[ Непозната историја Срба... ] 09 Јул, 2015 22:39

Отворено писмо Јелене Радојковић, директора Oxford Центра, амбасадору В. Британије, Њ.Е. Денису Кифу поводом британског предлога Резолуције о Сребреници


Поштовани,
Овим путем желим да изразим своје дубоко разочарење као и огорченост поводом предлога британске владе који се односи на Резолуцију о Сребреници.

Више од 40 година свог рада и живота посветила сам неговању и промоцији британске културе и језика. Рођена сам у Бечу (Vienna, 1944). Студирала сам англистику/германистику у Хамбургу, Њујорку, Карачију и Београду. Већ 25 година водим лингвистички центар (Oxford Centar, Београд/Ниш). Кроз нашу школу енглеског језика прошло је више хиљада студената, а књижара Oxford Centar, која ради у оквиру исте организације, је за ових 25 година у сарадњи са британским издвачким кућама Oxford, Longman итд. продала хиљаде уџбеника за енглески језик. Заједно са британским стручњацима, организовала сам мноштво стручних семинара по целој Србији који су имали за циљ промоцију енглеског језика и културе, али и стварање тржишта за британске издаваче.

Пре свега, своје дубоко неслагање изражавам у погледу термина геноцид који се користи у резолуцији. Сама дефиниција геноцида, како лингвистички тако и фактички, не може бити примењена на случај Сребреница:

1. Жртве страдале у грађанском рату у Сребреници нису биле жене и деца већ наоружани војно способни мушкарци. То у основи дисквалификује термин геноцид.

2. Број жртава никада није утврђен, а пошто српска страна није имала увид у истраживања, не можемо прихватити ту квалификацију нити број жртава. Број жртава утврђен 2005. био је 1.180. На волшебан начин тај број је 2014. године достигао 6.400 жртава, а ове године појавом „неких нових жртава“ дошло се до броја од 8.000. Питамо се колико ће жртава бити нпр. 2020. године?

3. Цео немио догађај одвијао се у заштићеној зони УН, која је подразумевала демилитаризацију.

4. Познато је да су по уласку српских снага у Сребреницу евакуисани жене и деца на муслиманску територију. Апсолутно није јасно како су се у тој „демилитаризованој“ зони изненада затекли наоружани муслимански војници Насера Орића?

5. ДНК анализа доказано није поуздана, а врло вероватно је и фалсификована, јер су босански Муслимани потпуно истог етничког и генетског порекла као Срби, што је историјски потврђено.

6. Велики број светских и српских аналитичара тврди да је цео догађај у Сребреници био намерно исцениран како би се створио повод за бомбардовање Срба од НАТО, без одобрења Савета Безбедности УН. Као што је познато, овај преседан је отворио врата свим будућим ратовима, разарањима и милионским жртвама на Блиском истоку, у Африци и Азији у 21.веку.

7. Парадоксално је да се прави геноцид над 3.500 српских цивила у тој истој Сребреници не само не подводи под геноцид него се не спомиње ни као ратни злочин. Да не говоримо о осталим страдањима српских цивила широм бивше Југославије који су били мучки убијани од стране Ал Каиде, Муџахедина, хрватско-америчке војске и „савезничког бомбардовања“.

8. Наводи који говоре о Сребреници као највећем геноциду после другог светског рата су једна крајње манипулисана и лажна конструкција и зато, све док се не организује кредибилна међународна истраживачка комисија, која би укључивала и српску страну, не можемо прихватити никакве квалификације јер оне очигледно у овом тренутку само служе даљем бруталном понижавању српског народа. Најгоре је што овим чином Западна Алијанса покушава да оправда ничим изазван распад Југославије и бомбардовање Србије, а у крајњој инстанци и даље раздваја и спречава помирење народа у бившој Југославији. Питање је, коме то иде у корист и на част?

У својој историји српски народ никада није починио геноцид. Вековима је живео са муслиманима и другим верским заједницама и развио највећу толеранцију према свим народима света.

Што се тиче геноцида, историјски највећи ратни геноциди (после јерменског у 20. веку) догодили су се у Првом и Другом светском рату над Србима у Хрватској, Босни и на Косову.

У току Првог светског рата страдало је више хиљада српских цивила од стране аустријске војске, а о чему постоји обимна филмска и фото документација. Српска војска је тада задивила цео свет јер је војне заробљенике не само чувала него и хранила на истом „казану“, о чему су сведочили сви западни медији али исто тако и британске болничарке. Србија је тада изгубила милион и по радно способног и репродуктивног становништва. Жртве геноцида из Првог светског рата никада нису изнете пред светску јавност нити је Србија добила икакву ратну одштету.

