„BBC“ и неугодна истина
Нашој ФБР редакцији се јуче (15. сеп 2015.) обратио угледни BBC продуцент Џон Нил са захтевом за радио интервју (на „BBC Radio 4“ станици) поводом ситуације са „избеглицама“ у Србији.
Господин Нил је потом (на нашу препоруку) контактирао члана уже ФБР редакције, уважену гђу Ђоровић, која поседује завидну експертизу у тој области.
Након што му је она, током телефонског „прелиминарног интервјуа“, јасно предочила своје аргументе и сазнања о правој позадини овог наводно „спонтаног езгодуса“, за који највећу одговорност имају управо водеће Западне силе, укључујући евроатлантске „ентитете“: НАТО и ЕУ- господин Нил је једноставно одустао од интервјуа.
Следи транскрипт „прелиминарног интервјуа“ (односно, за BBC политички некоректне истине) који је за вас припремила наша уредница мр Биљана Ђоровић…
(уводни коментар – ФБР уредник М. Новаковић)
----------------------------------------------------------
„BBC“ и неугодна истина:
Након разговора са ФБР уредником одустали од планираног интервјуа…
BBC (Би-Би-Си) – који се и даље представља као сушто оличење “непристрасности“ (impartialitу) позива потенцијалне саговорнике унапред, како би направио избор гостију који треба да се уклопе у задате оквире којима Нови светски поредак рационализује своју монструозну праксу. Након ове провере – BBC одлучује кога ће позвати у емисију а кога неће. То се веома добро видело на мом примеру: позвана сам телефоном у уторак, 15. септембра 2015.) око 21 сат, како бих новинару/продуценту изложила своје увиде о „мигрантској кризи“ у Србији и ЕУ.
Питање новинара BBC било је: Изложите нам, молим вас, свој поглед на ситуацију у Србији и ЕУ насталу услед „мигрантске кризе“.
——
Ево транскрипта мог одговора (урађеног према сећању):
Такозвана „мигрантска криза“ представља операцију Новог светског поретка коју можемо назвати: „велика сеоба народа“. Ова операција се одвија у складу са базичном методологијом успостављања Новог светског поретка – хегелијанском дијалектиком: акција – реакција – решење, као и формулом Врховног Савета шкотског реда масонерије: „ред из хаоса“ (ordo ab chao).
„Мигранти“ са Блиског Истока и Северне Африке, регрутовани су, вођени, усмеравани и финансирани од стране центара моћи Новог светског поретка, у складу са плановима стварања Новог Блиског Истока и преласка на следећу геостратешку фазу успостављања Новог светског поретка.
Један од централних стратешких докумената по којима се одвија процес дестабилизације и прекомпоновања Блиског Истока је „Јинон план“ из 1982. године. Ратови у Ираку, Либану (2006), Либији (2011), текући рат у Сирији, Јемену као и ситуација у Египту, морају се сагледати у контексту ционистичког „Јинон плана“ за Блиски Исток. „Јинон план“ представља израелски стратешки план који треба да обезбеди израелску регионалну супериорност. План је заснован на реконфигурацији израелског геополитичког окружења путем балканизације суседних земаља у мање и слабе државе.
У својим веома значајним истраживањима Махди Дариуса Наземораје је показао да „Јинон план“ представља модификовану екстензију британских колонијалних стратегија усвојених од Израела, и да је његов водећи стратешки циљ подела Блиског Истока и Северне Африке.
Реализација „Јинон плана“, укомпонована је у спољну политику САД.
„Рат свих против свих“ садржан је у концепту Пентагоновог „Лука нестабилности“ који се протеже од Балкана, Северне Африке и Украјине до јужне Русије, централне Азије, Блиског Истока и кинеске аутономне регије Ксинјанг Ујгур.
Нема никакве сумње да су стратегије балканизације и конструктивног хаоса на Блиском истоку и у Северној Африци, применили неоконзервативаци за стварање „Новог Блиског Истока“ са циљем да Сједињене Државе, Британија и Израел прекроје мапу Блиског истока у складу са својим геостратешким потребама и циљевима.
Подсетимо се: термин Нови Блиски Исток уведен је у јавни дискурс у Тел Авиву, јуна 2006., када је амерички државни секретар Кондолиза Рајс употребила овај термин како би указала на неповратну стратешку декомпозицију овог дела света. Кондолиза Рајс је на конференцији за штампу, организованој у Тел Авиву у јеку израелских напада на Либан (2006.) истакла да се ради о „порођајним трудовима рађања Новог Блиског Истока“, те да ће САД гурати овај процес напред и да повратка на старо неће бити. Том приликом је државна секретарка САД, показала исто саосећање према патњама једног целог народа, неселективно бомбардованог од стране израелске авијације, колико и њена претходница Мадлен Олбрајт која је у интервју америчкој националној телевизији CBS (1996.) изјавила да је пола милиона мртве ирачке деце, вредно постигнутог циља.
Maпе за Нови Блиски Исток објављиване су у Листу америчке војске Armed Forces Journal, 2006., Атлантику (2008.), и Њујорк Тајмсу (2013.). Поред поделе Ирака, за шта се залаже и Бајденов план, „Јинон план“ се залаже за поделу Либана, Египта и Сирије. Подела Ирана, Турске, Сомалије и Пакистана као и низа земаља Северне Африке (Египат, Судан, Либија и остатак региона).
„Јинон план“ оперише са две есенцијалне премисе. Како би опстао, Израел мора: 1. да постане империјална регионална сила, и 2. мора утицати на поделу читавог региона и распад свих постојећих арапских земаља. Поделе се одвијају по етничким и верским линијама раздвајања у свакој појединачној држави. Идеја је да ће оваква подела (балканизација) водити ове државе на пут њиховог успостављања као сателитских државица које гравитирају око Израела. Ратови у Сирији и Ираку, сматра Мишел Чосудовски, главни уредник „Глобалних истраживања“, еклатантан су пример процеса израелског експанзионизма: „израелски обавештајци раде руку под руку са САД, Турском и НАТО и јасно је да је њихов наводни крсташки поход на ИСИС усмерен на уништење Сирије и Ирака као националних држава“.
