[ Непозната историја Срба... ] 29 Новембар, 2012 17:06

 

 

 

 

To make Christmas less offensive to the enlightened, anti-Christian tolerants of this country, a reader named Alex proposes that the six million or so Eastern Orthodox Christians in this country demand that their holiday greeting be given equal display time in stores and on postage stamps. And instead of the West’s watered down “Merry Christmas”, the required salutation will be: CHRIST IS BORN! When greeted thusly by Eastern Europeans, all retail employees in America would have to respond with the traditional, “Indeed he is born!” or “Glorify him!” Further, Christmas decorations would have to stay up until after January 7th, which is the Serbian and Russian Christmas.

After the Eastern Orthodox community finally gains admittance into the sphere of the politically correct by threatening violence should these demands not be met, perhaps “Merry Christmas” and Nativity sets will seem less threatening.

Posted by Julia Gorin

 

 

 

Под називом

„Срећан Божић 7. јануара, или како да Либералима учинимо Божић мање претећи

Око шест милиона Православних Хришћана у САД треба, на основу тога што све мањине нешто траже од владе САД, да траже да се званично у САД слави и Православни Божић, као и да добију и рекламу на медијима и рецимо као мотив на поштанским маркицама САД. Такође, Православци у САД би требало да траже своје право да се уместо западним „Срећан Божић“, када Православац уђе у радњу, поздрави са „Христос се роди!”, а да сваки продавац и службеник у САД мора да му одговори са „Ваистину се роди!”. Такође, Православци треба да захтевају да Божићни украси остану на јавним местима све до 7. јануара који славе Срби и Руси у САД.

Џулија Горин

http://www.juliagorin.com/

 

 

 

у.п.: Ко је Џулија Горин? То је жена, која је изјавила: "О вама (Србима) је изграђена велика лаж, то је феномен какав никада раније нисам видела, а ширење истине о Србима постало је моја животна мисија."

Некада политички сатиричар, од 1999. године она је неприкосновени борац против моћних балканских етничких лобија и медијске индустрије у Америци. И то све ради без икакве надокнаде! Својим упорним истраживачким радом открила је многе непријатне истине и тиме изазвала бес многих србомрзаца, а због наших медија и људи који диригују њима - Срби још нису упознали ову храбру жену и пријатеља. 

 

[ Непозната историја Срба... ] 18 Новембар, 2012 16:41

 

Карл Шпителер, слика са Википедије

 

 

 

Карл Шпителер, швајцарски нобеловац

14. децембра 1914. године у Цириху

Из извора српских народних песама нобеловац Карл Шпителер добио је подстицај да напише своје дело ("Еџтрамундана" 1881/82) у метрици српске епике.

У свом знаменитом политичком говору, одржаном почетком Првог светског рата, 14. децембра 1914. у Цириху "Наше швајцарско гледиште", упозорио је своје земљаке на строгу неутралност, како би предупредио цепање своје земље.

У том говору о Србима је рекао:

О вредности и о праву на живот малих народа и држава ми Швајцарци, као што је познато, имамо другачије појмове. За нас Срби нису ‘банда’, већ народ и то народ са таквим правом на живот и народ вредан поштовања као било који други народ. Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ.

Наши швајцарски лекари и болничарке, који су се вратили из балканских ратова, о Србима су нам говорили са симпатијом и хвалом. Из таквих сведочења ми морамо да формирамо наше мишљење, а не из необјективне хушкачке ратне штампе.“

 

 


[ Непозната историја Срба... ] 16 Јун, 2012 18:47

 

 

 

Десетак дана касније, у среду 26. априла, Радио-Лондон је јавио да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.

У то време Београд је готово све своје болнице и друге здравствене установе, са болесницима и свим медицинским особљем иселио из града. Градско породилиште смештено је у подавалско село Заклопачу.

Београд је замро. Саобраћај у граду је обустављен, школе и факултети су престали са радом. Хиљаде унезверених Београђана потражило је уточиште у Рипњу, Великом Мокром Лугу, Раковици, Пиносави, на Авали.

Дирекција за исхрану становништва почела је да преосталом становништву дели намирнице преко 114 пекара и 340 продавница. За непуних месец дана Београђанима је на овај начин подељено 126 вагона брашна, 17,5 вагона шећера, 16 вагона соли, 12 вагона сапуна, четири вагона уља.

Рањеним градом крстариле су десетине екипа за рашчишћавање рушевина и извлачење мртвих и рањених Београђана. У овим екипама је било и старо и младо - прваци драме, опере и балета Српског народног позоришта, ученици и студенти, радници и чиновници, најистакнутији спортисти.

Јавили су се и многи добротвори. Индустријалац Стеван Стефановић приложио је милион динара, генерал Милан Недић два милиона, панчевачки млинари послали су 25.000 килограма пшенице и кукуруза и 150 килограма масти. Танасије Живојиновић, председник општине у Реснику приложио је 50000 динара, Милутин Хаџи-Вуковић 25.000 динара, а др Димитрије Миодраговић је деци српских избеглица наменио 10.000 динара.

Црвени крст Пожаревца упутио је 500.000 динара, Тихомир Димитријевић из Пожаревачког Александровца дао је 5.000 килограма кукуруза, 2.000 килограма пшенице и 50 килограма масти...

Београд је, страхујући од нових честитки "савезника", ноћу био потпуно замрачен. Казне за крађе и шпекулације биле су све веће. Миливоје Живановић кажњен је са 30 дана затвора и 100.000 динара зато што је избеглицама продао пет килограма брашна по цени од 180 динара по килограму, што је било дупло више од уобичајене цене.

Исту казну добио је и Душан Вуксановић, шофер из Крагујевца, јер је избеглицама налаћивао вожњу десет динара по километру, а сиромашне који нису имали новац одбио је да вози. Јован Љубинковић кажњен је са 20 дана затвора што је коњско месо продавао по 600 динара по килограму, а Светозар Љубинковић је добио 30 дана затвора што је исто месо нудио по 600 динара по килограму, тврдећи да је то говеђе месо.

 

Писмо енглеском краљу

 

Азис Пеливановић је кажњен са десет дана затвора због тога што је продавао ужегле бисквите. Пекар Ратомир Милошевић је прошао још горе. Платио је глобу од 200.000 динара и у затвору провео месец дана зато што је грађанима за килограм пшеничног брашна давао килограм лоше печеног хлеба умешеног од непросејаног пшеничног и кукурузног брашна.