У Другом светском рату у највећем геноциду над српским цивилима (1941-1945) у квислиншко-ватиканској Хрватској под окриљем немачке окупације, а под руководством хрватских усташа, заклано је око два милиона српских цивила. Документацију о томе можете потражити :

BBC documentary – преко пола милиона жртава;

Spiegel, април 2010 – 1.8 милиона жртава;

– Karl Heinz Deschner, познати немачки католички теолог, у својим бројним радовима наводи два милиона жртава.

Као ни сва претходна страдања Срба, тако ни овај геноцид није признат од међународне заједнице нити је икада одата пошта овим милионским жртвама.

Такође, изгледа да смо заборавили све жртве британских бомбардовања Србије у 20. веку, те остаје питање зашто је Британија бомбардовала српске градове и цивиле, а да притом Срби никада у историји нису напали Велику Британију и њену територију.

После свега наведеног, поставља се питање да ли Велика Британија има морално право, односно кредибилитет, да буде „Judge and the Jury“ не само у случају Сребреница него и уопште. Колико је геноцида, злочина и отимања националних добара учињено у име и за рачун В. Британије у протеклим вековима британских колонијалних ратова на свих пет континената, од Америке, преко Африке, Индије и све до Кине, где се број жртава мери стотинама милиона.

Дакле, ароганција са којом се британска влада поставља у случају Сребренице представља не само крајњи цинизам него и увреду, како српског тако и свих народа света, а кључно питање је који је смисао и циљ оваквог чина.

Наглашавам да се ово моје обраћање односи на политику В. Британије, нипошто на британске народе, који су, упркос империјалном изобиљу, имали своје тешке тренутке у историји.

Такође, моје обраћање није лично и овим путем желим да изразим дивљење према Вашем одличном познавању српског језика. Надам се да ћете имати жељу и прилику да упознате најстарију европску цивилизацију, која не само да је настала на територији данашње Србије (Лепенски Вир, Винча итд.) него је српски народ све њене тековине (језик, митологија, етнографија...) очувао и до дан данас, и предао осталим народима Европе (о чему пишу Gordon Childe, Bryan Sykes, Stephen Oppenhaimer, Collin Renfrew...).

У доброј вери,

Јелена Радојковић
директор Oxford Центра

 Извор

 

у.п.: Ових дана Косово је добило свој позивни број, а остао је још један који треба да се додели и који је за сада тајна. Да ли је то Санџак или Војводина, питање је. Размишљајте о томе: комадање Србије није готово. Са променом Устава то је неминовност. Зато, искључи телевизор, спаси Србију, ако никог другог ради, себе ради. И реци: НЕ промени Устава!

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 08 Јул, 2015 17:34
 
Велики народни скуп: 20 година од ослобођења Сребренице
 
 Бошко Обрадовић: Позивам 3267 Срба да у суботу, 11. јула усправно стојимо испред Скупштине Србије
 
 Александар Вучић да се извини Руској федерацији, НР Кини и српском народу и да одмах поднесе неопозиву оставку!
 
 Клањање лажима о српској кривици
 
 Шпијуни су међу нама: Вучићева и Арминкина улога у енглеској лицемерној резолуцији против Србије
 
 Џорџ Памфри: Сребреница - бројање лешева
 
 The Srebrenica Massacre was a Gigantic Political Fraud
 
[ Непозната историја Срба... ] 03 Јул, 2015 22:53

Београд под окупацијом 

Слика преузета са: Прогон ћирилице и српског језика

 

АКО МИ СРПСКИ НЕ ПИШЕШ, НЕМОЈ ДА МИ ПИШЕШ ВИШЕ

 

Честити Србин дипл.инж. Владимир Лепојевић, који је у деветој деценији свог живота, при сваком сусрету ме је нечим обрадовао и научио, па и писмености, по којој је далеко испред мене.  Толику љубав према српству, а нарочито толику бригу за српски језик и писмо, ретко сам виђао. Наводим само један пример како ми је душу огрејао. Као рударски инжењер радио је 1959.г. у Страгарима, па је познавао и запосленог радника који је био потомак Танаска Рајића. Овај му је причао да га је пре Другог светског рата сваке године одвозила војска у Крагујевац на обележавање Крсне славе артиљеријског пука. Тамо би он био обучен у белу свечану униформу, и са сабљом о пасу посађен на коња приликом одржавања параде. Можда је потребно да подсетим данашње Србе: Танаско Рајић погинуо је на Љубићу у Другом српском устанку бранећи српске топове.
Драги колега Лепојевић искрено се радује што има и млађих људи који брину за српски национални интерес, па ми је недавно послао писмо са три прилога који би можда могли тргнути Србе на размишљање, опрез и акцију.
О каквом узорном карактеру се ради показаћу овим примером.
Осамдесетих година прошлог века одржаван је у Београду неки научни скуп, па је и он пријавио свој рад. Речено му је да је једино његов рад исписан ћирилицом и да то није згодно, па би га морао написати на латиници. Радије је повукао свој рад него да изда себе и српство.
Ево прилога :

СРБИЈА ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1915-1918.