Планови Новог светског поретка за Балкан далекосежно су се устремили на уништење српске државе и српског народа како би Србију претворили у територију и простор за насељавање становништва са Блиског Истока и Северне Африке. Од ратова деведестих – машинерија Новог светског (институције, поретка (институције, медији, НАТО, Хашки трибунал, армија НВО сектора), спроводи планску и систематску демонтажу Србије и Срба које је требало најпре морално поништити како би се спровела НАТО агресија а жртва прогласила злочинцем.
Након петог октобра 2000, Србија је плански и систематски уништена и претворена у територију под контролом центара моћи који делују све више директно, иако се и даље игра невесела представа у којој Велики вођа вуче потезе.
Медијска лоботомија, својеврсна контрола ума која се спроводи над српским народом је водећи феномен демонтаже Срба. Србија је једина земља у којој су погашени локални медији, под паролом даље демократизације. Медији су највећим делом (преко 60% у рукама Дејвида Петрeуса /David Howell Petraeus/, бившег директора CIA-е и његове медијске групе KKR Global Institute). Бројни медији и медијски пројекти, невладин сектор, групе за притисак и флек на платном су списку махом америчких фондација које их финансирају у циљу демонтаже српског народа и државе. Све институције у Србији су стављене у службу Новог светског поретка и разуме се спровођења демографског инжињеринга који у Србији улази у турбулентну фазу.
Законска и инфраструктурна основа за демографски инжињеринг, успостављена је у „цивилизованој ЕУ“ након 1990, када је Даблинском конвенцијом усвојен невероватан концепт „сигурне треће земље“ – правни модел који је као надлежну за давање азила прогласио земљу преко које су тражиоци азила ушли у јединствени простор ЕУ.
То је разлог због кога сви путеви миграната ка ЕУ (и ауторизација њиховог статуса) воде кроз Србију и њену територију и јасан показатељ да се демографски инжењеринг у Србији плански и систематски спроводи. Србија је, иако није, нити ће икада бити део ЕУ, 2007. донела и Закон о азилу (који је ступио на снагу 1. априла 2008), и потписала значајан број билетералних уговора о реадмисији, којим се обавезала да „на захтев државе чланице ЕУ прихвати држављане трећих земаља без посебних формалности, осим оних које предвиђа овај Споразум“. Споразуми о реадмисији представљали су и представљају значајан инструмент политике депортовања свих група становништва којих се „цивилизована ЕУ“ ослобађа.
У исто време, млади и образовани Срби се низом мера наметнутих од стране глобалистичких структура, плански и систематски стимулишу за одлазак из Србије.
Све ове операције Новог светског поретка водиле су припреми Србије за реализацију планова за Нови Блиски Исток и нема никакве сумње да су у том смислу Србији наложени стратешки споразуми са УАЕ (Уједињеним арапским емиратима) и Турском. Србија представља то острво о којем је говорио египатски милијардер – као центру за пресељење „миграната“. То више, уосталом и није тајна. Данас је у Европском парламенту у Бриселу, Антонио Гутереш, високи комесар УН за избеглице, рекао да је потребно „ у Србији брзо установити капацитете за систематски пријем „миграната“. „Србија ће бити место на које ћемо се концентрисати, то је неизбежно“, обелоданио је јавно Гутереш пред члановима Одбора за спољне послове ЕП.
Погледајмо сада ову орвелијанску ситуацију на стероидима: премијер ваше земље, Британије, Дејвид Камерон је пред 11.јули ове године, драматично махао британском резолуцијом којом су Срби и Србија проглашени „геноцидним над муслуманима“ – захтевајући од УН и Европског парламента да ове резолуције усвоје, што је ЕП и учинио. Сада је Србија проглашена једином сигурном земљом на Балкану.
Све се ово одиграва у време када нам предстоји усвајање Агенде 30 на самиту о одрживом развоју у УН, којим ће отпочети даља реализација Новог светског поретка у којој ће људи бити потпуно контролисани и у којој ће изгубити права на располагање природним ресурсима. ЕУ ће до краја реализовати планове усвојене током тзв. „Барселонског процеса“ који је отпочео 1995, и ставиће у пун погон инфраструктуру за претварање у својеврсну електронски контролисану тврђаву за шта је успостављен Европски систем за гранични надзор и контролу (EUROSUR), подешен да прати све граничне прелазе ЕУ користећи сателите високе резолуције и беспилотне летелице за спречавање уласка и кретања миграната.
Новинар и продуцент BBC 4, је током мог образлагања често понављао како је анализа веома занимљива. На крају ми је рекао да ће ме обавестити уколико одлуче да ме укључе у програм.
Позив није уследио.
Извор: Фејбук Репортер
На западу ништа ново
(Слика са нета)
За време погрома на Космету немачки војници су сместили једну групу Срба у неке бараке. Још се бес разуларене масе није ни стишао, кад је међу војнике и напаћене Србе ушао немачки официр, који је, узгред буди речено, био и католички свештеник. Отпочела је миса и на крају дељење хостије – свима.
Међу Србима је углавном био старији живаљ, али нашао се ту и један млађи мушкарац, који, згрожен свиме, рече:
- Узели сте нам земљу, спалили куће, оставили без ичега и сад још хоћете и душу да нам узмете!
