Све у причама бива

Божићна беседа

Ар­хи­ман­дрит сту­де­нич­ки Ти­хон пи­ше: „Пре не­ко­ли­ко да­на смо про­на­шли је­дан ва­жан до­ку­мент: Бе­се­ду Св. Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја из 1938. го­ди­не. Бе­се­да је би­ла ме­ђу па­пи­ри­ма и фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су би­ле у ак­тен-та­шни по­кој­ног оца Ју­ли­ја­на. Ја сам те па­пи­ре ви­ше пу­та ли­стао, али ни­сам обра­ћао па­жњу. О. Јо­во Ра­до­са­вље­вић, ко­ји је ових да­на био код нас и све па­пи­ре пре­гле­дао, од­мах ју је за­па­зио.

Бе­се­да је ку­ца­на на ма­ши­ни, а не­ке ре­чи су упи­са­не и до­пи­са­не ру­ком. По све­му су­де­ћи, Вла­ди­ка је бе­се­ду от­ку­цао ка­да је имао ин­спи­ра­ци­ју, а оста­вио је пра­зна ме­ста да се упи­ше: храм или ма­на­стир (где ће бе­се­да би­ти чи­та­на), све­ти ко­ји се сла­ви то­га да­на (про­стор за све­тог је оста­вљен на два ме­ста), и го­ди­на. Св. Вла­ди­ка је до­пи­сао по­треб­но, пот­пи­сао, уда­рио пе­чат, и опет до­пи­сао: „По про­чи­та­њу оста­ви­ти у ар­хи­ву ма­на­сти­ра". Су­де­ћи по овом нат­пи­су, пе­ча­ту и пот­пи­су, ре­кло би се да не­ма ду­пли­ка­та ку­ца­ног тек­ста. Не зна­мо да ли је ова бе­се­да пре­пи­си­ва­на и да ли је има у са­бра­ним де­ли­ма."

На­во­ди­мо ку­ца­ни текст бе­се­де. Оно што је Св. Вла­ди­ка ру­ком пи­сао, на­во­ди­мо ко­сим сло­ви­ма. Бе­се­да гла­си:

Све­му на­ро­ду са­бра­ном код ма­на­сти­ра св. Ар­хан­ђе­ла у Вуј­ну, да про­сла­ви ср­цем и ду­шом и ми­сли­ма и ре­чи­ма Све­ви­шње­га Бо­га Ство­ри­те­ља и Бож­јег ве­ли­ког слу­гу кри­ла­то­га Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла.

ПО­МО­ЗИ ВАМ БОГ, БРА­ЋО!

И по­ма­гао је и по­мо­ћи ће Бог сви­ма ва­ма ко­ји са стра­хом Бо­га сла­ви­те и са по­што­вањем спо­ми­ње­те све­те Бож­је ар­хан­ђе­ле и ан­ђе­ле.

По­мо­гао је Бог оци­ма ва­шим у вре­ме­ни­ма те­шким и ис­ку­ше­њи­ма муч­ним, па ће помо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем вре­ме­ну.

По­мо­гао је сва­ком ко год Га је са ве­ром при­зи­вао и са стра­хом сла­вио, у ра­ту и у ра­ду, у не­ми­ру и у ми­ру, на пу­ту и на су­ду, чо­ба­ни­ну у шу­ми и ђа­ку у шко­ли, до­ма­ћи­ну на њи­ви и до­ма­ћи­ци крај ко­лев­ке, па ће та­ко по­мо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем ча­су и вре­ме­ну.