... када је у Србији српско писмо – ћирилица било забрањено оружаном силом...

Поход против националне културе

„ Окупационе власти су преузеле прави поход против српске културе. У школама и надлештвима забрањена је употреба српског писма и уведена латиница. У свим штампаријама ћирилична слова претопљена су у латинична. Цензори на поштама добили су изричита наређења да поцепају свако писмо или карту која би била написана ћирилицом. Забрана ћирилице у приватном саобраћају нарочито је огорчила грађане...

Један заробљеник у логору у Галицији писао је тим поводом 29.новембра 1917. године у Београд, између осталог, и ово: „Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем ; ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више“.

...Из библиотека су уклоњене све књиге у којима је третирана српска историја и све друге књиге чији би садржај могао да подсећа Србе на њихово национално биће и патриотске задатке...                           

Монографија Први светски рат, књига 2, стр.287/8
издање „Обод“ 1975.


... када је у Србији српско писмо – ћирилица - било забрањено оружаном силом...

... И сав тај напредак отпочео је у кући, на којој је златним словима записано: Миша Анастасијевић свом Отечеству. Пре осам година тај су натпис скинули варвари, који су били притисли и спремали се да угуше и саму отаџбину нашу. Све што је ћирилицом записано било они су гонили и уништавали. Они су у њој гледали отпор, борбу, самосталност и државу. Они су бајонетима скидали натписе по улицама, мењали њихове натписе, брисали фирме, копали плоче по кућама, а наметали њима пријатељску предану и верну латиницу, која је значила покорност и самодрицање.

И ако би вам се поставило питање : ко су онда били најревноснији помагачи онога крвничког насиља, гоњења и мржње и најцрњи душмани српског племена, ви бисте данас исто тако били принуђени да ћутите, као што сте и пре осам година морали ћутати и трпети.

На Преображење 1925.                   Коста Христић „Записи старог Београђанина“,
Нолит 1989


АМЕРИЧКИ ТЕРОРИСТИЧКИ БОГ ЈАНУС


„Политика“ је објавила 25.9.2001. Танјугову информацију о америчком списку терористичких организација.Да ли је тај попис потпун? Не верујем. Ево и зашто.
У последњој години Другог светског рата, Ален Далс објављује амерички стратешки програм за терористичко уништење Русије ( у међувремену је „програмом“ обухваћено много више нација, посебно православних, словенских.) Због обавезе скраћивања текста, објављен у Информативном билтену превода ЦВНДИ Војске Југославије бр. 1/2001.г., сводим на следеће ставове:
1 )  За заглупљивање и отупљивање људи уложити све (злато, сву материјалну моћ). У људски мозак и свест посејати хаос и тако их приклонити лажним вредностима. Како? Наћи своје истомишљенике, савезнике  у Русији.
2 )  Последице? Трагедија непокорног народа је неизбежна због губитка самосвести. Литература, позоришта,биоскопи – сви ће величати најнижа људска осећања.
3 )  Подржавати и величати „уметнике“ који ће наметати и продубљивати у свести људи култ секса, насиља, садизма ,издајства – свега неприродног.
4 ) Неприметно али стално исмевати часност и поредак представљајући их тако архаичним.
5 ) Све људске пороке : лаж, превару, пијанство, наркоманију, издајство вешто и неприметно наметати.
6 ) Само ће понеко увиђати шта се догађа, али такве треба довести у неповољан положај, односно у предмет за исмевање. Тако ће се стварати поколења једно за другим.
7 ) Људе придобијати још у младости, зато главну пажњу усмеравати на омладину, изопачавати је, кварити, учити разврату. Од младих направити цинике и простаке – космополите. Коментар је сувишан.

„ПОЛИТИКА“, 29.9.2001. Умножи и дај другима !
Приредио : Немања Видић

Извор

 

[ Непозната историја Срба... ] 28 Јун, 2015 15:33

 

 

Непосредно са упадом непријатељских тенкова на територију Србије, један стари Србин изађе на друм и леже. Нико да га помери одатле! У том један од страних официра нареди да га војници пошто-пото доведу, да он види шта се то матори Србин буни.

Србин, изашавши пред овога надувенка, рече:

- Опет сте дошли! Седамсто година овде долазите и ми вас терамо, а ви и даље долазите. Јесмо ли ми икад код вас овако долазили? Никад! А ви никако да научите... Терали смо вас - и опет ћемо!