Наравоученије ове приче: Ништа се није променило. И даље, из генерације у генерацију, Запад овде долази вођен једном једином мишљу: трећину Срба убити, трећину покатоличити, трећину протерати. Оно што се десило на Космету гледаћемо на територији целе Србије. Сад је на реду отимање имовине Србима и продаја исте за минималне паре мигрантима. Очигледно је да они одавде неће ићи нигде, а свакодневно патетисање са саосећањем према њима, нарочито према деци, (док, притом, тог саосећања према нашој деци нема), као и позивање на српско гостопримство јесте НАТО пропаганда. Нема тог госта који дође да вам се насели у кућу; три дана и доста. Случај са пакетима Црвеног крста, као и интервју руске новинарке са мигрантима у парку, јасно нам казује да они према хришћанству, као и према законима одређене државе, немају никаквог поштовања. И још нешто веома важно: зашто су, поред свих муслиманских земаља у свом ближем окружењу, они дошли у далеке православне земље? Чак нису ни у Албанији!?! Они, муслиманске заједнице, и не показују интересовање да брину о њима, а и ови ем што имају са собом силан новац, ем га добијају. Пазите: неко овде изазива могућ сукоб, и, ако нам један геноцид није приписан, ко зна да ли нам се нови не спрема? У сваком случају ми, као народ, мање смо дужни да бринемо о њима, већ ту бригу препустите онима који су проблем и направили. На крају крајева, и они сами је не желе, јер је отворено одбијају. Ако им вера не дозвољава, то треба поштовати. Знамо ми бити толерантни.
Овце и вукови
(Слика са интернета)
Што више посматрам овај свет и чуда у њему то више верујем да су бајке могуће као и дешавања у њима, ма колико чудновата била.
Могуће је да се рађају деца која не расту попут других – из дана у дан, већ из сата у сат. Могуће је, јер та деца постоје. То су српска деца. Нема народа који је више прогањан, мучен и убијан. А опет, слава Богу, ми се и даље држимо, док је наших непријатеља све мање. У Немачкој је све мање Немаца, у Енглеској све мање Енглеза. Подигао је Господ српско племе да буде попут жита; велика је то милост Божија и ми морамо на томе бити благодарни. Благодарни и у добру и у злу. И верни. Јер нас је подигао да светлимо и веру православну сведочимо свету. И нека се нико не усуди да каже како је Бог у Кога верујемо Бог рата. Наш је Бог Бог мира. Али и Правде. Мир, у којем је злоба на власти, није мир, већ рат.
Ми, данас, тешко да можемо препознати праве вредности. А наши преци су итекако умели то да препознају, јер нам је од њих остало у аманет: „Господе, не дозволи да слуга твој умре у кревету!“ Шта то значи? Да Господ не дозволи да умремо узалуд. Не морамо сви умрети у боју, али да нас срп не затекне у коровању.
Ми смо Божије класје, које, у зависности од године, некад доноси семе од тридесет, некад од шездесет, некад од сто (Мт 13,8 ).
Кад је плодна година? Онда кад се са њиве убиру најбољи – хероји. Они, које памтимо и на чијем херојству узрастамо.
Година од тридесет је после ње. Тад, будући да најбољих међу нама нема - јер изгину наше слободе ради - власти се дочепају они лошији, који су се сакрили од рата или побегли. И тада наступи безбожни мир. Јер ти закржљали се лако продају - цена им је ниска. Преко њих нама владају туђини. Тај мир не може да траје дуго, а неправда над народом подиже у њему нов дух и почињу да се рађају нове генерације, које, услед поста, расту брже од све остале овоземаљске деце. И та нова генерација већ почиње да рађа плод од шездесет, а њихова деца поново урод од сто.
Како ово објаснити? Онако како је објаснио Свети Владика Николај: „Од памтивека вуци кољу јагањце, а никад ни једно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова.“
Такав смо народ и таква нам је мисија.
А Богу хвала и слава у свему и за све.
Амин.
Ко је Херој 1914.
Година 1914, агресија Аустроугарске на Србију. Ко је обични српски војник, сељак, у првој години Првог светског рата? Шта једе, где спава, чиме је наоружан?
Колико дневно маршира, каква му је комора, а каква артиљерија која га подржава? Шта тог војника, сељака, чека у завијалиштима и болницама? Какав је однос државе и официра према њему, а какав он има однос према њима? Како се бори у биткама на Церу, Дрини и Колубари? И, како је тај обични српски војник, сељак - најслабије опремљени борац у Првом светском рату - успео да однесе највеће победе 1914?
Екипа: Аутор Филип Шварм, редитељ Никола Лукић, директор фотографије Игор Шунтер, монтажа Миодраг Цвјетковић, композитор Александар Седлар, дизајн звука Александар Јаћић, сценограф Ненад Ждеро, костим Алмира Дураковић и у, улози војника, Мирко Рудић.
Ћутиш, Србине
слика са интернета
Кад год је у свету покренут неки рат, још као дете сам разумела: гореће Србија! И нема генерације Српства да неки рат није превалила преко својих плећа. Али што је притисак био јачи, то је моја вера у Православље расла. Знала сам – то је сметња. Скоро су нам то и коначно обелоданили гласно! Православље је огромна сметња Новом светском поретку. Ако је - јер то значи да оно штити сав разуман свет и добро у њему. Зато размишљајте о следећем:
Руси су кренули да бране Сирију. И то је ради добра Србије, ради подршке тамошњем државном руководству против тероризма и ради заустављања пројектоване миграције. Наша власт, која силно жели да нас увуче у НАТО, правда то тиме да ћемо бити заштићени, али на питање: „Од кога?“ немају одговор. Најпосле кажу: „Од тероризма.“ А од тероризма се најбоље брани кад се увезе пола милиона миграната. Народ је глуп, политичари мудри. Међу тим мигрантима, који слободно шетају, а који су ових дана стигли у Аустрију, ухапшени су трговци људима. Да ли је иком у Србији пало на памет да прочешља тај пристигли народ, иначе махом рођен 1. јануара (што новинар Милан Миленковић рече на „мајке ми миле“), и да пробере потребите од туђе војске? Позивање на српско гостопримство, а притом поделити несрећним људима шампон - да чекају кишу ваљда како би се окупали - јесте вређање здраве памети и наше и њихове. И то као да није довољно, већ нас министар назива фашистима! Шта у том контексту рећи за земље око нас и њихове народе који дижу зидове спрам Србије? Размислите!