По­мо­гао је Го­спод Бог сва­ком пра­вед­ни­ку, ко­ји је веч­ној прав­ди све­ћу па­лио, и ко­ји је прав­ду го­во­рио, за прав­дом хо­дио и за прав­ду се бо­рио. По прав­ди је по­мо­гао пра­вед­ни­ку. Али по ми­ло­сти по­мо­гао је и не­пра­вед­ни­ку ако се овај по­ка­јао; ако је лаж зборио па се по­ка­јао и по­чео исти­ну го­во­ри­ти; или ако је не­прав­ду чи­нио и Бож­ји закон га­зио па се по­ка­јао; или ако је крао па се по­ка­јао и вра­тио укра­ђе­но, и та­кво­ме је Бог по­мо­гао по ми­ло­сти сво­јој. Па ће по­мо­ћи и ва­ма сви­ма ко­ји во­ли­те исти­ну да збори­те и прав­ду да тво­ри­те; али ће Он исто та­ко по­мо­ћи и они­ма ко­ји су за не­равдом хо­ди­ли и не­прав­дом це­ли свој жи­вот огу­ба­ли па се по­ка­ја­ли, и не­прав­ду своју прав­дом по­пра­ви­ли, укра­ђе­но по­вра­ти­ли, за­ки­ну­то пла­ти­ли, а оте­то на­кна­ди­ли.

Ве­ран је Бог, бра­ћо, и не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку. Гре­шан чо­век чи­ни не­ве­ру Бо­гу, за­то па­да и про­па­да, али Бог не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку вер­ном. Ни­ти хо­ће Бог да оста­ви чо­ве­ка, ни­ти да га из­да. Ка­ко би Тво­рац оста­вио и из­дао сво­је ство­ре­ње? Али гре­шан чо­век оста­вља Бо­га и из­да­је Бо­га - за­то па­да и про­па­да. Ва­и­сти­ну па­да и про­па­да сва­ко ко је не­ве­ран Бо­гу и оста­вља и из­да­је Бо­га. А Бог не па­да не­го сто­ји веч­но и не­по­ко­ле­бљи­во.

Ова­ко се мо­лио Бо­гу је­дан све­тац Бож­ји:

Бо­же мој! Ко­ји се год у те­бе узда­ју, не­ће се осра­мо­ти­ти; осра­мо­ти­ће се они ко­ји се одме­ћу од те­бе бес­пут­но (Пс. 25).

Зар не ви­ди­мо ми бра­ћо, ка­ко се сва­ки дан об­и­сти­ња­ва ова реч? Зар не гле­да­мо непре­ста­но сра­мо­ту од­мет­ни­ка од Бо­га, од­мет­ни­ка од цр­кве Бо­жи­је, од­мет­ни­ка од зако­на Бо­жи­јег, од­мет­ни­ка од ве­ре и по­ште­ња? Има ли ико жив од вас ко­ји је ви­део у ком­ши­лу­ку сво­ме или у се­лу сво­ме ка­ко је до­жи­вео сра­мо­ту не­ко ко се ру­гао све­ти­њи, ко је ху­лио све­то име Бо­жи­је, ко је ла­гао и крао и кри­во се клео и пре­о­ра­вао дру­го­ме и пре­ме­ђа­вао и па­ко­стио зло­био и мр­сио кад сав на­род по­сти и ра­дио у пра­зни­ке кад сав на­род пра­зну­је и бес­ча­стио ту­ђи образ и од­во­дио и за­во­дио ту­ђе кће­ри и оти­мао ту­ђу имо­ви­ну. Та­квим не­де­ли­ма ни­ко се ни­је про­сла­вио. Кроз та­ква не­де­ла сва­ки је до­жи­вео сра­мо­ту пре или по­сле; сра­мо­та је па­ла на ње­га и на ку­ћу ње­го­ву и на си­но­ве ње­го­ве па чак и на уну­ке и пра­у­ну­ке. А ко се у Го­спо­да уздао ни­је се ни­кад осра­мо­тио. Го­спод је про­сла­вио и ње­га и по­род ње­гов, за­и­ста про­сла­вио и бла­го­сло­вио. Сва зла де­ла су про­кле­та, и сва­ко ко тво­ри зла де­ла, на­вла­чи про­клет­ство на се­бе и на де­цу сво­ју. Ко се пак Бо­га бо­ји и Бо­га сла­ви и у Бо­га се узда, тај при­ма сто­стру­ки бла­го­слов, и бла­го­слов се не уда­љу­је од ње­га ни од ро­да ње­го­вог ни од ог­њи­шта ње­го­вог ни од тру­да ње­го­вог ни од сто­ке ње­го­ве ни од њи­ве ње­го­ве ни­ти од тру­да ње­го­вог.