Амин.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 14 Децембар, 2014 14:24

У Србију је стигла претходница ФБИ. Они треба да „помогну“ у институционализацији Србије. Шта о овоме и Новом светском пројекту има да каже човек који је највише урадио на разбијању ове сатанистичке идеје – Вилијам Ендгал. Поред тога, у овој емисији, коју препоручујем свима, јер је отпочео пројект измене свести у Србаља и не само њих, већ свих, али најпре хришћана, да чујете каква нам се будућност спрема. Једна од њих је и да ће са сиромаштвом које следи наше девојке и мајке издавати своје утробе и продавати децу (ето где воде дечја права), али истовремено ће се вршити и стерилизација. То се зове хуманизам.

Иде време у којем љубав неће бити на цени. Јер, сем измене свести, треба и срце да се мења.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 23 Новембар, 2014 13:11
На пуцањ одавде
 
Укључите српски титл.
 
Зашто једна улица у Бања Луци носи име шпанског краља Алфонса XIII?
Трећи део документарног филма "НА ПУЦАЊ ОДАВДЕ" о сарајевском атентату и узроцима Првог светског рата који говори о Младој Босни.
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 20 Новембар, 2014 14:42

 

Слика преузета са: http://fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/nemoguce-je-pobiti-1200-ljudi-za-samo-pet-sati

 

На дан 25. августа 2003. године босански Хрват Дражен Ердемовић наступио је пред Трибуналом за злочине у Југославији у Хагу као сведок оптужбе у судском процесу против некадашњег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића. Као припадник Специјалне јединице босанско-српске војске Ердемовић је 16. јула 1995, заједно са још седам припадника исте јединице, учествовао на пољопривредном добру Брањево, северно од Сребренице, у селу Пилица, у Босни, у стрељању између 1.000 и 1.200 босанско-муслиманских цивила. Милошевић је поред осталог одговарао и због геноцида над босанским муслиманима, а Ердемовићев исказ у својству сведока важио је као доказ да је, у данима после пада Сребренице 11. јула 1995. на више места, између осталог и на терену фарме Брањево крај Пилице, извршен геноцид. Ердемовићеви искази нису, међутим, представљали никакву полазну тачку која би представљала упориште за питање да ли је и у којој мери Милошевић био одговоран за те злочине. Ердемовић је само потврдио да се масовно убиство заиста догодило на фарми Брањево. Оптужба је за личну одговорност Милошевића имала у изгледу даље доказе. Све до данас, међутим, остала нам је дужна. У сваком случају, посебну тежину Ердемовићев исказ има због тога што је он једини непосредни учесник који је потврдио у сведочењу да је било масовног стрељања босанских муслиманских цивила које су извршили припадници босанско-српске војске. На основу признања злочина из 1996. Ердемовић је у Трибуналу у Хагу 1997. осуђен на пет година затвора. После три и по године, поново се нашао на слободи. Међутим, остао је крунски сведок чији су искази коришћени у неколико судских процеса као докази како пре, тако и после суђења Милошевићу, у процесима вођеним по оптужби за геноцид над босанским муслиманима после пада Сребренице.

Исказ Ердемовића од 25. августа 2003. године на суђењу, које сам као посматрач пажљиво пратио, изгледао ми је веома проблематичан. Једноставно је немогуће да за једва пет часова буде стрељано 1.200 људи на начин који је изнео сведок. На прстима једне руке то се могло израчунати, али судије нису допуштале никакву сумњу у ову бројку. Многа питања постављена за време унакрсног испитивања остала су без одговора, било услед временског ограничења, било зато што оптуженом Милошевићу није било допуштено да их постави. На његова питања о позадини одређеног исказа сведока, судије су реаговале са све већом нервозом, нека питања уопште нису дозволили и вршили су притисак на оптуженог да своје унакрсно испитивање што пре оконча. Притом није требало да представља било какав проблем да се ове неверодостојности и противречности у исказу сведока рашчисте, јер је сведок именом и презименом навео све своје саучеснике. Када је, међутим, Милошевић поставио питање сведоку како објашњава чињеницу да само он, као једини, мора да одговара за покољ на фарми Брањево, судија је оптуженоме једноставно одузео реч. То није питање за сведока, рекао је судија Ричард Меј. Оптужени је очигледно додирнуо у веома осетљиво место, у сам нерв оптужнице и органа оптужбе Трибунала.

Није ли то у најмању руку чудно? Реч је о најгорем злочину у Европи после Другог светског рата који је суд окарактерисао као геноцид, а ипак питање о другим починиоцима једног од највећих покоља, учесника у овом злочину, није смело чак ни да буде постављено?