Оно што нисмо разумели у своје време јесте да се у Републици Српској Крајини бранила Србија. Српски народ, ма и био у мањини, могао је, због простора и тамишњих услова, да се носи са бројним непријатељима. Али их је издао Београд. Он је затворио и очи и уши за њих, такође и капије. (Колико је различито понашање према њима и према овим странцима, којима чак нуде и место за становање. Исти су били на власти и тад и сад.) Из тога једино добро које је произашло јесте да је побољшана крвна слика Србије, која је сама била пред умирањем. Непријатељ је тај који нам прави Велику Србију. Вреди размишљања!
Елем, ових дана је велики притисак на нашу Цркву да аминује католичко проглашење Алојзија Степинца за светитеља. Да се зна: од тренутка кад је католичка црква отпала од Православља, ми са њиховим светитељима немамо ништа. Да ли ће они њега прогласити или не, њихова је ствар и срамота. Али не! Они желе да у то увуку и нас. Зашто им је то потребно? У признању Алојзија Степинца крије се намера да се и НДХ призна за легитимну државу и тиме Хрвати перу са себе све своје грехе. Размислите и о томе!
Италијанска фирма која стоји иза пројекта бране Равни забезекнула се кад је чула да ће бити потомљен споменик културе стар седамсто година. Али тај споменик неће бити само потопљен. Потапана су и друга места, али никад се није рушило! Овде желе да тотално сруше Ваљевску Грачаницу! Дакле, Италијани немају тај план. По чијем и каквом плану се ово врши? Сем тога, ту је потом угрожен и манастир Пустиња, који је на кречњачком подручју. Све ово измениће комплетну климу и уништиће пијаћу воду у том региону. А тај план је означен као тајни пројекат још одавно. Можда јер је Ваљево познато по томе да се у време Васкрса ту причести 18.000 људи у току прве недеље поста? И што су католици већ били почели да купују земљу, па се томе стало било на пут. Размислите!
Почела је школска година. Родитељи, обратите пажњу на градиво које вам деца уче! Избацују из књига Светог Саву, Његоша, Дучића, Змаја, епске песме, а Србе приказују окупаторима на Косову. Уместо тога, нуди вам се нова култура сексуалних изопачености и ријалитија. Оно што је спорно јесте што се ових дана, као алва да се дели, у огромном броју потписује петиција против ријалитија, што показује да је жива Србија и да рејтинг гледаности уопште не може бити такав да нам се то сервира на наше задовољство. То само показује да је рејтинг роба која има своју цену и да се роба намеће, а не да је гледана, нити ваљана.
Обавештени смо да ће ових дана на граници између Србије и Хрватске бити смештено хиљаде миграната. Тачно између Срба! Решили Хрвати да их испомогну. Баш у Товарнику и то на земљи која припада Српској (не католичкој) Цркви, тик поред српског гробља. За то време у Хрватској нема посла за Србе православне, сем ако пређу у католичанство или суботаре. У Осијечкој жупанији постоји само једно место где могу да се запосле Срби. Само једно! Они су народ са само једним проблемом по свој прилици –Србима. А док на форумима трубе како је ћирилица хрватско писмо, овамо је укидају. То је сад мало теже за разумети, али није немогуће. Све има своје корене, зар не?
Србија, која обилује плодном земљом, зарасла је у коров и има на хиљаде кухиња за гладне, док крај њих ничу салони за продужавање младости и лепоте. То је српска срамота и грех пред Богом!
Овде није крај, али све друго о чему би се дало размишљати може да стане у следећем податку: по последњем бројању Срба је у Србији 62%. Подељени и издељени има нас још и мање. О томе размишљајте и сами и са другима.
И не ћутимо више!
Крајина и Крајишници
Десрбизација
Нас су оптужили да смо геноцидан народ, а сад смо проглашени као идеална држава за збрињавање муслимана!?! Да ли сте приметили да колоне избеглица иду стриктно линијом православних земаља? Шта то Запад зна, а Срби никако да се досете?
Погледајте вести и видећете шта: забава, спорт, туризам, секс! Ништа друго. Зашто то? Јер су то несумњиви докази пропасти једне цивилизације. То је долазило са крајем сваке. Пред нама је време нове цивилизације - Словена.
Србине, села су ти празна а у селу је твоја снага. То Запад зна и зато ти и шаље све ове људе. Али ако се ти не вратиш, ускоро ћеш постати мањина у рођеној земљи. Времена је све мање. Не дај да те онај који се не скида са Пинк телевизије, због те исте телевизије свуда клевеће да си нерадник, болестан и глуп. Не дај да ти мењају свест. Будућност у коју те воде слепа је јер је и вођа слеп. Запад је богат због пљачке, а не што је бољи од тебе. И тамо се све исто ради као и код нас. На исти начин.
Сељак и Доситеј
Када је Доситеј Обрадовић, заговарајући образовање, кренуо у Босну да проповеда српском сељаку о томе како му је оно важније од звона црквеног, мудри сељак му је одговорио:
- Не! Прво звона, па наука...
- Како то? - чудио се Доситеј.
- Тамо где нема звона, ту нема ни Срба – објасни сељак чиме натера Доситеја на размишљање.
Причу са предавања владике Атанасијa Раките за блог и причољупце забележила причалица.