Симо Видовић и Јован Милићевић добили су по десет дана затвора због тога што су производили забрањено бело луксузно пециво. Један кафеџија је заглавио 30 дана затвора што је српске и бугарске цигарете продавао по зеленашким ценама. Један кувар је провео 20 дана на принудном раду због скупље продаје порције пасуља.

 

ЦИЉ ГРОБЉЕ

 

У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и "југозападна страна гробља на Бановом брду".

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: "Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча". Три дана раније поручивао је: "Много би нам користило бомбардовање Приштине". А 5. августа био је још нестрпљивији: "Хитно потребно бомбардовање Куршумлије."

У свим овим депешама, као што се види, Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни "савезници" треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба "ослободити".

 

 

 

 

Од разних шпекуланата и црноберзијанаца свакодневно су одузимане стотине килограма разних производа које је власт у највећем броју случајева делила болницама, обдаништима и дечјим домовима.

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI"

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство!

Дозволите једно питање: Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

 

Божидар Ђ. Недић"

 

Читав чланак о савезничком бомбардовању Југославије, који је подржавао и Тито са својим пуленима, прочитајте овде:

 

На бомбама је писало "Срећан Ускрс"

 

[ Непозната историја Срба... ] 23 Мај, 2012 20:15
 
 
 
Надовезујући се на песму "Срби" (Никите Станескуа) са Виолетиног блога, а тамо у коментару пише и зашто.
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 18 Мај, 2012 17:27

 

 

 

 

„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника.

Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Србски марш”. После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”

Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у србску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао. Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности: „Хвала т’ Немче што виспреним умом / Србске песме у музику слажеш / Изводећи игре благородне / Беч се с њима а и даљни Париз / Наслаждава на пиру весели / Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”

Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је србску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године.

Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске србске народне мотиве” (Штраус мисли на „Србске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара 2007. године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „србској Атини”.

У оперети Јабука (1894.), радња се одиграва у јужној Угарској, у србским крајевима како стоји у либрету, и описује народне обичаје Срба и прати двојицу племића, Мирка и Васу из Градинца.

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 16 Мај, 2012 17:47

Света Литургија и Причешће србске војске 

Света Литургија и Причешће србске војске

 

Енглески новинар о србској војсци

 

Да ли се Христос икад насмејао? И

Да ли се Христос чему год зачудио?

(Одломак из текста)

 

У време Првог светскога рата један енглески књижевник и новинар обишао је савезничке фронтове, па је био и на србском фронту баш о Васкрсу.

Оно слободне војске што је било, постројило се у парадни строј на дан Христова Васкрсења, и србски Владар изашао је, окружен официрима, пред строј и поздравио је: “Христос васкрсе, јунаци!” На овај поздрав војска громогласно одговори: “Ваистину васкрсе!”

Овај догађај, који је за нас обичан, утицао је на Енглеза силом грома.

„Ја ништа величанственије нисам доживео ни на једном фронту”, говорио је он после на једном предавању у Лондону. “Замислите, да један Владар објављује своме оружаном народу, да је Христос васкрснуо, и да сав тај народ једнодушно одговара потврдно, да је Христос заиста васкрсао! И то се, господо моја, није догодило у некој катедрали или у неком салону, него на пољу смрти, јада и ужаса. И још уз то Владар ван престола и народ ван отаџбине, обоје на крвавој голготи! То је тако нешто узвишено, да се не може језиком изразити. Ја сам се осећао као да присуствујем самом факту Христова Васкрсења у Јерусалиму пре деветнаест векова. Тај народ је непобедив. И немојте се чудити што ћу вам рећи, да сам ја тек тада и на том фронту стекао непоколебљиво уверење, да ће Савезници победити. Победићемо – због силне вере онога маленог народа“.

 

Из сабраних дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког,

књига Х, Химелстир 1983., стр.,58.

 

 

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 02 Април, 2012 17:50

 

(слика са нета)

 

 

 

„У средишту слободних зидара постоји тактика која се назива овако: Увек бити у центру рађајућег циклона. Она означава увођење својих људи у фашистичке, комунистичке, демократске, анархистичке и остале структуре. Уосталом, свака од ових идеја изазивала је џиновске револуционарне потресе. Нису ли се они јављали само као наредни покушаји глобалне смене концепција развоја човечанства, при том под јединственом контролом? Само један пример: браћа из исте ложе били су и Салвадор Аљенде и генерал Пиноче. При било ком развоју ситуације, један од наших људи био је на врху, а другом је већ раније пресуђено да буде жртвован, просто одрезан – као сува грана.“

Л. Земољски, истраживач масонерије

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

 

Оче Михаило, какве су, дакле, масонске дужности и обавезе према средини у којој се налазе, живе и раде?

"Масонство је борбена организација и као таква она је принуђена да потчињава своје чланове захтевима дисциплине потребне за борбу." Због тога, сваки човјек ступањем у ложу губи своју самосталност, што се најбоље види из самих масонских списа. Тако, на примјер, у свесци број шест часописа "Луч свијета" који је излазио у Новом Саду прије Другог свјетског рата, одштампани су врло лијепо одабрани изводи из других масонских издања. Међу њима и она која изразито говоре о масонској дисциплини. "Масонство не претендује нимало да примјењује у својој средини неке од оних принципа слободе и личне независности, а које оно тражи за непосвећене". Масон зато јесте грађанин "који прије свега мора бити масон, па тек онда чиновник, посланик или предсједник републике". Таква послушност масона предвиђена је и њиховом заклетвом која се даје усмено и писмено приликом ступања у ложу, а која гласи: "Завјетујем се чашћу, да ћу се одазвати сваком позиву који би мени био упућен од фрамасонерије, ма каква била политичка или друга ситуација у којој би се нашао, и да ћу бранити, на сваки могући за мене начин, све њене донесене одлуке (масонерије) по питањима политичким и социјалним".

Часни оче, да ли, према томе, масонска дисциплина приморава слободне зидаре да и они поступају и раде чак и против интереса своје Отаџбине?