Латио сам се посла да пажљиво и детаљно проучим сва доступна документа о случају Ердемовић, а моје проучавање и истраживање било је праћено све већим чуђењем, чак запрепашћењем. Представљање овог масовног злочина на фарми Брањево у исказима сведока у бројним варијантама, не само да је противречно, већ је и недоследно у тој мери, да се при дубљем истраживању увек изнова наметало питање шта заправо жели да се сакрије, тиме што се не рашчишћавају очигледне недоследности и неверодостојности. Узалуд сам трагао за објашњењем чињенице да судије које су саслушавале Ердемовића нису ни једном посумњале у његову вероводстојност и да су само један једини пут поставиле питање да ли је тужилац саслушао и Ердемовићеве саучеснике, да ли жели да и против њих покрене истрагу и подигне оптужницу.

Дражен Ердемовић је ухваћен 3. марта 1996. у Србији и већ на првом саслушању у југословенском суду 6. марта 1996. навео је имена својих седам саучесника, као и име командира његове групе, по чијем наређењу је наводно извршено ово масовно стрељање. Југословенско правосуђе је покренуло и спровело судски поступак против Ердемовића, али је већ 30. марта он изручен Трибуналу у Хагу, где је најпре наступио као оптужени а затим у својству сведока оптужбе у неколико других судских процеса, у којима је увек изнова наводио имена својих сарадника. До данашњег дана, међутим, ни једно од ових лица није оптужено као починилац злочина или саслушано у својству сведока. Ова књига је, у ствари, једна врста трагања за објашњењем таквог стања ствари.

После првог саслушања и признања злочина 31. маја 1996. у Хагу, Ердемовић је проглашен неспособним за давање исказа на неодређено време, пошто је патио од посттрауматских психичких сметњи. Већ 5. јула 1996, међутим, иако неспособан за саслушање, он наступа као сведок оптужбе против Караџића и Младића. На исказу Дражена Ердемовића судије су засновале и њиме образложиле међународну потерницу и налог за хапшење двојице босанско-српских наводних ратних злочинаца. Није ли можда то био разлог због којег су у Трибуналу у Хагу остали слепи за очигледне неверодостојности и недоследности у исказима овог сведока? Истовремено се намеће питање да ли би се и сам овај сведок појавио пред Трибуналом да га претходно није ухапсила југословенска полиција и да југословенско правосуђе није покренуло против њега судски поступак.

То што ће у овој књизи бити постављено више питања него што ће бити изнето одговора, има својих разлога. Транспарентност није највећа врлина Трибунала за злочине на тлу бивше Југославије. Оно што је изношено на бројним „полузатвореним“ и „сасвим затвореним“ седницама у Суду, уз потпуно искључење јавности, само је мало познато. А, о ономе шта се стварно догодило 16. јула 1995. на фарми Брањево, могли бисмо сазнати тек ако би били саслушани сви учесници у том масовном стрељању. Ипак, то није учињено, нити се сада чини. Познато је, међутим, да је добро постављено питање већ пола одговора. У сваком случају, једна ствар би морала бити јасна: у потрази за истином и у напорима за изналажење истине, Трибунал у Хагу не поступа тако како би се очекивало у светлости наше државноправне и судске традиције. Да ли би се у једном нормалном кривично-правном поступку прихватило да судија изрекне починиоцу, на основу његовог властитог признања, крајње благу казну, а да уопште ниједан једини пут не саслуша његове саучеснике и сараднике? Не би ли се у том случају сви медији буквално стуштили на таквог судију и безусловно желели да знају шта то треба да значи и шта се иза такве пресуде скрива? Није ли таквим поступком судија желео да не доводи у опасност исказ и признање оптуженог исказима његових сарадника? Или се иза свега тога крије нешто много више и много важније? Немају ли можда ови починиоци злочина да изјаве нешто што јавност не би смела да зна? Не штите ли се можда на овај начин сами починиоци, уместо да буду кривично гоњени и осуђени? Зашто, и због чега?

У случају Ердемовић, међутим, ни јавност све то очигледно не жели да зна и кличе што ће извесни Радован Караџић коначно бити изведен пред судије и највероватније бити осуђен на доживотну затворску казну. У предстојећем суђењу Караџићу, Дражен Ердемовић ће вероватно поново наступити са новим, другим, заштићеним идентитетом на судском претресу како би, као заштићени и невидљиви сведок оптужбе, још једном, по четврти пут, дао исказ о стрељању 1.200 босанских муслиманских цивила на фарми Брањево. Предмет оваквог његовог исказа у међувремену у Трибуналу важи за „утврђену и непобитну истину која је ван сваке разумне сумње“ („established truth beyond a reasonable doubt“) тј. као учвршћена и потврђена истина која више није предмет никакве расправе. Постављати питања о позадини, било би бесмислено. Ипак, упркос томе, ми то чинимо.