Српски народ као Многострадални Јов
Судба српскога народа више личи на судбу многострадалног Јова, него ли судба ма кога народа у хришћанском свету. Ударен је и по имовини и по телу, али му је Бог сачувао душу. Имовина његова, држава његова, много пута је падала и пропадала. После сваке државне пропасти Срби су убијани телесно без милости и без броја. Само им је Бог душу сачувао, те су душом остајали вазда верни Христу Господу. Заиста, кад човек проучи до какве је пропасти долазила српска држава, као и у коликом су броју Срби гинули, мучени или у ропство одвођени – заиста је за свакога велико чудо Божје да још у свету постоји српски народ и да се још чује српска реч.
Чиме се даде објаснити ово чудо у светској историји, које представља српски народ? Оним истим чиме се објашњава и судба праведнога но многострадалног Јова. Није дозволио Бог, браћо моја, Бог није дозволио, децо моја, да се сатана дотакне душе српскога народа. Дозволио му је да га удари по држави, по телу, али му је забранио да дирне у живу и велику хришћанску душу овога народа. А док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено, што се чини да је изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.
У свима губљењима двоје никад није било изгубљено: Црква и песма; Црква са вером и песма са историјом. То је очувано и то нас је очувало. Зато, браћо, поштујмо Цркву и држимо песму. Славимо Господа Бога и кроз Цркву и кроз песму народа. При свима надањима то су нам била два крила. Но, Црква је старија од наше песме и од историје. Од Цркве је као од извора потекла река српске историје, некад бистра, некад крвава, но увек дубока. Зато савијајмо се око наше народне Цркве као деца око мајке. Христос је садржај Цркве. А Христос је непобедив и неодољив. Њему слава и хвала са Оцем и Духом Светим на веки. Амин.
Свети Владика Николај
Ево наше деце - Здравко Шотра
Марко Миљанов
Марко Миљанов - После мача перо
О чојству и јунаштву
Уз овај видео препоручује се и:
Патријарх Павле: Беседа у Пребиловцима 1991. године
Ко су Срби
Србија је, кажу, фактор стабилности. Иако то долази из уста оних који о томе мисле лицемерно, ипак то није далеко од истине. Јер, гледајући на догађаје, чињенице, дешавања, ко би други и могао да буде? Зашто? Можда вас разлози зачуде, али су неумољиви. Зато што само Србе шиканирају; зато што на нас стално врше притисак, зато што је на нас „мале“ Србе устала војска од 19 „великих“ земаља; зато што може да постоји и „Велика Албанија“, и „Велика Хрватска“, али не и Велика Србија; зато што не може да се одржи парада у Србији без присуства војске иако се окупатор хвали свету како „демократија“, под окупационом власти, цвета; зато што њихов мир није и наш мир, јер о миру, слободи, па и Љубави имамо различита гледишта. Цело време нас терају да заборавимо Јасеновац, Градишку, Сребреницу. Али није то њихова заслуга да ми заборављамо, као што није истина ни да заборављамо. Једноставно, ствар стоји другачије. Наш дух одбија да појми такво зверство, које људима не приличи. Али нема ко за њих не зна и није чуо. А после свих тих зверстава учињених нашем народу, шта смо урадили? Ми смо Хрватима помогли да се врате међу људе, како неко рече. И док смо с људима, Срби су мирни. Кад се људи поново обрате у звери, Срби се буде, због позива да буду - фактор стабилности.
Протест студената, који је одржан јуче, почиње око 01.06. Младост, која одбија да ћути.
Мостарске издаје
Двадесетпетог јуна 2008. године је у јеку фудбалско првенство Европе. Састају се тимови Турске и Хрватске. У државама на тлу бивше Југославије је подела – једни навијају за Хрватску, други за Турску. Људи исламске вероисповести желе победу Турака, а католици победу Хрвата. У Босни и Херцеговини је најузаврелије. Муслимани траже платна и кроје турске заставе, а католици имају на претек хрватских - преосталих из сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године. Средњевековна историја Балкана је у свести и муслимана и католика Босне и Херцеговине. Једни је схватају овако, други онако. Ни најобразованији не умеју да је објасне. Они међу муслиманима ће, „учено”, уверавати да је исламизација средњевековне Босне, под окупацијом Турске, изузетан цивилизацијски помак, а католици ће, опет „учено”, разглабати да је чудо да муслимани навијају за Турке, а сами су словенски народ. И једни и други избегавају да спомену Србе и своје српске корене – те донедавне корене несрећних католика и муслимана Херцеговине и Босне. Тако ће католички књижевник из Мостара, Здравко Кордић, разглабати да су муслимани у Босни и Херцеговини Словени, али нас не обавештава да ли су они: Руси, Пољаци, Украјинци, Белоруси, Словаци, Чеси, Словенци, или Бугари. Знамо да ови набројани Словени никад нису живели у Босни и Херцеговини, а Здравко Кордић нас обмањује да јесу. Ту није било трагова (осим у фалсификованој југословенској историографији) ни Хрвата - народа чије су земље скучене између Купе, Загреба, Мађарске и Словеније. Као што се тешко огрешио о свој народ (своје заборављене корене) католик Здравко Кордић, још црње огрешење је изразио Мустафа Церић, поглавар Исламске заједнице Босне и Херцеговине, поручујући муслиманима: „Сви смо ми Турци” – кријући да су ти муслимани Херцеговине и Босне само Срби. И тако, тога дана, кад су играле фудбалске репрезентације Турске и Хрватске, муслимани Херцеговине и Босне развише турске, а католици хрватске заставе. Прве су заставе посејали Херцеговином и Босном некадашњи освајачи српских земаља с Истока – Турци, а друге су развили освајачи српских земаља са Запада – Аустријанци (Немци). Узавреше улице Сарајева, Мостара, Бугојна, Кључа, Зенице, Тузле, Травника, Купреса, Стоца, Чапљине, Коњица... муслимани урликаше за победу Турске, а католици за победу Хрватске. И једни и други се груписаше и спремаше напад на противничке навијаче. Једни викаше: „Уби, уби Турчина!”, други: „Гази, гази Хрватина!” Прсну