Јесте. О велеиздајама многих масона у разним државама могу се наћи занимљиви подаци у радовима њемачког писца Хеселбахера, а за србску јавност: наивну и необавештену, ја ћу навести само неколико примјера из којих се јасно види колико велика опасност прети не само србском народу, већ цијелом човјечанству од масонске дисциплине слободних зидара, која у многим случајевима може приморати лица која располажу повјерењем државних власти да поступе директно против интереса своје Отаџбине. О томе најбоље свједочи исход битке код Валмија, када су чете монархијске коалиције под заповедништвом масона, Карла од Брауншвајга, 1792. године биле потучене, јер је он као главни заповједник савезних армија свесно изгубио ту битку, пошто је француска револуција била у опасности, и он је као масон по наређењу своје ложе морао да је спасава на тај начин. Ту познату историјску чињеницу, о којој Срби већином ништа не знају, признаје и познати масонски историчар Соније у својој књизи "Легенде и симболи" сљедећим ријечима: "Француска револуција је била апотеза масонства. Херцог од Брауншвајга пристао је зато, како кажу, да буде тучен код Валмија од Келермана по наређењу ложа " Овај случај наравно није једини у историји. Са издајством масонске војне команде Аустријанаца, морао је посебно у то вријеме много да се бори Суворов, за вријеме његовог похода против француских републиканских чета. Тугут, као масон, био је на челу војне команде, и он као такав замало што није упропастио не само војску свога цара, већ и оне аустријске армије које су стајале под заповједништвом Суворова. О велеиздаји Срба масона у нашем времену постоје такође многи докази које слободни зидари вјешто крију на тај начин што често фалсификују чињенице – да се црно приказује бијело, а бијело као црно, односно да се истина приказује као лаж, а лаж као истина. О томе свједоче и многи догађаји на просторима некадашње Југославије, у којој је водећа администрација по савјетима међународне заједнице, односно твораца Новог свјетског поретка, незаинтересовано и издајнички гледала пропадање те међународно признате државе. Због тога је њена оружана сила ЈНА, умјесто да брани и спасава свим могућим средствима цјеловитост Југославије, на што је била обавезна и по Уставу, под утицајем свога комунистичко-масонског врха, постала само арбитар у раздвајању зараћених страна, док је на том послу нису замјенили припадници УНПРОФОР-а. Таквих примјера могло би се навести у великоме броју, а за Ваше читаоце биће довољно и ово што смо до сада овде изнијели да би они тако могли да имају јасну слику о томе како раде и дјелују тајне организације. Жалосни примјер њиховог рада јесте и Добрица Ћосић. Он је као "отац нације" и предсједник СР Југославије, супротно њеним интересима и логици здравог разума, на тражење Хрвата истима предао Превлаку на мору. Таквим својим радом он је угрозио, више него ико други, оружане снаге СР Југославије, јер је од Бококоторског залива, у коме је највећим својим дијелом усидрена ЈРМ направио мртав залив који уопште под садашњим условима не може да се користи у ратне сврхе. Најгоре у свему томе јесте то што за многобројне издаје и велеиздаје водећих људи на власти у овој земљи нико од њих није одговарао на било који начин, а док се губа из тора не истријеби, док се кукољ од пшенице не одвоји, србски народ нема шансе да под садашњим условима побједи многобројне непријатеље своје у овоме рату, јер га у тој његовој светој и праведној борби за спас и васкрс србства и Србије, и за уједињење свих србских земаља у једну недјељиву и јединствену свету државу србску, понајвише спречавају и онемогућавају његови домаћи народни велеиздајници, који су се веома јевтино продали међународној заједници и тако ставили у службу Новог свјетског поретка. Иза свих догађаја који су у последњих неколико година били од значаја код нас или у свијету стајао је неки Јеврејин, или ако није могао да буде лично он сам, онда је ту морао бити слободан зидар, комуниста или плутократа, који је на други начин везан са јеврејством. Код нас је велику улогу у животу Србије имала Клара Мандић. Она је, по њезиној личној изјави датој београдској штампи, била незванични савјетник многим људима на власти, као и онима у опозицији. У Русији велику улогу као креатор њезине спољне политике такође има један Јеврејин, Андреј Фридман Козирјев. Они су својим радом србски и руски народ довели у тако тежак положај да се, у ствари, сада решава о њиховом опстанку или нестанку. Зато опасност од комуниста и масона који све проблеме савременог свијета решавају у духу потребном за испуњавање циљева светске јудејске завјере, не треба прецјењивати али ни потцјењивати, јер никада се не смије заборавити да је цијело Руско царство, заједно са двјема слободним србским државама, Црном Гором и Србијом, пало као жртва олаког узимања опасности од масонерије и Јевреја, и да Срби због тога сада воде борбу са посљедицама тога зла, али не и са његовим извором.

 

Завера Новог светског поретка против србског народа

Разговор са о. Михајлом Микићем (свештеник СПЦ у Индијанополису), Зборник „Нова Европа“, март 1996. године

(одломак)

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 30 Март, 2012 23:40

Р. А. Рајс 

 

 

 

Oвај чланак написао је др Рајс на тражење управе алманаха „Просвета“ 1916. године, на Солунском фронту. Објављен је у истом часопису седам година касније, 1923.

Откако је почео рат 1914, ја сам био у Србији, са Србима. Нисам их остављао, сем када су после албанског повлачења обнављали своју војску на Крфу и у Солуну. Чим су борбе започеле на македонском фронту, ја сам опет дошао к’ њима. Дакле, могу рећи да сам гледао Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа.

Ја сам се у Србији налазио у једном демократском народу који је за своју Отаџбину дао све. Тај народ је водио три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом, против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење.

Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи, делио с њим последњи комад хлеба. За време борбе око Битоља (1916), један савезнички официр се чудио колико се брину српски ратници око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш, рекао му је један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда они имају и мајке, које плачу и чезну за њима“. Србија је страдала као никоја друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та мала поносна земља и најповољније понуде одлучно.
„Ми смо обећали савезницима да нећемо правити засебног мира”, рекао је краљевић Александар, „ако наши непријатељи хоће мир, нека се обрате нашим савезницима!”

Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност према задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама, којима се придружио још и један бивши подмукли савезник (реч је о Бугарској, прим. прир.), она је била сва прегажена. Али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња Скупштина у Нишу растала се са изјавом: „Волимо смрт него срамоту!“ И српски народ послушао је тај поклич. Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису!