За критички преглед манускрипта и бројне драгоцене предлоге дугујем срдачну захвалност проф. Вернеру Зауеру (Грац).

Што се тиче цитата, извори свих навода из судских протокола и вансудских саслушања дати су у списку извора. При навођењу цитата из судских протокола указује се на број странице на документима (транскриптима) који су доступни на енглеском језику на интернет страници Хашког трибунала. При навођењу из вансудских саслушања – реч је о јавности недоступним „разговорима“ (интервјуима) које су истражни органи оптужбе Трибунала водили са Ердемовићем на два језика – увек се наводе датуми и у загради дају бројеви страница енглеске и српскохрватске варијанте. Релевантни изводи из ових докумената налазе се у прилогу књиге.

Колико год је било могућно дат је немачки превод цитата из српскохрватских предложака а не са енглеског превода.

 

Жерминал Чивиков

Хаг, у децембру 2008. године

Из књиге „Сребреница. Крунски сведок“, која је доступна на овој адреси.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 15 Новембар, 2014 15:53
Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 km. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.
 
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 01 Новембар, 2014 22:38

Одговор Жана Дитура, члана Француске Академије на писмо Српске академије наука која га обавјештава о његовом избору за члана САНУ.
Када је видио да је писмо исписано на, како и сам каже, "енглеском или америчком језику" није га ни прочитао. Он даље у тексту објашњава разлог такве реакције.

 

 

Преузето

 

[ Непозната историја Срба... ] 31 Октобар, 2014 12:42

... И 17. октобра у вече, уђе једно мало коњичко одељење српске војске у Призрен. Мајор Селимир Остојић посео је призренску касарну са једним ескадроном коњаника. Он је ложио целу ноћ ватру на околним брдима, труба је свирала на све стране, поручио је да призренски грађани спреме сутра за војску 10 хиљада хлебова. Сутра дан ујутру позвао је прогласом Призренце да се предаду. Иса Бољетинац са својим Арнаутима и код Пећи разбијена војска Џавид паше са 8000 редовне турске војске стајаху код Призрена. Кад је руски конзул Емилијанов дознао, колико је малена српска војска, а још јој не долази помоћ, молио је мајора Остојића да одступи, да не претрпи пораз, јер нико неће казати да су Турци победили шачицу српских коњаника, него ће разгласити да је српска војска на Призрену потучена и да ће то изазвати ружан утисак. А није ни право да изгину онако храбри војници. Но мајор Остојић рече му:

- Ја не могу више одступати. Побио сам српску заставу у Призрену и крај ње ћу умрети!

Када ми је доцније конзул Емилијанов причао о томе, он је говорио:

- Пишите само што више о овоме. То су хероји за које треба да дозна свет!

У Призрену беше у оно доба ужасно комешање. Конзулу Емилијану долазили су не само Срби, да га моле за заштиту ( а он их је заштићивао колико је год могао), него су му долазили и Турци. Тражили су да их узме у заштиту ако уђе српска војска. Он им је то обећао, али им рече и то:

- Моћи ћу учинити само онда, ако донде спречите проливање крви.

А било их је доста који су изазивали крв. И било је на тргу, код водоскока, бурних призора и договора. Неки су говорили:

- Срамота је што трпимо, да нам неколико српских коњаника узму Призрен, а ми их можемо уништити.

... Када је у Призрен ушла силна српска војска с топовима и коњаницима, овладало је неописано одушевљење. На уласку у варош дочекало је генерала Јанковића српско свештенство с литијом, дочекаше га Срби неописаним одушевљењем, а дочекаше га и Турци. Чак су изашле и жене, а оне су се тога дана појавиле овако јавно, демонстративно тек после много стотина година.

 

Из књиге Јаше Томића Рат на Косову и старој Србији 1912.године“

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 25 Октобар, 2014 19:29

Последње сунце овога века залази у крваво руменим облацима Запада и у вихору мржње. Гола себичност нација, у својој опијеној и махнитој похлепи, игра коло уза звекет мачева  и уз лавеж осветничких песама.

Рабиндранат Тагора, последњег дана XIX века

 

 

Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.

"Усташки покрет у хрватским крајевима", службени лист КПЈ Пролетер

из децембра 1932. године

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 24 Октобар, 2014 18:27
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 23 Октобар, 2014 17:51
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 22 Октобар, 2014 22:04
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 09 Октобар, 2014 16:56

 

 

- Живојине Лазићу, коси митраљезом по ширини! Чујеш ли ме? Гађај лево и десно, не само по дубини! Усред паклене буке, изазване грмљавином топова, ова заповест потпоручника Свете Милосављевића не стиже до митраљесца Дринске дивизије Живојина Лазића.

