Све у причама бива

Данас је празник. Баш велики празник.

А моја прича о њему иде овако:

МОЖЕТЕ ЛИ ДА ЗАПАМТИТЕ ЈЕДАН БРОЈ?

Eво овај, 29781.

Прича која је пред вама - корисна је да се исприча баш на овај дан. Али, може и на неки други. Много је, баш много важна та прича. Штета што нас не уче о њој у школама.

...

Било је то једне мајске ноћи, када је телефон митрополита дабро-босанског Петра Зимоњића изненадно зазвонио. Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира. Само, ови нови дани нису били као они у време Великог рата, када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону осталу без родитеља па их слао у Војводину, да се спасу. Ово су били другачији дани. Још опаснији.

Мајска ноћ, 1941. Замислите једног старца, налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави, које као да гледају кроз човека, а гледају заправо у њему оно најлепше, што ни он сам у себи не види.

Телефон звони.

Митрополит полако долази и диже слушалицу.

Са друге стране жице био је католички фратар Божидар Брале. Ни они није био као многи други фратри, био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину.

Брале телефоном саопштава митрополиту Српске православне цркве да у току наредног дана свим својим свештеницима и свим црквеним општинама (а Митрополија дабробосанска има четири архијерејска намесништва - Сарајевско, Травничко-зеничко, Фочанско и Горажданско-вишеградско), да свим тамошњим служитељима Цркве Господње пренесе наредбу да је "ћирилица ван употребе стављена, јер је и стављена ван закона". Наредба је гласила да, када већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да - више не пишу ћирилицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом. "Не урадиш ли то", рече Брале митрополиту Петру, "сносићеш одговорност".

Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху, свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, оне које су вековима и одржале народ коме је припадао, па мирно одговори:

"Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата. А осим тога - рат још није завршен".

Увређен, Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи, да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицања од ћирилице нема, нити ће бити.

Свестан да ће га убрзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко:

"Останите на својим парохијама, па шта буде народу, нека буде и вама".

Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели.

Поподне 12. маја 1941. усташе су дошле у Митрополију и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачкој полицији. У усташкој картотеци је заведен као "број 29781".

Који дан касније, одведен је у логор Керестинец, покрај Самобора. Ту су усташе митрополита Петра обријале, скинуле му мантију и почеле да га малтретирају, недуго затим и да муче.

Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба одведен у усташки логор Госпић. Митроплита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали га да одатле држи проповеди осталим затвореним Србима. Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима. Тако је и чистио двориште.

Митрополит Петар Зимоњић је према једнима, на крају зверски мучен и убијен у Јасеновцу, где је бачен у пећ за прављене цигли. Према другима, из Госпића је одведен у Јадовно, на Велебиту, где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба.

Ту, у Јадовном, остало је сећање на "великодостојника, ког доведоше, поставише, па му маљем - главу убише".

Маљем смрскали главу.

Јер се није одрекао ћирилице.

А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао, и одрекосмо се.

(У знак сећања на Митрополита дабробосанског Петра Зимоњића, чији се спомен баш данас слави, једног дана сам, просто, почео да и овде на Фејсбуку пишем ћирилицом.

И све остало што другде пишем.

И што ћу писати, док ме има.)

 

Са: Дарко Николић 

 

Созерцавам последњих дана отпадништво доброг дела нашег народа у аутошовинизам, као екстремни и делатни вид појаве која се назива Друга Србија и већи и пасивни део народа југоносталгичара који су комплементари са поменутима.јер им је исти извор и чудио сам се како је могуће да они у формалном смислу нису постали народне апостате (као потурице и покатиличени Срби) нису се званично и симбилично одрекли вере а показују већу мржњу према српству од „традиционалних" отпадника. Како је то могуће?!? 

Могуће је јер су прихватили НОВУ РЕЛИГИЈУ! Самим тим морају да мрзе стару - православну и њен „рам" српски народ. 

Та нова религија је изданак њу ејџа и као таква она нема своју структуру, нема свештенике, или тачније, нема посвећене свештенике, па чак, оно због чега је ова  појава непрепознатљива - нема учење о загробном животу, не бави се проблемом смрти и вечнин животом јер је њен есхатон ОВОСВЕТСКИ! Идеја ПАИДЕЈЕ је заменила вечност. А, смисао  те новорелигијске паидеје, баш као и комунистичке је стварање НОВОГ ЧОВЕКА. Да би се створио тај нови човек потребно је НОВО ВРЕМЕ! Зато за наше другосрбијанце смена режима није политичко већ религиозно питање. 

Међутим, као и сваком религиозном фанатизму и овом је својствена ГНОСИМАХИЈА - презирање разума. Зато је могуће да, супротно политичком прагматизму, у Утиску недеље једна од „свештеница" те нове религије без проблема најотвореније вређа већинске вредности овог народа а говорник на протестном скупу у Новом Саду обзнањује да је ово, практично, борба против геноцидности српског народа. Па како мислите да вам тај народ да поверење да дођете на власт и уредите друштво како ви мислите да треба кад не да то поверење не тражите него пљујете по њему. Замислите продавца на пијаци који уместо да призива муштерије на сав глас их вређе! Говори им да су затуцани примитивци и потомци олоша и да нипошто својим прљавим рукама не дирају његове производе. Наравно да је ово толико глупа и бесмислена слика да се не може ни замислизи али како је могуће да се интелигентни, елоквентни и образовани људи понашају управо тако?! Могуће је јер их је ухватило слепило религиозног фанатизма те им је важније да буду „исправни" него делотворни. Реч је о грађанским зилотима који су суштински антиполитични јер је политика, чак и у својим мрачним и леденим дубинама рационална дисциплина а ови неће да се оптерећују таквим „трицама". Показатељ овог феномена је и јучерашња протестна шетња због насиља у једном новосадском парку. Догађај који се десио јесте за осуду и узнемиравање јавности. Наиме двојица младића су палицама претукла другу двојицу младића односно дечака. Међутим, то је друштвени проблем за који реално ни један режим не може бити одговоран. Одговорност режима, то јест, институција би била ако се не би ухватилу починиоци или би се штитили. Али протестовати због самог тог догађаја је исто као да протестујемо због бахатих возача у саобраћају. Наравно да је то нелогично али шта брига наше грађанске зилоте за логику. Зато је та протестна шетња малобројна и без конкретног циља личила на секташки скуп што је само по себи аполитично. Да се разумемо и овај режим је прожет том новом религијом, управо је Ана Брнабић конкретни примр тог НОВОГ ЧОВЕКА и што је најгоре он је прихваћен у нашој народној средини. Зато ме брине једна црна слутња - сваки претходни режим је утирао пут својим љутим опонентима и они кад би постали „НОВИ" без обзира на беспоштедну вербалну критику би наставили путем који су трасирали претходници. Типичан примет је и садашња повика на жуте лопове а иде се њиховим путем. Бојим се да „Чале" и многе друге појаве, које је садашњим режим „морао" да прихвати из тактичких разлога кад дођу грађаниски зилоти ће бити уздигнути на ниво општеобавезне норме да не кажем култа. 

