Малу Азију и обновити грчки Цариград. А где ћемо ми Срби бити сутра, то је питање, јер колико пркосимо Богу, колико смо му неверни и колико одступамо од Његовог закона, мени је заиста чудно да ми уопште као народ постојимо и да имамо какву-такву државу. Ако наставимо овако да се понашамо, бојим се да више никада нећемо вратити контролу над Косовом. Косово ће бити наше само онда када почнемо праву борбу за њега, у нама самима, у нашим срцима. Како је лепо говорио блажено почивши патријарх Павле: „Косово је онолико наше, колико је оно у нама”! А имати Косово у себи, не представља никакво труло размишљање о географски зацртаним границама и верност истима, него опредељење за косовски завет светог нам Цара Лазара, који се у светој бици 1389.г. определио за Царство Небеско!

Бог је вапио још старим Израиљцима: „О када би ме овај народ слушао и синови Израиљеви ходили путевима мојим, брзо бих покорио непријатеље њихове и на противнике њихове дигао руке своје” (Пс. 81, 13-14). Ове речи Господње су истините, а ми када би заиста хтели да живимо по закону Божијем, вероватно никада не бисмо морали више са војском ући на Косово да би га ослободили. Када бисмо разумели појам Небеска Србија, можда би нам могло бити јасно да и ако се заиста покајемо, и ако почнемо да будемо верни Христу Богу, можда ни тада не би било дато да се вратимо на Косово. Небеска Србија нема никакве везе са пресликавањем земаљске Србије на Царство Божије.

Многи мисле да је појам Небеска Србија појам везан само за Србе. Јако погрешно. Заборавља се небеска Грчка, небеска Русија, небеска Грузија, небеска Румунија, небеска Бугарска, небеска Арабија, небеска Пољска, небеска Америка, небески Јапан… Небески је свако ко живи у Христу Господу! Сходно оним речима св. апостола Павла, нема више Грка ни Јеврејина него су обојица једно у Христу, то онда ни на небу нема никаквих Срба, Бугара, Грка, Румуна и осталих него су сви једно у Христу, народ Божији, синови Божији. У том пре наш прави и једини идентитет чини Христос и том идентитету ако се не вратимо неће нас бити нигде па макар била некаква Србија и до Токија, како неко воли поносно да узвикује. Са Христом се све може освештати и осмислити, без Њега ништа добро, остајемо само сенка која ће проћи, а иза ње неће остати ништа!

Андреј Андрејевић

„Идемо тамо, где нам је колевка…“

МИТРОПОЛИТ ДИМИТРИЈЕ УОЧИ 'ОСВЕТЕ КОСОВА': „Идемо тамо, где нам је колевка…“

„Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне.”

Када је Краљевина Црна Гора 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству, читавим српством завладала је еуфорија. Коначно је куцнуо час да се испуни завет предака, да се ослободи Стара Србија, да се „освети Косово“. Девет дана касније и Краљевина Србија је ступила у рат.

Одлука Србије да крене у бој за ослобођење изворишта своје државности, културе и националног идентитета, наишла је на опште одобравање свих друштвених слојева. Чини се да никада, ни пре ни после тога, у Србији није постигнуто такво јединство. Сви који су могли да обуку униформу, обукли су је. Свако коме је држава пружила пушку, примио ју је. Пред полазак у бој, у целој Србији је у 9 часова ујутру одржана молитва за срећу српског и савезничког оружја. У препуној београдској Саборној цркви служио је митрополит Димитрије, уз саслужење највиших црквених великодостојника. Након службе, митрополит Димитрије је одржао беседу, која најбоље описује разлоге због којих је Краљевина Србија кренула у Први балкански рат:

"Побожни Срби! Тамо се наша поробљена браћа моле Богу више од пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве, и те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији. Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се, као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома. Хришћани! Разумете ли куда идемо? Је ли вам то жао, је ли вам то криво, хришћани? Хришћани! А ми Срби, за које вам је жао највише, хришћани! Знате ли куда идемо? Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе, из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову, да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше, да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Нмањићи створили стару моћну српску државу! Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни, тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог…! Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека им Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца Сина и Светога Духа.  Амин!"

Аутор: Јован Алексић

Извор: Српски Академски Круг/ТВ.Храм

 

Србија : Африка

Где је Србија спрам афричких земаља по питању плата?

Листу је саставио економиста Драган Радовић; остало сам сажето пренела са радија.

Глобална трпеза

Увод у Космополитику

Церски марш 2017.

Јутјубер

Увек ме је чудило како српски интелектуалци, посебно ови, да тако кажем, патриотске оријентације, бркају број прегледа на Јутјубу са политичком тежином. Прегледи расту, десетине и стотине хиљада, а кад дође време да се скупе потписи или, не дао Бог, да се изађе на изборе, испостави се да имају три пута мање гласова, него прегледа.