Младом потпоручнику, изложеном убитачној ватри, не преостаје ништа друго него да претрчи до његовог рова и да му на уво каже да извиђачи јављају да Швабе надиру у широком појасу и да митраљез усмери ка нападним линијама лево и десно. Неколико дана касније и до Лазића ће допрети коминике Врховне команде да на територији Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених.

Тако се бранила отаџбина.

Слика друга

Четири године касније Живојин Лазић стоји пред својом кућом. О томе из његових записа и његове приче: „Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим... Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“ „Војник“, кажем, „отвори...“ Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата. Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате!“ Пољубих мајку у руку и образ. Пољубих и остале. Знам: двадесет трећи је октобар. Из овог дома сам отишао пре више од четири године. А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје.

Слика трећа

„А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, Живојин Лазић из Санковића, код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају непријатељске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе, одржа мали говор: „Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина!“

Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на непријатеље који нас чекају на чукама. До мене је мој ратни друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон...

Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само је мисао: Соколац. Одатле, рекли су нам, види се отаџбина. Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду!“ Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи. Тек увече избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јеђевице, стави два прста у уста и звизну, а потом изговори само три речи: ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!

„Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар“.

Тако су српски војници ослобађали своју отаџбину четворогодишњег ропства.

Слика четврта

Можда се Непоменик, чије су име и дело били заштићени законом, још није био ни охладио у гробу, а на сцену су ступили стари српски ратници. Народно позориште у Београду увелико је припремало извођење документаре драме СОЛУНЦИ ГОВОРЕ у режији срчане Грузинке Цисане Мурусидзе. Премијера је заказана за 30. децембар 1981, а реприза за Бадњи дан следеће године.

Аутор се побринуо да на премијеру дођу они о којима драма говори. Тако су прва места у невеликој сали заузели носиоци Карађорђеве звезде с мачевима, некадашњи ђаци-каплари, резервни официри, пилоти, прослављени митраљесци... Из Цриквенице је дошао Хрват Лујо Ловрић, витез Карађорђеве звезде и руских ордена Светог Ђорђа и Свете Ане, у истој равни с највишим румунским орденом Светог Михаила Витеза и чехословачким орденом Белог лава са мачевима. Представу није могао да види - ослепео је у једној борби као добровољац на српској страни. У његовој пратњи био је добровољац Ђорђе Беатовић, чију су мајку Госпаву аустроугарски војници јавно обесили на малом тргу у Братунцу јер је била повереник Српске народне одбране.

У једном узбудљивом тренутку публика је устала да би поздравила Милана Гвозденовића, горостаса из Жиче, који је на поноситим грудима носио Карађорђеву звезду са мачевима, и пилота са Солунског фронта Саву Микића, чија су плећа била повијена под теретом година и одликовања на грудима - било их је више од тридесет. Аплаузом, праћеним сузама, поздрављени су некадашњи ђаци-каплари, сада седе главе, научници, професори, официри: Тадија Пејовић, Живојин Товаровић, Иван Ивановић и Милорад Јевтић. Из оног бесмртног Батаљона 1.300 ђака-каплара у то време била су у животу само седморица: тројица због болести нису могла да дођу на представу.

Били су у дворани Алекса Петровић, мученик на албанској голготи и јунак са Солунског фронта, почасни грађанин Париза, кога је генерал Де Гол одликовао Орденом француске Легије части, и у то време најстарији писац Младен Ђуричић, бивши капетан брода којим је превозио заробљеног немачког фелдмаршала Мекензена, чији су топови разарали српску престоницу. Међу првима је стигао Живојин Лазић. Био је у сељачком копорану и опанцима, са шајкачом и шареном торбицом о рамену, са обавезном војничком чутурицом и низом одликовања на грудима.

На почетку представе, праћене Мокрањчевом Литургијом, у уводном делу, у коме углавном млади драмски уметници изговарају имена ратника чије ликове тумаче, Лазић је скочио са столице и у једном тренутку рекао: Ја, Живојин Лазић, село Санковић, општина Мионица, митраљезац Дринске дивизије, одазивам се позиву...

А кад је представа завршена, стари ратници су похитали да пољубе заставу под којом су извојевали велике победе.

Милић од Мачве и београдски адвокат Александар Спасић узвикнули су у исти мах: Живела српска војска! Живео краљ!

Непоменик је био мртав - није могао да чује коме припада слава.

Слика пета

На неку годишњицу смрти Непоменика телевизијска камера прати старца како се провлачи кроз шљивике и преко ливада, лако савлађује узбрдице, гази преко планинских висова, пролази кроз насеља. Жилав је и упоран старац, гази напред, али се још увек не види куда је наумио. По одећи и опанцима, по војничкој чутурици и шареној торбици личи на Живојина Лазића.

Збиља, куда се то запутио митраљезац Дринске дивизије?