Зато је важно пробудити „ПЛЕМЕ МОЈЕ КОЈЕ МРТВИЈЕМ СНОМ СПАВА"!! Ми смо, као јавност, несвесни а зато и беневолентни, према новодпској религији другосрбијанаца и југотитоиста. Морамо бити свесни опасности да не бисмо као и.много пута у историји наглавачке ускакали у адове жвале. Да нам се то не.би десило није довољна сама свесност нити противљење лошим појавама већ и стваралаштво на изградњи сопственог концепта ПАИДЕЈЕ. За сада то делује као немогућа мисија али Бог ће помоћи ако буде имао коме.

 

Са: Дејан Перишић 

 

Пензионисани свештеник Ненад Илић већ дуже време, понашајући се на начин који не доликује православном свештенику, активно ради на разбијању црквеног поретка и урушавању угледа Српске Православне Цркве у јавности. 

Углавном, свештеник Ненад Илић је у јавности мање познат по пастирском делу, више по томе што је постао политички активист, а највише по томе што је отац јутјубера званог „Бака прасе“ за кога се везује читав низ саблазни и скандала. Чини се да је у овом случају, на жалост, до бола и туге потврђена она народна: попов син – ђавољи унук! 

Тужно је и трагично, али се мора рећи да се ради о о једном од водећих гласноговорника неморала и агресије међу младим људима. Још је тужније и трагичније што то не само да не обавезује свештеника Ненада Илића него у јавности ствара утисак да та брука и не постоји и да уопште није везана за њега.

Ђакон Епископа Пахомија

Ко је, заправо, Ненад Илић?

Ненад Илић је као новообраћеник уписао Богословски факултет почетком 90-их година ХХ века. Годинама је био везан за Епископа врањског Пахомија, који га је 1996. године, вођен својим разлозима и под неким чудним и још увек недовољно познатим околностима,  рукоположио у чин ђакона. Постављен је на ђаконску службу у Епархији врањској и Црквеној општини у Врању.

Из Епархије врањске је, по великој милости Патријарха Павла, прешао у Архиепископију београдско-карловачку 1999. године. Већ на почетку ђаконске службе кажњен је забраном свештенодејства на одређени временски период.

Спрдња са Солунцима

Иначе, Ненад Илић је пре рукоположења неко време радио у Народном позоришту као редитељ. У том периоду, управа Народног позоришта му је поверила да режира драму „Солунци говоре“, чији је аутор познати српски књижевник Антоније Ђурић. Углавном, Ненад Илић је, живећи и понашајући се у духу времена комунистичког поништавања и понижавања свега што је српско и православно, на крајње непримерен и понижавајући начин приказао наше јуначке претке. 

Антоније Ђурић је био саблажњен када је дошао на једну од проба у Народном позоришту. Видевши да је тада млади редитељ, у духу најгорих комунистичких манира, схватио да му је задатак да понизи Солунце и велику српску епопеју, Антоније Ђурић је спречио извођење представе. Условио је директора Народног позоришта: или промена редитеља Илића или забрана коришћења текста његове драме о Солунцима! 

Илић је морао бити промењен, а режија је поверена Цисани Мурусидзе, Грузинки, која је том драмом овенчала славом јунаке са Цера, Мачковог камена, Гучева, Колубаре и других бојишта. Иначе, Ненад Илић је из неких разлога својевремено био ослобођен војне обавезе.

Бака Прасе о свом оцу

Патријарх Павле је ђакона Ненада Илића примио у свезу клира Архиепископије београдско-карловачке не знајући да га је Епископ Пахомије рукоположио без обзира на канонску сметњу конкубината, односно његовог претходног грађанског брака. 

Црквена јавност је недавно била затечена информацијом коју је јавно пласирао Илићев син Богдан, алијас „Бака прасе“. Илићев син је навео следеће: 

„Мој ћале је у млађим даним био шмекерица, озбиљна шмекерина, тешка швалерчина. Пре него што је нашао Бога, он је био већа будала од мене, што ја нисам знао. Ја сам био убеђен да је мој ћале био свети, пресвети цео живот. Мој ћале је био спаљотина тешка у мојим годинама и мој ћале је био у браку са Ољом Бећковић“ (https://www.blic.rs/zabava/baka-prase-u-lajvu-otkrio-da-je-njegova-otac-bio-u-braku-sa-oljom-beckovic/mq9gw5f). 

Патријарх Павле и Илићево рашчињење

Патријарх Павле је, после добијених сазнања о канонској смети ђакона Ненада Илића, најпре проверио тачност тих информација. Утврђено је да је Ненад Илић 24. марта 1983. године ступио у грађански брак са познатом новинарком, о чему је Илићев син много касније обавестио јавност. Црквени брак није био закључен. 

Ненад Илић се са новинарком споразумно развео пресудом Окружног суда у Београда П бр. 5891/85 од 24. децембра 1985. године. Наведено је да су им брачни односи били трајно поремећени и да је њихов заједнички живот престао у мају 1985. године.