Одличан пример је случај са последњих избора, где су националне Јутјуб ведете, Дејан Лучић и Јован Деретић, са носиоцем листе, др Комазецом, као ГГ „За препород Србије“, добили 13 260 гласова, односно 0,35%  изашлих на изборе, а сам Лучић нема емисију у којој има мање од толиког броја прегледа, а често добацује и до више десетина хиљада.

Одакле долази забуна? Зашто Јутјуб публика не гласа за оне које највише гледа?

Прво: што су приче чудније и више езотеричне, што су маштовитије, већи је број прегледа. Нормална прича више ником није интересантна. Свако ко Србе из бунила и дремежа буди, може да рачуна на 1000 прегледа, ако има среће. Ко их успављује и анестезира причама о народу најстаријем, древном календару и сличним глупостима, испод 50 000 прегледа неће имати. Публика је шарлатанизована и више није способна да разликује отров од лека.

Унутар онога што се код нас доживљава као патриотски део српске приче, има таквих небулоза и глупости, да је то, заправо, у доживљају публике, Фарма на други начин. Или Парови, свеједно. То никакву стварну тежину нема, иначе би патриоти барем поновили број гласова са Јутјуба. Другим речима, публика гледа, ужива у разним лупетањима и кловновским бравурама али, кад оде иза паравана да гласа, ручица заокружује управо онога ко је највећи мајстор залуђивања – Алекандра Вучића, јер публика која је шарлатанизована, ма кога другог гледала. заправо следи Вучића. То и јесте последњи смисао будализације јавног мњења.

Народ, или оно што је од њега остало после медијске кретенизације, доживљава  Деретића, Мирољуба Петровића и сличне као циркуску атракцију, жену с брадом, или гутача ножева, али не као политичку количину. Зато их Бели Прелетачевић ошиша на изборима као јагњад ђурђевску, иако је на Јутјубу далеко иза њих.

Наравно, да би се причале езотеричне приче, мора да се стекне један од два услова, а некда се стекну и кумулативно: прича мора да буде исплатива за онога ко је прича, или мора да буде део ширег пројекта побудаљења Сораба. Лично знам људе и из једне, и из друге групе. Знам и публику и медијске посленике који су и сами до те мере овцоизовани да су изгубили сваку дистинкцију између јаве и земље Шарлатаније, те им промиче једна ствар која је толико очигледна, да само што нам не истера очи, а може да се постави у виду питања, да би била ефектнија: видесте ли икад неког другосрбијанца да прича небулозе о народу најстаријем, древном календару, равној земљи и сличним глупостима, или се такви одгајају само у крилу олупаног срБског патриотизма? Како другосрбијанци немају своје шарлатане? Случајно? Не, него је шарлатанство пројекат за, како год је дефинисали, патриотску јавност, која се залуђује идиотским причама. На крају, тако слуђена, постаје плен Александра Вучића који, и данас, критично зависи од патриотских, чак и русофилских гласова.

СрБски интелектуалци патриотске провенијенције, који имају бујну машту, директно доводе Вучићу жртве, односно бираче. Свака прича је пажљиво осмишљена и, у крајњем збиру, дефетистичка, јер против ХАРП-а, кемтрејлса, Билдерберг групе, К-300 ви не можете ништа. „Није Вучић ништа крив, видиш шта нам раде!“

Шири, мање езотерични круг патриота, који не мари за Билдерберг групу, или је равнодушан према томе што смо народ најстарији, побеђује, баш ових дана, Тита на Сутјесци и Неретви и, као и они из прве групе, имају велики број обожавалаца на Јутјубу, али измештају Србе из реалности. Кад дођу избори, и њихови обожаваоци гласају за Вучића.

Сасвим је неважан и провидан онај круг патриота који иду од Пинка до Хепија да бране Вучића од Саше Јанковића , за тањир чорбе, или макар за могућност да пипну да је чорба топла, јер они немају нити Јутјуб, нити гласачку машину иза себе. Они су патриоти декоративног типа.

Просто: што више се јавно мњење измешта из стварности, оно се више гура у правцу онога ко се од стварности највише одлепио, а то је сам Вучић. При том, не мислим да он нема увид у стварност, већ да политичку каријеру гради и одржава на одсуству стварности код других. Шампиони Јутјуба му ваљају више него пола СНС-а.

Повремено, обично кад се примакну избори, Вучић демаскира неку националну икону, попут Дрецуна, или Лазанског, али на њихово место долазе нови шампиони Јутјуба. Народ се мало љутне на оне старе, у које је веровао, па су га изневерили и баца се на ове који ће га тек изневерити. 

 Преузето

Прекид трибине жена у црном на ФПН