А после тог слома, истерани из Отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, ратници шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски опет су јурнули на противника, и у епским биткама повратили део од оне земље коју беше уграбио од законитог власника. Нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што изгубише своју част у овом рату. Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример, по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик.

Ја сам могао да видим на делу српске поглаваре. Краљ, регент, ђенерали, сви дишу истим духом: све су то загрејани патриоти који заносно чувају слободу свог демократског народа. Колика противност између лепе појаве краља Петра, потомка сељачке шумадијске породице, краља који у часу највеће опасности иде у ровове да с браћом победи или погине, и између гордог и грубог типа Вилхелма Хоенцолерна (немачког цара, прим. прир.), највећег џелата кога историја познаје!

Видео сам, најзад, несрећну српску децу, коју је немилосни непријатељ прогнао са њених огњишта, и која дођоше у Француску, Енглеску и код нас у Швајцарску. Углађени, љубазни, врло благи, они желе да покажу своју захвалност онима који их нису оставили у невољи, али их туга за Отаџбином не оставља. Раде и уче вредно, јер знају да ће им требати доста рада да обнове своју домовину.

Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада.

Ето зашто ја волим Србе!

 

Непознати текст Родолфа Арчибалда Рајса

Преузето

 

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 12 Март, 2012 19:05

 

(слика преузета са новости.рс)

 

 

 

Сви глобални сукоби, ма ко у њима учествовао: земље Осовине и Антанта, фашизам и комунизам, демократија и диктатура, доводили су на исто. Увучене у конфликт, империје или квазиимперије су слабиле и рушиле се, а САД су јачале.

Зауставимо се на историји Првог светског рата, који је почео догађајима на Балкану.

Борба за утицај у том региону води се већ од давнина. Русија је подржавала Православну Србију, Аустроугарска и Немачка римокатоличке Хрвате, Турска се ослањала на босанске муслимане. Том балансу интереса било је супротстављено нешто друго.

Преда мном су београдске новине, са датумом из 1870. године. Оне су опремљене масонском симболиком. Истиче се на први поглед праведна идеја уједињења словенских земаља - идеја која гарантује сукоб империја. На порекло сличних планова тих година је подсетио британски премијер Дизраели: „Владе нашега века имају посла не једна са другом, већ и са тајним друштвима, која су и дан-данас у стању да анулирају сваки договор. Оне свуда имају своје агенте и без колебања прибегавају убиствима.“

28. јун 1914. година, Сарајево. Народ поздравља надвојводу Франца Фердинанда. Али, шта се то догађа? Полицијски кордон као да специјално прекида масу. На брисаном простору се појављује човек: у његовој руци је пиштољ. Пуцњи у теме су смртоносни.

Европски престоли се још увек чине неуздрманим. Крунисане особе ни не сумњају да је злослутни сценарио написао још 1871. године извесни Алберт Пајк. Тај црни папа светског франко-масонства писао је: „Ради потпуног тријумфа масонства, потребна су три светска рата. У трећем од њих биће уништен муслимански свет, после чега ћемо испровоцирати гигантски социјални потрес, чији ужаси ће свима показати погибељност безверја. Револуционарна мањина ће бити уништена, а већина, разочарана у хришћанство, добиће од нас истински сјај учења Луциферовог.“

За сада грми Први светски рат. Бат чизама које марширају не загушује процес убицама надвојводе: Чабриновићу и Принципу. Они признају да су чланови тајне организације Црна рука. Њен циљ је формирање југословенске државе. Мотиви убиства аустријског наследника су, чини се, јасни. Међутим, да ли је независност Словена била реални циљ?

Година 1914.. октобар, Сарајево. Са стенограма судског процеса:

Председник: Масонерија ратује да би свргла тронове?

Чабриновић: Мени су говорили да су масони осудили надвојводу на смрт.

Председник: Да можда мало не грешиш? Где је то био осуђен?

Одговор је дала историја.

Година 1927. Генерал Лудендорф, бивши начелник немачког генералштаба, сећа се: „У периоду између 1910. до 1913., ја сам, будући правоверни масон, извршио откриће које ме је дубоко потресло. Мени је пошло за руком да откријем план о убиству надвојводином, као повод за отпочињање светског рата, чији је коначан резултат требало да буде свргавање тронова и олтара. О том открићу нисам ћутао и обратио сам се одговарајућој инстанци. Одговор који сам добио гласио је: да све што сам изложио, тиче се једино масонских ложа, којима се, по тој ствари, и имам обратити.“

Интелектуалистична иронија поводом масонске завере родила се пре Лудендорфа и доживела је до наших дана. Историја нас учи да нас ничем није научила. Међутим, вратимо се догађајима с почетка века.

Непопуларан сред либералне интелигенције, уверени римокатолик, Франц Фердинанд је уверавао свог начелника генералштаба: „Рат са Русијом треба избегавати зато што нас Француска подстрекава на то, а посебно француски масони, који теже да изазову револуцију, како би свргли монархе са њихових тронова.“

Суд над члановима Црне руке је показао: фанатични национализам, како је то, не једном било у историји, био је искоришћен од неке треће силе. Онај који је дигао руку Гаврила Принципа, мајор Танкосић, имао је, на пример, сасвим специфичне везе у Француској. Оне су водиле у Париз, у улицу Коде број 16. У тој сали са шаховским пољем и сада се налази храм масонске ложе Велики оријент. Она је позната као атеистичка и необично политизована. Управо је Велики оријент имао у виду Франц Фердинанд, када је говорио о хушкању француских масона. Они су, са своје стране, хушкали ура патриоте са друге линије фронта.

 

Одломак из књиге „Западни пут у апокалипсу“, Јурија Воробјовског

 

 

 

А ево како о овом догађају из српске, али и светске историје, пише енглеска списатељица Ребека Вест, у свом делу „Црно јагње и сиви соко“, у поглављу „Босна III“:

„»Никада нећу моћи да разумем како се све то десило.« Проблем није у томе што нема довољно чињеница, већ што их има превише. Пре свега, иако је почињено једно убиство, постоје два убиства у овој причи: једно је починио Принцип, а друго је оно о којем је сањао неко из Фердинандове околине, и та два убиства нису иста. Осим тога, цео догађај више личи на самоубиство него на убиство. Нико на том убиству није тако приљежно радио као они који су убијени. А њих је, мада су убијени, тешко сажаљевати као жртве. Код њих се појавила мешавина тврдоглавог призивања несреће и тескобног супротстављања, каква се обично јавља приликом неуспелог злочина или ситне крађе. А ипак су они припадали своме времену. Не можемо их оптуживати за морбидност када су живели у друштву које је обожавало смрт, које је уживало у контемплацији о смрти животиња, смрти душа у једном крутом друштвеном систему, смрти народа у једној тлачитељској империји.“

 

Цело поглавље можете прочитати овде, где се уједно налази и књига.