Бо­ље је би­ти про­сла­вљен не­го осра­мо­ћен и бо­ље би­ти бла­го­сло­вен не­го про­клет, као што је бо­љи жи­вот од смр­ти и здра­вље од бо­ле­сти и све­тлост од мра­ка. Не­ка би вас Бог све про­сла­вио сла­вом сво­јом и бла­го­сло­вио бла­го­сло­вом сво­јим, све вас ко­ји сте се да­нас са­бра­ли на сла­ву и на мо­ли­тву у овој див­ној све­ти­њи ва­шој и све­ти­њи ота­ца ва­ших. Не­ка би све­ти Ар­хан­ђел умо­лио Го­спо­да за све вас да би се од вас от­кло­ни­ла сва­ка сра­мо­та и од­би­ло сва­ко про­клет­ство, а ме­сто то­га оба­сја­ла вас сла­ва Бож­ја и сна­жио вас бла­го­слов Бож­ји.

По­мо­зи вам Бог, бра­ћо!

Ја вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! И кад вас та­ко по­здра­вљам ја у се­би ми­слим и у ср­цу Бо­га мо­лим да вам по­мог­не ве­ру са­чу­ва­ти да би вам се жи­вот са­чу­вао и по­ште­ње одр­жа­ти да би вам се др­жа­ва одр­жа­ла, и бра­то­љу­бље ра­ши­ри­ти, да би се ра­дост и пе­сма у зе­мљи ва­шој ра­ши­ри­ла. Још у се­би ми­слим и у ср­цу се за вас Бо­гу жи­во­ме мо­лим, да вас Бог по­мог­не до­бро ми­сли­ти а зло не слу­ти­ти, до­бро збо­ри­ти, до­бру се на­да­ти и све до­бро збо­ри­ти. И још да бла­ги Бог по­мог­не пра­вим пу­тем хо­ди­ти, зло­бу за­бо­ра­вља­ти а ми­лост и ра­дост сву­да се­ја­ти. Јер што чо­век се­је оно ће и по­жње­ти, ако зло - зло - ако ли до­бро - до­бро. Ко се­је прав­ду, сачуваће га Бог од не­прав­де и не­пра­вед­ни­ка. Ко се­је ми­лост, Бог ће га по­ми­ло­ва­ти у оба све­та. А ко се­је ра­дост Бог ће га об­ра­до­ва­ти.

За­то вас и не по­здра­вљам не­ким но­вим по­здра­вом: здра­во! Или до­бро ју­тро! Не­го вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! По­здра­вљам вас овим мно­го­по­зна­ним мо­ли­тве­ним по­здра­вом, ко­јим су кра­ље­ви на­ши по­здра­вља­ли вој­ску сво­ју и све­ште­ни­ци срп­ски и ду­хов­ни­ци срп­ски ва­зда и ва­зда.

Уздај­те се у Бо­га ство­ри­те­ља, па се не бој­те ни­ко­га и ни­че­га. Бог је штит ваш и одбрана ва­ша. Ко се у Бо­га уздао, ни­кад се ни­је по­сти­део не­го се про­сла­вио у оба све­та. Оци ва­ши у ње­га се узда­ше, и ни­кад се не по­сти­де­ше не­го се про­сла­ви­ше и од Бо­га бла­го­сло­ве­ни би­ше, те сла­ву и бла­го­слов и на вас пре­не­ше. Њи­ма по­кој ду­ши на не­бу и ва­ма и сви­ма жи­вот и бла­го­слов и мир и ра­дост са­да и на­век АМИН.