Кратак је филм и телевизија неће да нас држи у недоумици. Јесте Живојин Лазић и јесте пред гробом Непоменика на коме нема ни крста ни петокраке. Живојин Лазић вади из своје торбице велику, румену јабуку, ставља на мермерну плочу Непоменика и нешто шапуће. Телевизија не бележи његов шапат.

Остала је загонетка: шта се то догодило старом ратнику Живојину Лазићу?

Слика шеста

Зејтинлик, Српско војничко гробље у Солуну: Живојин Лазић стоји пред једним надгробним крстом и рони сузе. Прате га радознали погледи ратника, али пратимо Рајко Ђурђевић и ја. Рајко је у то време био репортер листа „Дуга“, публициста, драмски писац и аутор потресних записа о солунским ратницима. Носио је мали репортерски магнетофон. Ту је забележена исповест Живојина Лазића:

- Не знате ви, ђецо, шта се у мојој кући дешавало и како сам уцењен. Бануше, пред сумрак двојица непознатих људи - испод мантила вире им пиштољи.

- Одлучено је, Живојине, да један твој син буде - мртав! Ти изабери: хоћеш ли да убијемо овог заменика шефа железничке станице у Београду или овог који ради у Новом Саду?

- Мислио сам да ће ме смрт покосити. Кумим и молим: „Немојте, децо, тако вам Бога, збијати шалу са мном, видите, ваљда, да сам стар и болестан.“ Они ни да чују: „Тако је“, кажу, „одлучено на важном месту.“ Дрхтим од страха за своју децу... Један се, као смилова, па ће ми рећи: „Има само један излаз: види ову јабуку, треба да је однесеш на гроб“ - рекоше они на чији гроб. „Ми ћемо те возити аутомобилом, а повремено снимати као да идеш пешице.“ Уцена је била страшна. Пристао сам како бих сачувао једног од својих добрих синова. Возили су ме, а често извлачили из кола и снимали како пешачим. Да су мене уценили не бих пристао - ма, знао сам за његову регименту и злочине које је она починила у Мачви и Подрињу...

А за оно шапутање на гробу, које телевизија није снимила, овако је рекао: „Задужио си нас, ни наши праунуци неће моћи да врате твоје дугове, а Србија неће моћи да се опорави на за 100 година.“

Дуго је потрајала ова исповест Живојина Лазића, али је ово довољно за историју бешчашћа.

Слика седма

Множили су се у то доба уцењивачи, лажови, преваранти, утркивали се у удворништву писци, новинари, песници. Полтронерија је цветала, сценаристи су чекали повод да неко ускочи у тај замишљени сценарио. Ипак, надмашио их је један новинар коме се пружила згодна прилика да запањи јавност.

Прилику су му пружили ђаци-каплари. Одлучили су да угасе своје удружење, мало их је остало, сви су изнемогли... Некад их је било хиљаду и триста - само у Колубарској бици изгинуло их је више од четири стотине. Гинули су и на другим бојним пољима, умирали на Крфу и Виду... Дали су отаџбини све, од отаџбине ништа не узеше. Састали су се, последњи пут, у партеру хотела „Славија“: уништили печат удружења, угасили благајну, у којој није било ни динара, изљубили се братски, свесни да се више неће видети. И све би на томе остало да се није појавио новинар и изразио жељу директора новинске куће да у њихову част приреди скромну свечаност...

Пристали су. Чак су се и обрадовали. Неко се, најзад, и њих сетио!

Али, уместо у новинску кућу, на пријем, новинар их је одвео у „кућу цвећа“, на гроб Непоменика. Наслов је био унапред написан: КАПЛАРИ СЕ ПОКЛОНИЛИ МАРШАЛУ. Већ је следећег дана освануо у новинама.

Био је то последњи „пуцањ“ у ђаке-капларе, у јунаке са Цера, Колубаре, са Солунског фронта и Кајмакчалана... Ова превара убрзала је њихову смрт. Лако је данас наћи и ту новину и тај наслов, али чему потрага? Ово је запис о времену у коме смо живели и људима које смо познавали.

Не треба трагати ни за песником који је, обраћајући се Непоменику, овако певао:

Ти си нам био бог, коме ћемо се сада клањати,

Ти си нам био Сунце, шта ће нас сада грејати,

Ти си нам био ваздух, шта ћемо сада удисати,

Ти си нам био вода, шта ћемо сада пити?

Знам да сада песника греје исто Сунце, удише исти ваздух, пије исту воду, а за „бога“ је изабрао вођу странке са демократском ознаком.

Можда је најбоље да завршим епитафом на споменику једног чачанског професора: „Јавор стоји, и Голија стоји, а од људи - како који!“

 

Антоније Ђурић

Преузето