Патријарх Павле је, одмах по сазнању овог скандала, 1. децембра 2000. година упутио акт Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке у коме је навео да су његова сазнања о конкубинату ђакона Ненада Илића потврђена приликом сусрета са оцем познате новинарке, па је Илићев случај предао у надлежност Црквеног суда.

Ђакон Ненад Илић је рашчињен пресудом Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке 7. августа 2001. године. Патријарх Павле је навео да ће рашчињени ђакон Ненад Илић ”схватити узвишеност и одговорност свог свештеничког чина”, као и да му је казна изречена ”као могућност за покајање”.

Иначе, ђакону Ненаду Илићу је приликом саслушања пред Црквеним судом постављено питање да ли је пре рукоположења живео у конкубинату. На то питање није одговорио.

Црквени суд је закључио да је ђакон Ненад Илић крив зато што је стварно живео у конкубинату и зато што је примио ђаконски чин, а морао је да зна да живот у конкубинату представља неотклоњиву канонску сметњу за рукоположење. Осим тога, у образложењу пресуде је наведено да је ђакон Ненад Илић био непослушан према надлежној црквеној власти, као и да је из извода из матичне књиге венчаних парохије Цркве Светог Николе на Новом гробљу од 7. децембра 2000. године утврђено да су Ненад Илић и његова друга супруга А.Л. венчани и да су навели да су обоје првобрачни, што није истина када је у питању Ненад Илић. 

Црквени суд о Илићу

Црквени суд је у образложењу пресуде, поред осталог, навео и следеће:

„Шта је (Ненад Илић) говорио пред рукоположење за ђакона свом исповеднику, то је ствар његове савести и савести исповедника. За суд је важно то што је морао знати 17. канон Светих апостола и 3. канон VI Васељенског сабора да је конкубинат сметња за рукоположење. Његово казивање да је то ”срцем и умом предао забораву” приликом исповести пред рукоположење, суд није могао да прихвати. Да је заиста живео у конкубинату, то се посредно види из његовог одговора на тужбу, где је навео да је ”живео са њом у формалним околностима грађанског брака, нпр. као брат и сестра”. Ово је одговорио са предумишљајем на оно што га суд није питао да не био одговорио оно што га је суд питао“.

Пресуду о рашчињењу ђакона Ненада Илића потписао је Патријарх Павле. 

Илићев напад на Патријарха Павла

Ненад Илић је у жалби брутално напао Патријарха Павла и написао је следеће: 

”Направили сте велику грешку која може да има последице по живот наше цркве… ваша одлука је неоправдана, показује Цркви непримерену хладноћу и одсуство љубави, одсуство познавања живота па чак не укључује ни елементарну интелигенцију. Пре било каквих даљих потеза сачекајмо одлуку Великог црквеног суда по овом питању”.

Патријарх Павле је тада записао да је његов одговор рашчињеног ђакона Ненада Илића ”врло неумесан и пун цинизма”.

Велики црквени суд је 7. марта 2003. године, поступајући по највећем могућем снисхођењу, преиначио одлуку Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке и уместо казне лишења свештеничког чина и враћања у ред световњака, ђакону Ненаду Илићу је изрекао казну забране свештенодејства у трајању од 10 година.

Немачко-француски кадар

Одмах по истеку казне десетогодишње забране свештенодејства, ђакон Ненад Илић се обратио Патријарху Иринеју да му дозволи служење. Патријарх Иринеј му је дозволио ђаконско служење почев од 1. јануара 2014. године и то искључиво у парохијском храму Светог Николе на Новом гробљу у Београду. Крајем 2017. године је затражио и добио канонски отпуст за Епархију западноевропску. Епископ Григорије га је рукоположио у чин свештеника, што је веома канонски спорно ако се има у виду његова канонска сметња. До пензионисања је служио у Амстердаму, а онда је, по повратку у Србију, починио читав низ канонских кривица које ће, свакако, бити предмет разматрања надлежност Црквеног суда. 

Данас Ненад Илић као човек који, на жалост, није успео да у духу хришћанског морала васпита себе и свога сина говори о моралу и правди и држи лекције Српској Цркви, чији је још увек свештеник. Такав, канонски и морално оптерећени човек, уместо да се моли Богу, данас покушава да урушава углед Српске Цркве, а Патријарха Порфирија напада на исти начин као што је раније нападао Патријарха Павла.

У.С.

https://suncanik.info/nenad-ilic-od-skrnavitelja-solunaca-do-nekanonske-sluzbe/

 

- Оче, идем у госте код неког мог ближњег. То је посни дан, а он ће постављати мрсну храну. Ја постим. Шта ја да урадим а да га не увриједим? 

- Добро. Могу ли ја теби да поставим пар питања? 

Замисли да код тог твог ближњег долази гост исламске вјероисповјести; 

сигуран сам да му не би изнио свињетину. 

Што значи да њега поштује. 

Сад се запитај да ли тебе поштује! 

Твоју вјеру, твоју побожност, твој начин живота... 

Значи ли то да тебе уопште не поштује? 

А да не помињем то да је он Србин, Православац, крштен, слави славу, Божић... 

Не само да не поштује своју вјеру, него не поштује ни оне који се труде да живе по вјери. 

Ми можемо причати о неким давним временима, сиромашном народу, оскудици... Па кад дођеш код некога, а он има само комад сира и ништа више. 

О томе можемо раговарати. 

Данас човјек који дочекује госте углавном наручи или оде у маркет и купи намирнице... тако да му је сасвим свеједно да ли ће посно или мрсно. 

Вјеруј, више те поштује тако што купи кромпирушу, изнесе и људски каже да нема ништа друго посно, него да припреми царску трпезу и хоће да се покаже пред тобом кршећи све оно што је у теби, што те чини човјеком. 

Њему је битно да се он покаже, а за тебе га баш брига.

Кад зовемо госта, трудимо се да му буде лијепо, пријатно, угодно... жртвујемо се за то. 

Ако зовемо госта, а не поштујемо га... 

то је јако озбиљан поремећај. 

Тако, брате, потруди се да случајно не увриједиш домаћина који уопште не поштује ни тебе, ни себе... 