У Све­тој Жи­чи 1938. го­ди­не (ов­де је уда­рен пе­чат) Ни­ко­лај

Извор: Православље, Новине Српске Патријаршије, број 1001

СПЦ

Купити козу

Смањење пензија и плата није била економска мера, већ дисиплинкса, односно - показна вежба. Неће се то дешавати све одједном, већ ће се дисциплиновање уводити постепено, тако да ће се тренд наставити. Појава биткоена, који наводно треба да нападне долар, а у ствари помаже стварању новог електронског долара, требало би све нас да опомене, али, нажалост, ми живимо у време лошег људског материјала, који се и живота плаши, тако да је суноврат неминован. У свету се већ ништа не производи, не ствара, нема нових открића и нема нових извора енергије. Увођење коњичке полиције, што наводно оправдавају „лепо за параду“, само је нова фарса. То је само потврда тога да ће се будуће демонстрације разбијати коњичким одредима. Ви и данас имате огромну полицију, која ничему не служи. Имамо судство, које доноси законе на штету народа. Имате власт, која за господаре има или оне који су пропали у служби у својој земљи, или овде почињу своју каријеру. Косово ускоро више неће имати позивни број за Србију. То су све наше победе, које могу само оном мисли да се обележе, а коју историја памти: „Још једна оваква победа и готови смо“. Неки још увек не могу да се пробуде и да схвате колико смо ниско пали. Седење уз Тачија не значи да смо егали, већ да смо испод њега. А постављање неког нестручног на неко битно место нема више никаквог значаја; исто би било и са стручним, јер није више ствар у знању већ корупцији. Над нама се врши експеримент а ми саучествујемо.

Иначе, прочитах то неки дан, а у потпуности се са тиме слажем, како јеврејска пословица каже да, ако ти је тешко у животу, купи козу. То је суштина. И то је мудрост. Само тај ће се ослободити ропства. Људи код психолога одлазе тек кад упадну у материјалне проблеме, а њих психолог не може решити, јер очекује да му платиш рачун. Ослобођење долази од ослобођења мисли.

И, кад поменух биткоен, у Русији је изашао чланак, где су тражили благослов од Руске цркве да не би у криптограму имали наводно јеврејску већ православну шифру. Наравно, будне очи мајке Цркве знају да је реч о превари, тако да су одмах открили да је тражење бесмислено, будући да иза овог начина плаћања не стоји ништа (ни злато, ни профит). Али ко ће то да разуме? Знате ли зашто више нема плоча, касета, цд-ова? Зато што су сад пустили да се народ забавља разним надметањима у тзв. талентима, како ништа не би приметио шта нам раде. И успева им, јер сами видите колико родитеља гура своју децу у те арене, па са њима родбина, пријатељи, кумови итд. Исто је и са риалитијима. Нема везе што је фрижидер празан, важно је да знам ко је кога више испљувао. Дебилизација целог друштва, која помаже окупацију. Данашњем човеку је узор лењивац.

Зато ко хоће да остане здрава разума нека купи козу.

Лековито је.

И Богом благословено.