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 19 Фебруар, 2012 17:15

  

Дворска капела Светог Андреја Првозваног

 

 

 

Из историје затварања храмова у Русији (ХХ век)

Једном, за време бољшевичке власти, у селу затворише цркву. Мрачна и тиха гомила људи гледала је разарање светиње. Из ње избацише иконе.

Један од комесара викну сељацима:

- Нема Бога! Бог не постоји! Ево, погледајте!

И стаде пуцати из пушке у иконе.

- Видите!? Видите!? Па, где је ваш Бог? Зашто ме не казни?

- Већ си кажњен – зачу се глас из гомиле.

- Како сам кажњен? Када?

- Сишао си с ума...

 

 

Траг од куршума на фресци Христа Сведржитеља

 

Приликом дочека Нове 1945. године, Марко Месић, командант Југословенског батаљона који је дошао из ССР на предлог Коминтерне примљен је у КПЈ. Приликом шенлучења у знак оданости партији, Месић - из састава 369. усташке пуковније под Стаљинградом - ушао је у цркву Свети Андреј поред Краљевог Двора на Дедињу и пуцао Исусу Христу у чело. Ова рана на челу фреске Исуса Христа може се видети и данас 60 година после, на куполи цркве.

Марко Месић (братанац Стјепана Месића) је био заробљен са још 360 усташа подно Стаљинграда, НКВД их је "преваспитао" и све их укључио у новоформирани југословенски батаљон који се касније нашао у Београду. Занимљиво је да је приликом доделе Титовог одликовања Месићу том пријему присуствовао и Едвард Кардељ који је политичком комесару батаљона Ђури Лончаревићу рекао да се "у Београду накупило много усташа и ми то морамо рашчистити".

Иначе, поред одликовања Јосипа Броза, Месић је раније добио и одликовања од Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и НКВД-а.

 

 

 

у.п.: Слике су са нета.

 

[ Непозната историја Срба... ] 05 Децембар, 2011 17:52

 

 

 

Испричала сам Константину о својим осећањима на која су ме подстакли јајачки призори, а он је одговорио:

- Да, чудно је да су неки утисци тако дивни а ипак нису стимулативни. Постоје призори пред којима дрхтимо од веома рафинираног и суптилног задовољства, а да ипак не отварају нове путеве нашем уму, који личи на старог војника и воли да маршира зато што је то његов посао. А то је, верујте ми, јако тужно јер су нам потребни нови путеви. Потребни су нам стога што неки путеви, којима ум сав срећан корача, воде у лошем правцу.

Него, да вам испричам нешто о Јајцу. То је било веома значајно место за Турке. Био је то кључ за Централну Европу, и они су годинама настојали да га се дочепају. Седам година га је бранио босански генерал Петар Кеглевић`, све док није дошао неумитан крај.

Знао је да се неће моћи одупрети суманутом нападу. Управо тада је чуо да су турске трупе напустиле логор, и да су се почели скупљати у једној клисури како би, помоћу мердевина, подузеле изненадни јуриш на тврђаву. Онда је послао једног шпијуна који је Турцима рекао како је генерал приметио њихов одлазак из логора, како му је било веома драго, и како се следећим речима обратио својим војницима: »Сада се можете смејати и радовати будући да је непријатељ далеко, можете певати, пити и спавати, а сутра, на Ђурђевдан, по нашем старом обичају, ваше жене и ћерке могу да оду на уранак у гору, да се умију у роси, да играју и певају.« Али Турци су били сумњичави и чекали су до зоре, када су видели да све јајачке жене и девојке излазе из кућа свечано обучене, да силазе низ стрме улице до травњака и истина са друге стране реке све до места где су оне безобразнице биле данас после подне. Тамо су умиле своја слатка мала лица, неко је почео да гусла, друге су певале, а остале су се ухватиле за руке и почеле да играју коло. Прсти су им, јадницама, морали бити потпуно хладни и не верујем да су баш добро певале, јер свака је носила бодеж у недрима за случај да смишљени план закаже.

Када су Турци чули како певају и видели их како играју, помислили су да је шпијун говорио истину и да ће тврђава пасти у њихове руке као зрела крушка. Али како су били велики женскароши, отрчали су на ливаду да напаствују те беспомоћне јаднице пре него што почну да жаре и пале по граду. Када су стигли до шума и мочвара поред реке, хришћани су истрчали из заседе и уништили их. А оне које су биле тако храбре вратиле су се у град који су спасиле. Тек кроз неколико година житељи овог града су постали робови.

Ето, то је прича која ће покренути човеков ум, нарочито ако је реч о добром и једноставном човеку или жени. Петар Кеглевић је био лукав човек, и добро је што је својим лукавством могао уништити зло какво је било турско. Оне девојчице су биле храбре јер су ставиле све на коцку да би спасиле свој град и своју веру. А добро је бити храбар зато што увек постоји зло. А и све то је тако лепо. Јер девојчице су биле дивне док су певале и играле, њихова браћа Словени могли су се ослонити на њих. То значи да је између њих постојала часна љубав, за разлику од оне турске жеље које би се требало стидети, иако је и она веома узбудљива и пријатна. А Ђурђевдан је најлепши празник, и наше планине су дивне, а Јајце је прелеп град. Отуд Човек толико ужива када самоме себи исприча ту причу, и када замишља најразличитије догађаје у којима је он, Петар Кеглевић, са свим тим храбрим девојчицама које су то урадиле ради њега, и са свим побеђеним непријатељима који леже мртви у мочварама док им вода прелива лица. На томе се може изградити цела једна филозофија која је једноставна али стварна. Захваљујући тој филозофији човеков живот значи више него што би значио без ње. Е сада ми ви реците: која би то мирнодопска сцена могла да подстакне машту једноставног човека тако непосредно као ова ратна? Стога немојте презирати мој народ зато што му слобода није довољна, када он сличи оним људима на путу за које сам вам рекао: 'Они цело време мисле да морају умрети за Југославију, и не могу да схвате како од њих данас не тражимо да умру, већ да живе и буду срећни.' Видели сте да толики путеви којима су кренули наши уметници и мислиоци не воде никуда. То и нису заправо путеви, већ два-три дрвета под којима је пријатно одморити се за тренутак по врућини, то су шумарци у које човек може ући али из којих мора изаћи. Видећете да ми Срби нисмо такви. Ми смо једноставнији, и ми немамо тако много уметника и мислилаца, али је зато рат нешто о чему стално мислимо. Односно, у питању је нешто и узвишеније и племенитије од рата јер рат често није ни узвишен ни племенит. А са таквим мислима наш тим може кренути у многе авантуре…

