Среда, Мај 13, 2020
Знање и умење (4)
Нова нормалност
Укинута је радничка класа и нико се није бунио. Затим је пролетеријат прешао у прекаријат (то је такође пролетеријат али у номадском смислу, и без икаквих симбола заједнице и одговорности према истој). А сад идемо ка рајетинству (раја, кметови, то јест они, који ће послом бити везани за место живљења). Све ово прати гротескно слављење првомајског празника рада града Чикага.
А ако је укинута радничка класа како ће се пунити пензиони фондови? Код нас се зна: задуживањем и кредитима. Власт узима на наше име а за своје потребе безвредне папириће, који ће остати нашој деци да их исплаћују. Но, оне на буџету и већину пензионера то не занима. Они су себе везали за дизниленд и цео народ учинили таоцима система. Но, најгоре је што они стварно мисле да систем брине о њима. Истина је другачија и по њих трагичнија. То што их је неко натерао да седе код куће требало би озбиљно да их замисли.
Пре него што су појединцима укинули део пензија просечна старост пензионера износила је 14 година. Онда је пала на дванаест. Са све већим смањењем пензија та старост се, услед лоше хране и немања новца за лекове, додатно смањила. Са појавом короне пензионери су стављени у кућни притвор (не у изолацију, како то упорно понавља „нова нормалност“). Са смањеним кретањем, живот пензионера је поново скраћен. Укида им се и право на респираторе свуда, па и у Србији (имамо респираторе за Италију али не и за наше грађане, дивота!).
Зашто неко перфидно и у рукавицама убија старе људе? Јер су пензиони фондови пребукирани и јер то светски политичари и не крију. Још је и еутаназија легализована и то тако што је социјала види као помоћ при смањењу материјалних и емотивних пражњења. И пензионери, који у већини не знају ни како се зову, иду да гласају за своју еутаназију!
Са друге стране су радикални омладинци, који са гнушањем гледају старце како им уништавају будућност. И то у њима буди жељу за што скоријом еутаназијом пензионера и у што већем броју.
Шта недостаје? Нема средње класе - носиоца друштва. Она се гаси и већ је готово угашена у целом свету. Али у Јапану, на пример, пензионери не могу да изађу на гласање. Зашто? Пензионери су конзервативци и они су завршили свој радни век. Они су кочничари и зато у Јапану право гласа имају само они који раде. А они који раде могу боље да сагледавају потребе тржишта.
(А код нас је најредовнији бирач – преварени бирач. Ми још ниједном нисмо изабрали никог да нас подигне, војно наоружа и оспособи, да наш суверенитет заштити. Са појавом короне постало је очигледно колико смо се као народ олупали и ништа нам, сем нас самих, није важно. Нема више ни пароле: „Догодине у Призрену!“. Све је огољено до сржи.)
Међутим, ово никако не треба разумети да стари људи нису потребни. Напротив. Само их је потребно одвојити од дизниленда и вратити им место за столом у оквиру сопствене породице. Они речи са екрана примају на енергетском нивоу, готово као кад се отац или мајка обраћају детету. Они су тиме заведени, јер власт не да не мисли о њима, већ их користи за своје потребе. А њихова сврха треба да буде нешто сасвим друго, тим пре што ни политици више неће бити потребни гласачи.
Србија је деиндустријализована. Налази се тачно тамо где је и била пре Другог светског рата. Али сада опустошена и без знања оних заната и вештина који би јој користили за живот као нашим прецима. Зато је важно чувати ове баке и деке како би на нас пренели своја знања и искуство у стварима од стварног значаја за живот.
Потребно је да на њих гледамо управо онако како данас Американац гледа на своје комшије Амише. (наставиће се)