Сећање из пепела

Охристовљена Србија

Причешће „Косовских мученика“ пред Косовски бој

Историја нас учи да Бог итекако може допустити да оно чиме се један народ поноси и дичи као својим идентитетом, истовремено заборављајући своју службу Богу, напросто буде изгубљено. Најупечатљивији пример и поука нама православним Србима је судбина Цариграда и Грка у Малој Азији. Мала Азија је простор на коме су Грци живели 3000 година (далеко дуже него Срби на Косову), на коме је основана древна Грчка цивилизација, тло на коме су апостоли проповедали, тло на коме су Грци примили Христа, тло на којем је настало Ромејско Царство, тло на којем је настао Константинопољ - потоња дика Грчка, а гле сад Грци немају контролу над Цариградом од 1493.г, а 1921.г су дефинитивно и протерани из Мале Азије. Зар неко мисли да су Грци мање осећали Цариград и Ромејско Царство као своје срце него што ми осећамо Косово као своје срце? Итекако су га осећали и, с обзиром на добро знани грчки национализам и величину њихове историје, мислим да су више емотивно били везани за Цариград и Малу Азију него ми за Косово. Но, данас су ту где јесу без икакве перспективе и назнаке да ће се икад вратити у Малу Азију и обновити грчки Цариград. А где ћемо ми Срби бити сутра, то је питање, јер колико пркосимо Богу, колико смо му неверни и колико одступамо од Његовог закона, мени је заиста чудно да ми уопште као народ постојимо и да имамо какву-такву државу. Ако наставимо овако да се понашамо, бојим се да више никада нећемо вратити контролу над Косовом. Косово ће бити наше само онда када почнемо праву борбу за њега, у нама самима, у нашим срцима. Како је лепо говорио блажено почивши патријарх Павле: „Косово је онолико наше, колико је оно у нама”! А имати Косово у себи, не представља никакво труло размишљање о географски зацртаним границама и верност истима, него опредељење за косовски завет светог нам Цара Лазара, који се у светој бици 1389.г. определио за Царство Небеско!

Бог је вапио још старим Израиљцима: „О када би ме овај народ слушао и синови Израиљеви ходили путевима мојим, брзо бих покорио непријатеље њихове и на противнике њихове дигао руке своје” (Пс. 81, 13-14). Ове речи Господње су истините, а ми када би заиста хтели да живимо по закону Божијем, вероватно никада не бисмо морали више са војском ући на Косово да би га ослободили. Када бисмо разумели појам Небеска Србија, можда би нам могло бити јасно да и ако се заиста покајемо, и ако почнемо да будемо верни Христу Богу, можда ни тада не би било дато да се вратимо на Косово. Небеска Србија нема никакве везе са пресликавањем земаљске Србије на Царство Божије.

Многи мисле да је појам Небеска Србија појам везан само за Србе. Јако погрешно. Заборавља се небеска Грчка, небеска Русија, небеска Грузија, небеска Румунија, небеска Бугарска, небеска Арабија, небеска Пољска, небеска Америка, небески Јапан… Небески је свако ко живи у Христу Господу! Сходно оним речима св. апостола Павла, нема више Грка ни Јеврејина него су обојица једно у Христу, то онда ни на небу нема никаквих Срба, Бугара, Грка, Румуна и осталих него су сви једно у Христу, народ Божији, синови Божији. У том пре наш прави и једини идентитет чини Христос и том идентитету ако се не вратимо неће нас бити нигде па макар била некаква Србија и до Токија, како неко воли поносно да узвикује. Са Христом се све може освештати и осмислити, без Њега ништа добро, остајемо само сенка која ће проћи, а иза ње неће остати ништа!

Андреј Андрејевић

„Идемо тамо, где нам је колевка…“

МИТРОПОЛИТ ДИМИТРИЈЕ УОЧИ 'ОСВЕТЕ КОСОВА': „Идемо тамо, где нам је колевка…“

„Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне.”

Када је Краљевина Црна Гора 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству, читавим српством завладала је еуфорија. Коначно је куцнуо час да се испуни завет предака, да се ослободи Стара Србија, да се „освети Косово“. Девет дана касније и Краљевина Србија је ступила у рат.

Одлука Србије да крене у бој за ослобођење изворишта своје државности, културе и националног идентитета, наишла је на опште одобравање свих друштвених слојева. Чини се да никада, ни пре ни после тога, у Србији није постигнуто такво јединство. Сви који су могли да обуку униформу, обукли су је. Свако коме је држава пружила пушку, примио ју је. Пред полазак у бој, у целој Србији је у 9 часова ујутру одржана молитва за срећу српског и савезничког оружја. У препуној београдској Саборној цркви служио је митрополит Димитрије, уз саслужење највиших црквених великодостојника. Након службе, митрополит Димитрије је одржао беседу, која најбоље описује разлоге због којих је Краљевина Србија кренула у Први балкански рат:

"Побожни Срби! Тамо се наша поробљена браћа моле Богу више од пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве, и те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији. Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се, као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома. Хришћани! Разумете ли куда идемо? Је ли вам то жао, је ли вам то криво, хришћани? Хришћани! А ми Срби, за које вам је жао највише, хришћани! Знате ли куда идемо? Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе, из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову, да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше, да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Нмањићи створили стару моћну српску државу! Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни, тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог…! Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека им Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца Сина и Светога Духа.  Амин!"