Само не знам како ћеш то да изведеш!

За почетак, почни прво да поштујеш себе... А себе ћеш поштовати тако што ће ти бити важније шта каже Бог него шта кажу људи.

о. Бојан Крстановић

 

Објављивање „Казивања и путовања монаха Партенија“ у Русији је, иначе, био велики догађај. У уводу руског издања те књиге пише да нема озбиљног читаоца у Русији који ту књигу није читао.

А ова књига, „Казивања и путовања монаха Партенија“, коју сада радим, ево, лектура је испред мене, једна је невероватна и чаробна књига, објављена 1854. године, која је Достојевском била водич кроз његова дела и извршила пресудан утицај на целокупно његово књижевно дело.

Он ју је носио од затвора у Сибиру па до последњег издисаја, на својој самртничкој постељи у Петрограду. Значи, можда је најбоље управо он описао значај те књиге када је рекао: „Са том књигом је прошао пакао моје сумње.“

Његова супруга Ана Григорјевна рекла је: „Мој муж је читао изнова и изнова.“ Тургењев је рекао да је то дело великог мајстора, а многи други, да их сада све не цитирам, све се своди на то да се од Гогоља није појавио значајнији руски писац.

А заправо, то није писац у класичном смислу, него је један монах који креће из Молдавије, пролази преко Русије, па Кавказа, па свих тих земаља, затим Грчке и на крају стиже и на Атос. На крају се враћа у Русију и пише ту књигу.

То је сензација, једноставно. 

 

http://zivotcrkve.rs/blog/zdravko-shcepanovic-graditel-bratstva-i-urednik-panonskikh-niti-pravoslavle-je-put-u-boli-svet

 

Бранко Ћопић

 

Прота Андреј Ткачов, познати руски свештеник, описује једну сцену у времену пред револуцију: један комуниста је ушао у препуну цркву у току службе, пришао и упалио цигарету на свеће. Потом је свештенику ударио шамар и њему је Путир испао на земљу. Уместо да га провуку кроз шаке и избаце из цркве, верници су ћутали. То је био знак: за револуционаре да могу да покрену свој план а за Царску Русију да ће да пропадне.

Пре неки дан жена је ушла са псом у цркву, била је служба у току у препуној цркви. Пришла је да купи свеће а продавачица када је видела пса рекла је жени да га изведе из цркве. Жена је извела пса напоље а затим се вратила и почела да држи лекције продавачици шта је хришћанство, љубав према животињама, како имамо слободу да ми уђемо у цркву кад хоћемо и како хоћемо....сви су ћутали.

Данас су сви одреда почели да држи лекције Патријарху како сме да се понаша, шта сме да говори, како да служи, са ким да се састаје. И не само њему већ и већини Епископа. Ми ћутимо! Ускоро ће почети да прекидају службе и нападају и физички свештенике. Ако будемо и тада ћутали....тући ће и нас! 

Биће јахања!- злураде се неки, сведочећи чија су деца и какве су приче слушали у кући. Ја сам слушао ђеда како су нам на крсну славу усташе запалиле 36 рођака у кући. Свог брата Војислава ђед је препознао после по дугметима на капутићу. Зато је данас Република Српска бастион српства, та слобода је јако скупо плаћена. Новосадски Лимани и круг двојке у Београду и даље живе у Југославији и пате за временима без цркава и попова. Аутошовинизам је изгледа неизлечива болест.

Завршићу једном анегдотом: У Суботици сам био неким послом и сретнем једног брата Рома код цркве како проси и дам му неки динар. Питам одакле је каже из Чуруга. Реко, ко наш Патријарх. Он одговара: Прле? Ух брате, ми смо генерација, туко сам се са њим у школи. Опасан шибаџија!

Не знају многи с ким имају посла. Бог кукавице не воли, воли шибаџије или што би данас рекли фајтере. Наш Патријарх то јесте. Преживела је Црква и Диоклецијана и Нерона, Хитлера и Павелића, преживеће и савремене прогонитеље. Наше је само да бирамо: хоћемо ли уз Патријарха, Светог Саву и Христа или са другом екипом из поднебесја. Ћутања и средине нема.

Аутор: Владика Фотије

 

ГОЛГОТА СРБИЈЕ није само оно што је показано у овом феноменалном документарном филму Станислава Кракова, ГОЛГОТА СРБИЈЕ је и то што је овај филм који приказује невероватне аутентичне сцене, агоније и тријумфа српске војске из пакла Првог светског рата, практично све време био забрањен.

Зашто?

Зар нису ти наши преци заслужили да макар ми, њихови наследници, ширимо истину о њима и том невероватном подвигу какав није забележен у историји света! Или морамо, и дан данас, да овакве материјале скривамо у бункерима, е да се не би замерили нашим комшијама и "пријатељима"!

Да ли смо ми, Срби, уопште нормални?

За време Краљевине Југославије није било баш "правилно" да се види ко је своју крв уложио у ту земљу, а онда је овај филм и званично забрањен марта 1940. године, да се не би замерили нашим комшијама Бугарима, јер су у филму приказани онакви какви су били у то време.

За време Другог светског рата, филм је чудом преживео јер су га неки паметни и одговорни Срби закопали негде, у околини Мионице. После рата завршио је у архиву Југословенске кинотеке, вероватно више да би био под контролом, да га неко јавно, недајбоже, не пусти, него што су власти желеле да га сачувају да се једног дана истина покаже свету и српском роду. 

Овај филм данас није, ваљда, званично забрањен. Али га нећете видети ни на једној "српској" телевизији. Зашто? Реторичко питање...

Зато, ако нисте имали прилику до сада, обавезно одвојите сат и нешто да видите ове злата вредне снимке и прочитате нека мишљења о херојској српској војсци од неких важних савременика.

 

Линк је у коментару... 

