Све у причама бива

Знање и умење (1)

„Људи су пристали на губитак слободе онда кад су престали да траже своја права на улици а кренули су да аплаудирају полицијском часу затворени у својим домовима.“

Од свега што се дешава већину људи занима да ли ће ове године моћи ићи на одмор, можда море.

Они малобројни размишљају овако: Како одерати зеца? Како упецати рибу? Како препознати јестиво биље? Како наћи воду за пиће? Како се заштитити од сунца без струје и клима уређаја? Какво нам искуство могу пренети бескућници? Какво нам искуство могу пренети људи који су преживели Велику депресију? Шта можемо научити од Амиша?

У Америци је преко 8% (26 милиона) становништва изгубило посао. Али то се не дешава само у Америци. Зато сте ви ухапшени, јер замислите силан свет на улици због губитка посла. Корона је само средство са којим се убрзано постиже оно што је већ било у плану да се уради. За зомбиленд и дизниленд су теорије завере, а за појединце је ствар простија. Нема ресурса и немогуће је свет водити како се водио до сада. Он се враћа на фабричка подешавања што не би био проблем да људски материјал више није ни налик претходним генерацијама.

Попут свих нових вируса очекује се и нови и жешћи талас короне већ у октобру, како најавише неке земље (на пример Кина). По томе ми можемо рачунати и да ћемо Божић славити без изласка. Али шта ће бити са оно мало послова који се раде? Онај који следеће године буде имао посао биће редак човек, кажу. А ево шта се све дешава а о чему не добијате информације сем ако их сами не пронађете на још увек нецензурисаном интернету.

У Америци су километарски редови пред маркетима, који су све празнији и пред гашењем. Многи предузетници и приватници нашли су другу рачуницу за свој производ и обим производње који се из дана у дан смањује, што такође помера и потрошачко друштво, које се том новом тржишту приклања. Али хране има у обиљу, а фармери банкротирају. Зашто? Зато што у време короне нема сезонаца и урод пропада, а млеко се просипа по улицама. Ко год седи кући и прима пакете не пада му на памет да иде на њиву и бере сезонско поврће и воће, а нема ни оних који су досад стизали преко границе. Кад не буде пакета шта ће и по којој цени јести свет? Камиони стоје, не испоручују робу. А са короном, која се сад шири, посебно треба бити опрезан са увозном или замрзнутом храном. Зато је важно не само шта једете већ и одакле је храна. Домаће је најсигурније. Немојмо никога кривити за оно што нећемо да урадимо и прихватимо сами. А видите шта се даље збива: док урод пропада на њивама, за то време се коте мишеви, пацови, зечеви, кртице. Какве то све заразе прете и чекају свој тртенутак да ступе на светску позорницу?

Са друге стране имамо пример Сингапура. Сингапур је мала а људством претрпана земља, која не може да произведе довољно хране за сав народ, јер нема довољно земље. И шта су се досетили? Ако нема довољно земље под ногама за обраду има места горе ка небу. И направили су стаклене баште на спратове са релативно мало технологије и већ убиру плодове. Дакле, све је у идеји и томе да се са кризом изборимо људски и нађемо за себе посао од којег ћемо моћи да се прехранимо а да не крадемо и убијамо се.

Овде се озбиљно замислимо над културом и оним што нам култура, намењена деци, поручује. Примећујете ли разлику у садржајима док гледате „Телетабисе“ и „Машу и медведа“? Да, свет је некако подељен али тај свет ће да размењује садржаје и тако. И сад имате лансирање сателита у Ирану, понирање носача хеликоптера у Кини, а да ли су Срби посејали кромпир? Али немојте овде да будете буквалисти, јер знам ја да се не може живети на самом кромпиру, како ме с правом исправља моја девојчица. Али ја и не мислим само на кромпир, већ се само служим примером, а мислим на све што башта може да изнедри. Зашто? Па ако запад буде био гладан ви ћете бити још гладнији! И кад кажем „садити“, не мислим да сејете у редовима, већ као Ивица и Марица са подераном врећицом и свуда куда пролазите. Кроз шуму, поље, обале – свуда. Да нешто претекне и нама.

Знате, дивно је искуство људи у Сибиру. Они имају колибе којекуде и свако може у њих да уђе и да се склони, само је важно да кад излази остави нешто и за друге да им се нађе. Е то тако треба да разумете кад кажем „садите кромпир“... (наставиће се)