 

Из књиге Ребеке Вест, „Црно јагње и сиви соко“

 

 

 

НАПОМЕНА:

` Петар Кеглевић, јајачки бан који се 1521, при одбрани Јајца, истакао у борбама против Турака. прим. прев.

[ Непозната историја Срба... ] 18 Август, 2011 19:35

Арнаут убија српског калуђера* на Космету у манастиру Девич, 1912.

 

За опомену и наук: свадбена игра у славу злодјела над српском нејачи

ШОТА

Да ли знамо право поријекло ''ШОТЕ''?

Чим споменемо ријеч ''шота'' одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Њено поријекло води по злу чувеној Шоти Галици, жени србомрсца качака (одметника) Азема Бејта из села Галице (1189 – 1924.) који је својевремено харао по Косову и Метохији. Шота је након мужевљеве смрти зулумћарила и предводила одметнике. У српском народу сачувано је сјећање на догађај када је Шота ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ. Док су дјеца горјела, приповједа се, Шота је са качаницима играла своју игру око ватре, оргијала и пјевала: „Шоте, мори Шоте! Шоте, машала! Давно желим, мори, Шоте, да те играм ја!“ На мјесту страдања невине дјечице подигнута је спомен – плоча која је стајала до свршетка Другог свјетског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували '' братство и јединство – зјеницу ока свог''. Ово је сушта истина. Да ли из незнања, или пак из неких других побуда и разлога, Срби, нажалост, објеручке прихватају ову игру која је редовно, чак неизоставно, заступљена на репертоарима њихових славља. И, одиста, нема српске свадбе, која ће протећи без сцена падања на кољена што је саставни дио ове игре!?

 

 

 

Право јој је име Qerime Halili, у преводу Шота Гаљици, и њезин муж Азем Бејта, шиптарски терориста који је убијао Србе по Косову и Метохији.

Професор историје и декан косовскомитровачког универзитета, Драги Малинковић, који је на ту тему давно још објавио књигу, наводи историјске податке:

- Песма "Шоте, мори Шоте," настала је као свадбени поклон. Азем Бејта ју је наручио за своју жену Шоту, а Срби су је све време певали као своју. Азем Бејта био је најпознатији шиптарски одметник који је повео устанак качака (одметника) у дреничком крају, истом оном крају који ће касније дати Адема Јашарија.

- Устанак је био велики проблем за Краљевину СХС, све док их војска и жандармерија 1924. године није опколила - наставља Малинковић. - На позив српског команданта да се предају, одметници су одговорили ватром. Шест година су качаци жарили, палили и убијали по дреничком крају, све до 1924.

Тешко рањеног Азема Бејту, према казивању професора Малинковића, из обруча српске жандармерије, спасла је његова жена и саборац Шота Галица. Али, лечили су га надрилекари и Бејта није преживео.

- А Шота Галица, када је њен муж погинуо, обукла је мушку народну ношњу и ставила кече на главу. Наставила је да се бори против Срба и Српства истом силином као њен муж.

Постоји и народно предање, које се на Косову и Метохији преносило с колена на колено. По предању, Шота Галица је после смрти мужа, бесна и дивља, ухватила шесторо српских чобанчића. Свезала их је и затим запалила ватру. Док су деца умирала, она је певала "Шоте, мори, Шоте, Шоте, машала, давно желим, Шоте, мори, да те играм ја".

- То предање нема утемељење у историји, а то значи да немамо податке који би га потврдили - каже професор Драги Малинковић. - Оно се јавило и задржало у народу као језиво казивање и персонификација зла које су Арнаути чинили према Србима. У сваком случају Азем Бејта и Шота Галица убијали су Србе, радујући се сваком убиству. Јер, бројали су узете српске душе. А српски народ, не знајући за све то, обожавао је баш ту песму. Хвала Богу да су из српске музике почеле да се испирају те крваве ноте за крваву невесту.

 

НАПОМЕНА:

* Игуман Дамаскин Бошковић био је игуман Манастира Девич у време када се завршио Други светски рат. Одмах након што су италијанске трупе окупирале Косово и формирале Велику Албанију, албански екстремисти су у организацији радикала Баљи Комбетара покренули серију напада на српско православно становништво покрајине. Према историјским изворима око 10.000 Срба нестало је у овим погромима, а више од 100,000 Срба и Црногораца су били приморани да напусте Косово и Метохију. Њихове куће и читава села су прво опљачкана од албанских муслимана а затим и спаљена до темеља. Српска Православна Црква је погођена изузетном суровошћу. Током 1941. убијено је 14 свештеника и монахиња. Игуман Дамаскин Бошковић је убијен на најбруталнији начин, док су неки свештеници као што је о. Лука Поповић, о. Урош Поповић и Слободан Поповић убијени током Свете Литургије.

 

[ Непозната историја Срба... ] 30 Јул, 2011 13:39

 

 

 

Рођена сам у једном малом градићу у Босни са већинским српским становништвом. Потичем и васпитавана сам у патријархалној породици гдје је отац био страх и трепет. Родитељи никада нису ишли у џамију али мајка је ипак носила димије. Добровољни прилог, који је прикупљао тамошњи хоџа, никада нису дали. Отац се декларисао као Пакистанац, поријеклом из неког Хајдарабада, мада је то далеко од истине, а не знам ни да ли је то право име неког града који постоји негде.