Аутор: Јован Алексић

Извор: Српски Академски Круг/ТВ.Храм

 

Србија : Африка

Где је Србија спрам афричких земаља по питању плата?

Листу је саставио економиста Драган Радовић; остало сам сажето пренела са радија.

Глобална трпеза

Увод у Космополитику

Церски марш 2017.

Јутјубер

Увек ме је чудило како српски интелектуалци, посебно ови, да тако кажем, патриотске оријентације, бркају број прегледа на Јутјубу са политичком тежином. Прегледи расту, десетине и стотине хиљада, а кад дође време да се скупе потписи или, не дао Бог, да се изађе на изборе, испостави се да имају три пута мање гласова, него прегледа.

Одличан пример је случај са последњих избора, где су националне Јутјуб ведете, Дејан Лучић и Јован Деретић, са носиоцем листе, др Комазецом, као ГГ „За препород Србије“, добили 13 260 гласова, односно 0,35%  изашлих на изборе, а сам Лучић нема емисију у којој има мање од толиког броја прегледа, а често добацује и до више десетина хиљада.

Одакле долази забуна? Зашто Јутјуб публика не гласа за оне које највише гледа?

Прво: што су приче чудније и више езотеричне, што су маштовитије, већи је број прегледа. Нормална прича више ником није интересантна. Свако ко Србе из бунила и дремежа буди, може да рачуна на 1000 прегледа, ако има среће. Ко их успављује и анестезира причама о народу најстаријем, древном календару и сличним глупостима, испод 50 000 прегледа неће имати. Публика је шарлатанизована и више није способна да разликује отров од лека.

Унутар онога што се код нас доживљава као патриотски део српске приче, има таквих небулоза и глупости, да је то, заправо, у доживљају публике, Фарма на други начин. Или Парови, свеједно. То никакву стварну тежину нема, иначе би патриоти барем поновили број гласова са Јутјуба. Другим речима, публика гледа, ужива у разним лупетањима и кловновским бравурама али, кад оде иза паравана да гласа, ручица заокружује управо онога ко је највећи мајстор залуђивања – Алекандра Вучића, јер публика која је шарлатанизована, ма кога другог гледала. заправо следи Вучића. То и јесте последњи смисао будализације јавног мњења.

Народ, или оно што је од њега остало после медијске кретенизације, доживљава  Деретића, Мирољуба Петровића и сличне као циркуску атракцију, жену с брадом, или гутача ножева, али не као политичку количину. Зато их Бели Прелетачевић ошиша на изборима као јагњад ђурђевску, иако је на Јутјубу далеко иза њих.

Наравно, да би се причале езотеричне приче, мора да се стекне један од два услова, а некда се стекну и кумулативно: прича мора да буде исплатива за онога ко је прича, или мора да буде део ширег пројекта побудаљења Сораба. Лично знам људе и из једне, и из друге групе. Знам и публику и медијске посленике који су и сами до те мере овцоизовани да су изгубили сваку дистинкцију између јаве и земље Шарлатаније, те им промиче једна ствар која је толико очигледна, да само што нам не истера очи, а може да се постави у виду питања, да би била ефектнија: видесте ли икад неког другосрбијанца да прича небулозе о народу најстаријем, древном календару, равној земљи и сличним глупостима, или се такви одгајају само у крилу олупаног срБског патриотизма? Како другосрбијанци немају своје шарлатане? Случајно? Не, него је шарлатанство пројекат за, како год је дефинисали, патриотску јавност, која се залуђује идиотским причама. На крају, тако слуђена, постаје плен Александра Вучића који, и данас, критично зависи од патриотских, чак и русофилских гласова.