срча на продавницама, посластичарницама, занатским радњама католика – разбише их муслимани, а онда не издржа срча ни на прозорима муслиманских власника малих градских предузећа – разбише их католици. Јурнуше јуноше у међусобну тучу. Користе песнице, штапове, камење, цреп, циглу... понегде севне нож, понегде, једни друге застрашују пуцњима у ваздух. Би рањених и осакаћених. Некоме пуче ребро, некоме нос, некоме ишчашише руку, некоме ногу... Власти послаше полицију на улице, али и полицајци подељени – они католичке вере су за Хрвате, а муслимани за Турке. Муслимани у униформи жешће кидишу на католичке групе навијача, а полицајци католици се утркиваше у муслиманске руље, ударајући младеж и пендреком и врховима војничких ципела. Умало се полицајци не поделише на католике и муслимане у многим местима и умало се не побише међусобно, а да се то десило, нема спора, било би употребљено и ватрено оружје – и с једне и с друге стране. Крвопролиће је, некако, избегнуто, али озледе и ломљење костију нису. Урнебес с улица изведе из кућа и станова старије и мирније чланове породица. Забринуше се за своје млађе, тражише их и мољаше да се оставе белаја. У Мостару би најжешће. У овом старом и лепом херцеговачком граду беше уједначене снаге муслимана и католика. Православних скоро да не беше. Изгнани су давне 1992. године - кад су се католици и муслимани заклињали у међусобно братство и једни другима обећавали да ће православне Србе побити и изгнати из Мостара и из целе Херцеговине и Босне. Тад су сложно, и дању и ноћу, хорски понављали: „Уби, уби Србина!” Упадали су у српске куће, станове, летњиковце, привредне погоне и све што је вредело носили својим кућама... Кад су преживели Срби прешли Неретву и склонили се у српска насеља у источној Херцеговини, муслимани и католици су разорили српска гробља и порушили српске православне цркве и манастире. Међу њима, и цркву у Пребиловцима, где су сахрањене кости Срба Пребиловчана – убијених од хрватско-муслиманске војске 1941. године. Наравно, те православне Србе су убили очеви и дедови муслимана и католика - ових који се ноћас тако жестоко међусобно туку у Мостару. Крвожедност узаврела против православних Срба у Другом светском рату, прокувала је, ове 2008. године, у душама муслимана и католика. Али, у Мостару нема православних Срба да би је, и једни и други, усмерили према њима.
Негована крвожедност је данас остала само ради међусобног (муслиманско-католичког) сатирања. Она се данас, на дан фудбалске утакмице на Европском фудбалском првенству, између Турске и Хрватске, вратила у душе муслимана и усмерила против католика, а она у душама католика, још отровнија, усмерила против муслимана. Чувеним Мостом преко Неретве, у срцу мостарске касабе, протутња стотинак муслиманских јуришника и на левој обали нападоше нешто мању групу католика. Заставе се измешаше, урлици проломише мирну ноћ, а јауци и кукњава уследише. Појединци, и из једне и из друге групе, почеше да беже – неки преко Моста, неки се изгубише у суседним улицама. Многи, из обе групе, падоше. Истоверници им помажу и подижу их, а друговерници им притрчавају и ударају их ногама и песницама. Полицајци пристигоше, а завија ваздухом и сирена санитетског возила. Општи неред. Кад полицајац муслиман препозна повређеног католика, стисне му мало рану, или му стане цокулом на руку. То чине и полицајци католици с рањеним муслиманима. Нико у свету не би разумео ово што се дешава у Мостару – том лепом граду, у којем су српски православни песници даровали светској књижевности прекрасне стихове, као што је онај о лепој Емини - Алексе Шантића.
Бранислав Марковић, католик, паде од страшног ударца. Сафет Зукорлић га млатну по глави поголемом дршком турске заставе. Бранислав се онесвести. Његов пријатељ Анте Мичета му приђе, опипа пулс и кад се увери да је жив, изнесе га с попришта битке. Дозва пријатеља Мирка, подигоше Бранислава и понесоше га. Срећа, стан му је био близу. Позвонише, Бранисловљева мајка Стана отвори врата и врисну: „Јао, мени! Шта се десило, куку?!” Анте рече да није страшно, да је изгубио свест, да спреми хладну облогу... Ставише Бранислава на тросед. Мирко га пошкропи хладном водом и Бранислав мрдну очним капцима. Промешкољи се, отвори очи и покуша да схвати где је и шта се то десило с њим. Бранислављев отац Мате је био изгубљен. Није се сналазио... држао је новине у руци, стајао крај прозора и гледао како се ово троје врте око Бранислава. Мајка му је стављала хладну облогу преко чела и на чворугу на темену, а Мирко му је намештао јастук под главу. У једном моменту, док му је Анте изувао леву ципелу, Бранислав, из свег гласа, јекну: „Не! Бооооли...” Схватише да му је зглоб левог стопала потпуно ишчашен, па њему обратише већу пажњу, него повреди темена.
У стан Мате Марковића, ту ноћ, навратише први суседи. Једни су говорили да се Бранислав, одмах, пребаци у болницу, други су, приврженици народне медицине, саветовали да се то не чини, јер ће му лекари ставити гипс на ишчашено лево стопало и може се десити, недајбоже, да остане инвалид. Објашњавали су - медицина није успела да разбијене зглобове руку и ногу врати у првобитно стање, а народни видари то чине - за који минут. Стјепан Франић, угледан општински чиновник, поштован од свих познаника, разложно је објаснио да је ноћ на измаку, да се сутра одведе Бранислав до најпознатијег мостарског видара, па ако му он не помогне, неће бити касно да се затражи помоћ лекара. С предлогом се сви сложише, па и Бранислав и његови родитељи. Франић обећа да ће поћи сутра с Браниславом до видара Суље Османагића, честитог човека – без обзира, како је навео, што је муслиман. Додао је да Османагић једнако цени и муслимане, и католике, и православне и да га, због тога, умало не заклаше муслимански бојовници 1992. године, јер је отворено тражио да се православни Срби не убијају и не изгоне из Мостара и околних херцеговачких села.