Али знам да смо моја мајка и ја били његови робови, више него што смо му били супруга и ћерка. Једно од мојих константно присутних размишљања било је тражење разлога и одговора на чињеницу да су моји родитељи тако силно мрзели Србе и све што је српско. Многе ствари сам схватила тек када сам одрасла и када сам се, без њихове дозволе, удала за човјека кога сам вољела и који није био по њиховој вољи. Пред сам рат у некадашњој Босни, крајем 1991. године, почела сам да се враћам у ретроспективу односа између мене и породице у којој сам рођена. Осећала сам да код њих мој супруг није добро дошао и да наша дјеца никада нису била прихваћена као њихови "прави" унуци. Колико сам била испуњена срећом као супруга и мајка, толико сам била несрећна што се у кући мојих родитеља нигдје није могла видјети фотографија мене и моје дјеце. Фотографије других унука биле су видно истакнуте. Комуникација између мене, моје "четничке" породице и мојих родитеља, ишла је истрошеним мостом, несигурним и оронулим од терета емоција наизменичне љубави и мржње. Како по вредновању мојих родитеља за животног сапутника нисам нашла "блистави дијамант" одлучила сам да са супругом обликујем и створим наш блистав животни мозаик од чистих драгуља, нас четворо који смо сачињавали породицу подарену највреднијим Божјим даром, љубављу и међусобним поштовањем и разумевањем.


Негдје крајем те исте 1991.године, ја и моја породица смо осјећали да се нешто необично дешава и спрема?! Висило је у зраку. Продавнице и самопослуге биле су опсједнуте купцима, мојим комшијама муслиманима. Куповали су прехрамбене производе у енормним количинама. Никако ми није било јасно зашто ми је комшија-муслиман, често сугерисао да и ја купим што више конзерви, уља, брашна, шећера… И сада га чујем како каже: "Комшинице, купи, требаће ти!” У оближњим продавницама константно су се заустављали неки мени страни људи. Остајали су дуго и за пултом са власницима истих водили разговоре. При мом уласку прича би, као по команди, утихнула…! Те године почеле су и да ми се "удварају" моје комшинице – муслиманке. Позивале су ме на кафу и утркивале се код које ћу прије доћи. Било ми је сумњиво зашто сам им тако напрасно запала за око баш сада?! Знале су да ја нисам од оних која воли пити "кафицу" а, искрено речено, за то нисам ни имала времена. На наговор мог супруга једног дана одлучим да одем код најближе од њих. Била је то права муслиманка. Клањала је пет ваката, прочитала је Куран неколико пута и имала кћерку удату за Хрвата, којој то никада није опростила.


Уђох и сједох. Преда мном на столу Куран на арапском језику и Куран у преводу. Питам је да ли она зна преводити са арапског језика, а она ће као из топа: "Драга моја, то се не преводи, то се учи. А за тебе сам припремила један Куран на Босанском језику"! Упитала сам је да ми објасни разлог да ми даје на читање овај други? "Па знаш…", рече комшиница, "ти си погријешила пред нашим Алахом. Треба да се молиш да ти опрости што си се удала за "иневјерца". Аха, рекох себи! Ту ријеч сам често слушала од мојих родитеља и осјетила сам да је сада био моменат када ћу и мојој комшиници рећи истину у брк. Исто као што сам је рекла и мојој мајци. Пошто добро познајем историју муслимана, и других религија, почех да јој постављам разна питања. Поведох и причу о настанку муслиманске религије, о Богумилима који нису прихватили Хришћанство и прелазили у Исламску религију. "Данак у крви" сам јој лијепо описала. Моја комшиница слуша, а ја никако да станем и кажем јој: "Већина муслимана знају своје поријекло. Због њиховог поријекла муслиманске и православне породице имају иста презимена. Многи од њих се враћају својим КОРЕНИ-ма, а они који прате своје генолошко стабло знају врло добро да су поријеклом Хришћани, а то су: Осман Ђикић, Аливерић Тузлак, Меша Селимовић, Авдо Карабеговић, Кустурица итд. Неки од њих су држали иконе у својим кућама све до посљедњег дана њиховог живота". На моју примједбу да се вјерска мржња не распирује ни у једној од других религија (Стари завјет, Нови завјет, Талмуд), као што се то може прочитати у Курану и у Алијиној Исламској декларацији, осјетила сам и да смо тиме дошли до краја нашој причи. Узех Куран и право у моје "гнијездо" пуно топлине и љубави. На путу до куће, и против моје воље, размишљах да ли сам стварно погријешила пред Алахом и да ли је моје срце могло и смело изабрати другог Бога, без одобрења оног првог?! Али да ли "њихов" Алах може то рећи, да су моја дјечица, двије слатке и прелијепе главице, неприхватљиви, мање вредни и другачији, само зато што су "иневјерци" ?!


Куран су почела читати моја дјеца јер ја нисам имала интереса према тој литератури. Када су стигли до странице гдје стоји да "…муслиман не може имати за пријатеља некога ко је друге вјере…" предложише ми, уз констатацију да је оно што су у њој прочитали неприхватљиво, да комшиници што прије вратим њену "књигу". Обрадована њиховом одлуком и ставом одрецитовала сам им једну строфу пјесме од Османа Ђикића, где се између осталог каже: "…Хеј, Србин сам, Србин, брате, то је моје право име које не бих за све дао, а све за њ бих жртвовао…"! Књига, која је била толико вредна за моју комшиницу, код нас је заувијек затворена. Истовремено, дан за даном, било је све очигледније да се врата међунационалној мржњи у Босни отрварају све чешће и све шире. Изузетно припремљена Муслиманска пропаганда ширила се свакодневно у емитовањима Телевизије бивше Босне и Херцеговине. Примјењивали су познату идеју: "Ако се највећа лаж понавља безброј пута, она ће временом постати истина".

 

Одломак из сведочења "Ја, муслиманка"

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК

 

Српски језик, рајски језик -

не што њиме збори раја,

већ за то, што у себи

све милине звука спаја.

 

Српски језик, рајски језик -

знаш како с` у души хори,

кад нам мајка, кад нам сестра,

кад нам љуба њиме збори.

 

Српски језик, рајски језик -

знаш како нас он потреса,

кад нам гуслар њиме пјева,

те нас диже у небеса.

 

Српски језик, рајски језик -

ране вида, л`јечи боле,

знаш како нам души прија

кад нас старци њим соколе.