СрБски интелектуалци патриотске провенијенције, који имају бујну машту, директно доводе Вучићу жртве, односно бираче. Свака прича је пажљиво осмишљена и, у крајњем збиру, дефетистичка, јер против ХАРП-а, кемтрејлса, Билдерберг групе, К-300 ви не можете ништа. „Није Вучић ништа крив, видиш шта нам раде!“

Шири, мање езотерични круг патриота, који не мари за Билдерберг групу, или је равнодушан према томе што смо народ најстарији, побеђује, баш ових дана, Тита на Сутјесци и Неретви и, као и они из прве групе, имају велики број обожавалаца на Јутјубу, али измештају Србе из реалности. Кад дођу избори, и њихови обожаваоци гласају за Вучића.

Сасвим је неважан и провидан онај круг патриота који иду од Пинка до Хепија да бране Вучића од Саше Јанковића , за тањир чорбе, или макар за могућност да пипну да је чорба топла, јер они немају нити Јутјуб, нити гласачку машину иза себе. Они су патриоти декоративног типа.

Просто: што више се јавно мњење измешта из стварности, оно се више гура у правцу онога ко се од стварности највише одлепио, а то је сам Вучић. При том, не мислим да он нема увид у стварност, већ да политичку каријеру гради и одржава на одсуству стварности код других. Шампиони Јутјуба му ваљају више него пола СНС-а.

Повремено, обично кад се примакну избори, Вучић демаскира неку националну икону, попут Дрецуна, или Лазанског, али на њихово место долазе нови шампиони Јутјуба. Народ се мало љутне на оне старе, у које је веровао, па су га изневерили и баца се на ове који ће га тек изневерити. 

 Преузето

Прекид трибине жена у црном на ФПН

Брђанска плeмeна излазe из зајeдницe са Црном Гором!

Брдска плeмeна Црнe Горe, у која сe убрајају: Кучи, Бјeлопавлићи, Пипeри, Братоножићи, Ровца, Морача и Васојeвићи, најавила су могућe одцeпљeњe и излазак из зајeдницe са Црном Гором.

Како сe наводи у прогласу Брђанима, објављeном у днeвном листу „Глас Брдах“ , у плану јe да сe организујe општeбрђански збор, на којeм би плeмeнскe главeшинe размотрилe актуeлну гeополитичку ситуацију; опасност која Брдима пријeти од надирања Арнаута, чин издајe почињeн  насилним увлачeњeм Црнe Горe у НАТО, због којeг јe нанeсeна вeлика срамота свим Брђанима, као и могућност eвeнтуалног изласка из зајeдницe коју Брда сачињавају са Старом Црном Гором.

На овако радикалан корак Брђани су сe одлучили, због како сe истичe у прогласу, нeпоштовања равноправног статуса Брда, којe јe одувијeк испољавано, док јe свe кулминирало одлуком књаза Ђукановића, да насилно угура Црну Гору у НАТО, бeз прeтходног прeиспитивања вољe Црногораца и Брђана, на фeр и дeмократском рeфeрeндуму.

„Насилним и бeзочним увлачeњeм Црнe Горe у НАТО, окаљан јe образ Црној Гори и Брдима. Овим бeзобразним чинодeјствијeм окаљано јe и свe чојско и сојско што су баштинили ови кршeвити и брдовити кланци. Угрожeн јe вишeвјeковни сувeрeнитeт нашe државe, којeг су наши прeци плаћали главом. Издана јe наша вјeковна покровитeљка и заштитница, Мајка Русија. Прeкршeна јe и СТЕГА, по свих 5 чланова, коју наши прeци потписашe и утврдишe мeђу собом. Тe стога ми брђанскe главeшинe, смо одлучили да сазовeмо Опшчeбрђански збор, на којeм ћe сe разматрати могућe иступањe из зајeдницe са Старом Црном Гором.“ , истичe сe у прогласу.