Стјепан Франић, сутрадан, довезе своје возило с дванаест седишта. Смести у њега повређеног Бранислава, његове родитеље и пријатеље – Анту и Мирка. Рече да је стари Суљо Османагић у свом летњиковцу на Пропланку, удаљеном десетак километара од Мостара и да је поручио да Бранислава доведу што пре. Стигоше до Суљиног летњиковца. Старац је седео у прелепој башти, засађеној зимзеленом и лешницима. Устаде, отвори капију и показа Стјепану да кола примакне до гараже. Даде знак да Бранислав остане да лежи – погледа га, лако му пипну лево стопало и насмеши се: „Елем, Браниславе, дош`о си помоћу штаке, а вратићеш се без ње. Дина ми, мореш је поклонити мени, старцу нејачкоме”. Мирко и Анте узеше Бранислава под руку, и он, између њих, на једној нози, подскакујући, стиже до отомана у пространој соби Суљиног летњиковца. Видар примакну свој троножац и седе. Затражи да Браниславу скину панталоне и ципелу с десне ноге. Суљо мало измасира лист Бранислављеве леве ноге, а онда пређе неколико пута дланом десне руке преко повређеног зглоба. Ухвати левом руком Бранислављеву цеваницу, а десном поче да му, благо, помера стопало.
У једном моменту, само повуче стопало и обави га обема рукама. Бранислав стиже да само лако јекне - и ништа више. „Готово је, младићу! Мореш мало лежат`, а онда устани и слободно се ослони и на лјеву ногу. Мореш, видјећеш. Таква момчина, па да не мере одати. Море, море”. Сви одахнуше. Бранислав с неверицом гледа у своје стопало. Мрдну њиме и не осети бол. Седе на отоману и поче пипати левим стопалом по поду. Није осећао уобичајени синоћни бол. Притисну ногом под, не осети бол. Устаде, ослањајући се на десну ногу, а онда поче да оптерећује и леву. Закорача и изиђе из просторије. Сви запљескаше у знак захвалности старом Османагићу. Руковаше се с њим, а он их позва у башту. Изнесоше из просторије клупу, столице и један мали сто. Бранислав седе до Суље и загрли га. „Е видиш, Браниславе. Синоћ ниси ни мог`о сањат` да ћеш загрлити једног Турчина, једног муслимана. Је л` тако?” – упита Османагић младог Бранислава. Бранислав се збуни, скину руку са старца и не изговори ни реч. Сви други занемише. Ово нису очекивали. Тад се Суљо грохотом насмеја и рече им да се не осећају нелагодно – уперивши прстом у сваког од њих, изговори: „Свако од вас је оно што сам и ја. Свако од вас је исто што и било који муслиман у Мостару, којег сте јуче и ноћас мрско и злурадо гледали. Браниславе, онај који те је ударио и онај који ти је ишчашио ногу, исто је што и ти. Један вам је предак, једна крв тече вашим жилама и једном истом народу припадате”. Малопређашњи мук је био нешто безазлено према муку који завлада лепом баштом после ове беседе. Суљо види да његови суграђани, или како он објасни – саплеменици, нису у прилици да се носе с оваквим закључцима. То су истине, којих су се клонили и најшколованији муслимани, православни и католици у Босни и Херцеговини, а и у другим крајевима бивше Југославије. Види Суљо да ће ова групица католика и занемети – кад им буде саопштио понешто од онога што је говорио својим блиским пријатељима последњих тридесетак година. „И да знате, моја браћо католици. Једино православни Срби нису оно што смо ми...” „Нису, нису...” – хтедоше то прихватити и објаснити присутни, али Суљо подиже руку и тако их заустави. „Нисам ја мислио да су православни Срби онакви како су муслимани и католици о њима учени. Нису они најгори народ на свијету, и нису звјери за одстрел. Нису они за истребљење, како су младе муслимане и католике, учили и подстицали - и фратри, и оџе и несрећни политичари наши и ваши. Није то тако. Срби православни су за свако поштовање, они су неискварена бића нашег национа, наше отаџбине. Они су стабло - од којег су српски непријатељи одсјекли и муслиманску и католичку грану. Ми смо њихови окресци! Да то нису, у време окупације српских земаља, учинили моћни непријатељи: с Истока - Турци, са Запада - Немци и други, данас бисмо сви ми били Срби православне вјере. А знајте, оне заједнице које се одвоје од свог корена, од свог стабла, њима треба помоћ Бога, јер оне постају рањиве, неправедне и смртно мрзе стабло од којег су одсечене, па би то стабло огњем сажегле и сјекиром исјекле. Тако смо ми муслимани и ви католици, и у Првом и у Другом свјетском рату, по наговору наших непријатеља, кидисали да одсјечемо сваку српску православну главу... Но, нећете разумјети шта говорим, ако вам то не објасним на примеру из животињског свијета. Ја се разумјем у то, јер сам предавао у школи и ботанику и зоологију. Слушајте и погледајте ону ливаду – зараван на оном брду, и онај тор тамо. Видите то, данас је дан ведар. Е, тамо је овчарник мог доброг познаника Хусе Дервенте. Хусо је имао ту страшног и великог пса – Гарова, па се курјаци нису лако усуђивали прилазити тору. Е, видите. Међусобни односи православних Срба и нас (њихових окресака) подсећају на међуодносе вукова и паса. У животињском свјету су односи често слични онима у људској заједници. То је и на примеру међуодноса вука и пса. Погледајте, човјек је од вукова одсјекао грану и створио је псе. Зато су пси најжешћи непријатељи вукова. Кад само осете мирис вука, пси, колико их год има, почну да лају, да се отимају с ланца, желећи да, свакако у чопору, навале на вука и да га растргну. А вуци знају за тај порив својих