Са: Владан Јевтић

Саборни храм домаћин предавања о Косовској етици у циклусу „Православље и млади“

Јереј Дејан Крстић:Косово није само историја, него унутрашња стварност човека

- Косово за нас није изгубљено, нити може бити изгубљено. Није било ни 1389. године, није ни данас. Оно је на светотајински начин унето у Царство Божје. Косово је увек присутно као икона васкрсења, неке су од сјајних поука предавања јереја Дејана Крстића, које је окупило бројне Ваљевце на платоу испред Храма Васкрсења Христовог-

Низ предавања о, за српски народ, вечној теми- Косову и Метохији, у сусрет празнику Светог Кнеза Лазара и мученика косовских- Видовдану, који је прошле године отпочео јереј др Душан Ђаковић, настављен је казивањем о теми „Косовска етика у савременом свету- страдање као пут ка васкрсењу“ јереја Дејана Крстића, ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Приређено са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, а у организацији Црквене општине при Храму Васкрсења Христовог, сабрање је посвећено српском народу на Космету који, упркос свим тешкоћама са којима је суочен, истрајава у свом опстанку, сведочећи снагу давно утемељеног завета одбране оног најсветијег у српском историјском постојању. Подсетивши на познати десетерачки стих „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“, јереј Дејан Крстић је навео да Косово и Метохија за српски народ није само географски појам, већ парадигма крстоносне историје српског народа, место претварања страдања у смисао и где је жртва постала израз љубави, а смрт пут у живот. С тим у вези, Косовска етика је духовно- историјски појам који израста из искуства Косовског завета и Косовске битке 1389. године у чијем средишту, истакао је предавач, стоји косовска истина да човек није створен само за голи опстанак, већ за верност Богу, истини и својој савести, због чега се избор Светог Кнеза Лазара тумачи као избор небеског царства- сведочанства да је боље изгубити све земаљско, него оно што је вечно.

Косовска етика страдање не види као апсурд, него као пут откривања смисла. Крст у том искуству није крај, него пут ка васкрсењу. Човек кроз страдање не пропада него се, ако страдање прими у вери, а вера значи поверење у љубав Божју, изнутра преображава. Косовска етика нас супротно логици овог света учи да верност стоји изнад користи. Човек није оно што има, него оно чему остаје веран чак и када га то кошта живота. Зато, Косовска етика у човеку гради духовну вертикалу у којој се живот не мери смо успехом или неуспехом, него смислом и истином- приближио је јереј Дејан Крстић  српско искуство новозаветне етике и заједнице призване да чува завет са Богом, оличено у мучеништву за Христа Господа српског кнеза и витезова. 

У савременом свету, истакао је предавач, Косовска етика постаје избор сваког човека да ли ће остати веран истини, ако се то не „исплати“, изабрати праведан уместо лаког пута, сачувати савест упркос притисцима света и друштва. 

За нас православне, Косово није само историја, него унутрашња стварност човека. Косово је како се често говори, грдно судилиште на коме се не суди само Србима и Турцима или Србима и Албанцима. Косово је грдно судилиште на коме се суди целом свету, јер на њему сваки човек и сваки народ открива меру своје верности Богу, истини и правди. У том откривењу стоји суштина Косовске етике- оценио је ректор Нишке богословије, уз осврт на недобронамерне коментаре „о слављењу пораза“, те немогућности напредовања Србије.

Лазарево опредељење за Царство небеско ни у ком случају није позив на пораз, већ позив на верност. Ми не гајимо код свог народа култ страдања, смрти или нечег за шта нас оптужују. За нас је пут Косова- пут кроз страдање ка животу који се открива као васкрсење. Косовски завет није ништа друго до Светосавски завет- казао је јереј Дејан Крстић о српском искуству јеванђеља Христовог, илити науку да васкрсење не бива без страдања, те да се светлост васкрсења управо након страдања јавља, о чему говори Свети апостол Павле, а два миленијума касније и равноапостолни Свети Владика Николај. Говорећи о избору Светог Кнеза Лазара, отац Дејан Крстић је навео да је он испунио позив Господа Христа да узме свој крст, крст свог народа, и поведе га ка Голготи која ће постати улаз у славу Царства небеског.

Као што је Христос добровољно примио страдање ради спасења света, тако и косовска жртва није пораз. Она је жртвена љубав... Када говоримо о жртвеној љубави, знамо да жртва није крај. Она је почетак. Управо у томе је дубоки смисао Лазаревог избора. Он је себе принео на жртву Богу - једна је од снажних поука предавања ректора Нишке богословије, која носи име као и више од два века стара богословска школа у Призрену, граду у коме је рођен и одрастао . 

За нас, Косово је христолико. Оно је наша историјска Пасха, прелаз из ропства у слободу, али не слободу овог света, већ слободу деце Божје. Зато, Косово за нас није изгубљено, нити може бити изгубљено. Није било ни 1389. године, није ни данас. Оно је на светотајински начин унето у Царство Божје. Косово је увек присутно као икона васкрсења- казао је јереј Дејан Крстић, додавши да нас управо томе учи Видовдан- да без крста нема васкрсења, да без жртве нема вечне славе, а без љубави која се слободно дарује нема ни народа, ни личности, ни светости. Стога, Видовдан за нас није прошлост, већ наша садашњост и будућност, јер пред нас износи вечно питање:“Који крст данас носимо, да ли смо као Лазар спремни да изгубимо земаљско ради вечног?“, указао је јереј Дејан Крстић на избор који се поставља пред савремене Србе.

Свети Владика Николај је говорио да је Косово „најтрагичнији и најсветији догађај у нашиј историји“, али и да је „Косово најеванђељскији догађај у историји нашег народа“. Заиста, у Кнезу Лазару прпознајемо христоликог вођу, у његовим витезовима- свете мученике, у бици- литургијско самоприношење. Свети Кнез Лазар се у предању појављује као праобраз Христа у начину слободног прихватања жртве из љубави према Богу, истини и правди- објаснио је јереј Дејан Крстић подударност прихватања жртве српског кнеза са спасоносном жртвом коју приноси Син Божји. Кнез Лазар није истоветан Христу, али његово страдање води ка васкрсењу.