Иницијатива за одржавањe збора, дошла јe од странe Пипeра и Бјeлопавлића, који су у састав Старe Црнe Горe ушли 1796. годинe, након битака на Мартинићима и Крусима. Њу су подржала и остала брђанска плeмeна, која су у састав Црнe Горe улазила много каснијe. Док су Кучи послали и барјактара, који јe донио абeр у Пипeрe, као знак  да главeшинe Куча прихватају позив и захваљују осталим брдским плeмeнима, на указаној части, због дођeлe мјeста прeдсјeдавајућeг збором Војводи са Мeдуна.

На зајeдничком вијeћању плeмeнских кнeзова, којe ћe прeтходити збору, званично ћe сe утврдити днeвни рeд и датум одржавања збора. Како сазнајeмо из нeзваничних извора, блиских Сeрдару Стијeнском и свих Пипeра, извјeсно јe да ћe то бити 21. маја, на Зборној Главици, помeђу Бјeлопавлића и Пипeра.

Источник: Зицер.орг

Шушањска Народна Република

Ког` је сила, оног` је и закон

Неки дан чух на интернету (Радио 2М) следећу причу: за време окупације Индије од стране Енглеза, а током њиховог верског обичаја познатог под именом сати, (где се удовице живе спаљују са упокојеним мужем), Енглези су све који су палили ломачу са живом удовицом вешали. Једном приликом дошао је да протествује један стари Индијац, упитавши надлежног: „Зашто се мешате у наше обичаје и законе?“. На то му је дотични Енглез одговорио: „Ми се не мешамо у ваше обичаје, већ извршавамо наше обичаје и законе: код нас се људи који спаљују људе вешају!“

То правило је приметно свуда где год су Енглези, заједно са Америма, забили свој нос, па и у Србији. То видесмо за Васкрс. Они су нам „допустили“, у буквалном смислу те речи, будући да је Србија окупирана од стране Енглеза и Амера (претња Турском је симболична, будући да шифтари не би смели прстом да мрдну на позив Турске, ако то не потврде Енглези и Амери), дакле, „допустили“ су нам да славимо Васкрс, али по њиховим важећим правилима. На телевизији је писало латиницом „Христос васкрсе“, и то на првом програму, док је на другом, предвиђеном за српску мањину, јелте, писало ћирилицом; тај програм гледа мање људи. Кад је почео Дневник, видели смо Јерусалим и опатице, затим смо чули и папин говор, а патријарх руски је тек споменут – не дао Бог да нам допусте да чујемо и њега. И не само то: са свих трафика добили смо сличице за васкршња јаја са естрадним звездама, а у току поста смо имали и сарму у предизборној трци.

Велика изложба у САНУ страних фоторепортера, који су извештавали о српској борби по ратиштима - РТС није узео ни у разматрање. 

Како год, очигледно је да наши окупатори уживају у смртним обредима, како телесним, тако и духовним. А ми као да не умемо да препознамо време и зиму која надолази - јер нам нико други већ вођа прави велику Албанију, попуштајући у свему (а и ови безидејни протести му у томе помажу, да боље преуми на страну окупатора) - па дајемо да нас стрижу без милости. Голгота, коју наши преци прођоше, није ништа спрам оне која очекује, сад је извесно, наше потомке. Јер нам је вођа по нашој мери: како ми мислили, тако он ради. Али то је болест грађанштине. И она све више узима маха, јер се шири ко зараза. Са свих страна слушате поруке „просвећених“: ја све сам, ја све могу, ја све умем, ја волим себе. То је све супротно хришћанству, заједништву, братству и Светосављу. Она генерација, која буде другачије свести од југословенске, то јест, ЕУ шарене лаже, моћи ће да подигне главу из нашег песка у који смо се забили. А народ, чија тзв. војска игра коло по свету, где падају бомбе, и којој није испод части да буде у рангу Охајо гарде, не може се звати српском. Сасвим је извесно да ће се Србија морати дизати из пепела. 

Војвода Војин Поповић

Битка на Брегалници