кукавних родственика и никад им не опраштају, јер су пси, за парче стврдлог круха, одсечак најгорег меса и огољене коске, подвили реп и обећали човјеку да ће му бити на најпонизнијој услузи. Зато вуци, кад год им се укаже прилика, раскину пса, разбацају му кожу и ткиво ливадом, а не пада им на памет да месо тог огавног створа прождру и утоле своју, увек присутну, глад. Е, тако вам је прошао и Гаров мог побратима Хусе. Кад је Хусејин био у Мостару, чопор вукова је опколио овчарник, не диравши овце, него се сјурио на Гарова. Вуци су, у бјесу, кидали његову кожу, уши, ноге, ткива, вадили џигарице и друге органе, и све то разбацивали по ливади. А кад су то завршили, мирно су одшетали у ону повишу шуму. Видите, господо моја. Вуци не опраштају псима. Е, сад вам хтједох рећи... А то сте, вјероватно, већ сконтали. Овај наук пребаците на наш људски род. Ти вуци су Срби православни. ”
Те слуге људске, створене од вукова, смо ми – муслимани и католици, а ти господари наши су, како сам рекао, Турци и Немци, и други са Запада. И уочили сте, кад пси завијају, чине то друкчије од вукова. Реже друкчије и... правилније је рећи говоре друкчије него вуци. А што се дешава међу нама муслиманима и католицима кад говоримо? Чинимо то мало друкчије него православни Срби. Па, учили су нас последњих двестотине година да нам језик није као језик Срба. Не смемо га звати српским језиком. Зовемо га: „хрватским”, „земаљским”, „бошњачким”, „босанским”, а ево, почели смо га звати и „црногорским”. Боже сачувај. Сачувај нас, Боже, од сваке будуће беде. Треба да знамо ко смо. А ви, католици, можда не знате, можда то знање потискујете – како сте учени, да крајем осамнаестог стољећа, ето око 200 година раније, у Мостару није било католика. Забељежено је да их је било само шесторо. Све друго су били православни Срби и нешто потурчењака – нас муслимана. Од тих православних Срба, Аустрија ће стварати – прво католике, а потом и Хрвате. Тако и вас данас зову Хрватима, а нико вам од старих, никад, није говорио хрватски. Нико га од вас не говори ни данас. Тај хрватски се говори тамо у Загорју, тамо изнад Загреба, али се он више не користи ни у хрватској књижевности. Ти тамошњи прави Хрвати се служе српским језиком, а зову га „хрватским”. Изговарају га мало друкчије. Научени су тако од стране својих господара – оних из Беча, Ватикана и Истамбула. Све је у природи по Божијим законима. Тако и пси више не завијају као вуци – чине то друкчије. Научили су то у ропству - везани ланцима у скученом дворишту својих господара. Драги моји, не морате ми ништа говорити. Знам да ви нисте спремни за ову истину. Само ћу вам рећи и ово. Запамтили сте да вуци никад не опраштају псу за издају и, по томе, било би нормално да и православни Срби не опраштају нама за издају. Знате, у Првом свјетском рату смо помогли Аустроугаре да се што више православних Срба отпрати у прве концентрационе логоре смрти. Ти логори су подизани у: Босни и Херцеговини, Чешкој, Аустрији, Румунији... У Другом свјетском рату, знате, на заповјест из Берлина, муслимани и католици су кренули у потпуно биолошко истребљење православних Срба. И шта су учинили православни Срби нама – послије Првог и послије Другог светског рата, кад су наши господари били поражени и кад смо остали немоћни према српској војсци и српском оружју? Опростили су нам. Опростили... нису се угледали на вукове и вучији однос према вучијим отпадницима. Знајте, истина је – православни Срби (ти наши корени) су обожени. Јесу Небески Народ, јер су се одрекли и вучијег права на кажњавање издајника из својих редова.“
Слободан Јарчевић
***
Кад прочитате овај текст, погледајте и ове прилоге. Закључке донесите сами.
Џонатан Рупер: Контроверзе ДНК анализе која се користи у идентификацији потенцијалних жртава
Коме, заправо, користи "Пројекат Сребреница", који не само да не служи помирењу, већ је бачена кост око које желе да се ми овде глођемо, док нам у суштини свима кроје капу која никоме не одговара. О чињеницама непознатим широј јавности (изнетим на конференцији које ниједан медиј у Србији није смео да преноси, што већ довољно казује) говори Стефан Каргановић. Његово гостовање креће од 01.40.30.
Камионџија
Слика преузета са сајта: http://copypast.ru/2007/09/04/forfriend-1-skulptura_na_festivale_burning_mans_5_foto.html
Вучуревић није успео да се договори са градоначелником Дубровника око прекида рата како би народ из Требиња могао да обере маслине (због производње уља), већ му градоначелник рече:
- Нећу да преговарам са камионџијом! – што овај и беше по занимању.
После неколико дана, Вучуревић се сети тога и, будући да је време било топло, лето као сад, заврну све изворе пијаће воде за Дубровник. И док је било воде по самопослугама, Дубровчани су одолевали. Али са истеком седамдесет дана градоначелник завапи:
- Помагај, колега!
Вучуревић му одговори:
- Извини, мењам уље и филтер, немам времена. Јави се негде у новембру.
* * *
Кад су у Дубровнику угасили телефон Требињу (будући да је тамо била централа, док се у Требињу пуштала вода за Дубровник) и да би на неки начин доскочили Дубровчанима због прекида веза, у Требињу им заврну славину. Кад ево Дубровчана, долазе колима и са молбом:
- Хоћете ли да нам пустите воду?
На то им је одговорено:
- Нисте морали долазити. Могли сте јавити телефоном.