„Да ли се можемо бавити Косовском етиком (јеванђељем), а да избегнемо Косово као географски појам, јер у духу времена у коме живимо, оно може представљати камен спотицања, као и да ли Косовску етику остварује онај који носи мајицу са поруком „Нема предаје“ или онај који чува светињу породице?“, питања су протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика Епископа ваљевског г. Исихија, упућена предавачу. Констатовавши суштински значај и дубину наведене проблематике, јереј Дејан Крстић је казао да Косово јесте географија, али не само то, будући да на њему живи народ, да Црква врши своју мисију на њему, о чему говори велики број народа који долази, примера ради, на славу Манастира Дечани, на којој је прошле године подељено преко 4 хиљаде пакета ручкова. Дакле, народ долази Светом Краљу Стефану Дечанском и Дечане препознаје као своје, истакао је предавач.

Народ долази знајући, како је говорио Владика Атанасије (Јевтић), да су кључеви Косова и Метохије у кивоту дечанског краља. Ко хоће да узме те кључеве, мора да их узме из његових руку. Дакле, питање Косова и Метохије за наш народ јесте и питање територије (географије), али не само то. То је питање националног идентитета, нашег смисла и нашег опредељења- објаснио је отац Дејан Крстић данашње поимање логике Светог Кнеза Лазара о Царству небеском које је, насупрот земаљском, непролазне природе. 

Не смемо да дозволимо да се питање Косова сведе на политиканство, да нам је питање Косова терет кога се морамо што пре ослободити јер, кад не буде било Косова, наћи ће наши непријатељи нешто што ће нам бити препрека за рај. Косово никада не смемо да сведемо само на идеологију. Никада Косово не сме да постане монета за политичко поткусуривање. Косово мора да буде нешто око чега нема расправе и око чега ми морамо да имамо јединствени став као што је иза Лазаревог става за Царство небеско стане читав народ- објаснио је јереј Дејан Крстић суштину опредељења косовских страдалника над којим данашњи Срби не би смели да имају дилему. 

Косово није реторика, нису графити по улицама, мајице и слично. Косово је опредељење и животни став, како је Ава Јустин формулисао:“Све за Христа, Христа ни за шта“. Свако од нас мора то да освести код себе. Све треба да буде подређено Христу и јеванђељу, а све што одводи од Христа удаљити од себе, а то значи и више деце, верност Богу, свом народу, свом пријатељу и супружнику, свему ономе што је свето и честито- закључио је предавач у одговору на питања оца Филипа Јаковљевића. У завршници излагања, отац Дејан Крстић је поделио своја сећања на родни Призрен, који је био принуђен да напусти 1999. године након повлачења српских оружаних снага, архимандрита Јована Радосављевића, Ваљевца, који је дуги низ година био на челу Призренске Богословије и младе ваљевске свештенике, који су оставили лепе трагове у Богословији Светих Кирила и Методија у Нишу, којом данас управља. 

Сабрање у сусрет Видовдану на платоу Саборног храма песмом је украсила позната вокална уметница из Ваљева Мила Павловић са пријатељима.

Ј. Ј.

 

Сукоб митрополита Иринеја Буловића по питању Сабора на Криту и Украјине са Фанаром и одјек његових ставова у Православном свету

Као један од најистакнутијих ученика Светог Јустина Ћелијског и доктор Теолошког факултета у Атини (са капиталном дисертацијом о Светом Марку Ефеском), митрополит Иринеј (Буловић) већ деценијама представља кључног архитекту званичне црквене политике Српске Православне Цркве (СПЦ). Његово деловање уобличило је савремени православни одговор на глобалне изазове кроз аутентичну неопатристичку синтезу, која бескомпромисно брани саборност насупрот тежњама ка централизацији моћи унутар источног хришћанства. 

Разбијање монофона Фанара: Медијска офанзива на „Ромфеи”

Кључни моменат у међународном деловању митрополита Иринеја представља објављивање серије опсежних теолошко-канонских есеја на најутицајнијем грчком црквеном порталу Romfea.gr. Будући да савршено пише на класичном и модерном грчком језику, митрополит је успео да заобиђе званичне филтере Васељенске патријаршије (Фанара) и директно се обрати јелинском свештенству и народу.

Кроз ове текстове, он је демистификовао Свеправославни сабор на Криту (2016), јавно обзнанивши да већина српских епископа није потписала спорне документе због укидања појединачног права гласа јерарсима. Након избијања украјинске кризе 2018. године, његови текстови су постали најоштрији теолошки штит против поступака патријарха Вартоломеја. Митрополит Иринеј је додељивање Томоса неканонским структурама дефинисао као противканонски упад у туђу територију и отворени покушај увођења „источног папизма” кроз концепт Primus sine paribus (Први без једнаких).

Отпор грчке академске заједнице: Оптужбе за панславизам

Његови радови на Ромфеи изазвали су снажан потрес у Атини и Истанбулу, покренувши талас оштрих одговора водећих грчких професора, каноничара и званичника Фанара. Пошто нису могли да оспоре његову академску компетентност, грчки полемичари су покренули две главне линије одбране:

1. Канонски аргумент: 

Позивали су се на 9. и 17. канон Халкидонског сабора, тврдећи да Васељенски патријарх поседује ексклузивно право апелационог суда (еклитон) изнад граница других патријаршија.

2. Геополитички аргумент:

 Покушали су да дисквалификују његову мисао као плод „северног утицаја”, етикетирајући је као „панславистичку” и „проруску”. Оптужили су га за унутрашње минирање Критског сабора и историјску незахвалност према Цариграду који је 1922. године издао Томос о уједињењу СПЦ.

Контраофанзива митрополита Иринеја:

1. Разобличавање етнофилетизма

У својим репликама, митрополит Иринеј је извео прецизну канонску деконструкцију грчких аргумената. Цитирајући врхунске византијске тумаче (Зонару, Валсамона и Аристина), доказао је да се право еклитона историјски односило искључиво на клирике унутар саме цариградске патријаршије, а никада на друге аутокефалне цркве.

Одговарајући на оптужбе о „русофилству”, поручио је грчким колегама да слепо брањење потеза патријарха Вартоломеја — само на основу заједничке националне припадности — представља класичан облик етнофилетизма (црквеног шовинизма) који је званично осуђен још 1872. године. Нагласио је да Томос из 1922. није чин стварања цркве из ничега, већ литургијско признање већ постојеће зрелости коју је СПЦ стекла још 1219. године преко Светог Саве.