 

Српски језик, рајски језик -

за то велим, што да кријем:

сваки онај Богу гр`јеши,

ко га зове земаљскијем.

 

Аливерић Тузлак

 

 

 

ЖЕЉА

I

Сићане зв'језде осуле небо,
с мјесеца трепти алемов сјај;
небеским сјајем, свјетлошћу својом
он злати и наш успаван крај.

И благим миром он тврди санке,
најбољи вјесник на небу свом.
У санку барем он вида ране
паћеном тужном народу мом.

Ал' на ме млада ни санак неће,
не успава ме никаква моћ,
вјечита патња вјечно ме креће
кроз био данак и црну ноћ.

Ја мислим на те, о, робе тужни,
што 'но те ломи тај сраман лом.
Ја мислим на те, мој роде српски,
што си на нехај свијету свом.

Ја мислим на те, у вјечној мисли
крећу се дани и живот млад;
ал' хора пуста касно ће доћи,
да оков скидам, а с њим ти јад.

Хоћу л' к'о старац машит' се мача,
душманским кост'ма тупит му рез,
на гадном лицу душмана твога,
одужујућ' се, да везем вез.

Ох срећо, срећо, ој, стигни само,
да живот дадем - да нисам роб;
бар мјесец својим златиће сјајем
поштеног борца хлађани гроб.

II

У срећном санку, о, мили сине,
буднога бабе да л' чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
мрзиш ли ропство, штујеш ли спас?

Да, мрзиш, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
јер исту мисо, ко у твог бабе
у срце твоје усади Бог.

Душмане мрзи, а Српство љуби,
тако ми, сине, ти био жив,
пане ли бабо у борби љутој,
освет' га, сине, соколе сив!

III

Још мјесец сјаји, још трепте зв'језде,
на плавом небу, сијелу свом;
још жарка жеља пламеном пламти,
у српском срцу - у срцу мом.

Па лети, пјесмо, на крил'ма жеља,
поштених жеља срдашца мог;
полети небом, полети земљом,
полети, пјесмо, с тобом је Бог!

Кроз српски свијет, кроз свијет цио,
свакога брата поздрави мог.
Та сви смо синци једнога дома,
једнога дома - Србинства свог!

Нек иста мисо грије нам груди,
кад иста боља таре нам врат,
поштена жеља у српству милом -
да смо сви сваком: ко брату брат!

Босанска вила, 1897, бр. 1, стр. 8. 

 

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.

Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;

Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

Зора, 1897, бр. 2, стр. 1.
 
 
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак
 
 
 
 

 

 

 

 

 

 

Michael Parenti - The U.S. War on Yugoslavia

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 27 Јун, 2011 20:48

Од свих дирљивих сусрета на мене је најснажније деловало оно што сам видела на путу за Шилово, кад су ме карабињери провели кроз спаљено, опустело српско село, до издвојене куће на узвишици, упозоривши ме да за ово што ћу видети треба имати вучје срце. На врх брда, зарасла у високу траву, стајала је кућа чији су зидови били изрешетани рафалима калашњикова. У тој кући је живела породица која после јунског дивљања помахниталих Албанаца није хтела са осталима да напусти село. Иако су знали шта их чека. Они су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила – што се често среће код људи по косовским енклавама. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…10. јуна је стигла смрт. Нема сведока о начину на који су убијени, нема тела која су уништена, а највероватније претходно масакрирана… Док смо стајали пред разрушеном и темељно опљачканом кућом око нас је бујало пролеће. Сви смо плакали напуштајући ово место, на којем је европска цивилизација оставила неизбрисив траг.

Марија Лина Века, аутор књиге „Вучје срце“, у којој објављује свету истину о страдању Срба на Космету

 

Газиместан 

 

 

 

Видовданска беседа о неутралнима

Ево нам опет Видовдана. Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста.

Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те.“ Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба. Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде и неправде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин.

 

Свети Владика Николај, 1948. година (одломци)

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 21 Јун, 2011 13:41

Патријарх Павле на молитви

 

 

 

- Ваша светости, премного је ових дана стрепње над Косовом и запитаности о будућности Kocoвa. Ја вам постављам директно питање и молим за директан одговор: Верујете ли да ће Kocoвo остати у Србији?

 

- Одговорићу вам истином једног догађаја који се збио на Косову пре осамдесет година.

Године 1979. рукополагао сам једног младог свештеника, на Косову, у Урошевцу. Кад смо то завршили, нађемо се у црквеној сали, био је тренутак одмора и разговора.

Дође на ред реч Христова: Ко издржи до краја, тај ће се спасти. На ту тему, рећи ће један старац: "Ја сам запамтио турско ропство. Били смо велика породична задруга, преко шездесет чланова. Време страшно. Уграбише нам Шиптари једну девојку - ми стигосмо и девојку отесмо. Убише нам једног, па другог члана породице. Ми крв осветисмо. Али не прође недеља дана - ували се у кућу неки од насилника са пратњом. Мораш да га гостиш, коње да му храниш и тимариш. Што си спремио за своју чељад - поједе други. Старешине породице пођу свештенику и кажу: Оче, дошло нам је да побијемо све по кући, па напослетку и себе, да прекинемо једном те муке. Или да бежимо некуд у Србију. Али како шездесет уста на путу одржати? - Свештеник ће на то: - Браћо, ја сам мало испред вас, па је на мене још већи притисак. Али вас молим, будите кадри издржати. Годину - две дана, доћи ће слобода. - Ајде, оче, тако се збори више од пет стотина година па ништа! Ако ти знаш, реци оче. Нека је и педесет година, па да напрегнемо последње снаге и издржимо! - А свештеник ће: - То вас и ја молим!"

И онда деда закључи: "Било је то 1910. године, а 1912. стиже слобода. Да ми онда попустисмо, за две године пропаде нам све што држасмо пет стотина година".

Поента приче је у овоме: Ништа не би било од Срба на Косову да нису имали наду да ће остати на својој бабовини и да нису, пет по пет дана, прикупљали снагу да остану и опстану. И сада се, као што видите и чујете, говори о пропасти Косова, али и сада тамо стоје српске кућице и српске светиње. Толике године претрајало је оно највредније што су Срби могли дати и што су дали у општу ризницу тековина човечанства.

 

Из интервјуа