2. Разбијање јелинског блока: Подршка епископата и Свете Горе

Ова канонска аргументација ефикасно је пољуљала почетни апсолутни консензус унутар грчкофонског црквеног света и инспирисала конзервативни део јерархије на отпор:

* Грчка и Кипар: Угледни грчки митрополити (попут пирејског Серафима и китирског Серафима) и водећи кипарски јерарси (Атанасије лимасолски и Никифор кикски) отворено су преузели Иринејеве тезе, објављујући сопствене студије против признавања украјинских расколника.

* Света Гора Атос: Иако се налази под директном јурисдикцијом Фанара, Атос је пружио снажну духовну подршку српском теологу. Бројни светогорски старци и утицајни манастири (попут Каракала, Филотеја, Ксиропотама и Светог Павла) јавно су одбили саслужења са представницима ПЦУ. Светогорски монаси су у текстовима митрополита Иринеја препознали истински светоотачки дух, чиме је дефинитивно срушен наратив Цариграда да је реч о геополитичком сукобу „Грка и Словена”.

3. Савез са Јерусалимом и државни штит Краљевине Јордан

Практични тријумф ове канонске линије догодио се у Јерусалимској патријаршији (Мајци свих Цркава), која је доследно применила Иринејеве ставове, забранивши неканонским украјинским структурама приступ Светом Гробу. Настојећи да теоријски концепт саборности спроведе у праксу, патријарх јерусалимски Теофил III је повукао историјски потез и сазвао Самит поглавара у Аману (Јордан) 2020. године, којем је присуствовала и српска делегација предвођена митрополитом Иринејем.

Фанар је реаговао агресивно, упућујући Јерусалиму оштра дипломатска писма, оптужујући Теофила за издају јелинства и покушавајући да унесе раздор унутар Братства Светог Гроба. Међутим, Јерусалим није попустио у чему је имао подршку и Краљевине Јордан. Хашемитска краљевска породица, на челу са краљем Абдулахом II, искористила је свој међународно признати статус заштитника (кустоса) светиња у Светој Земљи и пружила комплетан дипломатски, безбедносни и државни штит Самиту. Јорданска круна је тиме неутралисала притиске из Истанбула, трајно заштитила Јерусалимску патријаршију и омогућила очување канонског поретка.

Закључак: Наслеђе и трајни утицај

Богословски и дипломатски ангажман митрополита Иринеја (Буловића) доказао је да отпор једностраним потезима Васељенске патријаршије нема политички карактер, већ дубоко еклисиолошко и догматско утемељење. Кроз своје текстове на Ромфеи, подржан од стране Свете Горе, конзервативних грчких јерарха и Јерусалимске патријаршије он је успео да очува канонску структуру хришћанског Истока. Ово наслеђе данас представља званичну и трајну стратегију Српске Православне Цркве у одбрани Свеправославне саборности.

 

Преузето са: Сви ми који волимо СПЦ

 

Слободан Антонић: Запад против Цркве

 

 https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-zapad-protiv-crkve

 

 

Песмо моја, закити се цветом,

Песмо моја, замириши светом;

Још сва срца охладнила нису, –

Познаће те, песмо, по мирису!

Познаће те да си чедо миља,

Да ти љубав мајка и дадиља.

Да си рада певати о сласти,

Разумеће што не умеш каз’ти.

Песмо моја, већ си на полету,

Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,

И сва срца што се силно љубе.

 

Јован Јовановић Змај

 

 https://youtu.be/tb0H-ZudIYA?si=FD0ENLWyY9vP-BMD

 

Једном је Христос ушао у храм и преврнуо столове трговаца. Данас, гомила улази у храм са намером да преврне Христа. И то не зато што разуме шта се тамо дешава, него зато што јој смета што се тамо дешава нешто што не може да контролише, коментарише, хештегује и претвори у мишљење.

Кад човек изгуби Бога, не напада одмах Бога. То је сувише апстрактно. Он прво напада Цркву. Јер је видљива. Јер ћути. Јер не игра игру.

У времену када свако има став, глас, профил и потребу да буде морални центар васељене, једини прави непријатељ постаје онај ко одбија да у том циркусу учествује. А Црква управо то ради. Не демантује. Не објашњава.

Не улази у расправе. Ћути. И тим ћутањем сведочи више него што хиљаде твитова могу да произведу.

И онда почиње оптужница.

Црква је режимска. Црква је издајничка. Црква је пасивна. Црква је компромитована.

Не, драги моји. Ви једноставно не знате шта је Црква. А то што је нападате, само открива шта сте ви.

Црква није једна глава која мисли уместо вас. Црква није Патријарх. Патријарх је човек. Смртан, грешан, пролазан. И одговараће Богу, не вашем фејсбук трибуналу. Црква је нешто знатно непријатније за савремени ум: она је присуство Бога у свету које не зависи од вашег мишљења.

Ви бисте да верујете, али под условом да Патријарх говори оно што ви мислите. Политички, наравно. Не тражите Христа, тражите идеолошко огледало и политичку потврду себе. И кад га не добијете, проглашавате кризу вере. Не своје — него црквене.

То је као да неко дође у болницу и љути се што лекари не аплаудирају његовој дијагнози.

Ко данас најгласније оптужује Цркву за „моралну издају“, по правилу није човек који пости, моли се и долази на Литургију. Не зато што су ови други аутоматски бољи, већ зато што ови први од Цркве не траже спасење, него савезништво. А Црква, на њихову велику жалост, није револуционарна организација. Њен оснивач није организовао протесте против Рима. Није правио петиције. Није подизао барикаде. Победио је свет на Крсту, што је метод који се тешко уклапа у логистику уличног активизма.

„Царство моје није од овога света“ није поетска метафора. То је програмски документ.

Црква, дакле, неће да виче. И ту настаје проблем. Јер савремени човек верује само у оно што виче. Што се оглашава. Што има саопштење. Што реагује.

Црква не реагује. Она сведочи.

И то вас излуђује.

Јер ако она не учествује у вашој буци, онда вашој буци нешто фали. А то „нешто“ је смисао.

Црква није Порфирије. Као што ни породица није један рођак који вас нервира на слави. Али савремени ум воли персонализацију: „СПЦ“ је Порше, епископ са председником, поп који пуши. То је згодна карикатура, јер ослобађа од потребе да се разуме шта Црква заиста јесте.

А СПЦ је преживела Турке, Немце, комунисте, забране, конфискације, стрељања, прогоне, и – што је најтеже – сопствени народ. Преживела је јер није зависила од режима, него од Литургије. Од предања. Од нечега што не може да се укине декретом, нити обори твитом.

Да, у Цркви има лоших људи. Шокантно откриће: Христос је имао Јуду у ужем кругу сарадника. Па ипак, није распустио апостолат због кадровске грешке.

Али савремени верник би вероватно предложио ребрендирање. И ту долазимо до кључног неспоразума: људи хоће „праву Цркву“, одвојену од „институције“. То је најкраћи пут да завршите са Црквом у сопственој глави, где сте и Патријарх и Сабор и Свети Синод. То се у историји зове протестантизам, гуру култура и религиозни егоцентризам.

Црква није идеална. Црква је реална. Састављена од грешних људи који се кају, не од савршених људи који коментаришу.

Ви тражите правду, али не као плод покајања, него као алатку за освету. Тражите да Црква стане уз ваш гнев. А она је ту да вас од гнева лечи.

Црква ћути јер нема шта да докаже. Она се већ „изјаснила“ пре две хиљаде година. На Голготи. Крвљу, не саопштењем.

И зато је не подносите.

Јер не можете да је употребите.

Не можете да је уклопите у наратив. Не можете да је инструментализујете. Не можете да је натерате да аплаудира вашој моралној узнемирености.

А вама не треба љубав. Вама треба аплауз. Црква вас гледа онако како Бог гледа човека: са љубављу, али без илузија. Зна колико сте бучни, колико уплашени, колико гладни признања. И не осуђује вас. Али вам ни не повлађује.

И то је увреда коју јој не можете опростити.

Зато што Црква није у кризи. Ви сте.

Не желите ви подршку Цркве, већ себе са ореолом. А Црква је дала огледало.

Патријарх је достојан, Црква је достојна. А народ? Теже мало.

 

Прелазак Рубикона као укидање демократије илити: "Нећете имати ништа али ћете бити срећни. (Клаус Шваб) " 

"Фактички је демократија у Риму нестајала сто година. Њено умирање је начето у време браће Граха и Гаја Марија, кад су се сукобили на једној страни они, а на другој Сула, као први диктатор Рима. Заправо су се сукобиле две групе богаташа, од којих је група браће Граха и Марија позвала у помоћ народ, јер није могла да се ослони на војску, коју је контролисала друга група. Они су имали неку представу о томе да ће помоћу масе, побудаљеног народа Рима, који је тад имао готово милион становника, да ће они успети да се наметну и да буду Сула уместо Суле. Нису они мислили да дају правду никоме, слободу или било шта, већ да се помоћу народа они попну на власт. Илузија је да ће народ сам да постави неку идеологију око које ће се борити; њега увек воде и контролишу или богати, или искусни. Услед сталних ратова Рима, а у демократији, ратови су били вођени помоћу грађана Рима, јер није било професионалне војске. Грађани Рима су имали војну обавезу, која је трајала од 19 до 30 година. И они су ратовали по седам-осам година; Цезар је у Галији био осам година. Војници оду, нема ко да обрађује земљу, нема ко да брине о домаћинству. Жене и деца покушавају да раде у домаћинству али губе; најме паре од зеленаша, не могу да врате, узму им се имања, они немају где и као сиротиња оду у Рим да просјаче, проституишу се, да би могли да животаре. И тако се Рим са неких сто хиљада напунио на милион људи. Тако је настала грађанштина римска. И онда је та грађанштина почела да бива звана од стране једних олигарха против других. У једној ситуацији је Марије позвао тридесет хиљада римских грађана да се скупе, као критична маса, на Циркусу Максимусу, где их је Сула позвао на договор да чује шта хоће. Кад су ушли у Циркус Максимус, он је затворио врата, пустио преторијанце и они су их све поклали. Пишу хроничари да је крв текла друмовима Рима. То тако траје до једног момента када земља, услед грађанских ратова, услед парализе привреде, где више нико ништа не ради него трају само ти урбани ратови, почиње да бива битно гладна. Изгубљена. Она сад живи само од пљачке. Читав Рим сад зависи од тога да ли ће Цезар нешто послати из Галије. Он тада почиње да спроводи све оштрију пљачку Гала, буквално их држи гладнима да би слао у Рим, али ни то не бива довољно. И прелази Рубикон, укида демократију, не формално - Сенат остаје и даље, али Цезар у Сенат уводи бивше робове и потпуно мења карактер система и трампи се са народом. Мерицу жита од 400g добијао је сваки становник Рима, а заузврат је изгубио сва политичка права. И они су то једва дочекали: да трампе слободу за нешто хране.

Свака сличност са овим што данас Срби раде је случајна. "

Демократију као диктатуру новца, у којој је памет талац, неће сменити оловка већ оно што је старије од ње - крв. Свака демократија завршава се цезаризмом. То је крај једне цивилизације и прелазак у другу. А ми управо гледамо како Хришћанску културу замењује егзистецијализам, и веру у Судњи дан смењује - хепиенд: све што почнем биће добро, а то добро је релативно и прилагођено потребама. 

Наш буџет се већ данас пуни сивом економијом. Такозвана наша телевизија већ је извела трећи сталеж и прави четврти, којем је крилатица: у се, на се и пода се. 

Неко опасно креше ратне варнице. А ви приметите: да ли можете да се скупите у друштву и да се око било чега усагласите или свако има своје мишљење? Зато је битно да већ данас нађете човека истих или сличних интересовања. Време урбаних ратова је пред вратима. 

 

Запис из 2022. године